Svet po Njegovanima [Tema: Pekić]

| June 17, 2014 | 0 Comments

zlatno_runo_-_i_tom-borislav_pekic_v

Piše: Dragan Velikić

Svako vreme, svaka epoha, na svoj način čita i doživljava velika dela svetske literature. Ali, kako god bili tumačeni, oni se uvek nanovo rađaju i žive svoj besmrtni vek. Ko se jednom sreo sa Odisejem, Pjerom Bezuhovim, Hamletom, Budenbrokovima, Alijom Đerđelezom, Madam Bovari, Glembajevima, ne može ih nikada zaboraviti.
U Ilijadi, Božanstvenoj komediji, Ratu i miru, Mrtvim dušama, Na Drini ćupriji, dišu svetovi koji se upisuju kao porodično nasleđe za čitav život. Andrićevi konzuli u pustoši bosanske kasabe paradigma su samoće; gramziva svita Glembajevih u svakom novom vremenu ima svoje naslednike, zatočenike pohlepe, bluda i zločina; sudbine Isakoviča iz Seoba Crnjanskog potvrđuju večnu istinu da svako tlo daje dovoljno razloga da se sa njega ode, kao i da se na njega dođe. Smisao života je u putovanju.
Zlatno runo Borislava Pekića je saga o putovanju porodice Njegovan, ne samo tokom sedam vekova o kojima svedoči porodično predanje, već se proteže i na onaj deo puta u bezdanu mitologije, tamo u “večno cvetnoj, bezvremenoj Arkadiji”, odakle je krenuo kentaur Noemis, prapredak svih Njegovana, čiji kentaurski zov svakom nasledniku porodičnog trona najavljuje završetak ovozemaljskog života. Šta su Njegovani, nego trajanje kroz promene, niska razvučena u vremenu i prostoru. Ko se na stranicama Zlatnog runa jednom sreo sa Simeonima, prvorođenim sinovima Njegovana, naslednicima porodične firme, sa njihovim ženama i ljubavnicama, sa čitavom bulumentom rođaka, poslovnih partnera i konkurenata, ne može ih zaboraviti. Jer Njegovani svojim egzistencijama ne pokrivaju samo fantazmagoričnu istoriju jedne trgovačke porodice koja je davala i umetnike, već u dubinama njihovih monologa čitalac prepoznaje situacije iz vlastite svakodnevice, prepoznaje sebe obnaženog nepotkupljivim radom podsvesti. Nema tog “ja” koje ne postoji u Njegovanima. Pred čitaocem izranja jedan svet u totalitetu, koji ostavlja trag duboke proživljenosti. Velika literatura jeste velika baš po količini nas koji se u njoj nalazimo.
Borislav Pekić je Bah srpske književnosti.
Grandiozni opus, koji se kao i kod Baha meri hiljadama i hiljadama stranica ujednačene umetničke visine, dostiže punu raskoš elokvencije i humora, erudicije i poetičnosti u Zlatnom runu, najvažnijem delu Borislava Pekića, romanu u sedam tomova o porodici Njegovan. Na 3500 strana teče priča o Njegovanima koji u 14. veku kreću iz Trakije preko Carigrada i Peloponeza do Beograda, i dalje u smeru severozapada, ponavljajući arhetipsku matricu legende o Argonautima u potrazi za zlatnim runom.
Povest o cincarskoj porodici Njegovan ostvarena je sveobuhvatnim akordom koji sažima ne samo epohe svetske istorije na prostoru Balkana – epohe koje privremeno nastanjuju Pekićevi junaci – već i tamni osvit ljudskog postojanja, beskonačno vreme mitologije. Zlatno runo dešava se i u vremenima kada je mit bio svakodnevica. I zato ne postoji granica između istorije i mitologije, realnosti i fantastike. Svaki junak Zlatnog runa je istovremeno u sebi sa svima koji su mu prethodili, i koji će ga nastaviti.
“Mi Simeoni, naime, ne umiremo”, kaže jedan u nizu Njegovana. “Samo se jedni u drugima slažemo. Kao talog kad nam život iskipi. Tako i deda Lupus nije umro nego se u mene slegao, pa od njega saznah sve što je od mene živ, dušmanin, krio.”
Njegovani se kao Feniks obnavljaju kroz požare, stalno u pokretu, u traganju za zlatnim runom. I hronika o njima okončava velikim požarom u zamku Turjak, u Sloveniji, gde su se okupili da proslave Badnje veče 1941. godine. Još jedan kraj iz kojeg će se izroditi novi početak. Porodični duh Njegovana ne umire, samo se seli kroz potomstvo. A požar u zamku Turjak, “u ledenom naručju Alpa”, najava je mnogo većeg požara koji će zahvatiti čitav svet.
Nije slučajno Pekić žanrovski Zlatno runo odredio kao fantazmagoriju, a sedmim tomom, koji se može čitati i nezavisno od sage o Njegovanima, ispisao poemu o Postanju, o zori evropske civilizacije. Dovoljno je zaviriti, makar i nasumice, u teftere Njegovana, i biti uvučen u vrtlog Pekićeve rečenice koja sa istom snagom i ubedljivošću oživljava vremena prošla, niže scene bitaka i opsada, epskim zamahom budi prohujale svakodnevice širokih planova, kao što suptilno ispisuje i lirske minijature toka svesti protagonista ove fantazmagorije, trenutke kada oni ostaju sami sa sobom i suočavaju se sa vlastitim slabostima, putuju prostranstvima porodičnog duha komunicirajući istovremeno i sa precima, i sa potomcima.
Pekićeva fantazmagorija o Njegovanima može se čitati na preskoke, otvarati njihove teftere, osluškivati glasove u božićnoj noći u dvorcu Njegovan Turjaških u Sloveniji, glasove širokog spektra pameti i lucidnosti, a još više gluposti, licemerja i zavisti. “Čujem, neki đeneral piso u nofine da se ništa sa pobedom u rat ne može meriti… Ja mislim da može, đenerale. Sa pobednjačkim infalidom sasvim se razmernjo može meriti zdrav i snažan poraženik…”, kaže jedan u nizu Njegovana.
Pekić literarno oblikuje polifonu strukturu istorije na Balkanu, uspeva da svim politički i civilizacijski suprotstavljenim glasovima omogući puni iskaz. Nema tu mesta za mali format, za pisca koji svoje junake koristi kao glasnogovornike vlastitih ideja. Zlatno runo je svet u punom totalitetu, koji, kao i život, protiče u stalnom sukobu. Zakoni fizike važe i za dušu. “Još nisam čuo da je ijedan mislio zabadava. Čak ni Sokrates. Zabadava misle jedino manijaci. Svi su ljudi, gospodo, trgovci, samo smo mi, trgovci, bolji trgovci od drugih ljudi.”
Tako Njegovani. I još kažu: “Onaj ko ništa nema, nema šta ni da izgubi. Ko malo ima, lako će nadoknaditi. Ali on koji već sve ima, nikad sve neće moći povratiti… Pravi trgovac nikad ne pita hoće li ikada imati sve što je jednom imao pa izgubio, već koliko bi imao da ništa izgubio nije… Ako danas nešto nisam zaradio, izgubio sam to zauvek, jer ono što ću sutra zaraditi, neće biti to što sam danas propustio; biće sutrašnja zarada, umanjena za današnji gubitak”.
Pekić je zapisničar brujanja istorije koja se prelama u njegovoj eruditskoj mašti. Taj moćni akord sveobuhvatnosti sveta tutnji i traje od prve do poslednje strane Zlatnog runa. Defiluju pred čitaocem likovi Njegovana – ali i aveti koje su te likove za njihovih života naseljavale; lebde kentauri i vampiri, urotnici i atentatori, istorijski likovi – od Sulejmana Veličanstvenog do Ilije Garašanina; ispisuju se strane o Beogradu još iz mitskih vremena kada je “skitsko tračansko pleme Singa, verovatno cincarskih praotaca, dalo ime Beogradu”. To je grad “kroz koji se uvek prolaziti moralo, jer se na svakom putu bio preprečio… Kad god se kroz taj Beograd prolazilo, uvek je u drugim rukama bio. Srpskim, ugarskim, austrijskim, turskim… A između, izgleda, ničiji. I uvek, kao da je to bio neki drugi grad, a ne onaj o kome se od pretka slušalo… U takvom gradu nema nasleđivanja. Što za života zgrabiš, to ti je. Samo tebi. Deca sve iz početka moraju”.
Pekić je stvorio humor kakvog nema ravna u srpskoj literaturi. Neki likovi porodice Njegovan kao da su izašli iz stripova Alana Forda. Posebno kada govore o istorijskim zabludama koje su vremenom stekle status neprikosnovenih istina, neki Pekićevi junaci pokazuju sav besmisao i jalovost opštih mesta i stereotipa. Apsurd rata, glupost i strah, trošnost ljudske egzistencije na jednoj strani, i kipuća snaga, vitalnost i sposobnost prilagođavanja Njegovana na drugoj strani, smenjuju se tokom sedam tomova Zlatnog runa.
Njegovani su pobednici jer slave život samom činjenicom trajanja i opstanka u svim vremenima i prostorima. Oni su plamičak razuma i istrajnosti u jazbinama zla ljudske civilizacije. Nisu sveci, naprotiv, njihovi karakteri kriju u manjim ili većim dozama sve negativne osobine ljudske prirode, međutim, u konačnom saldu porodični konto firme Njegovan beleži aktivu. Snaga duha, vitalnost i upućenost u trgovinu – tu najvažniju aktivnost ljudskog roda – čini ih genetski predodređenima da savladaju i prežive sve nedaće i istorijske premetačine.
Borislav Pekić se nije trudio da se dopadne. On nema pandana kako u domaćoj, tako i u stranoj literaturi. Nije podložan poređenju. Sve je bilo predmet njegove znatiželje; od najbanalnije tričarije svakodnevice, pa do suštine prostora i vremena, ljudskog bivstvovanja; nad svim je bio zapitan, odlučan da spozna istinu, artikulišući je bujicom reči koje se utrkuju, do poslednje misli koju je u letu hvatao.
Pisao je shodno tom rasponu, raznorodno i različito, od političkih komentara – treba li napominjati oštrih i nepotkupljivih – do SF trilera. Međutim, sedam tomova ”Zlatnog runa” jesu sam vrh srpskog književnog stvaralaštva.
U zemlji labave komunističke dogme, održavao je engleski kastinski građanski duh. Njegovo protivljenje je bilo principijelno, cena koju je za to plaćao logična i očekivana. Sve što je činio, pisao, čemu se protivio i za šta se zalagao, bilo je autentično, blistavom pameću promišljeno, neodoljivom ironijom i samoironijom zaodenuto, nezainteresovano da se dopadne, neprilagođeno modi, po meri njegovoj, veliko i čvrsto, bez bojazni da će da traje, i tek pronađe pravo mesto u evropskoj književnosti.

Sarajevske Sveske br. 37-38

 

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svet po Njegovanima [Tema: Pekić]

by admin time to read: 6 min
0