Strah i trepet, a ne ljubav i poštovanje

| February 28, 2014 | 0 Comments

Dragi Hašime,

Do­đe ne­ko čud­no vri­je­me, dra­gi moj vr­li pri­ja­te­lju, sa­pat­ni­če i sa­bor­če, ka­da se čo­vjek, ma gdje bio i ma ka­ko ži­vio, osje­ti usa­mlje­nim. Na­dam se, ple­me­ni­ti pri­ja­te­lju, da ne­ćeš za­mje­ri­ti mo­joj po­tre­bi da ti se po­ža­lim i, ka­ko bi to vjer­ni­ci re­kli, da se is­po­vi­je­dim. Ma­da is­po­vi­jest, kao što je, si­gu­ran sam, i kod te­be slu­čaj, ni­je mo­ja, za­pra­vo ni­je na­ša ka­rak­te­ri­sti­ka ili­ti sla­bost. Is­po­vi­je­da­ju se, si­gu­ran sam da se sla­žeš, dra­gi sa­bra­te, sa­mo od­već sla­bi i ža­lo­sti­vi lju­di. Ci­je­nim, za­pra­vo i ga­ran­tu­jem, da ja i ti ne pri­pa­da­mo toj pro­ka­za­noj ka­te­go­ri­ji. Sto­ga, sve ovo što pi­šem, mo­lim te, uva­že­ni ve­li­ko­du­šni pri­ja­te­lju, do­ži­vi kao is­kre­nu po­tre­bu za iskre­nim raz­go­vo­rom.
De­ša­va­lo se i Te­bi, ne za­mje­ri na pri­sno­sti mog obra­ća­nja i dis­kre­ci­ji mog iz­ra­za, no me­đu pri­ja­te­lji­ma se sve mo­že ra­zu­mje­ti, elem, de­ša­va­lo Ti se, kao što re­koh, da se po­kat­kad osje­tiš sam me­đu mno­gi­ma, od­no­sno ne­si­gur­no u si­gur­no­sti svo­joj. Ho­ću da ka­žem, a ni­ka­ko da pro­na­đem pra­vu ri­ječ, osje­ćam da sam okru­žen ne­do­bro­na­mjer­ni­ci­ma, a Bo­ga mi (opro­sti što Bo­ga po­mi­njem, ali ne­ka­da je to ne­iz­bje­žno) i zlim pa­ko­sni­ci­ma ko­ji, ka­ko bi na­ši na­ro­di i na­rod­no­sti (opro­sti zbog ovog na­rod­no­sti, ali po­ne­kad je i to neo­p­hod­no) jed­no pri­ča­ju, dru­go ra­de, a tre­će mi­sle.
Ni­je­sam ni do sa­da ži­vio u ilu­zi­ji da me svi vo­le i da su mi baš svi lo­jal­ni. Eto i Te­be, ta­kvo­ga čo­vje­ka, lju­de­ska­ru, ka­ko bi­smo mi ova­mo re­kli, ta­ko­đe, ako smi­jem pri­mi­je­ti­ti, a na­še je da smi­je­mo i kad dru­gi ne smi­ju, a kad ka­žem – na­še mi­slim i na naš i na vaš brat­ski na­rod, slu­tim da ne vo­le svi i da te se baš svi ne pla­še.
E, dra­gi sa­ple­me­ni­če i po­bra­ti­me, u to­me i je­ste stvar. Pa u če­mu, po­bo­gu (opet po­me­nuh Bo­ga, ali to je kan­da ne­iz­bje­žno) si­gur­no ćeš se za­pi­ta­ti? Pa u stra­hu, vo­lje­ni moj or­ta­če! O stra­hu se ra­di. Da­kle, na­ši na­ro­di i na­rod­no­sti (opet pla­ćam da­nak na­šem ti­to­i­zmu, ali opro­sti­ćeš) do­bro ka­žu, ka­ko bi­smo mi ova­mo re­kli, mu­dro zbo­re. Elem, oni zbo­re: čo­vjek ili če­lja­de, ka­ko bi­smo mi to ova­mo re­kli, je po­ko­ran iz stra­ha, a po­slu­šan iz lju­ba­vi.
Ti i ja smo, opro­sti mi na iskre­no­sti, pa­met­ni lju­di, ili lju­đi ka­ko bi se to ova­mo re­klo, i na­rav­ski da ne vje­ru­je­mo pre­tje­ra­no u lju­bav. Lju­bav je, lju­blje­ni moj šok, kvar­lji­va ro­ba, vr­bov klin, vječ­na za­blu­da, ili ka­ko bi­smo mi to ova­mo re­kli, obič­na tan­ta­ri­ja i pi­zda­ri­ja. Da­kle, ko­me je do lju­ba­vi, ne­ka ide u cr­kvu (ups! opet po­me­nuh ne­što što ni me­ni ni te­bi ni­je bli­sko ili nam je, da rek­nem, mr­sko). Elem, ko­me je do lju­ba­vi ne­ka se, bra­ti­ću, ne ba­vi po­li­ti­kom oso­bi­to na ovim na­šim vje­tro­met­nim vr­le­ti­ma i u ovim na­šim lju­blje­nim vu­ko­je­bi­na­ma, ka­ko bi se to, da pro­stiš, ova­mo na na­šim stra­na­ma, re­klo. Ho­ću da ti ka­žem, cr­no­or­lov­ski ti­ću, ili ka­ko bi se to kod nas re­klo, moj so­ko­le, da mi ni­je sta­lo do lju­ba­vi ne­go mi je sta­lo do stra­ha. Da ne okli­šim: izem ti, da ne ka­žem ka­ko bi se to kod nas re­klo, vla­da­ra ko­jeg se po­da­ni­ci ne bo­je. Tre­ba mi, da­kle, strah i tre­pet, a ne lju­bav i po­što­va­nje. Ova­mo su kod nas re­kli: ne­ma po­sla u pla­ha gla­va­ra. Opro­sti mi, ve­le­u­va­že­na ve­li­či­no, što po­mi­njem stih iz ne­ke sta­re ku­pu­sa­re ko­ju, si­gu­ran sam, ni­je­smo či­ta­li ni ja ni ti. Tek sam na­tuk­nuo ne­što iz ka­fan­skih raz­go­vo­ra, a i kod nas i kod vas vo­le da ci­ti­ra­ju pa­met­ne, da ka­žem se­ten­ci­je, ma­da one i ni­če­mu ne slu­že, pa ne znam što sam ti ih ih i po­mi­njao.
Na­slu­ću­ješ, si­ne slo­bo­dar­skog Ko­so­va i Me­to­hi­je (opro­sti mi zbog ovog Me­to­hi­je, ku­mim te Bo­gom, a opro­sti mi i zbog ovog Bo­gom, mi­li po­bro, a opro­sti mi i zbog ovog po­bro, vo­lje­ni or­ta­če, uh opet lju­bav!), da­kle slu­tiš, si­ne he­roj­ske i va­zda al­ban­ske pra­po­stoj­bi­ne, da sam kon­fu­zan i ne­sre­đen, da sam re­klo bi se, ank­si­o­zan i psi­ho­ti­čan. Naš na­rod bi re­kao: ni­je­su mi sve ko­zu­ri­ne na bro­ju. Mi­slim i da vi ima­te ne­ki sli­čan iz­raz jer su ko­ze i jar­če­vi bi­tan dio na­še­ga fol­klo­ra i na­slje­đa, ho­ću da ka­žem, bi­tan dio na­ših me­đu­ljud­skih od­no­sa… ustva­ri…za­bo­ra­vi…
Da ne oko­li­šam, cr­ni u go­ri ku­ka­vac! Osje­ćam, bra­te Ha­ši­me, da mi iz­mi­če tlo pod no­ga­ma, ili ka­ko bi ste vi re­kli da mi tlo iz­mi­će. Iz­mi­će na­ći­sto! Na­dam se da me do­bro ću­ješ i ra­zu­mi­ješ.
Ho­ću da Ti ka­žem, pi­le od so­ko­la, la­ko je i Fi­li­pu i nje­mu slič­ni­ma. Što bi se kod nas re­klo, kad do­đe sta­ni-pa­ni, ni luk je­li ni luk mi­ri­sa­li. Gle­dam ga ne­što, na Fi­li­pa mi­slim, po va­zdan se še­tuc­ka i dre­muc­ka, što bi se re­klo na na­še stra­ne, ni­šta mu se o gla­vu ne obi­ja! Vi bi­ste re­kli – alal! Ili bi­ja­še – afe­rim! Ili sam ja ne­što u sop­stve­nom ha­o­su opet po­br­kao… Iz­vi­ni i shva­ti… Elem, ka­ko Fi­lip, ta­ko i dru­gi. Sve me vi­še za­gle­da­ju, a sve me ma­nje dvo­re, ako znaš šta ho­ću da ka­žem. Kao da su me, Bo­že (mo­ram, opro­sti) me sa­ču­vaj – već ot­pi­sa­li…
Opo­zi­ci­ju, da ti se ža­lim, sve te­že se­bi pri­la­go­đa­vam, ho­ću da ti ka­žem, sko­či­la, kao što znaš, ci­je­na, a sva­koj ka­si dno se na­đe. Od Sr­ba­lja, kao što vr­lo do­bro znaš, od­lič­ni pri­ja­te­lju, sa­mo zlo i na­o­pa­ko. No, ti si tu mu­ku ri­je­šio, a ja ostah za za­sti­đe. Se­o­be Sr­ba­lja je­su do­bro rje­še­nje, no či­ni mi se, pro­šo voz! No ne­ka ih, oni su sa­mi se­bi naj­ve­ća bri­ga i mu­ka! Zna­dem to do­bro, mi­li Ha­šo, jer sam i ja dav­no bio Sr­bin! Opro­sti mi, ku­mim te Bo­gom (opet ja!) i pri­hva­ti oda­no­ga pri­ja­te­lja.
Ne znam šta bih ti vi­še pi­sao. Eto ako mo­žeš ma­lo po­sa­vje­tuj ove tvo­je, jer do­bro bi­ti ne­će. Do­bri, Ha­ši­me, pro­lje­će do­la­zi, a ja mu ne­što ni­je­sam rad… Sre­ćan Ti dan ve­le­dr­žav­no­sti!

P. S. Ni­ka­da mi ni­je bi­lo ja­sno što su te ne­ka­da zva­li Zmi­ja.
Po­zdra­vlja te tvoj biv­ši Bri­tva. Eh…

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Strah i trepet, a ne ljubav i poštovanje

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0