Uloga muškarca i uloga žene [Tema: Tango]

| July 24, 2018 | 0 Comments

Na milongama su muškarci igrali jednu ulogu, a žene su igrale drugu. Kako bi opisala ove uloge, Tango zajednica engleskog govornog područja uopšteno koristi izraze ‘lider’ i ‘folover’ jer nisu određeni polom. Ovi izrazi ne potiču iz Tanga, već iz zajednice standarnih plesova, i može se smatrati da podrazumevaju hijererhijski odnos, u kom ‘lider’ ima viši status nego ‘folover’. U rečniku onih koji su igrali Tango u Zlatno doba nije bilo takvog vrednosnog suda.

Kada je muškarac koji je učio da igra na praktikama hteo da ga vodim, često bi rekao da će on igrati ulogu žene, i da ću ja igrati mušku ulogu. U tome nije video ni najmanju kontradiktornost. Dve su uloge s lakoćom označavane kao muška i ženska jer je to bila važeća podela na milongama u Zlatno doba, mada se na praktikama očekivalo da svi muškarci igraju obe uloge (a ukoliko su htele, po kućama, kada su igrale među sobom, i žene su takođe igrale obe uloge). Ne bi mu ni palo na pamet da pomisli da ne bi mogao da igra ulogu žene zato što je muškarac. Svi su je muškarci igrali. I njemu je to bilo jasno samo po sebi.

Opisujući šta radi lider, igrači Zlatnog doba često su koristili izraz llevar, glagol koji može da se prevede, između ostalog, i kao ‘poneti’, ‘uzeti’ I ‘dovesti’ sasvim drugačija ideja od one koju implicira gladol ‘voditi’ (što nikako ne znači da je u plesu lider bukvalno nosio težinu pratiočevog tela).

Da bi se opisalo šta radi folover, korišćen je niz različitih glagola. Jedan je bio dopustiti sebi (dejar), prepuštanje drugom (llevado). Sledeći je bio acompanar – pratiti, u smislu pridružiti se.

Ali acompanar bi se takođe moglo koristiti i da se opiše i ono što je radio lider, naročito ako je bila reč o okretima. I u tome je osnovna istina o odnosu između lidera i folovera, kako su ga shvatali igrači u Zlatno doba. Voditi je zapravo značilo pratiti onog ko prati. Ovaj je paradoks u srcu koreografske slobode koju su uživali plesači Tanga u Zlatno doba. U praćenju onog koji prati lider nalazi snagu da ponese pratioca gde god onaj koji vodi poželi.

Nedostatak žena u Buenos Ajresu činio je ovu definiciju jedinom vrednom. Nije bilo važno koliko je dobro muškarac izgledao dok igra, ni koliko je različitih koraka znao. Ukoliko je muškarac na bilo koji način učinio ženi neprijatnost, ona, i to s punim pravom, s njim ne bi ponovo igrala, a takođe ni druge žene koje su videle šta je uradio. Na praktikama su muškarci mogli da iskuse kako je igrati sa nekim ko dobro vodi i kakav je osećaj kada nešto krene naopako. Ukoliko je želeo da sa njim igraju najbolje žene, znao je iz ličnog iskustva da poštovanje prema onome ko prati mora da bude osnov svega što čini kao onaj koji vodi.

Za čoveka koji je igrao u Zlatno doba, ukoliko se prema onome ko prati nije odnosio s pažnjom i poštovanjem, kakvi god da su mogli da budu koraci i kakva god da je bila muzika, ples jednostavno nije bio Tango.

To ne znači da muškarci nisu nalazili užitak u vođenju – daleko od toga!

Odnos između lidera i folovera koji foloveru pruža najveće zadovoljstvo, kada se jednom razume, i lideru takođe pruža maksimum zadovoljstva.

To je suština onoga što Tango čini jedinstvenim. Zahvaljujuči svom okruženju evolurao je kao ples kom je cilj da se drugoj osobi učini zadovoljstvo, sa saznanjem da je pružanje zadovoljstva drugoj osobi najmudriji put ka sopstvenom zadovoljstvu.

Muškarci igraju sa ženama

Moj prijatelj koji je naučio da igra ranih 1950-ih, opisao mi je iskustvo svog prvog plesa sa ženom. Redovno je odlazio na praktiku tokom tri godine, i svoje je igranje shvatao veoma ozbiljno. Jednog se dana našao na nekom venčanju. Bili su tu i stariji čovek sa njegove praktike i njegova devojka, i on je mom prijatelju sugerisao da bi on i ta žena mogli da igraju. ‘Uzeo sam ženu u naručje – rekao je moj prijatelj – i sve zaboravio,’

Za većinu muškaraca iz Zlatnog doba, glavni razlog za odlazak na milongu bio je da bi igrali sa ženom. Sledeći je razlog bila živa muzika – svi su veliki Tango orkestri u to doba svirali uživo – ali je muškarace najviše privlačilo prisustvo žena.

MAČIZAM I TANGO

Tango često deluje kao mačo ples. Muškarac vodi, i žena prati. Muškarac daje komandu, a žena radi šta joj je rečeno. Koliko se god čini prirodno, prihvatiti ovu pretpostavku značilo bi potpuno pogrešno razumevanje same prirode plesa kako je igran u Buenos Ajresu u Zlatno doba. Da bi naučio ‘mušku ulogu’, od muškarca se tražilo da se stavi u ‘ulogu žene’ sve dok je ne bude sasvim razumeo osetio i iz sopstvenog iskustva znao šta žene žele i šta im je potrebno da se osećaju dobro i da uživaju. Tek kada bi u potpunosti razumeo kroz šta žena prolazi dok igra Tango bilo bi mu dozvoljeno da počne da uči ‘mušku ulogu’. A sve je to, zapravo, potpuna antiteza mačizmu.

Moj dragi prijatelj koji je naučio da igra 1940-ih jednom mi je rekao, ‘Ne želim da mi žena kaže Ti si divan plesač, želim da mi kaže Kako je slatko igrati sa tobom.’ (Que dulce que es bailor con tigo.)

Čak je i način na koji su muškarac i žena na milongama započinjali ples znatno manje mačo nego što se čini. Muškarac je uvek bio taj koji prilazi ženi, i izvodi je na plesni podijum, a po završenom plesu otpratiće je do njenog mesta. Ali je ples dogovoran putem kabesea (‘cabezeo’) sretanja pogleda i lakog pokreta glavom. To nije bilo nešto što je muškarac mogao da inicira bez ženinog pristanka. A žena je uvek mogla da uhvati muškarčev pogled isto tako lako kao i on njen.

Muškarac nije prilazio ženi koja sa njim nije uspostavila kontakt očima. Ona je birala partnera podjednako koliko i on.

A muškarac bi posle plesa otpratio ženu do njenog mesta ne zato što je on bio ‘glavni’ već zato što je, ako je bila sasvim obuzeta plesom, žena mogla da bude blago dezorjentisana, i možda bi s dobrodošlicom prihvatila Ijubaznost da bude otpraćena do svog mesta.

I dok se ne može osporavati da je Argentina u prvoj polovini dvadesetog veka bila poprilično mačo u nizu aspekata, mačizam ni u kom slučaju nije svojstven prirodi Tanga.

Zanimljivo, ali dok u današnjem društvu vlada u celini veća jednakost među polovima, kada je reč o Tangu, moderna ideja da muškarac uči jedino kako da vodi (ali ne i kako da prati), a žena uči samo da prati, dovela je na plesni podijum novu vrstu mačizma koja u Zlatno doba nije postojala. Na milongama muškarci prilaze ženi i pitaju je za ples čime s društvene strane gledišta na nju vrše pritisak da igra sa njima bez obzira da li je to i ona želela ili ne, i obesnažuju je prisilom da ili pasivno čeka poziv na ples, ili postane agresivna u odabiru partnera po svom ukusu. A i sam se ples menja kada lider bez veštine praćenja nije u stanju da prati folovera na način na koji su to činili plesači iz Zlatnog doba – što zauzvrat može naterati folovera da prati na jedan sasvim drugačiji način. Bez razumevanja uloge onoga ko prati kakvo su oni koji vode nekada imali, sasvim je moguće da će lideri početi da i igraju s mačizmom kakav bi liderima iz Zlatnog doba bio neprihvatljiv.

Šta su na milongama muškarci tražili od žena

U baletu je idealna žena eterično biće, gotovo lakše od vazduha. U nekim parovnim plesovima, idelana partnerka je toliko laka da lider gotovo i ne oseća njeno prisustvo.

U Zlatno doba Tanga muškarac je odlazio na milongu jer je želeo da uzme u zagrljaj ženu od krvi i mesa. Hteo je susret i povezanost sa osobom. Nije želeo partnerku koja je toliko laka da ni ne zna da je tu. To ne znači da je trebalo da bude teška ili inertna. Ono što je hteo da oseti bila je njena prisutnost.

Lako je pretpostaviti da je lider važniji deo para. Ali društveno okruženje u Buenos Ajresu u vreme nastanka Tanga značilo je da je zapravo folover važnija osoba u paru. Žene su bile dragocena i retka bića, i na bilo kojoj milongi ih je bilo znatno manje nego muškaraca. A žene koje su bile i dobre plesačice, bile su još veća retkost.

Dakle, žena koja je umela da igra visoko se kotirala na milongama i njena svest o sopstvenom statusu bila je deo onoga što ju je činilo dobrom plesačicom, dajući joj samopouzdanje da čeka.

Uobičajeno je za neiskusne ili nesigurne folovere da pretpostave da će igrati bolje ako pokušaju ‘da urade pravu stvar’, to jest, pokušaju da pogode koji korak lider želi da folover izvede, a onda to i urade ne dovodeći lidera u nepriliku da vodi korak. Folover se možda pribojava da neće osetiti ili razumeti vođenje, ili jednostavno samo želi da bude od pomoći. Ukoliko je lideru cilj da kreira lepu koreografiju koja deluje čarobno bilo kome ko gleda sa strane, ili ako lidera zanima jedino da uživa u sopstvenom plesu, onda folover koji ‘radi pravu stvar’ sve vreme može biti idealan a igranje unapred koreografisane rutine može da bude još efektnije.

Ali ako je lideru cilj povezanost sa stvarnom osobom koja se nalazi ispred njega, onda je ples sa foloverom koji stalno pokušava ‘da uradi pravu stvar’ – pa čak i ako uglavnom čini ono što je lider i hteo – frustrirajući baš koliko i pokušaji da se uhvati dim.

Ono za čim je tragao muškarac u Zlatno doba bila je žena koja čeka – žena čije je prisustvo mogao da oseti, i koja se nije kretala dok je on ne pokrene.

Za čekanje su nužni samopouzdanje i poverenje u liderovo umeće vođenja.

Folover nije pasivan, već dopušta lideru da povede računa o njemu i čeka da mu se pruži zadovoljstvo plesa.

Kristin Denitson

Prevela sa engleskog

Sana Knežević

 

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Uloga muškarca i uloga žene [Tema: Tango]

by admin time to read: 7 min
0