Sud – FAF 2014

| November 27, 2014 | 0 Comments

Court-poster

Originalni / međunarodni naziv: Court
Režija: Chaitanya Tamhane
Scenario: Chaitanya Tamhane
Uloge: Usha Bane, Vivek Gomber, Pradeep Joshi
Zemlja produkcije: Indija
Trajanje: 116 min
Jezik: engleski, hindu
Festivali: Venecija 2014 – Nagrada “Lav budućnosti” za najbolji debitantski film, Nagrada za najbolji film u selekciji Horizonti
IMDB: 7.6/10

 

Telo radnika koji održava kanalizaciju pronađeno je u šahtu u Mumbaiju. Ostareli  pevač narodne muzike optužen je na sudu za podsticanje samoubistva. Okrivljuju ga za izvođenje pesme koja je možda navela čoveka da učini taj akt. Kako se suđenje odvija, razvijaju se i priče o privatnim životima advokata i sudija koji su uključeni u slučaj.

Humana sudska drama debitanta Čaitanije Tamhanea, zasnovana na inteligentnom scenariju,  prikazuje pravni sistem Indije, dok u suštini govori o klasnoj podeljenosti, obrazovanju, i pristupu moći. „Bio sam iznenađen svojom potrebom da se bavim sudskim sistemom“, kaže reditelj, „ali kada sam posetio jedan niži sud u predgrađu Mumbaija, maštu su mi rasplamsali upravo nedostatak drame i lakoća sa kojom se na ovim mestima odlučuje o životu i smrti“.

 

Intervju: Čajtanija Tamhane, indijski scenarista i reditelj
Razgovarala: Dubravka Lakić

Protestnom pesmom da ti kažem pravdu

Neke od priča koje sam koristio za film „Sud”, iz prostorija nižih sudova Mumbaja, zaista su čudnije od fikcije, tako da nisam inspiraciju morao da tražim u literaturi

Vanserijski debitantski igrani film „Sud” indijskog scenariste i reditelja Čajtanija Tamhanea, od one je vrste filmskih dela zbog kojih reč autorski u nazivu beogradskog festivala ima svoj puni smisao i opravdanje.

Letos premijerno prikazan bukvalno kao poslednji film u programu „Horizonti” 71. Venecije, uzdrmao je festivalsku završnicu, izazvao ushićenje u već proređenom gledalištu, oborio s nogu žiri za dodelu nagrade najboljem debitantskom filmu na čelu sa italijanskom rediteljkom Aliče Rorvaher i sve se na kraju završilo nagradom „Zlatni lav budućnosti” u rukama Tamahanea.

Ovaj indijski autor (1987, Mumbaj) sa svojim producentom i glumcem u filmu Vivekom Gomberom, predstaviće svoj „Sud” beogradskoj publici (u DKC-u danas, a u Domu omladine u petak). Film nije za propuštanje, jer je reč o delu u kojem autor kroz krajnje naturalističke, a koloritno slikovite scene jednog nesvakidašnjeg sudskog procesa, proučava društvo i kolektiv i ogoljuje pravosudni, ali i kastinski sistem Indije.

U venecijanskom razgovoru za „Politiku”, na pitanje o inspiraciji za ovakvu filmsku priču koja je toliko daleko od popularnih bolivudskih proizvoda, Čajtanija Tamahane je odgovorio: „Sudstvo je ovlašćena, ali nasilna institucija koja odmerava životne i smrtne presude.

To je jedna od onih platformi na kojoj su ljudi svih klasa i kultura ograđeni iako su isprepleteni u međusobnoj interakciji. Istraživao sam sve te autoritativne figure koje učestvuju u suđenju: sudija, tužilac, advokat odbrane, koji su i sami robovi pravila, protokola, hijerarhije.

Vrlo brzo sam shvatio da ti ljudi dolaze iz istih porodica, iz istog društveno-kulturnog konteksta kojem i svi mi drugi pripadamo. Jedina je razlika u tome što su se oni zadesili na pozicijama moći.”

Film iz sudnice meni je omiljen žanr, ali ste vi uspeli da nadmašite sva moja očekivanja?

Možda zato što smo se mi, umesto kao u igranim filmovima ovog žanra koji često imaju za cilj subjektivno iskustvo, držali dokumentarnosti stvarnih suđenja. Kako ne možete da dobijete dozvolu da snimate u sudnici, izgradili smo scenografiju po „kroju” i po atmosferi nižeg suda. I sa tim smo se snalazili, jer fotografisanje ili dokumentacija, takođe, nisu dozvoljeni, te su scenografi radili po sećanju, oslanjajući se na beleške i crteže krišom pravljenje tokom prisustva raznim suđenjima.

Naturalnost, autentičnost i inteligentno napisan scenario, pravi je recept za dobar film?

Neke od priča koje se odvijaju u prostorijama nižih sudova Mumbaja, zaista su čudnije od fikcije, tako da nisam inspiraciju morao da tražim u literaturi ili drugim filmovima. Ono što je u mom „Sudu” drugačije od onoga što je uobičajeno za ovakvu vrstu filmova, jeste taj jedinstveni kulturni milje Mubaja u kojem je snimljen. U tom smislu „Sud” je gotovo subverzija klasične strukture filma iz sudnice.

Prisustvo Mubaja je veoma važno u filmu, ali šta rodni grad još znači za vas?

Rođen sam u prodici koju bi svi stranci nazvali „originalni stanovnici” Mumbaja, a to je grad mlinskih radnika, sindikalaca, komunista i socijalista, migranata, novinara, nastavnika, akademika. U tom smislu film „Sud” je postavljen iz insajderske perspektive Mumbaja. Posebno iz kulture Maharaštre (država kojoj pripada Mumbaj) i otuda ta prirodnost naših izbora, u smislu izbora glumaca, kostima, načina na koji smo snimali film, dizajna zvuka. Svaki lik u filmu pripada drugoj i kulturno neobičnoj stvarnosti grada. Oni koegzistiraju u gusto nabijenoj metropoli, pa ipak, oni se nikada ne preklapaju. Pokušao sam da ponovo kreiram deo mojih uspomena iz detinjstva devedesetih godina, ali sam se brzo suočio sa tim da takav Mumbaj više ne postoji.

Zašto?

Tempo transformacije i takozvanog razvoja grada je toliko brz da je onaj Mumbaj iz naših sećanja, gotovo izumro. Dakle, „Sud” je za mene i pokušaj da uhvatim sećanja na neke od tih mesta u mom gradu i na neke od ljudi koji su se borili da u Mumbaju prežive.

Vaš glavni junak je autor protestne narodne muzike popularne u Indiji?

Ta vrsta muzike je rođena u Indiji kao reakcija na britanski kolonijalizam, a kasnije su primat nad njom preuzele komunističke partije. Sam Mumbaj je u poslednjih sto godina postao arena za protestnu politiku i protestnu muziku. Još od tridesetih godina prošlog veka umetnici su u njemu pevali protestne pesme i organizovali agitpropske predstave. Pesnik u mom filmu pripada dalit zajednici, grupi koja se tradicionalno smatra „nedodirljivima”, sa hiljadu godina tradicije represije i marginalizacije. Njegov lik se zasniva na protestnim pevačima u „Dalit panter” pokretu iz sedamdesetih godina, koji je bio radikalni pokret protiv kasti.

Da li ovakav pokret i danas postoji?

Da, ali zauzimaju daleko smanjeni prostor. Svi oblici otpora, bilo pravnog bilo kulturnog, neutrališu se i pod stalnim su nadzorom države.

Mumbaj je i kraljevstvo Bolivuda, a vi ste ipak uspeli da angažujete glumce čija lica nisu poznata?

Želeo sam da Mumbaju dam stvarni život, a to sam mogao da postignem jedino ako ga prepustim njegovim stanovnicima. Na audiciji za uloge bilo je više od 1.800 ljudi iz različitih sfera života – od konobara, nastavnika, železničkih radnika, vozača i najveći broj njih nikada pre nije stao pred kamere. Odabrali smo njih 150 za koje sam smatrao da će se svojom pojavom najbolje uklopiti u pojedine delove priče. Intenzivno smo vežbali, najčešće smo snimali samo jednu scenu dnevno sa minimum 30 ponavljanja, ali smo na kraju uspeli.

Ni vaš glavni glumac Vira Satidar, koji igra optuženog pesnika Narajana Kamblea, nije profesionalac?

Nije, Satidar je aktivista, borac za demokratska prava i nikada pre nije se suočio sa kamerom. Ni Pradep Joši, koji igra sudiju, nije glumac već nastavnik muzike u školi za đake sa posebnim potrebama. Uša Bane, koja igra udovicu preminulog kanalizacionog radnika zbog čije smrti se sudi Kambleu, zaista je udovica takvog radnika koja je i sama prošla kroz mnoge sudske procese. Osim uloga dva advokata i policajca, koje tumače profesionalni glumci, svi drugi nisu profesionalci, već stanovnici Mumbaja.

Ono što vaš film još pokazuje jeste istrajnost kastinskog sistema u Indiji?

Kasta je nevidljiva, neizrečena sila koja operiše kroz film. Indijski sistem kasti je previše komplikovan da bih vam ga objasnio na malo prostora, ali recimo da u „Sudu” postoji konstantna igra sa prezimenima aktera, što ukazuje na socijalno raslojavanje likova, na slom komunikacije i nerazumevanje kao sastavnih delova sudskih scena. Iako je u teoriji Ustav zemlje vrhovni zakon, u praksi je taj zvanični jezik diskursa u toku postupaka toliko volšeban, da je van delokruga većine ljudi. Takođe, i hrana u filmu je važna metafora za kaste i klasne podele. To gde ljudi žive i šta jedu postalo je nešto poput važnog alata za razumevanje njihovog mesta u društvu.

Dubravka Lakić

objavljeno: 26/11/2014

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Protestnom-pesmom-da-ti-kazem-pravdu.lt.html

 

Tags: , , , ,

Category: Festivali

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Sud – FAF 2014

by admin time to read: 6 min
0