Sreća od nesreće kao pra-uzrok determinizma [Tema: Konstantinović]

| July 9, 2016 | 0 Comments

viv

Filosofija palanke (7)

Zbog toga, pamfletizam kao objektivacija sopstvenog zla (nasilja prema zahtevima egzistencije), u ovom odbijanju filosofskog duha, kao da nema granica: iako se on najčešće ispoljava sukobom između pojedinaca (subjekata-objekata), on se ispoljava i sukobom pojedinca sa samim svetom palanke, ali duh palanke ni ovde sebi ne protivreči, i to ne samo zato što ovaj svet nije idealno „njegov” (nego mu protivreči onoliko koliko se i on sa njegovom stvarnošću ne može da usaglasi), već zato što je i ovo osporavanje sveta opet svojevrsna metoda njegove eksteriorizacije, jedinstvena način za izbegavanje suočavanja ovoga duha sa samim sobom, ali i način da se subjekt objektivira  (ovom sopstvenom objektivacijom u svet), da se prikaže kao objekt tuđe volje, kao žrtva, na njemu izvanredno svojstven način (bez koga je on, u neku ruku, čak i nezamisliv). Zato može da se pretpostavi čak i jedna volja duha palanke, okrenuta nadahnuću pobune, pa i samoj pobuni, protiv sveta palanke, koju on „prihvata” kao ovaj posebni vid eksteriorizacije svoga sopstvenog sadržaja, ali, i nerazlučno od toga, kao poseban način da se, optužbama sveta (a eksteriorizacijom svoga sopstvenog zla), sam sobom proizvede u ovu tuđu žrtvu na njenome putu ka potpunom prožimanju svešću o sopstvenoj nemoći (nepitanosti) kao na putu sve dubljeg objektiviranja. Sasvim poseban doživljaj sreće od nesreće, jedinstven u svakom ispoljavanju duha palanke, koji usleđuje ovo samo-pretvaranje van-subjektivnog duha palanke u sve dublju objektivnost (u pasivnost žrtve sveta kao pasivnost objekta), u stvari je samo prividno posledičan ovome produbljavanju van-subjektivnosti eksteriorizacijom sopstvenog zla u svet „kritikom” sveta (koja ne prerasta u pobunu i stvarnu negaciju jer je van-subjektivna), i to zato što je uzročnik i poslednji, vrhovni cilj čitavoga ovog duševnog poduhvata: sreća od nesreće ovde je ono čemu ovaj duh, kao duh pojedinačnosti (individualizma) uplašene od sebe istovremeno kad sebe (zahtevom egzistencije i istorije, egzistencije u novom istorijskom trenutku) neizbežno doziva i želi. Nesreća, do koje se dolazi kao do senzacije ovoga duha koji optužuje svet palanke za svoje sopstveno zlo, jeste izraz želje ove pojedinačnosti za sobom, kao što je sreća zbog te nesreće (od nje) izraz njenoga straha od sebe same, izraz „plemenskog” bića u njenom biću, onoga bića koje pojedinačnošću izražava svoju agoniju (kao duh jedinstveno-zatvoren), mešajući užas umiranja sa strahom i srećom od novoga rađanja novih oblika egzistencije. Kao žrtva (tuđa, a ne svoja) ja sam objekt, i sklonjen sam ovako u njega, u njegovu sudbinu koja je bolna (srećno-nesrećna) sudbina pasivnosti, ali ne manje i sudbina ove mračne sreće od sigurnosti za koju zna samo pasivnost, ali koja je sigurnost neostvarljiva jer je, idealno, izuzimanje iz egzistencije u samoj egzistenciji a, stvarno, nemogućnost izmirenja subjekta i objekta u duhu, u pravcu nekakve paradoksalne subjektivnosti objekta kao neke idealne, apsolutno pasivne, objekatske i objekatski-netvoračke egzistencije. Nalog egzistencije, kao samo-stvaranja egzistencijalnog bića, kao neodloživi nalog tvoraštva prema neodloživom nalogu izgradnje subjekta u subjektu, odupire se ovom pretvaranju subjekta u objekt, ali ga izaziva, kao ideal, izazivajući otpor duha palanke, zaverenog životu koji bi, čak, bio večno-trajan (zbog čega se tragedija i tragična istorija i odbijaju), ali zaverenog (upravo jer je zaveren trajanju, pre-življavanju) i samome zatvaranju, u osnovnom nesporazumu duha palanke izraženom u verovanju da traje samo ono što je apsolutno stvarno, i kao stvarnost ne-tragično, i zbog toga (što je apsolutno-stvamo) i apsolutno zatvoreno. Ono što se, na opštoj ravni, dešava pri uopštavanju jedno-obraznošću stila, dešava se i ovim samo-proglašavanjem subjekta za tuđu žrtvu, za subjekt koji je u toj meri predodređen spolja, da samog sebe doživljava i „ima” sve izrazitije i sve više (ali nikada idealno) kao Čisti objekt.

Osnovna težnja, i u slučaju uopštavanja (preživljavanja) stilom, i u slučaju ovoga objekti višanja eksteriorizacijom sopstvenog zla, zasnovanog na jednom izvanredno uprošćenom ali tim „efektnijem” determinizmu (vinovnici moje zle sudbine su napolju, izvan mene, u svetu a ne u meni) jeste težnja preživljavanja ili sigurnosti, težnja za trajanjem. Najviši nalog jeste nalog da se traje, ili, u jednom sasvim određenom smislu, koji se izražava i duševno i na ravni moralnoj (pa i na ravni filosofije duha palanke), jeste da se egzistencija, kao lančani niz opasnosti tragičkih iskušenja subjekta, zameni za trajanje. Determinizam, koji je u najbrutalnijem svom vidu neotuđiva sadržajnousmeravajuća odrednica filosofije palanke, uvek u obliku jednoga takođe sasvim primitivnog empirizma (najčešće zdravo-razumskog smera, lišenog sposobnosti za ma kakva uopštavanja sveta činjenica) i „naivnog realizma”, jedne trezvenosti koja uzima „stvari onakve kakve jesu”, koja se „ne da varati” ni u čemu, ovde je u neporečnoj službi duha palanke koji je duh žrtve kao duh maksimalno moguće objektivisanog subjekta, onoga koji je ne-tvorački i čija svest mora biti pre svega svest o svome ne-tvoraštvu. Žrtva (u koju se on proizvodi „kritikom” sveta palanke, toga svog-ne-svog sveta) jeste krajnji izraz ove volje za ne-tvoraštvom kao volje za trajanjem u sigurnosti. Stav duha palanke prema istoriji (i „svetu” u kome se, zanemarujući njegov svet, istorija dalje oličila i dalje se oličava) ponavlja se i u njegovom stavu prema sopstvenom svetu koji, već zbog toga (zbog ove njegove težnje ka sigurnosti ne-tvoračkog van-subjektivnog subjekta), ne može da bude zaista njegov svet: ovaj duh u svome svetu, u kome želi da se ostvari, da uđe u svetsku sigurnost, samome sebi protivreči jer se, imajući svoj svet, javlja (sebi) kao subjekt tog sveta. Između stava „svog sveta” i stava objekta kao žrtve sveta, kojim stavom svet nužno mora da padne (sve i da sam to nije i da tome ne teži) u „tuđost”, duh palanke se opredeljuje za ovu „tuđost” sveta, za patnju u njemu kao patnju od nepitanosti, ma koliko istovremeno bila u njemu jaka nostalgija za svojom materijalizacijom u svet.

Sumnjivost njegove kritike ovoga njegovog-ne-njegovog sveta (koja ide, u nekim trenucima, sve i do same „pobune”) dolazi od ovoga njegovog protivrečja prema svetu, koji istovremeno i hoće i neće, što je, u stvari, istina njegove pojedinačnosti (individualizma), između plemenski jedinstvenog, nad-pojedinačnog (i, kao takvog, sa-svetskog) i subjektivno-tvoračkog koje se nepogrešno oseća kao po-svećivanje u otvorenost. To je protivrečje između stava uronjenosti pojedinačnosti u plemenski universum, onaj kome pojedinačnost „predaje” svoju subjektivnost kao nad-subjektivnosti, i stava apsolutno-tvoračkog subjekta lišenog ma kakve nad-subjektivnosti ali, time, i ma kakvoga jedinstvenog universuma; kritika, kojom se izražava duh palanke kad se okreće protiv svog-ne-svog sveta zbog toga je: 1) izraz njegovog nemirenja sa svetom koji nije idealno njegov (u idealnoj plemenskoj jedno-obraznosti), i koji ga na taj način poriče i ovim poricanjem vodi njegovom poricanju sveta, odnosno njegovoj svesti o sopstvenoj pojedinačnosti (koja upravo ovakvom „kritikom” sebe biva svesna), i 2) izraz njegovoga nemirenja sa pojedinačnošću, kao svojom van-svetskom sudbinom, kao sudbinom prognanosti iz zatvorenoga universuma, kada se ova kritika, međutim, ne odbacuje već prihvata sa još većom žestinom duha, u njegovom vrhovnom lukavstvu ove sopstvene svoje objektivacije, kao: a) odbijanja sukoba ovog duha sa samim sobom (i time odbijanja subjektivno-tvoračke egzistencije), i b) kao sopstvenog pretvaranja u „objekt” volje njegovog-ne-njegovog sveta kao volje apsolutne moći apsolutnog determinizma. Determinizam je ovde funkcija pojedinačnosti u strahu od same sebe, jedinstveni način prihvatanja ne-svog sveta: oglašen za apsolutnu volju koja poništava svaku volju pojedinačnog subjekta, ovaj tuđi svet postaje maksimalno mogući svet samog ovog subjekta time što ga „uzima”, pretvarajući ga u maksimalno mogući objekt. Filozofija duha palanke ne može biti filosofija tvoraštva, bez obzira na sva njena verbalna ispoljavanja: determinizam i naivni realizam ovog van-subjektivnog subjekta kao pojedinačnosti uplašene od sebe, u tome je načelno onemogućavaju. Nema plemenske agonije (duha palanke) koja ne bi bila u znaku rađanja jednog posebno naglašenog determinizma.

Ovaj determinizam je korenski, on nije stvar voljnog opredeljenja a još manje intelektualnog iskustva. On je izraz potrebe za vrhovnom (i, kao takvom, sabirajućom) voljom kao za pra-uzrokom svega: svest o pojedinačnosti, koja je svest plemena u agoniji (kao jednoga universuma u agoniji koji se „raspada” na svoje dotle u njega nesvesno ugrađene sastojke, sad svesne sebe posredstvom ove smrti, tu gde (kao i uvek?) smrt dovodi do najviše, najoštrije svesti) jeste svest ove pojedinačnosti u strahu od sebe, u strahu kao glasu plemena u biću. Priklanjanje determinizmu je priklanjanje nad-volji koju on nudi, i kojom pokušava da se zameni nad-volja (kao samo nad-ja) umirućeg duha plemena.

Ako ovaj determinizam, otkrivanjem ove nad-volje u poretku sveta, kao svog-ne-svog sveta ovoga subjekta okrenutog protiv samog sebe, ne može da zameni, ovom svojom nad-voljom, nad-ja duha plemena, to je zato što je on delo nemirenja sa egzistencijalno-istorijskom nužnošću, koja je ovde nužnost stvaranja subjektivno-tvoračkog kao što je, u epohi plemenskog sveta, ona bila nužnost stvaranja subjekta plemena, odnosno zato što je ona egzistencijalno neautentična i što, u toj svojoj neautentičnosti, egzistencijalno-spontan, i u tome smislu totalan stav plemenskog bića pokušava, uzaludno, da se zameni isključivo racionalnim stavom ovoga determinizma. Red plemenskog sveta, s njegovim determinizmom, jeste red stvaran egzistencijalno-autentično; red determinizma duha palanke jeste red koji ne ide iz egzistencijalne nužnosti bića, izražene u određenom istorijskom obliku, već upravo protiv ove nužnosti, u paroksističkom stavu probuđene subjektivnosti koja pobunom protiv sveta hoće da se izmiri sa njim, jer je nepomirena sa sobom samom kao sa nužnošću.

Radomir Konstantinović

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Sreća od nesreće kao pra-uzrok determinizma [Tema: Konstantinović]

by admin time to read: 7 min
0