Leto. Pisaći sto. Desno su vrata. Na zidu slika. Na slici nacrtan konj, a u konjskim zubima Ciganin. Olga Petrovna cepa drva. Pri svakom udarcu, s nosa Olge Petrovne spadne cviker. Jevdokim Osipovič sedi u fotelji i puši.
Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici, koja, međutim, neće nimalo da se rascepi).
Jevdokim Osipovič: Tok!
Olga Petrovna (nameštajući cvikere, udara po cepanici).
Jevdokim Osipovič: Tok!
Olga Petrovna (nameštajući cvikere, udara po cepanici).
Jevdokim Osipovič: Tok!
Olga Petrovna (nameštajući cvikere, udara po cepanici).
Jevdokim Osipovič: Tok!
Olga Petrovna (nameštajući cvikere): Jevdokime Osipoviču! Molim vas, da ne govorite tu reč “tok”.
Jevdokim Osipovič: Dobro, dobro.
Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici).
Jevdokim Osipovič: Tok!
Olga Petrovna (nameštajući cvikere): Jevdekime Osipoviču! Obećali ste mi da nećete govoriti tu reč “tok”!
Jevdokim Osipovič: Dobro, dobro, Olga Petrovna! Više neću.
Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici).
Jevdokim Osipovič: Tok!
Olga Petrovna (nameštajući cvikere): To je bezobrazluk! Odrastao čovek – a ne shvata običnu ljudsku molbu!
Jevdokim Osipovič: Olga Petrovna! Možete mirno da nastavite vaš posao. Više neću da vas ometam.
Olga Petrovna: Pa, molim vas, lepo vas molim: dajte mi da rascepim bar ovu cepanicu!
Jevdokim Osipovič: Cepajte, razume se, cepajte!
Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici).
Jevdokim Osipovič: Tok!
Olga Petrovna ispušta iz ruku sekirčinu, otvara usta, ali ne može ništa da kaže.
Jevdokim Osipovič ustaje iz fotelje, promatra Olgu Petrovnu od glave do pete, i polako odlazi. Olga Petrovna otvorenih usta nepomično stoji i gleda kako se Jevdokim Osipovič udaljava.
Zavesa se polako spušta.
Danil Harms
