Sunčani trenutak koji prevazilazi mučenje organa i melodiju njihovog raspadanja [Tema: Melanholija; Sioran]

| January 19, 2016 | 0 Comments

propadanje

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.

Melanholija mrzilja (2)

Piše: Konstantin Zaharija

 

Videli smo kakvim se zaobilaznim putevima opšte osećanje mržnje učvršćuje kao konstitutivni element melanholije. Sada je trenutak da vidimo u kojoj meri mržnja prema sebi takođe potiče od istog pojma. U tu svrhu, obratićemo se Frojdovim spisima, tačnije, članku Žalost i melanholija (1917), čije objavljivanje oduzima psihijatriji polje istraživanja koje će posle toga datuma ona deliti sa psihoanalizom.

Frojd počinje opisom opšte slike ta dva stanja i brzo dolazi do zaključka da postoji čitav niz situacija zajedničkih radu žalosti i melanholiji, koje je pokrenuo „gubitak voljene osobe ili apstrakcije postavljene na njeno mesto“: duboko bolna depresija, prekidanje zanimanja za spoljašnji svet, gubitak sposobnosti za ljubav i smanjenje osećanja samopoštovanja. Među svim tim crtama, samo smanjenje osećanja samopoštovanja ne ispoljava se u žalosti. Sve ostale su, naprotiv, prisutne i u teškoj žalosti, reakciji na gubitak voljene osobe, kao i u melanholiji. Dodatna crta koja se potvrđuje u ovoj poslednjoj zahteva još veću pažnju terapeuta, zato što njeno tumačenje stvara čitav niz teškoća:

„Melanholik pokazuje (…) crtu koja je odsutna u žalosti, a to je izvanredno smanjenje njegovog osećanja samopoštovanja, ogromno osiromašenje njegovog ja. U žalosti svet postaje siromašan i prazan, u melanholiji se to događa sa bolesnikovim ja. Bolesnik nam opisuje svoje ja kao bezvredno, potpuno nesposobno, i dostojno moralne osude: prebacuje sebi, vređa samog sebe i očekuje da bude izbačen napolje i kažnjen. Ponižava se pred svakim, sažaljeva svakoga od svojih što je u vezi sa osobom tako nedostojnom kao što je on. Ne može da proceni da je u njemu došlo do izvesne promene, nego samokritiku proširuje na prošlost; tvrdi da nikada nije ni bio bolji.“

Sa samooptužujućim diskursom melanholika ulazimo u patološku zonu depresivne melanholije. Kako u toj vrsti slučajeva nema koristi od protivrečenja bolesniku, Frojd primećuje i da se taj diskurs razlikuje od žalosti jednom određenom stranom: melanholik „nam korektno opisuje svoje psihološko stanje. Izgubio je poštovanje prema sebi i za to mora imati dobar razlog. Ali, tada nailazimo na protivrečnost koja predstavlja teško rešivu zagonetku. Analogija sa žalošću dovela nas je do zaključka daje melanholik pretrpeo gubitak koji se tiče objekta; ono što proizlazi iz njegovih reči jeste gubitak koji se tiče njegovog ja.” Ovde nije reč o gubitku voljene osobe, nego o gubitku svojeg ja, i to iščezavanje sopstvenog ja predstavlja ono protiv čega se melanholik buni kada govori o svojim nedostacima, svojoj ništavnosti, svojoj potpunoj nesposobnosti da uradi bilo šta, i prvo što mu pada na pamet jeste da poveruje kako time što to izgovara, može stvar i da popravi. Ali nije tako, zato što melanholik svojim samoomalovažavajućim diskursom sebi ne ostavlja nikakvu šansu. Sebe zaista smatra za poslednjeg među ljudima, ako ne i nižom vrstom čoveka, dostojnog prezira i prekora. Suočen sa takvom žestinom, Frojd ubrzo dopušta da, sudeći po njegovom veoma koherentnom govoru o tome, melanholik mora biti u pravu što je toliko strog prema sebi:

„U nekim drugim pritužbama na samog sebe čini nam se da je takođe u pravu, i samo shvata istinu pronicljivije od drugih osoba koje nisu melanholici. Kada, u žaru samoprekorevanja, sebe opisuje kao bednog, samoživog, neiskrenog, nesposobnog da bude nezavisan, kao čoveka čiji su svi napori težili samo tome da prikriju slabosti svoje prirode, po nama je savršeno mogao da se na zadovoljavajući način približi spoznavanju samog sebe, i jedino pitanje koje sebi postavljamo jeste zašto najpre treba da  se razbolimo kako bismo došli do takve istine.“

Vreme je da zastanemo kako bismo pokušali da vidimo šta se zaista dešava u diskursu mržnje kod Siorana. Odista, ovo što nam izgleda kao tipičan slučaj (ako tu uopšte postoji tipičnost, kada uzmemo u obzir nestabilnost kliničke simptomatologije melanholije) koji je Frojd opisao u svom članku izvanredno liči na Sioranov stav prema sebi, sa jednom razlikom: u Sioranovoj melanholiji nema ničega patološkog, ona predstavlja temeljni tonalitet njegove misli pretvoren, suprotno Hajdegeru koji melanholiju smešta na mesto temeljnog tonaliteta u filozofiji, u predmet diskursa.

Mržnja prema sebi i melanholija su jedna te ista stvar, ako to u Sioranovom slučaju uopšte treba ponavljati. Njegov diskurs često svedoči o tome, u skladu sa onime što dolazimo u iskušenje da nazovemo dijalektika fragmenta: kontradiktorno i komplementarno, i najčešće u korelaciji sa drugim melanholičkim temama. Dovoljno je gotovo nasumično uzeti nekoliko primera pa videti do koje mere mržnja prema sebi, zajedno sa ludilom, nasiljem, oporicanjem, tugom i mnoštvom drugog, čini diskurzivnu mrežu koja na najbolji način svedoči o suštinskom iskustvu melanholije:

„Interval koji me razdvaja od mog leša za mene predstavlja ranu; međutim, ipak uzaludno čeznem za zavodljivošću groba: pošto ničega ne mogu da se otarasim, niti mogu da prestanem da se trzam, sve me u meni uverava da bi crvi plandovali nad mojim nagonima. Jednako nesposoban u životu kao i u smrti, mrzim sebe, i u toj mržnji sanjam o nekom drugom životu, o nekoj drugoj smrti. I, pošto sam želeo da budem mudrac kakvog nikad nije bilo, ja sam samo još jedan ludak među ludacima…”

Ovaj odeljak na najbolji način iskazuje po čemu je teško biti melanholik. Kod njega se javlja suštinski raskid između duše i tela; mržnja prema sebi, kao prirodna posledica opšte nesposobnosti koja ga prisiljava na besposlicu i na to da o svom telu razmišlja ne kao o strancu, nego još gore, kao o „lešu“ , smešta se u „interval” koji je taj razlaz stvorio.

U drugačijem kontekstu, mržnja prema sebi postaje nužn ostvarenje saživota sa Zlom:

»Tu je, u žeravici krvi, u gorčini svake ćelije, u podrhtavanju živaca, u tim naopakim molitvama koje odišu mržnjom, svuda gde je od užasa načinio sebi utehu. Zar da mu dopustim da mi potkopava sate, kada bih, kao brižljivi saučesnik svog razaranja, mogao povratiti svoje nade i odustati od samog sebe? On – kao stanar- -ubica – sa mnom deli ležaj, moje zaborave i moja bdenja; kako bih ga uništio, nužno je da i sam budem uništen. A kada imamo samo jedno telo i jednu dušu, pošto je ono prvo previše teško a ova druga previše mračna, kako da još odozgo nosimo i teret tmine? Kako da vučemo noge kroz crno vreme? Sanjam o zlatnom trenutku, izvan budućnosti, o sunčanom trenutku koji prevazilazi mučenje organa i melodiju njihovog raspadanja. Slušati samrtnički i radosni plač Zla koje ti se sve više upliće u misli, a ne udaviti uljeza? Ali, ako ga udariš, to će biti samo iz jalove uslužnosti prema sebi. On već jeste tvoj pseudonim; ne bi mogao nekažnjeno vršiti nasilje nad njim. Zašto okolišiti kada se bliži poslednji čin? Zašto ne nasrnuti na sopstveno ime?“

Primetimo najpre da taj užasni stranac koji se nastanio u meni i u mom telu, koji su mi dati razdvojeni, nije niko drugi do Đavo, Zlo kojem smo privrženi po temperamentu ili nas na to  nadahnjuje neka mračna sila. Ali, kao drugo, pošto je njegovo prisustvo simptom udvajanja, taj drugi identitet koji želimo da proteramo postaje lik kroz koji se izražava opasno iskliznuće u odnosu na ono što Frojd zove „iskušenje stvarnosti“, koje se, sa moralnom svešću i cenzurom savesti, ubraja među „velike institucije našeg Ja“. Imamo utisak da Sioran u ovom odpomku želi da pruži duboki motiv mržnje prema sebi, ali izvan unutrašnje koherencije teksta on daje diskurs o ludilu, ludački diskurs koji, govoreći o razlozima iz kojih sebe nužno mrzimo, pokušava da učini verodostojnim demonijačke fantazme onoga ko ih izgovara. U tumačenju koje dajemo ovom odeljku, demon protiv kojeg se vodi neprestana borba i sa kojim se poistovećuje („on je već tvoj pseudonim”) manje predstavlja retoričku veštinu ili nekakav argumentacijski oroz, a više neku vrstu dodatnog dvojnika koji izmiče dokazivanju kroz stvarnost. Međutim, to ludilo, ako je to ludilo, nije Sioranovo (možda je potrebno još jednom to naglasiti), nego ludilo onog ja diskursa koje svoju argumentaciju gradi na osnovu nekog predmeta datog kao verovatnog, odnosno istinskog, mada bi ono trebalo naprosto tu da bude u ulozi statiste. Osim ako taj đavolski dvojnik nije ambivalentan i ako se kroz njega ne ostvaruje neki ironijski diskurs.

Drugi odlomci koji se odnose na mržnju prema sebi mogli bi dovesti do još zanimljivijih rasprava, ali nužno je pozabaviti se pitanjem koje zahteva da odmah bude rasvetljeno: pošavši od Frojdove konstatacije u vezi sa istinom o sebi koju melanholik uči kroz mržnju prema sebi, da li kod Siorana ta ista mržnja stoji u nekom odnosu prema spoznavanju sebe? Može li se saznati istina o sebi kroz mržnju prema sebi? Ovo poslednje pitanje veoma brzo nalazi odgovor:

„Kada, gnevan što se previše navikao na sebe, čovek počne sebe da mrzi, ubrzo primećuje da mu je gore nego ranije, da mržnja prema sebi još više učvršćuje veze sa samim sobom.“

To nam pruža mogućnost da pretpostavimo da za Siorana mržnja prema sebi ima ulogu tvorca identiteta i da, daleko od toga da u njegovom slučaju predstavlja klinički simptom, ona svedoči o nekoj prilično neuobičajenoj vrsti samospoznaje čiji se diskurs o sebi, naročito bogat u njegovim spisima, neprestano pokazuje. Ima odlomaka koji ponekad na konkretan način potvrđuju naš zaključak: „Nije smeran onaj koji sebe mrzi.“ Ili još: „Ne možete biti sa sobom a ne-biti protiv sebe.“

Koji je duboki motiv takvog stava? Sioran to kaže na drugom mestu, na neposredan način, pozivajući se na to da je poricanje za njega nužna stvar: „Ne stičem ja svest o sebi, ja jesam samo kada poričem.“

Ali, još jednom, ta potreba da se poriče uvek potiče od melanholije, od onoga što je u njoj nasilno, odnosno bezočno u diskursu nekoga ko bez stida i srama govori o potpuno intimnim stvarima:

„Nije moguće da nas ne pogodi činjenica da se melanholik uprkos svemu uopšte ne ponaša kao neko ko je, na normalan način, pritisnut grižom savesti i samooptuživanjem. Ovde u njemu nema stida pred drugima koji, pre svega drugog, karakteriše ovo poslednje stanje, ili se barem taj stid ne pokazuje na upadljiv način. Gotovo da bi se moglo pokazati da kod melanholika postoji suprotna crta: on se neumesno ispoveda pred drugima, pronapazeći zadovoljstvo u izlaganju svoje golotinje.”

Deleći sa nama svoje patnje i veoma intimne pojedinosti o tome šta ih je izazvalo, melanholik pokazuje izvestan sadizam, naročito ako zajedno sa Frojdom prihvatimo da su te samooptužbe u stvari upućene izgubljenom objektu. Osim ako se kroz nasilnost njegovog diskursa ne ostvaruje „regresija libido u narcizam”, što je proces koji, nakon što je melanholija obavila svoje, otvara put u maniju: „Sukob u ja, protiv koga se melanholija bori umesto da se bori za objekt, nužno deluje kao bolna rana koja traži izvanredno visoko kontrainvestiranje.“

Što se tiče Siorana, on se od slučaja koji je opisao Frojd razlikuje po jednoj sasvim određenoj crti: sve trpeći melanholiju. on je prihvata kako bi od nje stvorio gnoseološko načelo. Mržnja prema sebi predstavlja samo sprecifičnu varijaciju te višestruke, čak bismo mogli reći polimorfne melanholije, koju je iskusio u svim vidovima. Prisvojio ju je na takav način da više ne može bez nje: „Mrzim svaku pomisao na ravnodušnost: nisam uvek tužan, dakle ne mislim uvek.“ Na drugom mestu, govoreći o nepravdama koje je izazvala istorija, ima samo jednu želju: „da gorčini pruži dostojanstvo jedne gnoze“ .

Uostalom, diskurs mržnje prema sebi se nastavlja, u dijalektici vraćanja i ponavljanja koju proizvodi fragmentarno pismo, neprestano, istovremeno protivrečno i komplementarno, kako bi se stalno govorilo isto na hiljadu različitih načina:

„Ako sam, kada dobro razmislim, uneo nešto uživanja u rušenje, bilo je to, nasuprot onome što vi mislite, uvek na moju štetu. Nikada ne uništavamo nešto, nego uništavamo sebe. Ja sam sebe mrzeo u svim predmetima svoje mržnje, za- mišljao sam čuda uništenja, svoje sate pretvarao u prah i pepeo, izlagao se gangrenama intelekta.”

I tako dalje.

Prevela sa francuskog

Aleksandra Mančić

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Sunčani trenutak koji prevazilazi mučenje organa i melodiju njihovog raspadanja [Tema: Melanholija; Sioran]

by admin time to read: 9 min
0