Sokrat, Bodler i Sartr [Tema: Sabato]

| January 20, 2016 | 0 Comments
Šarl Bodler

Šarl Bodler

U jednom eseju napisanom 1953. pomislio sam da sam ustanovio vezu između Sartra i Sokrata, vezu koja mnogo toga otkriva po pitanju njegove misli i njegovog smisla postojanja. Obojica su ružni, obojica mrze telo, obojica teže jednom savršenom duhovnom poretku. Odvratno im je sve što je mekano i ljigavo, a to je najgrublje ljudski oblik čoveka i svega u vezi sa njim, jer čak nema ni onu čistotu kakvu ima mineral ili kristal. Treba li da nas čudi što je Sokrat izmislio platonsko učenje? Tvorevine umetnosti i misli uglavnom su kao snovi – čin sukobljavanja. A platonsku misao nije mogla izumeti neka rasa bestelesnih anđela, nego ljudi strasni kao što su Grci, a posebno jedna osoba koja, kako je rekao neki stranac kada ga je upoznao, ima „sve poroke oslikane na svom licu“… Za tog filozofa, kao što će više od dvadeset vekova biti za Sartra, otelovljenje je pad, prvobitno zlo. I upravo zato što je vid najistančanije čulo, najbliže čistom duhu, kao i zbog perverzne moći koju ima nad njima, oba filozofa će tome čulu dati prevashodno mesto u filozofiji. I tako, počev od toga Grka, neprijatelja telesnog, filozofija će postati čista kontemplacija koja prezire telo i krv; moraće da se čeka sve do egzistencijalizma da bi ta svojstva konkretnog čoveka ušla u filozofsko razmišljanje, makar to bilo onako protivrečno kao kod Sartra koji, ako je svesno i bio egzistencijalista, psihoanalitički je uvek bio platonovac, racionalista.

Maril-Alber u jednom oštroumnom ogledu smatra za važnu činjenicu to što je Sartr pokušao da dokaže neke od svojih ideja na Bodlerovom liku – to je ličnost koja ga je osvojila toliko da mu je dala nadahnuće za dva njegova junaka: Danijela i mladog Filipa. Ako pretražujemo autobiografske spise pesnika, naći ćemo, osim namere da napiše metafizički roman, i druge crte koje najavljuju Sartra: mržnju prema živoj prirodi, kult neplodnosti, opsednutost svetom leda ili kristala, patološki  platonizam.

Kod Bodlera postoji ista čežnja za čistotom kao i kod mnogih drugih grešnika telom koji se osećaju krivima, ista dnevna mržnja prema telesnom koja je upravo naličje njegove noćne slabosti. A kako je žena nešto zemaljsko u najdubljem značenju, vlažno i prljavo po antonomaziji, platonizam je uvek vezan za strah od ženskog (isto kao što je egzistencijalizam, i romantizam uopšte, pobuna ženskih elemenata čovečanstva). Kao i sam Bodler, Rokenten oseća gađenje od dodira sa organskim svetom i čezne za čistim univerzumom koji paradigmatski predstavlja svet muzike i geometrije. Čezne za crncem koji se, sred nesavršenosti i ružnoće, u prljavom sobičku jednog njujorškog oblakodera, „spasava“ stvarajući melodiju koja će zauvek pripadati večnom i apsolutnom svetu. Čini mi se da je podjednako vredno razmišljanja to što je Paskal, Sartrov prethodnik u jansenističkom stavu, možda zbunjeni adolescent u potrazi za čistotom, pronašao (privremeni) raj u matematici. Zreli Paskal kasnije će kazati da smo svi mi galijaši okovani za istu galiju, u iščekivanju smrti. Ako se toj ideji oduzme nada u Boga, ono što ostaje sasvim liči na Sartrovu misao. Sve u svemu, sa osećajem niže vrednosti koji imaju ružni, Sartr dodeljuje pogledu drugih gotovo natprirodnu moć da nas okameni i potčini; jer svet stvari je svet determinizma i postvariti čoveka znači oduzeti mu slobodu. Ljudsko biće se tako pokazuje kao dvosmislena i dramatična borba između predodređenosti fizičkog sveta i slobode svesti.

Od ove temeljne činjenice potiče niz posledica koje pokazuju ontološku vrednost stida, srama, odevanja i simulacije. Osećam stid zato što me posmatraju a to ne dokazuje samo moje sopstveno postojanje, nego I postojanje drugih bića kao što sam ja. Zajednički život tako se pokazuje kao borba na život i smrt između podjednako slobodnih svesti, od kojih svaka pokušava da okameni onu protivničku. Kada se oblačimo, kada prikrivamo, kada se maskiramo, pokušavamo da zavaramo neprijatelja. Ropstvo dostiže najveću i najviše ponižavajuću kulminaciju u polnom činu, gde je golo telo izloženo uz najveću nezaštićenost i u kojem reč „posedovanje“ dobija filozofski smisao, s onu stranu čisto telesnog.

Munije upotrebljava jedno Sartrovo tumačenje psihologije, koje se približava onome koje mi sada realizujemo. Snažno osećaju biće i pate zbog toga što ih svet uzurpira: svet neprijateljski, mračan, preteći. Možda ih ova iskonska slabost, taj osećaj bespomoćnosti void tome da utvrde vrednost angažovanja, baš kao što nedostatak neke osobine može da nas usmeri ka profesiji koja je nadoknađuje – kao Demostenova mucavost. Već kod Kjerkegora se naslućuje to bekstvo pred opsadom braka i sveštenstva, uz pomoć dijalektičke piruete ili ironije. Аli ni kod koga drugog nije očigledniji taj utisak nego kod Sartra, za koga je „svet suvišan“ i preti da proguta ja; otuda važnost koju u njegovoj egzistencijalističkoj psihoanalizi dobija istovremeno fizički i ontološki pojam ljigavosti. U ljigavom, drugi kao da se prepušta mome dodiru da bi me bolje lišio mene samog.

Rečju – to je univerzum jednog paranoika.

Zar taj bes prema biću ne iskazuje osećaj neuspeha u onome što Marsel naziva „bračnom vezom čoveka sa životom“? Ovde Munije dobrim delom prihvata kritiku nekih marksista upućenu Sartrovoj misli. Govori se mnogo o angažovanosti, ali za šta se uhvatiti? Za ništavilo? Za totalni apsurd? Mislim da je upravo ta protivrečnost između dubokog i mračnog uvida u Mučnini i njegovog jansenističkog osećanja krivice ono što podstiče na društvenu borbu: njegov politički aktivizam predstavlja reakciju volje koju njegova ontologija podriva u temelju.

Ernesto Sabato

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Sokrat, Bodler i Sartr [Tema: Sabato]

by admin time to read: 4 min
0