Anatomija Fenomena

Noć velike sezone [Tema: Bruno Šulc]

heuckelom07

Svi znaju da u nizu običnih, normalnih godina osobenjačko vreme rađa iz svoje utrobe druge godine, neobične godine, godine-odrode, kojima – kao šesti, mali prst na ruci – izrasta ponekad trinaesti, lažni mesec.

Govorimo lažni jer on retko kada dostiže pun razvoj. Kao kasno začeta deca, on zaostaje uzrastom, mesec grbonja, izdanak napola uveo i pre verovatan nego stvaran.

Za to je kriva staračka neuzdržljivost leta, njegova raspusna i kasna životnost. Dešava se ponekad da avgust prođe, a staro debelo stablo leta rađa i dalje po navici, pušta iz svoje truleži te dane-divljake, dane-korov, jalove i idiotske, daje kao dodatak, zabadava, dane-kočanje prazne i ne za jelo – dane bele, začuđene i nepotrebne.

Oni izrastaju, ispravni i nejednaki, nevaspitani i srasli međusobno, kao prsti nakazne ruke, pupoljeći i složeni u šipak.

Drugi te dane upoređuju sa apokrifima, potajno umetnutim između poglavlja velike knjige godine, sa palimpsestima, tajno unetim u njene stranice, ili sa onim belim neštampanim stranicama, na kojima oči site načitane i pune sadržine mogu da krvare slikama i gube boje na tim praznim stranicama, sve bleđe i bleđe, da bi se odmorile na njihovoj praznoći, pre no što budu uvučene u novi lavirint događaja i poglavlja.

Ah taj stari, požuteli roman godine, ta velika knjiga, kalendara koji se raspada! Leži tako ona zaboravljena negde u arhivama vremena, a njen sadržaj dalje raste između korica, diže se neprestano od brbljivosti meseci, od brzoga samorodstva laži, od izmišljanja i maštanja, koji se u njoj množe. Ah, i pišući ove naše priče, nižući te događaje o svom ocu na iskorišćenoj margini njenog teksta, zar se ne predajem tajnoj nadi da će one jednoga dana neprimetno urasti među žute listove te najveličanstvenije knjige u raspadanju, da će ući u veliko šuštanje njenih stranica, koje će je progutati.

Ono o čemu ćemo ovde govoriti, dešavalo se u tom trinaestom, prekobrojnom i u neku ruku lažnom mesecu te godine, na tih petnaestak listova velike hronike kalendara.

Jutra su tada bila čudnovato opora i sveža. Po umirenom i hladnijem tempu vremena, po sasvim novom mirisu vazduha, po drukčijoj konzistenciji svetla videlo se da se ušlo u drugu seriju dana, u novu okolinu Božje godine.

Glas je drhtao pod novim nebesima zvonko i sveže kao u još novom i praznom stanu, punom mirisa, laka, boja, stvari početih i neisprobanih. S čudnim uzbuđenjem smo probali novi odjek, radoznalo smo ga načinjali, kao u hladno i trezno jutro kolač uz kafu uoči puta.

Moj otac je ponovo sedeo u kancelariji iza prodavnice, u maloj, zasvođenoj odaji, kao košnica podeljenoj u registrature sa mnogo komora koje su se bez kraja ljuštile slojevima papira, pisama i faktura. Iz šuštanja hartije, iz njenog beskrajnog prevrtanja izrastala je mrežasta i prazna egzistencija te sobe, iz neprestanog premeštanja svežnjeva obnavljala se u vazduhu iz bezbrojnih zaglavlja firmi apoteoza u vidu fabričkog grada, viđenog iz ptičje perspektive, naježenog dimnjacima koji su se pušili, opkoljenog redovima medalja i okruženog izvijenim i uvrnutim i pompatičnim et i Comp.

Tamo je sedeo moj otac, kao u ptičarniku, na visokoj stolici, a golubarnici registratura šuštali su svežnjevima hartije i sva gnezda i duplje bili su puni cvrkuta cifara.

Unutrašnjost velike prodavnice tamnela se i bogatila iz dana u dan zalihama sukna, ševiota i rebrastog somota. Na tamnim policama tih ambara i ostava hladne filcane boje, narastao je sto puta procent tamne, ustajale obojenosti stvari, množio se i zasićivao moćni kapital jeseni. Tamo je rastao i tamneo taj kapital i sve više se širio na policama, kao na galerijama nekog velikog pozorišta, dopunjujući se još i umnožavajući svakog jutra novim tovarima robe, koju su u sanducima i balama zajedno sa jutarnjom hladnoćom stenjući unosili na medveđim plećima bradati nosači u isparenjima jesenje svežine i votke. Pomoćnici su istovarili te nove zalihe zasićujućih plavih boja i ispunjavali njima, brižljivo kitovali pukotine i praznine visokih polica. Bio je to ogromni registar svakojakih boja jeseni, poređan u slojevima, sortiran prema prelivima, koji se dizao odozdo nagore, kao po zvučnim stepenicama, po gamama svih oktava boja. Počinjao je odozdo i plačno i nesmelo probao altovske nijanse i polutonove, zatim bi prelazio na izbledeo pepeo daljine, na goblensko plavetnilo i rastući uvis sve širim akordima, dostizao do tamnih plavih boja, do indiga dalekih šuma i do pliša šumnih parkova, da bi posle toga preko svih okera, sangvina, riđih boja i sepija ušao u šuštavu senku vrtova što venu i stigao do tamnog mirisa gljiva, do daha truleži u dubinama jesenje noći i do gluve pratnje najtamnijih basova.

Moj otac je išao duž arsenala suknene jeseni i umirivao i stišavao te mase. Hteo je što duže da održi u celini te rezerve magacioniranog šarenila. Bojao se da lomi, da za gotovinu zamenjuje taj gvozdeni fond jeseni. Ali je znao, osećao da će doći vreme i da će jesenji vetar, pustošni i topli vetar, dunuti iznad tih romana, a tada će oni popustiti i ništa neće biti u stanju da zadrži njihov izliv, te potoke šarenila, kojim će jurnuti na ceo grad.

Dolazilo je vreme Velike sezone. Ulice su oživljavale. U šest sati po podne grad je procvetavao groznicom, kuće su dobijale crvene pečate, a ljudi su išli oživljeni nekom unutrašnjom vatrom, s očima koje su bleštale nekom svečanom, lepom i zlom groznicom.

U sporednim uličicama, tihim ćorsokacima, koji su se već pružali u večernji deo, grad je bio pust. Samo su se deca igrala na prostorima pod balkonima, igrala se bez daha, bučno i besmisleno. Prislanjali su male mehuriće na usta, da bi ih naduvali i naglo su drečeći pocrveneli kao velike, klokotave, rasprsle izrasline ili narogušeni glupom petlovskom maskom, crvenom i raspevanom, kao šarene jesenje fantastične i apsurdne maškare. Izgledalo je da se tako naduvena i raspevana dižu u vazduh u dugim šarenim lancima i da će kao jesenja jata ptica preletati preko grada – fantastične flote od hartije i jesenjeg lepog vremena. Ili su se s vikom vozila na malim bučnim kolicima, koja su svirala šarenim kloparanjem točkova i spuštala se niz ulicu sve do nisko razlivene, žute večernje rečice, gde su se raspadala u krš kružića, točkića i štapića.

I dok su dečje igre postajale sve bučnije i zapletenije, crveni pečati grada su postajali tamniji i procvetavali purpurom, iznenada je ceo svet počinjao da vene i crni i iz njega se brzo izdvajao lebdeći sumrak, kojim su se zaražavale sve stvari. Izdajnički i otrovno se širila ta zaraza sumraka unaokolo, išla je od stvari do stvari, a čega se dotakla, to je odmah gnjilo, crnelo, raspadalo se u trulež. Ljudi su bežali od sumraka u tihoj panici i odjednom ih je stizala ta guba, izbijala u tamnim ospama po čelu, ljudi su gubili lica, koja su otpadala u velikim, bezobličnim pegama, i išli dalje, sad već bez crta, bez očiju, gubeći usput masku za maskom, i sumrak je vrveo od tih napuštenih larvi, koje su se prosipale iza njihovog bekstva. Posle je sve počinjalo da zarasta u crnu, trulu koru, koja se ljuštila u velikim komadima, bolesnim krastama mraka. A kad se dole sve raspalo i pretvorilo u ništa u tom tihom haosu, u panici brzog raspadanja, u visini se održavao i sve više rastao ćutljivi alarm sunčeva odsjaja, koji je podrhtavao od cvrkuta miliona tihih zvoncadi, koja su nadolazila letom miliona nevidljivih ševa koje su zajedno letele u jedan veliki srebrni beskraj. Posle toga bi naglo pala noć – velika noć, koja je još rasla od udaraca vetra, koji su je širili. U njenom mnogostrukom lavirintu bila su jasno izbušena gnezda: dućani – veliki, šareni fenjeri puni naslagane robe i tiske kupaca. Kroz jasna okna tih fenjera mogao se pratiti haotični obred jesenjih kupovina, pun osobenjačkog ceremonijala.

Ta velika, talasava jesenja noć, još veća usled senki, raširena vetrovima, krila je u svojim naborima svetle džepove, kesice sa šarenim sitnicama, sa šarenom robom čokoladica, keksa, šarenila kolonijalne robe. Ti kiosci i radnjice, slupane od kutija šećera, drečavo tapetirane reklamama za čokoladu, pune sapuna, veselog bofla, zlatnih sitnica, staniola, trubica, vafli i šarenih mentol bombona, bile su stanice lakomislenosti, čegrtaljke bezbrižnosti, rasejane po urvinama ogromne, lavirintske, razgalamljene noći.

Velike i tamne gomile su tekle po mraku u bučnom neredu, u struganju hiljadu nogu, u žagoru hiljada usta – rojevito, zamršeno putovanje, koje se vuklo arterijama jesenjeg grada. Tako je tekla ta reka, puna žagora, tamnih pogleda, lukavih migova, iskomadana razgovorom, isečena ćaskanjem, velika mezgra spletaka, smeha i graje.

Izgledalo je kao da su u gomilama krenuli plodovi maka iz kojih se prosipao mak – glave – čegrtaljke, ljudi – klepetuše.

Moj otac je išao nervozan i šaren od pečata, blistavih očiju, po jasno osvetljenom dućanu i osluškivao.

Kroz okna izloga i portala dopirao je ovamo šum grada, prigušena graja gužve koja je tekla. Nad tišinom radnje je jasno gorela lampa na gas, koja je visila sa velikog svoda, i istiskivala i najmanji trag senke iz svih pukotina i skrovišta. Pusti, veliki pod je pucketao u tišini i u tom svetlu broja uzduž i u širinu svoje sjajne kvadrate, šahovske ploče velikih tabli, koje su u tišini međusobno razgovarale pucketanjem, odgovarale jedna drugoj čas ovde, čas onde glasnim treskom. Zato su sukna ležala tiha, bez glasa, u svojoj filcanoj mekoći i za očevim leđima izmenjivala poglede duž zidova, od ormana do ormana su menjala tihe znake sporazumevanja. Otac je osluškivao. Njegovo uvo u toj noćnoj tišini kao da se izduživalo i razgranjavalo kroz prozor: fantastični koral, crveni polip koji se leluja u mutnilu noći.

Osluškivao je i čuo. Sa sve većim nemirom je slušao daleku plimu gomila, koje su nadolazile. Preplašeno se osvrtao po pustoj radnji. Tražio je pomoćnike. Ali ti tamni i riđi anđeli su bili nekud odleteli. Ostao je samo on, u strahu pred gomilama, koje su ubrzo imale da poplave tišinu radnje pljačkaškom bučnom gomilom i između sebe podele, izlicitiraju celu tu bogatu jesen, godinama skupljanu u velikom tihom ambaru.

Gde su bili pomoćnici? Gde su bili ti lepi heruvimi koji su imali da brane tamne, suknene šančeve? Otac je u svojoj bolesnoj mašti sumnjao da greše negde u unutrašnjosti kuće sa kćerkama ljudi. Stojeći nepokretan i pun zabrinutosti, sa sjajnim očima u svetloj tišini radnje, unutrašnjim sluhom je osećao šta se dešavalo u unutrašnjosti kuće, u zadnjim komorama tog velikog šarenog fenjera. Kuća se otvarala pred njim, odaja za odajom, komora za komorom, kao dom od karata, i on je video jurnjavu pomoćnika sa Adelom kroz sve puste i jasno osvetljene sobe, stepenicama nadole, stepenicama nagore, dok im nije izmakla i upala u svetlu kuhinju, gde se zabarikadirala kuhinjskim kredencem.

Tamo je stajala zadihana, sjajna i raspoložena, nasmejana, trepćući velikim trepavicama. Pomoćnici su se kikotali, čučeći pred vratima. Kuhinjski prozor je bio otvoren u veliku, crnu noć, punu snova i haosa. Crna otvorena okna gorela su odsjajem daleke iluminacije. Sjajni lonci i boce stajali su nepokretno unaokolo i svetleli se u tišini masnom glazurom. Adela je kroz prozor oprezno pomaljala svoje šareno, našminkano lice sa treptavim očima. Tražila je pomoćnike u tamnom dvorištu, sigurna da su joj postavili zamku. I, eno, ugledala ih je kako idu oprezno, jedan za drugim, po uskoj opšivnici ispod prozora duž zida sprata crvenog od odsjaja daleke iluminacije i prikradaju se prozoru. Otac je viknuo od besa i očajanja, ali u tom trenutku žagor glasova postao je sasvim blizak i iznenada su se svetli prozori radnje ispunili bliskim licima, iskrivljenim smehom, raspričanim licima, koja su pritiskivala noseve na sjajna okna. Otac postade purpuran od ljutine i skoči na tezgu. I dok je gomila u jurišu osvajala tu tvrđavu i u bučnoj gomili ulazila u radnju, moj otac se jednim skokom popeo na police sa suknom, i, nadnet visoko nad gomilom, iz sve snage je duvao u veliku pozaunu od roga i trubio na alarm. Ali se svod nije ispunio šumom anđela, koji su žurili u pomoć, umesto toga svakom jeku trube odgovarao je veliki, nasmejani hor gomile.

– Jakube, trguj! Jakube, prodaji! – vikali su svi, a ta vika, stalno ponavljana, rimizovala se u horu i lagano prelazila u melodiju refrena, koji su pevala sva grla. Tada moj otac priznade da je pobeđen, saskoči sa visoke opšivnice i vičući krenu prema barikadama sukna. Ogromno narastao od gneva, s glavom pretvorenom u purpurnu pesnicu, istrčao je kao prorok borac na suknene šančeve i počeo da besni protiv njih. Podmetao se celim telom ispod moćnih bala vune i pokretao ih s mesta, podvlačio se pod ogromne bale sukna i podizao ih na tezgu s potmulom tutnjavom. Bale su letele razvijajući se hučno u vazduhu u ogromne zastave, sa polica su odasvud izbijale eksplozije draperija, vodopadi sukna, kao pod udarom Mojsijevog štapa.

Tako su se prosipale zalihe ormana, iznenada su bljuvale, tekle širokim rekama. Isticala je šarena sadržina polica, rasla, množila se i plavila sve tezge i stolove.

Zidovi radnje su nestali pod moćnim formacijama te suknene kosmogonije, pod tim gorskim lancima, koji su se uzdizali u moćnim masivima. Otvarale su se široke doline među gorskim padinama i u širokom patosu visina grmele su linije kontinenata. Prostrana radnja se raširila u panoramu jesenjeg pejzaža, punu jezera i daljine, a na pozadini tog dekora lutao je otac preko nabora i dolina fantastičnog Kanaana, hodao velikim koracima, sa rukama proročanski raširenim u oblacima i formirao zemlju udarima nadahnuća.

A dole u podnožju tog Sinaja, izraslog iz očevog gneva, gestikulisao je narod, psovao i slavio Baala i trgovao. Uzimali su pune ruke mekih bora, ukrašavali se šarenim suknima, uvijali se u improvizovana domina i kapute i govorili haotično i mnogo.

Moj otac je naglo izrastao nad tim grupama trgovaca, izdužen gnevom, i sa visine moćnom rečju grmeo na idolopoklonike. Zatim, nošen očajanjem, penjao se na visoke galerije ormana, ludački jurio po gredama polica, po ogoljenim daskama skela koje su tutnjale, gonjen prizorima bestidnog razvrata koji je osećao za leđima u unutrašnjosti kuće. Pomoćnici su upravo bili stigli do gvozdenog balkona u visini prozora i držeći se za balustrade, obuhvatili su Adelu oko pasa i izvukli je kroz prozor dok je ona treptala očima i vukla za sobom vitke noge u svilenim čarapama.

Dok je moj otac, zaprepašćen odvratnošću greha, urastao gnevom svojih gestova u grozu pejzaža, dole se bezbrižni narod Baala predavao raspusnoj veselosti. Neka parodistična strast, neka zaraza smeha bila je obuzela tu rulju. Kako se mogla tražiti ozbiljnost od njih, od toga naroda čegrtaljki i klešta za krckanje oraha! Kako je bilo moguće zahtevati razumevanje za velike očeve brige od tih mlinova, koji su bez prestanka mleli mezgru reči! Gluvi za gromove proročanskog gneva, ti trgovci odeveni u svilene ogrtače postavljene krznom čučali su u malim grupama oko naboranih brda materije, raspravljajući brbljivo i sa smehom o osobinama robe. Ta crna berza raznosila je na svojim brzim jezicima plemenitu supstancu pejzaža, drobila je seckanjem brbljivosti i skoro gutala.

Na drugom mestu su stajali Jevreji u šarenim halatima, u velikim krznenim kalpacima pred visokim vodopadima svetle materije. Ali u toj ceremonijalnoj konverzaciji, u pogledima koje su izmenjivali, bio je sjaj nasmešene ironije. Između tih grupa vrzmao se običan narod, amorfna gomila, rulja bez lika i individualnosti. On je na neki način ispunjavao praznine u pejzažu, zastirao tle zvonicima i čegrtaljkama besmislenog pričanja. Bio je to element budala, razigrana gomila polišinela i arlekina, koji je – sam bez ozbiljnih trgovačkih namera – svojim šeretskim vragolijama dovodio do apsurda transakcije koje su se pogdegde počele praviti.

Postepeno ipak, pošto bi mu dosadilo pravljenje vragolija, taj veseli narod se rasturao po daljim delovima predela i tamo lagano gubio u stenovitim prevojima i dolinama. Verovatno su ti veseljaci jedan za drugim nestajali negde u pukotinama i naborima terena, kao deca umorna od igre po uglovima i zakucima stana za vreme balske noći.

Za to vreme su se gradski oci, muževi velikog Sinhedriona, šetali u grupama punim ozbiljnosti i dostojanstva i vodili tihe, duboke prepirke. Razišavši se po ovom celom velikom brdovitom predelu, išli su po dvojica, po trojica dalekim i vijugavim putevima. Njihove male i tamne siluete pokrivale su celu pustu visiju, nad kojom je visilo teško i tamno nebo, izborano i pokriveno oblacima, izorano dugim paralelnim brazdama, srebrnim i belim izorima, koji su u dubini pokazivali dalje naslage svojih slojeva.

Svetlo lampe stvaralo je veštački dan u ovom predelu – dan čudan, dan bez zore i večeri.

Moj otac se lagano umirivao. Njegov gnev se slegao i hladio u naslagama i slojevima predela. Sada je sedeo na galerijama visokih polica i posmatrao široki predeo koji je jesen osvajala. Video je kako na dalekim jezerima love ribu. U malim ljuskicama čamaca sedela su po dva ribara, bacajući mreže u vodu. Na obalama su dečaci nosili koševe na glavama, pune nemirnog, srebrnog lova.

Tada je video kako grupe putnika u daljini dižu glave prema nebu, pokazujući nešto podignutim rukama.

I odmah se nebo prekrilo rojem neke šarene ospe, osulo se talasavim pegama, koje su rasle, sazrevale i uskoro napunile prostranstvo čudnim narodom ptica, koje su kružile i šestarile u velikim unakrsnim spiralama. Celo nebo se ispunilo njihovim uzvišenim letom, lupom krila, veličanstvenim linijama tihih ljuljanja. Neke od njih su kao ogromne rode nepomično plovile na mirno raširenim krilima, druge, nalik na šarene perjanice, na varvarske trofeje, teško i nezgrapno su lupale krilima, da bi se održale na talasima tople aure, najzad poslednje, bedni konglomerati krila, moćnih nogu i oskubenih šija, podsećale su na rđavo ispunjene kraguje i kondore, iz kojih ispada piljevina.

Među njima je bilo dvoglavih i mnogokrilih ptica, bilo je i bogalja, koji su hramali u vazduhu jednokrilim, bednim letom. Nebo je postalo nalik na staru fresku, punu nakaza i fantastičnih životinja, koje su kružile, obilazile se i ponovo vraćale u šarenim elipsama.

Moj otac se uspeo po gredama obliven iznenadnim sjajem i ispružio ruke, dozivajući ptice starom zakletvom. Bilo je to daleko, zaboravljeno potomstvo one ptičje generacije koju je Adela nekada razjurila na sve strane neba. Sada se vraćalo, odrođeno i bujno, to neprirodno potomstvo, to degenerisano ptičje pleme, propalo u duši.

Ižđikalo glupo rastom, besmisleno povećano, iznutra je bilo pusto i bez života. Sva životnost tih ptica prešla je u perje, izrasla u fantastičnost. Bio je to kao neki muzej povučenih vrsta, starinarnica ptičjeg raja.

Neke su letele nauznak, imale teške, nezgrapne kljunove, nalik na katance i brave, pokrivene šarenim izraslinama, i bile slepe.

Kako je oca uzbudio taj iznenadni povratak, kako se divio ptičjem instinktu, toj vernosti učitelju, koju je ovaj izgnani ptičji rod negovao u duši kao legendu, da se najzad posle mnogo generacija, poslednjeg dana pred izumiranje plemena vrati natrag u pravu otadžbinu.

Ali te papirne, slepe ptice nisu više mogle poznati oca. Uzalud ih je dozivao davnom zakletvom, zaboravljenim ptičjim jezikom, nisu ga čule ni videle.

Iznenada je zafijukalo kamenje u vazduhu. Oni veseljaci, glupo i besmisleno pleme, počeše gađati kamenjem u fantastično ptičje nebo.

Uzalud je otac opominjao, uzalud je pretio proklinjući gestovima, nisu ga čuli, nisu ga videli. I ptice su padale. Pogođene kamenom, teško su se opuštale i venule još u vazduhu. Još pre no što bi pale na zemlju, već bi postale bezoblična masa perja.

U tren oka se visija pokrila tim čudnim, fantastičnim lešinama. Pre no što je otac stigao na mesto pokolja, ceo taj divni ptičji rod već je ležao mrtav, razbacan po stenama.

Tek sada, izbliza, mogao je otac posmatrati svu bednost te osiromašene generacije, svu smešnost njene jevtine anatomije.

Bile su to ogromne gužve perja, kojekako ispunjene starim crkotinama. Kod mnogih se nije mogla razlikovati glava, jer taj motkasti deo tela nije nosio nikakvih znakova duše. Neke su bile pokrivene rutavim, slepljenim runom, kao zubri, i odvratno su smrdele. Druge su podsećale na grbave, ćelave, krepale kamile. Treće su, najzad, najverovatnije bile od neke vrste hartije, prazne u sredini, a divno šarene spolja. Neke su se izbliza pokazivale kao ništa drugo do veliki paunovi repovi, šarene lepeze, u koje je na neshvatljiv način udahnut neki izgled života.

Video sam tužni povratak moga oca. Neprirodni dan se lagano već bojio bojama običnog jutra. U opustošenoj radnji najviše police su bile zalivene bojama jutarnjeg neba. Među fragmentima ugaslog pejzaža, između srušenih kulisa noćnog dekora – moj otac je video pomoćnike kao su ustajali iza sna. Dizali su se između bala sukna i zevali na sunce. U kuhinji, na spratu, Adela, topla od sna i zamršene kose, mlela je kafu u mlinu, pritiskajući ga na bele grudi, od kojih su zrna postajala sjajna i vrela. Mačka se kupala u suncu.

Bruno Šulc

Preveo: Stojan Subotin

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.