Tvojim kandžicama, Lolita [Tema: Nabokov]

| October 23, 2019 | 0 Comments

1.

Tada su počela naša duga putovanja širom Sjedinjenih Država. Ubrzo sam, uporedivši sve vrste turističkog smeštaja, prednost dao Funkcionalnom motelu – čistom, urednom, bezbednom kutku, idealnom mestu za spavanje, svađe, pomirenja i nezasitu zabranjenu ljubav. U početku sam, iz straha da ne pobudim sumnju, revnosno plaćao obe sobe pod jednim krovom, s bračnim krevetom u svakoj od njih. Pitao sam se kakvom je uopšte kvartetu bio namenjen takav raspored, jer je pregradni zid, koji nije dopirao ni do tavanice i delio bungalov ili sobu na dva povezana ljubavna gnezda, pružao samo farisejsku parodiju intimnosti. Postepeno su me, ipak, ohrabrile same mogućnosti koje je tako pošten promiskuitet nagoveštavao (dva mlada para koja veselo razmenjuju partnere, ili dete koje se pretvara da spava, da bi bilo svedok (Upotrebljen je izraz “earwitness” (svedok koji je čuo), umesto uobičajenog “ayewitness” (svedok, očevidac).) primalnih sazvučja), pa bih tu i tamo uzeo kućicu s krevetom i pomoćnim ležajem, ili dvokrevetnu sobu, zatvorsku ćeliju u raju, sa spuštenim žutim platnenim zastorima da bi se stvorila jutarnja iluzija Venecije i sunca, dok su u stvarnosti Pensilvanija i kiša.
Upoznali smo – nous connûmes, da upotrebim izraz u floberovskom maniru – kamene kućice ispod gorostasnog šatobrijanskog drveća, bungalove od cigala, bungalove od sušene opeke, kućice sa štukaturom, podignute na terenima koje Vodič automobilskog društva naziva “senovitim”, “prostranim” i “pejzažnim”. Jedna vrsta brvnare, obložene borovinom punom čvorova, svojim zlatnosmeđim sjajem podsećala je Lolitu na kosti pečenog pileta. Prezirali smo obične, belo okrečene kolibe od dasaka, prožete slabašnim septičkim vonjem ili nekim drugim tugaljivo potuljenim zadahom, kolibe koje se ničim nisu mogle pohvaliti (osim “udobnim posteljama”), čija je nenasmešena gazdarica uvek bila spremna da njen dar (“…pa, mogla bih da vam dam…”) bude odbijen.
Nous connûmes (ovo je baš zabavno) navodne mamce njihovih naziva koji se ponavljaju – sve te Motele sunčevog zalaska, Letnjikovce radosti, Vile na bregu, Vile u borovima, Planinske vidike, Nebeske vidike, Vile u parku, Zelena jutra, Mekove vile… Ponekad bi ispod reklame bio poseban dodatak, kao: “Deca dobrodošla, mezimci dozvoljeni” (Ti si dobrodošla, ti si dozvoljena). U kupatilima su najčešće bili tuševi s beskrajno raznolikim mehanizmima za puštanje vode, ali s jednom zajedničkom, nimalo laodikejskom (U Bibliji, laodikejska crkva “nije ni vruća ni hladna”) odlikom, da vas, dok se tuširate, naglo obliju zverski vrelom ili zaslepljujuće ledenom vodom, zavisno od toga da li je vaš sused okrenuo slavinu za toplu ili za hladnu vodu, i time vas lišio neophodnog udela u mešavini koju ste tako pažljivo uskladili. U nekim motelima su iznad nužnika (na čijem bi kotliću nehigijenski naslagali peškire) bila nalepljena uputstva gostima da u šolju ne bacaju smeće, pivske limenke, kartonsku ambalažu, mrtvorođenčad; drugi su imali posebna obaveštenja pod staklom, kao “Šta da radite” (Jahanje: Često ćete na Glavnoj ulici videti jahače kako se vraćaju s romantičnog jahanja po mesečini. “Često u tri noću“, podrugljivo bi rekla neromantična Lo).
Nous connûmes različite motelijere: prevaspitanog kriminalca, penzionisanog učitelja i propalog poslovnog čoveka; kao i različite motelijerke: pseudodamskog i madamskog (Aluzija na “madam” u bordelima.) tipa. A katkad bi se, u čudovišno vreloj i vlažnoj noći, vozovi oglasili srceparajućim, zloslutno otegnutim jaukom, stapajući snagu i histeriju u očajnički vrisak.
Izbegavali smo Turističke domove, seoske rođake Pogrebnih zavoda, staromodne, pretenciozne, bez tuševa, s kitnjastim komodama u depresivnim, beloružičastim, malim sobama, i fotografijama gazdaričine dece u svim fazama razvoja. Ali popustio bih, tu i tamo, Lolitinoj sklonosti ka “pravim” hotelima. Dok bih je milovao u automobilu parkiranom u tišini sutonom obojenog, tajanstvenog sporednog druma, ona je iz vodiča, obasjanog baterijskom lampom kojom je šarala po njemu, birala neki mnogo hvaljeni Jezerski dvor koji je nudio sve i svašta, kao što su društvo srodnih duša, zakuske između obroka, roštilji u prirodi – ali sve je to u meni budilo samo odvratne vizije smrdljivih srednjoškolaca u majicama i nečijeg zajapurenog obraza priljubljenog uz njen, dok siroti doktor Hambert grli samo dva muška kolena i hladi šuljeve na mokrom travnjaku. Izuzetno su je privlačili i oni “Kolonijalni konaci”, koji su, osim “ugodne atmosfere” i prozora s pogledom, nudili “neograničene količine m-m-m hrane”. Dragocene uspomene na hotel moga oca, nalik na palate, navodile su me ponekad da potražim nešto slično u čudnovatoj zemlji kroz koju smo putovali. Ubrzo sam se obeshrabrio; ali je Lo i dalje sledila miris reklama bogatih jelovnika, dok sam ja, ne samo iz finansijskih razloga, uživao u ovakvim natpisima pored puta: Šumski hotel: besplatno za decu ispod 14. S druge strane, sav se stresem kad se prisetim tog soi-disant (Navodno.) “otmenog” letovališta u jednoj državi Srednjeg zapada, koje je reklamiralo ponoćne zakuske pod devizom “opljačkajte frižider”, i gde su, zaintrigirani mojim naglaskom, hteli da znaju devojačka prezimena moje pokojne žene i pokojne majke. Dva dana boravka tamo koštala su me sto dvadeset četiri dolara! A sećaš li se, Miranda, one druge “ultraelegantne” razbojničke jazbine s besplatnom jutarnjom kafom i ledenom vodom u kupatilu, gde nisu primali decu ispod šesnaest godina (nikakve Lolite, naravno)?
Čim bismo stigli u neki od jednostavnih motela, koji su postali naše uobičajeno sklonište, ona bi uključila ventilator da bruji, ili bi me navela da ubacim četvrt dolara u radio, ili bi čitala sve prospekte i molećivo pitala zašto ne bi mogla da ode na jahanje nekom stazom iz reklame, ili na kupanje u lokalnom bazenu s toplom mineralnom vodom. Najčešće bi se, na svoj nehajni, lenji način, kao da se beskrajno dosađuje, izvalila, nesnosno poželjna, na crvenu fotelju, ili na zelenu ležaljku, ili na brodsku stolicu od prugastog platna s podnošcem i baldahinom, ili na stolicu za ljuljanje, ili na bilo kakvu drugu baštensku stolicu pod velikim suncobranom s dvorišne strane, i bili su potrebni sati ulagivanja, pretnji i obećanja dok je ne bih nagovorio da mi na koji trenutak prepusti svoje preplanule udove u osami sobe od pet dolara, pre nego što preduzme bilo šta drugo što joj je bilo draže od moje bedne radosti.
Spoj naivnosti i obmanjivanja, šarma i prostakluka, mračne mrzovolje i ružičaste razdraganosti, Lolita je umela, kad hoće, da bude krajnje nezgodno derište. Nisam u stvari bio sasvim spreman za njene nastupe rastrojene dosade, za njeno naporno i naprasito gunđanje, njen izležavački, klonuli, tupooki stil, ni na ono što se zove ludiranje – neku vrstu difuznog lakrdijanja u dečačko-mangupskom maniru. Ustanovio sam da je nepodnošljivo konvencionalna devojčica. Melodični vreli džez, popularni ples, lepljivi sladoled sa čokoladnim prelivom, mjuzikli, filmski časopisi i tako dalje – sve su to bile značajne stavke na njenoj listi omiljenih interesovanja. Samo Gospod zna sa koliko sam novčića nahranio blistave muzičke automate koji su svirali uz svaki naš obrok! I sad čujem nazalne glasove nevidljivih ljudi koji su joj pevali serenade, osoba sa imenima Semi, Džo, Edi, Toni, Pegi, Gaj, Peti, Reks, i njihove popularne sentimentalne pesmice koje su mome uhu bile međusobno slične koliko i sve vrste njenih bombona mom nepcu. Ona je verovala, s nekom vrstom nebeske vere, u svaku reklamu ili savet koji bi se pojavili u Filmskoj ljubavi ili Svetu filma – “Starasil satire akne”, ili “Vi, cure, što nosite košulju preko farmerki, bolje pripazite šta radite, jer Džil kaže da se to ne radi”. Ako je na velikim panoima kraj puta pisalo: “Kupite Poklone kod nas” – morali smo tamo da svratimo, morali smo da kupimo njihove indijanske rukotvorine, lutke, bakarni nakit, bombone od kaktusa. Reči “noviteti i suveniri” naprosto su je opčinjavale svojim trohejskim ritmom. Ako je reklama nekog kafea pozivala na “Ledena pića”, ona je automatski reagovala na to, iako su pića svuda bila ledena. Ona je bila ta kojoj su se obraćale reklame: idealni potrošač, subjekat i objekat svakog obmanjivačkog plakata. I trudila se – uzalud – da bude stalni gost samo onih restorana gde se sveti duh nekog Hankana Dajnsa (Dankan Hajns: autor gastronomskih vodiča.), spustio na zgodne papirne salvete i salate s krestom od svežeg sira.
U to vreme nismo još došli do sistema monetarnog potkupljivanja koji će nešto kasnije tako pogubno delovati na moje nerve i njen moral. Uzdao sam se u druge tri metode da održim svoju pubescentnu naložnicu u pokornosti i podnošljivom raspoloženju. Nekoliko godina ranije provela je kišovito leto pod kratkovidim okom gđice Felen, u oronulom seoskom zdanju na Apalačima, koje je u mrtvoj prošlosti pripadalo ovom ili onom bandoglavom Hejzu. Kuća je još stajala usred polja deteline zaraslih u korov, na ivici šume bez cveća, na kraju večito blatnjavog druma, trideset kilometara od najbližeg zaseoka. Lo je pamtila, s energijom gađenja koje je krivilo njena usta i odebljavalo upola isplaženi jezik, to strašilo od kuće, usamljenost, močvarne stare pašnjake, vetar, bezizlaznu pustoš. E, tu će ona živeti sa mnom u progonstvu, upozorio sam je, mesecima i godinama ako treba, i učiti francuski i latinski pod mojim nadzorom, ukoliko ne izmeni “sadašnji stav”. Šarlota, počeo sam da te shvatam!
Prostodušno dete, kakva je već bila, Lo bi ciknula “ne!”i mahnito grabila moju ruku na volanu kad god bih stavio tačku na uragane njene loše naravi i okrenuo kola nasred puta, što je podrazumevalo da ću je odmah odvesti u tu mračnu i turobnu zabit. Ali što smo odmicali dalje na zapad, ta pretnja je postajala sve nestvarnija, pa sam morao da se poslužim novim metodama ubeđivanja.
Među njima se uz najdublji jecaj stida prisećam pretnje popravnim domom. Od samog početka našeg zajedničkog putovanja bio sam dovoljno pametan da shvatim kako moram da osiguram njenu potpunu saradnju da bih sačuvao naše odnose u tajnosti, da to mora postati njena druga priroda, ma koliko ona možda bila kivna na mene, i ma kakva druga uživanja tražila.
“Dođi i poljubi matorog”, govorio sam joj, “i mani se tog glupog durenja. Ranije, kad sam još uvek bio tvoj muškarac iz snova [čitalac će zapaziti koliko mi je muke zadavalo da govorim Lolitinim jezikom], padala si u nesvest na ploče glavnog srceparajućeg idola tvojih vršnjakinja [Lolita: “Mojih šta? Govori razumljivo.”] Taj idol tvojih drugarica zvučao je, mislila si, kao dragi Hambert. Ali sada sam samo tvoj matori, tatica iz snova koji štiti svoju ćerku iz snova…”
“Moja chère Dolores! Hoću da te zaštitim, draga, od svih užasa koji se događaju devojčicama po podrumima i mračnim ulicama, i, avaj, comme vous le savez trop bien, ma gentille („Kao što veoma dobro znate, mila moja.“), i po šumama punim plavih borovnica tokom najplavetnijeg leta. U dobru i u zlu, uvek ću ostati tvoj staratelj, i, ako se budeš ponašala kako valja, nadam se da će sud uskoro ozakoniti moje starateljstvo. Ostavimo se, ipak, draga Dolores Hejz, takozvane pravne terminologije, terminologije koja kao razuman izraz prihvata ‘bludno i sladostrasno suložništvo’. Ja nisam zločinački seksualni psihopata koji sebi dopušta nedolične slobode s detetom. Čarli Holms siluje, a ja samo milujem (Rapist: silovatelj. Therapist: terapeut.) – što predstavlja sasvim pristojnu razliku. Lo, ja sam tvoj tatica. Vidi, imam ovde jednu učenu knjigu o devojčicama. Slušaj, draga, šta piše u njoj. Citiram: normalna devojčica – pazi, normalna – normalna devojčica se obično svim silama trudi da ugodi svome ocu. Ona u njemu oseća preteču željenog, neuhvatljivog muškarca („neuhvatljivog“ je dobro rečeno, tako mi Polonija!). Mudra mati (a tvoja bi sirota majka bila mudra da je poživela) ohrabriće druženje oca i ćerke, jer shvata – oprosti zbog ovog banalnog stila – da devojčica stvara svoje ideale ljubavne veze i muškarca iz druženja sa ocem. A o kakvom druženju govori – i kakvo druženje preporučuje – ova vesela knjiga? Ponovo citiram: Kod Sicilijanaca su seksualni odnosi između oca i ćerke prihvaćeni kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, i devojčicu koja učestvuje u takvom odnosu ne osuđuje društvo kome ona pripada. Ja sam veliki obožavalac Sicilijanaca – odlični sportisti, odlični muzičari, veoma čestiti ljudi, Lo, i izuzetni ljubavnici. Ali da ne skrećemo s teme. Pre neki dan smo pročitali u novinama neko naklapanje o sredovečnom moralnom prestupniku koji je priznao da je prekršio Menov zakon, i u nemoralne svrhe, kakve god da su, prebacio devetogodišnju devojčicu iz jedne države u drugu. Dolores, dušo! Tebi nije devet, već skoro trinaest godina, i ja ti ne bih savetovao da sebe smatraš mojom međudržavnom robinjicom, i nimalo ne odobravam Menov zakon, koji je sam po sebi fatalna igra reči (Mann Act: zakon o trgovini belim robljem; „man“: muškarac.), osveta koju su bogovi semantike namenili filistrima čvrsto zakopčanih šliceva. Ja sam tvoj otac, i ja govorim razumno, i ja te volim.“
„Na kraju, da vidimo šta bi se desilo kad bi se ti, maloletnica, koja je optužena da je u uglednom hotelu narušila moral odrasle osobe, šta bi se desilo kad bi se požalila policiji da sam te oteo i silovao? Recimo da ti poveruju. Maloletna devojka, koja je dopustila osobi starijoj od dvadeset jedne godine da je telesno spozna, izlaže svoju žrtvu optužbi zbog silovanja, ili sodomije drugog stepena, zavisno od primenjene tehnike; maksimalna kazna je deset godina zatvora. Ja, znači, idem u zatvor. U redu. Idem u zatvor. Ali šta će biti s tobom, siroče moje? Dobro, ti imaš više sreće. Ti postaješ štićenica Službe socijalne pomoći – što, bojim se, malo sumorno zvuči. Stroga nadzornica poput gospođice Felen, ali mnogo manje popustljiva i nesklona piću, oduzeće ti tvoj karmin i sve tvoje lepe haljine. Nema više smucanja naokolo! Ne znam da li si ikad čula za zakone koji se odnose na nezbrinutu, zapuštenu, nepopravljivu decu sklonu kriminalu? Dok ja stojim i stežem rešetke, tebi, srećnom zapuštenom detetu, biće ponuđena različita boravišta, koja su sva manje-više slična: škola za prevaspitavanje, vaspitno-popravni dom, dom za maloletne prestupnike, ili jedan od onih divnih domova za štićenice, gde pleteš i pevaš crkvene pesme, a nedeljom dobijaš užegle palačinke. Tamo ćeš ti otići, Lo – moja Lolita, ova Lolita ostaviće svog Katula i otići tamo, kao zabludela devojčica, što i jesi. Prostije rečeno, ako nas otkriju, tebe će, mezimice moja, podvrgnuti psihoanalizi i zatvoriti, c’ests tout (To je sve.). Živećeš, moja Lolita će živeti (dođi, smeđi moj cvete) sa trideset devet drugih glupača u prljavoj spavaonici (ne, dozvoli mi, molim te) pod paskom groznih nadzornica. Tako stoje stvari, takav je izbor. Ne misliš li da je za Dolores Hejz bolje da pri takvim okolnostima ostane uz svog taticu?“
Gurajući joj sve to pod nos, uspeo sam da je prestravim, jer ona, uprkos izvesnoj drskoj žustrini u ponašanju i izlivima duhovitosti, nije baš bila toliko inteligentno dete kao što bi njen I. Q. mogao da nagovesti. Ali ako sam i uspeo da izgradim tu pozadinu zajedničkog čuvanja tajne i zajedničke krivice, bio sam mnogo manje uspešan u pokušajima da održim njeno dobro raspooženje. Svakog jutra, tokom pune godine našeg putovanja, morao sam da izmišljam nešto što će ona iščekivati, neku posebnu tačku u vremenu i prostoru kojoj ona može da se nada, samo da bi preživela do večeri i do odlaska u krevet. Inače bi se, lišen svrhe koja ga oblikuje i podupire, kostur njenog dana slegao i urušio. U izgledu je moglo da bude bilo šta – svetionik u Virdžiniji, pećina u Arkanzasu pretvorena u kafe, zbirka pištolja i violina negde u Oklahomi, kopija lurdske špilje u Luizijani, tričave fotografije iz zlatnog doba rudarstva u lokalnom muzeju nekog izletišta u Stenovitim planinama, bilo šta – ali trebalo je da bude negde pred nama, kao fiksirana zvezda, mada će ona, čim stignemo tamo, najverovatnije glumiti da joj se povraća od gađenja.
Stavio sam u pogon svoje poznavanje geografije Sjedinjenih Država, satima sam davao sve od sebe da stvorim kod nje utisak da „ide nekud“, da se vozi ka nekom utvrđenom odredištu, ka nekom izuzetnom doživljaju. Nikad ranije nisam video tako glatke, predusretljive puteve, koji su se zrakasto širili pred nama, preko suludog pačvorka od četrdeset osam država. Halapljivo smo gutali te duge magistrale, u tišini zanesenosti klizili smo po njihovim uglačanim, crnim podijumima za ples. Lo ne samo što je bila ravnodušna prema prirodnim lepotama, već se i žestoko bunila kad bih joj skretao pažnju na ovaj ili onaj opčinjavajući detalj predela, koji sam i sam naučio da razlikujem tek nakon što sam duže bio izložen tananoj lepoti, uvek prisutnoj na marginama našeg nedostojnog putovanja. Zahvaljujući paradoksu vizuelnog razmišljanja, prosečan pejzaž severnoameričke nizije činio mi se u početku kao nešto što sam prihvatao uz šok uveseljavajućeg prepoznavanja, zbog onih oslikanih mušema koje su se nekad uvozile iz Amerike i kačile se iznad umivaonika po srednjoevropskim dečjim sobama, a onda, kad dođe vreme za spavanje, očaravale sanjivo dete svojim zelenim seoskim prizorima – neprozirno kovrdžavo drveće, ambar, goveda, potok, mutnobeli, zamagljeni voćnjaci u cvatu, i možda kamena ograda ili brda u zelenkastom gvašu. Ali postepeno, što sam ih bliže upoznavao, ti prauzori elementarne rustike postajali su sve čudniji i čudniji mome oku. Iza obrađene ravnice, iza krovova nalik na igračke, polako bi se rumenela nikom potrebna lepota, nisko sunce u platinastoj izmaglici, i topao preliv nalik na oguljenu breskvu prožimao je gornju ivicu dvodimenzionalnog, golubijesivog oblaka, koji se stapao sa dalekom ljubavnom maglom. Ponekad bi se na vidiku ocrtavale siluete niza raštrkanog drveća, vrela nepomična podneva zamirala su nad pustarom zaraslom u detelinu, a oblaci Kloda Lorena bili su ucrtani u daleko maglovito plavetnilo, pri čemu se samo njihov kumulusni deo izdvajao naspram neutralne omamljene pozadine. Ili je to mogao da bude strogi El Grekov vidik, bremenit kišom boje mastila, letimičan pogled na farmera s vratom mumije, svuda naokolo naizmenične trake vode sjajne kao živa i jarkozelenog kukuruza, dok se sve to širilo kao lepeza, negde u Kanzasu.
Tu i tamo, u prostranstvu tih ravnica, ogromno drveće bi se kretalo ka nama, da bi se stidljivo skupilo pored puta i pružilo malo čovekoljubivog hlada izletničkim stolovima s mrljama sunca, spljoštenim kartonskim čašama, rogačima i odbačenim štapićima od sladoleda po mrkom tlu. Moju neizbirljivu Lo, koja je bila redovni posetilac drumskih toaleta, očaravali su njihovi natpisi: Momci-Cure, Džon-Džejn, Džek-Džil, pa čak i Jeleni-Srne; dok bih ja, izgubljen u nekom umetničkom zanosu, ostao zagledan u pošteni sjaj automata za gorivo na benzinskoj pumpi naspram predivnog zelenila hrastova, ili u neki udaljeni breg što se otima – pun ožiljaka, ali još uvek neukroćen – pustošenju poljoprivrede koja bi da ga proguta.
Noću su se visoki kamioni, osuti raznobojnim svetlima kao zastrašujuće, džinovske božićne jelke, pomaljali iz tame i tutnjali pored naše male limuzine koju je zatekao mrak. I sutradan se iznad nas ponovo topilo retko nastanjeno nebo, čije je plavetnilo bledelo od vrućine, i Lo bi galamila da hoće nešto da popije, obrazi bi joj se naglo uvlačili nad slamkom, u kolima bi, kad bismo se vratili u njih, bilo kao u furuni, a put je treperio pred nama, dok je udaljeni automobil menjao oblik kao u fatamorgani, i na mahove kao da je lebdeo u vreloj izmaglici, staromodno kockast i visok. I dok smo tako jurili ka zapadu, pojavljivale su se krpice onoga što je čovek na pumpi nazvao “žbunjem žalfije”, a onda bi se ukazali zagonetni obrisi brda nalik na stolove, iza njih crveni obronci sa crnim mrljama kleke, i onda planinski venac sivkastomrke boje koja prelazi u plavu, a iz plave u san, i pustinja bi nas dočekala postojanim snažnim vetrom, prašinom, sivim trnovitim grmljem, i odvratnim delićima toalet-papira koji su oponašali blede cvetove usred bodlji na sasušenim stabljikama išibanim vetrom duž celog puta, nasred koga su katkad stajale bezazlene krave, ukočene u određenom položaju (rep levo, bele trepavice desno), kršeći sve čovekove propise o saobraćaju.
Moj advokat mi je predložio da jasno i otvoreno opišem tok našeg putovanja, i pretpostavljam da sam stigao do tačke kada ne mogu više da izbegnem taj dosadni zadatak. Tokom te lude godine (od avgusta 1947. do avgusta 1948.), naš put je počeo nizom krivudanja i kruženja po Novoj Engleskoj, a onda smo odvijugali na jug, gore-dole, istočno i zapadno; zašli duboko u ce’qu on appele (Ono što nazivaju.) Diksilend, zaobišli Floridu, zato što su Farloovi bili tamo, skrenuli ka zapadu, prošli u cik-cak kroz pojas kukuruza i pamuka (bojim se, dragi Klarense, da ovo nije dovoljno jasno, ali nisam vodio nikakve beleške, a na raspolaganju mi je samo odvratno raskupusan vodič u tri toma, gotovo simbol moje u dronjke iskidane prošlosti, da u njemu proverim ova prisećanja); prešli smo i još jednom prešli Stenovite planine, besciljno lutali po južnim pustinjama, gde smo i prezimili; stigli smo do Tihog okeana, skrenuli na sever kroz bledo, jorgovansko paperje rascvetalog žbunja duž šumskih drumova, doprli skoro do granice sa Kanadom i produžili na istok, preko plodnih i neplodnih oblasti, ponovo usred agrokulture grandioznih razmera, zaobišavši, uprkos vrištavim protestima male Lo, njeno rodno mesto, koje živi od kukuruza, uglja i svinja; i konačno se vratili u okrilje Istoka, završivši u univerzitetskom gradu Berdsliju.

2.

A sad, dok prati ono što sledi, čitalac treba da ima na umu ne samo gorenavedenu skicu naše maršrute, s brojnim izletima u stranu i klopkama za turiste, ponovnim kruženjima i hirovitim skretanjima, već i činjenicu da je, daleko od nehajnog partie du plaisir (Provod, izlet.), naše putovanje bilo tvrda, iskrivljena teleološka izraslina, čiji je jedini raison d’etre (Opravdanje.) (simptomatični su ovi francuski klišei) bio da moju saputnicu održi u podnošljivom raspoloženju od poljupca do poljupca.
Dok prelistavam taj pohabani vodič, nejasno se prisećam onog Parka magnolija u južnoj državi, koji me je koštao četiri dolara, i koji, po reklami u vodiču, morate posetiti iz tri razloga: zato što ga je Džon Golsvorti (jedan od onih apsolutno mrtvih pisaca) proglasio za najlepši vrt na svetu; zato što ga je Bedekerov vodič iz 1900. godine obeležio zvezdicom; i, na kraju, zato što… O, čitaoče, čitaoče moj, pogodi!… zato što će deca (a, svega mi, zar moja Lolita nije bila dete!) “proći zanesenih očiju, puna poštovanja, kroz taj predosećaj Raja, upijajući lepotu koja može da utiče na ceo njihov život”. “Ali ne i na moj”, rekla je mrzovoljna Lo i smestila se na klupu, s nedeljnim dodacima dvoje novina na svom dražesnom krilu.
Prošli smo i ponovo prošli čitavu skalu američkih restorana pored puta, od skromnih “Jedi” s jelenskom glavom (dugi tamni trag suze s ugla oka), “šaljivim” razglednicama na kojima su slike zadnjica “kurortskog” (Banjskog (nem.)) tipa, s nabodenim računima, pojasevima za spasavanje, naočarima za sunce, reklamnim vizijama nebeskih sladoleda, polovinom čokoladne torte pod staklom, i nekoliko stravično iskusnih muva koje lete u cik-cak nad lepljivom slavinom šećernog sirupa na banalnom šanku, do skupog lokala s prigušenim svetlima, apsurdno bednim stolnjacima, nesposobnim konobarima (bivšim robijašima ili studentima), pegavim leđima filmske glumice, vranim obrvama njenog trenutnog mužjaka i orkestrom kabaretski odevenih trubača.
Razgledali smo najveći stalagmit na svetu, u pećini gde se sastaju tri jugoistočne države; ulaznica prema uzrastu: odrasli dolar, maloletni šezdeset centi. Videli smo granitni obelisk u spomen bitke kod Blu Liksa, sa starim kostima i indijanskom grnčarijom u obližnjem muzeju, deset centi za Lo, vrlo prihvatljivo. Obišli smo sadašnju brvnaru koja smelo oponaša nekadašnju u kojoj se rodio Linkoln, i zaobljenu stenu s metalnom pločom u spomen autora “Drveća” (sada smo već u Dolini topola, Severna Karolina, do koje se stiže, kako to moj dobri, tolerantni i obično veoma suzdržani vodič gnevno naziva “veoma uskim, zapuštenim drumom”, s čime se, mada nisam Kilmerista, potpuno slažem). Iz iznajmljenog motornog čamca kojim je upravljao postariji, ali još uvek odbojno lep, caristički ruski emigrant, navodno baron (Loliti su se, budalici, oznojili dlanovi), koji je u Kaliforniji upoznao dobrog starog Maksimoviča i Valeriju, mogli smo da nazremo nepristupačnu “milionersku koloniju” na jednom ostrvu nedaleko od obale Džordžije. Razgledali smo zatim zbirku poštanskih razglednica evropskih hotela, izloženih u muzeju posvećenom hobijima u jednom letovalištu u Misisipiju, gde sam s vrelim talasom ponosa pronašao fotografiju u boji očeve Mirane, njenih prugastih tendi, njene zastave koja se vije iznad retuširanih palmi. “Pa šta?” rekla je Lo, gledajući ispod oka u preplanulog vlasnika skupocenih kola koji je došao za nama u tu Kuću hobija. Relikvije pamučne ere. Šuma u Arkanzasu, i purpurnoružičasti otok na njenom zagasitom ramenu (delo nekog komarca) iz kojeg sam dugim noktima palčeva istisnuo predivni prozirni otrov, a onda sisao njenu slasnu krv dok se nisam zasitio. Ulica Burbon (u gradu Nju Orleansu) čiji trotoari, kako kaže vodič, “mogu (dopalo mi se to “mogu”) poslužiti za predstavu malih crnaca koji će (još više mi se dopalo to “će”) stepovati za nekoliko novčića (kakva zabava), dok se u “brojnim malim intimnim noćnim barovima tiskaju gosti” (bezobrazno). Kolekcije graničarske baštine. Kuće iz doba pre Građanskog rata, s balkonima od gvozdenih rešetaka i izrezbarenim stepenicama, od onih niz koje u raskošnom tehnikoloru trče filmske dive i svojim malim šakama dižu volane haljina dok im sunce ljubi ramena, a gore stoji odana crnkinja i vrti glavom. Meningerova fondacija, psihijatrijska klinika, kad se već nalazi tamo. Obronak predivno erodirane gline; naokolo cveće juke, tako čisto, tako voštano, ali zagađeno gmizavim belim muvama. Indipendens u Misuriju, gde je počinjao Stari oregonski put; i Ebilejn u Kanzasu, sedište rodea nekog divljeg Bila. Planine u daljini. Planine u blizini. I opet planine; nikad dostižne plavičaste lepotice, koje se stalno pretvaraju u naseljeni breg za bregom; jugoistočni planinski alpi, nedovoljne visine; sivi kameni kolosi snežnih žila koji paraju srce i nebo, nemilosrdni vrhunci koji se niotkuda pojavljuju iza krivine autoputa; šume ogromnih stabala, gde se tamne jele uredno dižu jedna iznad druge, mestimično narušene bledim dimom jasika; ružičaste formacije i formacije boje jorgovana, faraonske, falusne, “neizrecivo praistorijske” (blazirana Lo); usamljena okomita brda crne lave; planine ranog proleća s maljama mladog slona duž hrbata; planine kraja leta, pogurene, njihovi teški egipatski udovi skupljeni pod naborima žućkastomrkog pliša koji su pojeli moljci; beličasta brda boje zobenog brašna, umrljana okruglastim zelenim hrastovima; poslednja planina boje svelte rđe, s raskošnim tepihom od deteline u podnožju.
Povrh toga, obišli smo malo jezero Ajzberg negde u Koloradu, i snežne nanose na sprudovima, i jastučiće sićušnih planinskih cvetića, i još snega, niz koji je Lo, u šiljatoj crvenoj kapi, pokušala da se spusti, pa je zacičala, pa su je grudvama gađali neki dečaci, a ona im uzvratila istom merom, comme on dit (Što se kaže.). Kosturi izgorelih jasika, mrlje kupastog plavog cveća. Vožnje kroz stotine pejzaža, hiljade Medveđih potoka, Penušavih izvora, Šarenih kanjona. Teksas, ravnica pogođena sušom. Kristalna dvorana u najdužoj pećini na svetu, ulaz za decu mlađu od dvanaest godina slobodan, mlađana Lo u škripcu. Izložba zbirke skulptura lokalne dame, rađenih kod kuće, zatvorena jednog žalosnog jutra u ponedeljak, prašina, vetar, sasušeno tlo. Park Konsepsion (Park začeća.), u gradiću na meksičkoj granici koju se nisam usudio da pređem. Tu, i na drugim mestima, stotine sivih kolibrija u sumraku, koji istražuju grla nejasnog cveća. Šekspir, napušteni grad u Nju Meksiku, gde je pre sedamdeset godina živopisno obešen razbojnik Rus Bil. Ribnjaci. Naselja na liticama. Mumija deteta (Indijanke koja je živela u isto vreme kad i firentinska Beatriče). Naš dvadeseti Pakleni kanjon. Naša pedeseta Kapija nečega, ili neka druga fide (Preporuka (lat.)) tog vodiča čije su korice davno otpale. Krpelj u mojim preponama. Uvek ista tri starca, sa šeširima i tregerima, koji dokono provode letnje popodne pod drvećem u blizini vodoskoka. Zamagljenoplavi vidik iza ograde na planinskom prevoju i leđa porodice koja uživa u njemu (dok Lolita, vrelim, radosnim, mahnitim, beznadežnim šapatom punim nade, kaže: „Gledaj, to su Mekkristalovi, molim te daj da popričamo s njima, molim te“ – da popričamo s njima, čitaoče! – molim te! Uradiću sve što hoćeš, o molim te…“) Indijanski obredni plesovi, strogo komercijalni. ART: „Američki rashladni transport“. Očekivana Arizona, indijanska naselja, domorodačke piktografije, trag dinosaurusa u pustinjskom kanjonu, otisnut pre trideset miliona godina, kad sam ja bio dete. Štrkljast, bledi dečak s pokretljivom Adamovom jabučicom, dok čežnjivo gleda Lo i njen narandžastomrki goli struk, koji sam poljubio pet minuta kasnije, druže. Zima u pustinji, proleće u podnožju bregova, bademi u cvatu. Rino, dosadni grad u Nevadi, za čiji noćni život piše da je „kosmopolitski i vidno razvijen“. Vinarija u Kaliforniji, sa crkvom u obliku vinskog bureta. Dolina smrti. Skotov zamak. Umetnička dela koja je neki Rodžers godinama sakupljao. Ružne vile lepih filmskih glumica. Otisak stopala R. L. Stivensona na ugašenom vulkanu. Misija Dolores, dobar naslov za roman. Morem isklesani venci od peščara. Čovek na zemlji, oboren strahovitim napadom padavice, u državnom parku Ruska klisura. Plavo, plavo jezero Krater. Ribnjak u Ajdahu i Državni zatvor. Tmurni Park Jeloustoun i njegovi šareni vreli izvori, bebe gejziri, dugine boje uzavrelog, klokotavog blata – simboli moje strasti. Krdo antilopa u rezervatu. Naša stota pećina: odrasli dolar, Lolita pedeset centi. Zamak koji je podigao neki francuski markiz u Severnoj Dakoti. Kukuruzna palata u Južnoj Dakoti, i džinovske glave predsednika isklesane u granitnim visinama. Bradata Žena čula je naš džingl pa sad nije više singl. Zoološki vrt u Indijani, gde velika četa majmuna živi na betonskoj kopiji admiralskog broda Kristifora Kolumba. Milijarde mrtvih ili polumrtvih vodenih cvetova što smrde na ribu, na svakom prozoru svakog restorana duž turobne peščane obale. Debeli galebovi na velikim stenama, koji se vide sa feribota Grad Šibojgen, čiji se smeđi vunasti dim uzdizao i spuštao nad zelenom senkom koju je bacao na akvamarinsko jezero. Motel u kome cev ventilatora prolazi ispod gradske kanalizacije. Linkolnova kuća, manje-više lažna, sa salonskim knjigama i nameštajem epohe, na koje većina posetilaca sa strahopoštovanjem gleda kao na njegove lične stvari.
Između nas su izbijale svađe, male i velike. Najveće su izbile u: Čipkanim kolibama u Virdžiniji; na Park aveniji u Litl Roku, blizu škole; na prevoju Milner, 3282 metra nadmorske visine, u Koloradu; na uglu Sedme ulice i Centralne avenije u Feniksu, Arizona; na Trećoj ulici u Los Anđelesu, zato što su karte za posetu ovom ili onom filmskom studiju bile rasprodate; u motelu Senka topole u Juti, gde je šest pubescentnih stabala jedva bilo više od moje Lolite, i gde je upitala, à propos de rien (iz čista mira.), dokle ja mislim da tako živimo u zagušljivim bungalovima, zajedno radimo gadosti i nikada se ne ponašamo kao normalni ljudi? Na uglu Severnog Brodveja i Zapadne Vašingtonove ulice, koji gleda na Sejfvej, samoposlugu u Bernsu, Oregon. U nekom gradiću u Dolini sunca u Ajdahu, ispred hotela na kome su lepo izmešane blede i rumene cigle, s topolom preko puta, čije tečne senke poigravaju po mesnoj spomen-ploči palima u ratu. U divljini zarasloj u žalfiju, između Pajndejla i Farsona. Negde u Nebraski, na Glavnoj ulici, blizu Prve nacionalne banke, osnovane 1889. Godine, odakle se vidi prelaz preko železničke pruge, a iza njega bele cevi orgulja umnoženih silosa. I u Mekivenovoj ulici, na uglu s Avenijom Viton, u mičigenskom gradu koji nosi njegovo ime (Kler.).
Upoznali smo čudnu drumsku vrstu, autostopera, naučno Hommo pollex (Čovek sa palcem (lat.).), i mnoge njegove podvrste i varijante: skromnog vojnika, skockanog od glave do pete, koji spokojno čeka, spokojno svestan privlačnosti svoje žućkastosmeđe uniforme; školarca koji bi da se preveze dve ulice dalje; ubicu koji bi da se preveze tri hiljade kilometara dalje; tajanstvenog, nervoznog, starijeg čoveka s novim-novcatim koferom i potkresanim brkovima; trio optimističnih Meksikanaca; studenta koji s jednakim ponosom pokazuje prljavštinu od fizičkog rada tokom raspusta kao i naziv čuvenog koledža što se pruža preko grudi njegove majice; očajnu damu kojoj je otkazao akumulator u kolima; isklesani profili, briljantin na kosi, nemirne oči, bela lica mladih zveri u drečavim košuljama i jaknama, koji snažno, gotovo prijapski isturaju ukrućene palčeve da bi doveli u iskušenje neku usamljenu ženu ili zlosrećnog trgovačkog putnika s nastranim čežnjama.
„Povezimo ga“, često me je moljakala Lo, trljajući koleno o koleno, kako samo ona ume, kad bi neki posebno odvratan pollex, neki muškarac mojih godina i podjednako širokih ramena, s face à claques (Bezočnim licem.) glumca bez posla, hodao unatrag, bukvalno po putanji naših kola.
O, morao sam oštro da motrim na Lo, malu povodljivu Lo! Možda zbog svakodnevne ljubavne gimnastike zračila je, uprkos veoma detinjoj pojavi, nekim posebnim, malaksalim žarom koji je u momcima sa benzinskih pumpi, hotelskim paževima, izletnicima, mamlazima u luksuznim limuzinama, maronastim moronima („Maroon morons“.) kraj plavo obojenih bazena, budio napade pohote, što bi možda zagolicalo moj ponos da nije raspaljivalo moju ljubomoru. Jer je mala Lo bila svesna tog svog žara, i često bih je ulovio kako coulant un regard (Krišom gleda.) u pravcu nekog ljubaznog mužjaka, nekog zalizanog majmuna s mišićavom zlatnopreplanulom podlakticom i satom na zglobu, a čim bih okrenuo leđa da toj istoj Lo kupim lilihip, već bih začuo nju i zgodnog mehaničara kako razmenjuju šale kao savršenu ljubavnu pesmu.
Kad bih se, tokom dužih zaustavljanja, odmarao nakon posebno žestokog jutra u krevetu, i kada bih joj, iz dobrote svog uljuljkanog srca – popustljivi Ham! – dozvolio da pogleda ruže u vrtu, ili da ode u dečju biblioteku na drugoj strani ulice, s ružnjikavom malom Meri, ćerkom suseda u motelu, i njenim osmogodišnjim bratom, Lo bi se vratila nakon čitavih sat zakašnjenja, bosonoga Meri vukla bi se daleko iza nje, a dečkić bi se pretvorio u dva krakata zlatokosa odvratna srednjoškolca, sve sam mišić i gonoreja. Čitalac može lako da zamisli šta sam odgovorio svojoj mezimici kada me je – prilično nesigurno, priznajem – upitala sme li da pođe sa tim Karlom i Alom u arenu za rolšuanje.
Pamtim kako sam je prvi put, jednog prašnjavog, vetrovitog popodneva, pustio da ode u takvu arenu. Okrutno je rekla da uopšte neće biti zabavno ako pođem s njom, jer je to doba dana određeno samo za mlade. Nakon duge prepirke, nagodili smo se da ja ostanem u kolima, među ostalim (praznim) automobilima, okrenutim ka otvorenoj areni pod platnenim krovom, gde se pedesetak mladih ljudi, mnogi u parovima, beskonačno vrtelo na rolšuama okolo-naokolo, uz muziku s automata, dok je vetar srebrio drveće. Doli je bila u farmerkama i dubokim belim cipelama, kao i većina devojčica. Brojao sam obrte zakotrljane gomile – i Lo je odjednom nestala. Kad je ponovo prošla, bila je u društvu tri bitange koje sam nešto ranije čuo kako napolju analiziraju devojke na rolšuama – i podsmevaju se dražesnoj dugonogoj curici koja je došla u crvenom šorcu umesto u džinsu.
Na kontrolnim punktovima autoputeva, pri ulasku u Arizonu ili Kaliforniju, neki rođak policajca tako bi se napeto zagledao u nas da bi moje jadno srce uzdrhtalo. „Imate li meda?“ upitao bi, na šta bi se moja slatka ludica obavezno zakikotala. I sad mi duž očnog nerva trepere vizije Lolite na konju, karika u lancu izleta s vodičem po stazi za jahanje: Lo poskakuje u sedlu, u kasu za nekom starom ženom na konju, iza nje jaše pohotni rančer crvene šije, a ja za njim, mrzeći njegova debela leđa u cvetnoj košulji čak i više nego što vozač automobila mrzi spori kamion na planinskom drumu. Ili bih je, u skijaškom hotelu, gledao kako se lebdeći udaljava od mene, nebeska i usamljena, na eteričnom sedištu žičare, i penje se sve više i više, ka svetlucavom vrhu, gde nasmejane atlete, gole do pojasa, čekaju nju, nju.
U bilo kom gradu gde bismo se zaustavili, raspitao bih se, na svoj učtiv evropski način, gde su plivališta, muzeji, škole, koliko je dece u najbližoj školi i tako dalje; a u vreme polaska školskog autobusa, smešeći se i trzajući se pomalo (otkrio sam taj svoj tic nervoux (Nervni tik.) jer je okrutna Lo bila prva koja ga je oponašala), parkirao bih na strateškom mestu, sa svojom odbeglom učenicom pored sebe, da bih posmatrao decu kako izlaze iz škole – što je uvek predivan prizor. To bi ubrzo dosadilo mojoj Loliti, kojoj je tako lako postajalo dosadno, i, kako je imala taj dečji nedostatak razumevanja za tuđe prohteve, vređala bi mene i moju želju da me miluje dok mimo nas pod suncem prolaze plavooke male brinete u plavim šorcevima, riđokose u zelenim bluzama bez rukava i plavušice dečačkog izgleda u izbledelim farmerkama.
Kao neku vrstu kompromisa, velikodušno sam zagovarao, kad god i gde god je bilo moguće, korišćenje bazena u društvu drugih devojčica. Obožavala je blistavu vodu i izuzetno je dobro ronila. Ja bih se, nakon suzdržanog kupanja, smestio u dubok popodnevni hlad, sedio bih tamo u komotnom bademantilu, s glupom knjigom ili kesicom bombona, ili i jednim i drugim, ili bez ičega osim svojih usplamtelih žlezda, i gledao je kako skakuće, s gumenom kapom na glavi, orošena bisernim kapima, glatko preplanula, vesela kao sa reklame („Glad as an ad“.), u svojim tesnim satenskim gaćicama i nabranom prslučiću. Moja pubescentna ljubav! Kako sam se samozadovoljno čudio što je ona moja, moja, moja, i prisećao se jutarnje nesvestice uz jecaj tužnih gugutki, i zamišljao to isto predveče, i žmireći očima probodenim suncem poredio Lo sa ma kojom drugom nimficom koje je škrta slučajnost dovodila u njenu blizinu radi moje antologičarske naslade i procene; i dan-danas mogu da stavim ruku na svoje bolešljivo srce i kažem da se zaista ne sećam kako je ijedna od njih ikad izazvala u meni dublji zanos od Lolite, a ukoliko i jeste, to je bilo najviše u dve-tri prilike, pri izvesnom svetlu i posebnoj mešavini miomirisa u vazduhu – jednom u beznadežnoj pojavi blede male Špankinje, ćerke nekog plemića s isturenom vilicom, a drugi put – mais je divague (Ali ovo je digresija.).
Naravno, uvek sam morao da budem na oprezu, jer sam, u lucidnosti svoje ljubomore, jasno shvatao opasnost tih zaslepljujućih igara. Dovoljno je bilo da se okrenem na trenutak – da pređem, recimo, nekoliko koraka kako bih video da li je naš bungalov, nakon jutarnjeg menjanja posteljine, konačno spreman – kad gle, vrativši se, zateknem Lo, les yeux perdus (Odsutnog pogleda.), kako svojim dugoprstim stopalima bućka po vodi, opružena na kamenoj ivici bazena, dok pored nje čuči brun adolescent (Crnomanjasti pubertetlija.), koga će njena riđkasta lepota i živa detinjih nabora na stomaku sigurno naterati da se tordre (Previjati se.) – o, Bodleru! – u snovima koji će se ponavljati tokom budućih meseci.
Pokušao sam da je naučim da igra tenis, kako bismo imali više zajedničkih zabava, ali mada sam u svoje vreme bio dobar igrač, pokazalo se da sam veoma loš učitelj, pa sam je u Kaliforniji nagovorio da ode na veoma skupe časove kod čuvenog trenera, promuklog, izboranog veterana, sa haremom dečaka koji skupljaju loptice; van terena je izgledao kao odvratna ruina, ali bi tu i tamo, kad bi tokom časa hteo da zadrži lopticu u igri, izveo udarac čist kao prolećni cvet, fijuknuvši je ka učenici, i to božanski prefinjeno ispoljavanje apsolutne moći podsetilo me je da sam trideset godina ranije baš njega gledao kako u Kanu demolira velikog Gobera! Dok nije počela da ide na te časove, mislio sam da nikada neće naučiti da igra. Na ovom ili onom hotelskom terenu terao sam Lo da vežba, i pokušavao da oživim one dane kada sam po vrelom vetru, u omami prašine, sa čudnom klonulošću slao lopticu za lopticom veseloj, nevinoj, elegantnoj Anabel (blesak narukvice, plisirana bela suknjica, crna somotska traka u kosi). Svaka moja reč kojom sam joj uporno delio savete samo je pojačavala mrzovoljan Lolitin bes. Ona je, umesto naših mečeva, što je dovoljno čudno, više volela – bar dok nismo stigli u Kaliforniju – obično prebacivanje loptice reketom – a to je više traganje za lopticama nego prava igra – s jednom sitnom, nežnom vršnjakinjom, zanosno lepom, kao neki ange gauche (Trapavi anđeo.). Budući da sam gledalac koji je uvek voljan da pomogne, prilazio sam toj devojčici i udisao njen slabašan mošusni miris dok sam joj, držeći je za tanki zglob, dodirivao mišicu i pomerao tamo-amo njeno hladnjikavo bedro da bih joj pokazao što bolji stav za bekhend. U međuvremenu bi se Lo povila, tako da bi joj sunčanosmeđi uvojci pali preko lica, zabadala reket u tlo kao bogalj svoj štap, i oglašavala se jednim strahovitim „uf“, zgađena mojom nametljivošću. Sa svilenim šalom oko vrata, prepuštao sam ih njihovoj igri i samo ih posmatrao, poredio njihova tela u pokretu; bilo je to u južnoj Arizoni, čini mi se – i dani su imali lenju toplu postavu, a nevešta Lo bi zamahnula i promašila loptu, i psovala, i slala simulakrum (Nestvarna sličnost.) servisa u mrežu, i u očajanju vitlala reketom, pokazujući vlažne, blistave, mlade malje pazuha, dok bi njena još nesposobnija partnerka poslušno jurcala za svakom lopticom i nijednu ne bi vratila; ali obe su se divno zabavljale i jasnim, zvonkim glasovima sve vreme vodile tačan rezultat svoje neumešnosti.
Jednog dana, sećam se, ponudio sam da im donesem hladna pića iz hotela, popeo se pošljunčanom stazom, i vratio se sa dve visoke čaše soka od ananasa sa sodom i ledom; najednom sam osetio prazninu u grudima i zastao kad sam video da je teniski teren prazan. Sagnuo sam se da spustim čaše na klupu i, ko zna zašto, nekako mi se ledeno jasno ukazalo Šarlotino mrtvo lice, a onda, osvrnuvši se, video sam Lo u belom šorcu kako s nekim visokim muškarcem koji je nosio dva teniska reketa zamiče kroz pegavu senku baštenske staze. Skočio sam za njima, ali dok sam se uz prasak probijao kroz ukrasno žbunje, ugledao sam, u alternativnom vidnom polju, kao da se životni tok neprestano račva, svoju Lo u farmerkama i njenu drugaricu u šorcu, kako cunjaju tamo-amo po maloj poljani zarasloj u korov i reketima lupaju po grmlju, bezvoljno tražeći poslednju izgubljenu lopticu.
Nabrajam te osunčane tričarije uglavnom da bih dokazao svojim sudijama kako sam činio sve što je u mojoj moći da Loliti pružim što bolji provod. Lepo je bilo videti kako ona, i sama dete, pokazuje drugom detetu neku od svojih malobrojnih veština, kao što je, recimo, poseban način preskakanja konopca. Držeći desnom šakom svoju levu ruku iza nepreplanulih leđa, manja nimfica, prozračne lepote, sva bi se pretvorila u oko, kao što se i sunce nalik na pauna svo pretvaralo u oči na šljunku pod drvećem u cvatu, dok je usred tog okatog raja moja pegava i razuzdana curica poskakivala, ponavljajući pokrete tolikih drugih koje sam nekad opčinjeno gledao na suncem obasjanim, polivenim, vlažnomirisnim pločnicima i bedemima drevne Evrope. Ubrzo bi vratila konopac svojoj maloj španskoj prijateljici, pa bi sad ona gledala nju kako ponavlja lekciju, i usput bi sklanjala kosu sa čela, skrstivši ruke na grudima i gazeći vrh jednog stopala drugim, ili bi nehajno spustila šake na još neraširene kukove, a kad bih se ja uverio da je nesposobna posluga konačno pospremila naš bungalov, nasmešio bih se stidljivoj crnokosoj pratilji moje princeze i duboko zario očinske prste u Lolitinu kosu na potiljku, a onda ih nežno ali čvrsto sklopio oko njenog vrata i poveo svoju jogunastu mezimicu u naš mali dom, na kratko spajanje pre večere.
„Čija vas je to mačka ogrebala, siroti čoveče?“ mogla je u hotelu da me upita zrela, mesnata, lepa žena, kakve su mi oduvek bile odbojne, a kojima sam oduvek bio posebno privlačan, tokom table d’hote (Po meniju.) večere posle koje je trebalo da bude ples koji sam obećao Lo. To je bio jedan od razloga što sam se trudio da se držim što dalje od ljudi, dok je Lolita, naprotiv, davala sve od sebe da u svoju orbitu privuče što više potencijalnih očevidaca.
Ona je, figurativno rečeno, mahala svojim repićem, u stvari čitavom zadnjicom, kao što rade male kuje – kad bi nam pristupio neki nakeženi neznanac i bistro započeo razgovor komparativnom studijom registarskih tablica. „Daleko ste od kuće!“ Radoznali roditelji pozivali su Lo da pođe s njihovom decom u bioskop, ne bi li od nje izmamili nešto o meni. Nekoliko puta smo se jedva izvukli. Muke sa slapovima susednih toaleta proganjale su me, naravno, u svim našim karavan-sarajima. Ali nisam ni slutio koliko su kao oblande tanki njihovi zidovi, sve dok jedne večeri, kada sam suviše bučno vodio ljubav, muški kašalj iz susedne sobe nije tako jasno popunio pauzu, kao da sam to ja uradio; a sledećeg jutra, dok sam doručkovao u mlečnom restoranu (Lolita je uvek kasno ustajala, i rado sam joj donosio šolju vruće kafe u krevet), moj sinoćni sused, neka stara budala s naočarima bez okvira na dugom poštenom nosu i kongresnom značkom na reveru, uspeo je nekako da me uvuče u razgovor, u toku kojeg se raspitivao ustaje li moja gospoja isto tako nerado iz kreveta kao i njegova gospoja kad nije na farmi; i da me nije gotovo ugušila jeziva opasnost o koju sam se očešao, možda bih uživao u čudnom izrazu iznenađenja na njegovom od vetra sasušenom licu tankih usana, kad sam mu suvo odgovorio, silazeći s visoke stolice za šankom, da sam, bogu hvala, udovac.
Kako sam samo voleo da joj donosim kafu i onda joj ne dam da je popije dok ne obavi svoju jutarnju dužnost. Bio sam tako pažljiv prijatelj, tako strastan otac, tako dobar pedijatar, koji je udovoljavao svim telesnim potrebama svoje preplanule male brinete! Jedino što sam zamerao prirodi bilo je što nisam mogao da izvrnem svoju Lolitu naopako i prinesem halapljive usne njenoj mladoj materici, neznanom srcu, sedefastoj jetri, morskom grožđu njenih pluća, dražesnom paru bubrega. U vrelim tropskim popodnevima, u lepljivoj sparini sieste, prijao mi je svež dodir kožne fotelje ispod moje masivne golotinje, dok sam je držao na krilu. Sedela bi tako, tipično dete koje čačka nos, zadubljena u lako štivo novinskog dodatka, ravnodušna prema mom zanosu kao da je slučajno sela na nešto: cipelu, lutku, dršku reketa, a suviše je nehajna da je skloni. Pogledom je pratila avanture svojih omiljenih likova u stripu: među njima je bila i lepo nacrtana neuredna devojčica u belim soknama, visokih jagodica i oštrih pokreta, kojom bih se takođe rado osladio; proučavala je fotografije čeonih sudara; nikada nije sumnjala u realnost mesta, vremena i okolnosti koje su navodno bile povezane s reklamnim slikama lepotica golih bedara; i neobično su je fascinirale fotografije lokalnih nevesti, od kojih su neke bile u punoj svadbenoj opremi, s buketom u ruci i naočarima na nosu.
Muva bi se spustila i šetkala u blizini njenog pupka, ili bi istraživala nežne blede oreole na njenim dojkama. Pokušala bi da je ulovi šakom (Šarlotin način), a onda bi se vratila na rubriku „Da vidimo šta mislite“.
„Da vidimo šta ti mislliš. Da li bi bilo manje seksualnih zločina kad bi deca poslušala nekoliko nemoj? Nemoj da se igraš blizu javnih toaleta. Nemoj da primaš bombone od nepoznatih ljudi i ne prihvataj vožnju s njima. Ako te pokupe, zapiši broj registarske tablice.“
„… i marku bombona“, dodao sam.
Nastavila je da čita, njen obraz (koji uzmiče) uz moj (koji se primiče); što je još bio dobar dan, zapazi to, o čitaoče!
„Ako nemate olovku, ali ste dovoljno odrasli da čitate…“
„Mi“, citirao sam u šali, „srednjovekovni pomorci, stavili smo u ovu bocu…“
„Ako“, ponovila je, „nemate olovku, ali ste dovoljno odrasli da čitate i pišete – to on hoće da kaže, razumeš li, tupane? – zagrebite broj negde pored puta.“
„Tvojim kandžicama, Lolita.“

Vladimir Nabokov

 

Priredio: Stefan Cikić

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Tvojim kandžicama, Lolita [Tema: Nabokov]

by admin time to read: 34 min
0