Studija
Tačitam jačitam ačitam
(Ime misli je misao, jer je ne-misao)
Budu je, često kao i toliko puta, i ovaj put potražilo više stotina lutajućih monaha, okupilo se oko njega i čekalo da Uzvišeni proslovi. Buda je sada ćutao. Samo je podigao nekoliko stručaka cvetova i bez reči ih pokazao hodočasnicima. Sem jednoga, niko nije razumao. Taj čovek beše Mahakašjapa, on je klimnuo glavom i nasmešio se Budi. Učitelj reče: Najskuplji duh i blago koje prevazilazi um predao sam ti sada, poštovani Mahakašjapa.
To je bila čuvena beseda o cveću. Od svih Učiteljevih učenika jedino je Mahakašjapa sačuvao smisao besede. Od mnogih škola i sekti jedna je negovala čuda, druga ceremonije, treća je gradila mitologiju, četvrta se bavila askezom. Sve je to bilo hinajana, kao što Indusi kažu, mali put. Mahajana, veliku put, utonuo je u sutre, ali je na najvećem vrhuncu bilo učenje besede o cveću, bezglasno znanje.
Kada je Bodhidhrama otišao iz Indije u Kinu i počeo da objavljuje učenje Bude, poneo je sa sobom ovo znanje. Ništa nije bilo pogodnije za to da Kina ovako za najkraće moguće vreme, bez bilo kakvog otpora stupi na Budin put. Bodhidharma je prevao brojne velike sutre i odnegovao veliku generaciju prevodilaca.
Svaka Budina reč je preneta u Kinu i toliko je sačuvana da su se mnoge izvorne besede na hindu jeziku pogubile, ali je ostao kineski prevod.
Bodhidharma se vratio u Indiju, ali se u Kini raširilo učenje velikog puta, tačno to, dhjana. Na kineskom čan. Čan je stotinama godina živeo u manastirima, među lutajućim učiteljima, u učenim školama, u takvoj baštini koja je iz ovoga kruga pribeležila svaku značajnu reč i predavala je dalje učenicima.
Nije bilo vredno divljenja što je čan posredstvom Koreje dospeo i u Japan. Isto kao u Kini, i ovde su za najkraće vreme, bez otpora, i to baš oni najbolji u Japanu, postali pristalice dhjane. Ovde je nazvana zen. Pošto se velika većina Indije opet odvojila od učenja Bude, i vratila se Vedama, u Japanu je zen prožeo svaki i najmanji elemenat bivstva. Verovatno je u pravu onaj koji kaže da ko ne razume zen, taj u Japanu ne razume ni poeziju, ni grafiku, ili no-dramu, ili manastirski život, ili moral, ali čak ni mačevanje, rvanje, odevanje, kult cveća, ukrašavanje stana, kulturu vrta niti umetnost kulinarstva.
Budine besede se bez bilo kakvog naročitog filološkog nasilja mogu podeliti u tri grupe. Prva grupa je sirova i liči na skicu. Ništa drugo do maloreko izražena osnovna teza. Ponajvećma je suva, i sklop joj je vanredno jednostavan.
U drugoj grupi su većina beseda Digha-nikaja i Maxhima-nikaja (duža i kraća zbirka). Prve su epigramske, one su pak nasuprot tome sočnije i bogatije.
Ove sutre ne štede na slikama, a pogotovo ne na tonu. Zapadnjaci se žale da su ove besede zamorne, neiscrpna su njihova beskrajna ponavljanja. Delovi od dvadeset-trideset redaka u relativno kraćim besedama doslovno se ponavljaju i po četiri-pet puta. Evropejcu je to mnogo. Ne treba ni reći da je to zbog nezrelosti. Talasi okeana večito šumore istovetnim mrmorom i ko je jednom razumeo ovu muziku kako može da mu dodija?
Monumentalna monotonija Budinih govora, kažu na Istoku, takav je okean. Čovek može da neposredno pribavi iskustv o tome što je bezgranično. Jednog učitelja muzike su zapilati: gde je ulaz na put koji vodi oslobođenju? Učitelj je odgovorio: Da li si čuo šum reke? Tu se nalazi ulaz.
Treća grupa beseda jesu mahajana sutre. Jedan njihov deo sačuvan je samo u Kini i Japanu, ili na Tibetu. Ove mahajana sutre izražavaju dhjanu, u prvom redu Praxnjaparamita-hridaja i Vaxračedika. To su dozrele, teže razumljive sutre, po svim svojim nitima metafizičke. Pesnički način prikazivanja ovde je sredstvo kako bi se prikazala neka vizija. Okean je i ovde prisutan, ali i nešto iznad toga. Onaj ko poznaje istočnjačka dela, on zna da se iz istinskog istočnjačkog dela uvek oseća atmosfera samadhi. Samadhi znači meditaciju. Meditacije imaju veoma mnogo stupnjeva, a od svih njih je najviša nirvikalpa- samadhi, u kojoj se ukida svaka diferencijacija (avikalpa: diferencijacija) i čovek bez ostatka utone u stanje sve je Jedan. Vaxračedika je jedna od sutri gde čovek neposredno može da preuzme ovu rvakalpa-samadhi. Međutim, za nepripremljenoga ovo znanje je nedostižno blistanje uma. Fizičko, biološko, psihološko ili socijalno ja nestaje bez traga. Neko drugi tu govori, neko ko je identičan sa svim svojim ja.
Ovo ovde je stvarna Tathagata.
Učenje Praxnjaparamita-sutre jeste da je sve prazno. Sarvam šunjam. Prazni su oblici i prazna su osećanja, prazna su imena, prazna su razumevanja, prazna su saznanja. Nema saznanja, ni znanja, ni razaranja saznanja ili znanja, nema propadanja, nema smrti. Ako neko to zna, nestaje svaka patnja, i on se oslobađa.
Učenje Praxnjaparamita-sutre jeste da je sve prazno. [ta je učio Buda? U odnosu na Vedantu ništa bitno drugo. I u krajnjoj analizi sasvim isto. To se od drevnog znanja samo teorijski razlikuje. Takvo teorijsko odstupanje jeste da on prihvata stav ne-ja (an-Atman). Nešto otprilike da zapravo nema „ja“. Praznina. Sve u svemu to je samo rezultat odnosa, ali ako se razračunam s odnosima, ja (Atman) nestaje bez traga. Odnose stvara žeđ, glad za životom, žudnja za životom (tahna, trišna). Ako žeđ nestane, odnosi se raspadaju, i ja više ne postoji. Onaj oblik, ono fizičko telo, organizam koji oseća, onaj koji sam sada ovde, nije ništa drugo do zamršeni čvor nagomilanih činova posredstvom minulih života. Ono što u ovome životu živim i mogu da iskusim, ne dotiče mene. Ovoga stvora to boli, on se tome radije, on pati, jer je on taj koji je rođen i koji će umreti. On koga zapravo i nema. To je puka glad i žeđ. Ali ako čovek sazna istinu, on vidi da je sarvam šunjam, sve je prazno. Prazne su unutarnje stvari i prazne su spoljnje stvari, prazne su spoljnje i unutarnje stvari.
Prazna je sama praznina. Postoji velika praznina (mahašunjata). Prazna je konačna istina, prazne su stvorene stvari i nestvorene stvari. Postoji krajnja praznina. Prazna je bezgraničnost, prazna je rasutost, prazna je prva priroda, prazno je ja, prazno je nedodirljivo. Prazno je nepostojanje, prazno je unutarnje jezgro bića, prazna je nepostojeća suština unutarnjeg jezgra bića. Praxnjaparamita je sutra znanja koje prevazilazi um. Razumni prevod Vaxračedike jaste: tvrđe od dijamanta – ono što seče i dijamant. Budu posećuje Subhuti i započinju razgovor o stazi bodhisatve. Osnovna teza je i ovde, kao i u Praxnjaparamiti, da su stvari prazne.
Šta misliš, Subhuti, postoji tu nešto što Tathagata naziva znanjem koje prevazilazi um (najvišim savršenim znanjem)?
Subhuti reče:
– Uopšte ne postoji, Uzvišeni, nema tu ničega što Tathagata naziva znanjem koje prevazilazi um.
Uzvišeni reče:
– Tako je, Subhuti, tako je. Niko ne shvata čak ni najmanju stvar, i ne razume je, zato se to naziva znanjem koje prevazilazi um. Sve je jedno ovde, Subhuti, nema razlike među stvarima, zato se to naziva znanjem koje prevazilazi um. Oslobodio sam se sebe, oslobodio sam se postojanja, oslobodio sam se ja, ovo znanje koje prevazilazi um uvek je isto, i to je ono što se naziva znanje dobre stvari. Zašto? Jer ono što sam učio o dobroj stvari, odista dabro, Subhuti, nju je Tathagata učila o ne-postojećoj, i zato se naziva dobrom stvari…
… Ko je stupio na stazu bodhisatve, neka na ovaj način gradi svoju misao: Svako biće treba da oslodobdim ka nirvani, ka savršenosti… i pošto sam bića oslobodio, nikoga nisam oslobodio. Zašto? Zato, Subhuti, što, ako bodhisatva misli da postoje bića, postoji postojanje, postoji živo biće, postoji osoba, ne mogu se nazvati bodhisatva. Ako postoji samo jedna ovakva misao, ne može se nazvati bodhisatva. Zašto? Zato, Subhuti, što nema niko takav ko bi mogao da stupi na stazu bodhisatve.
Sutra se naziva tvrđe od dijamanta zato što seče i najtvrđe, nepostojeće. Znamo da je sve prazno. Svemir je praznina – sarvam šunjam. Prema tome postojao bi samo jedan jedini postojeći, nepostojeći. Vaxračedika uklanja i ovu mogućnost. Nepostojeće je praznina. Mahašunjata – velika praznina, praznina praznine (šunjata-šunjata). Nepostojanje ne-postojanja. Sve u najodlučnijim paradoksima koji se mogu zamisliti, prevrćući um uz petnaestostruki saltomortale, ne vodeći računa da li se još može pristupiti ovim mislima koje su daleko preko misli Onaj ko je svoj um izoštravao na rečima Vaxračedike, uklanja isto tako postojeće kao i nepostojeće.
„Ova od večnosti neposustala vizija – piše Beme – koja sile, boje i vrline prepoznaje po njihovoj razlici, ali one se u njoj međusobno neodvojive bez težišta, cilja i mere. Svaka sila, boja i vrlina su posebno razložive jedinica, ali su u međusobno usaglašenoj stvaralačkoj harmoniji, ili kako bih radije napisao, izraženoj reči, jer se skupa u govoru nalaze sve snage, boje i vrline i one otelotvoruju oblik u izgovorenom glasu, i u njemu se preobražavaju u vidljiva lica.
Ovo oko nezačela, večiti vrtlog u kojem je sve skupa, što je vremensko i bezvremansko a naziva se: savet, snaga, čudo i vrlina, izvan prirode, s druge strane početka bića, delatnost po sopstvenim zakonima, ona nastaje iz sebe same i suočena je sama sa sobom i shvata samu sebe, a da je ništa ne može dotaknuti, ili uticati na nju; nema ni početka, ni kraja, ne može se izmeriti, perspektiva i veličina joj se ne može izraziti jednim jedinim brojem, jer je dublja a da bi je misao mogla dosegnuti, nije daleko od ničega, nije blizu ničemu, svuda je prisutna i u svemu prisutna živi, bilo kuda da čovek pogleda, samo vidi da je upravo u nastanku, i rađa vreme i večnost, začelo i nezačelo…
To je matematički začetak svake metafizike, i upravo zato svakog problema bića. To je Jedan. Ne ono jedan koje je prvi broj u brojnom nizu, a i samo je broj. Nego ono Jedan koje ontološki prethodi brojnom nizu u kojem su svi brojevi, zato se ovo Jedan očituje u trojnom obliku, kao Jedan, kao Nula i kao Beskraj.
Zavisno od toga iz kojeg od ovih oblika ontološkog Jedan polazi metafizika koja prethodi matematici, ona imenuje svoj početak. Ako kaže Jedan, onda je početak lični Bog. Ako kaže beskraj, onda je početak Bezgranično vreme (Zeruana Akherene), ili Duh, ili Pramaterija, ili drugo. Ako kaže ništa ili Praznina, onda je Šunjata, ili neimenovani bog Dionisija Areopagite, ili En-sof, ili Aditi. U svakom slučaju nezačelo, odnosno Ungrund, drugačije rečeno Aperion, Vu-ki, što znači isto. Vu-ki tai-ki: Nezačelo, prvi i najviši početak. Jedan i Nula i Beskraj zajedno. U tome se slažu Kabala, tao, Zaratustra, Upanišade, Orfej, Heraklit, Plotin, Buda, sufi, Ekhart i Beme. Na ovom mestu svaki nesporazum je nužno vavilonske prirode. Vavilon je kada se reč rascepi na dvoje, oblik i smisao se razdvoje, ali se istovremeno oblik srozava na masku, a smisao na samovoljno odabrano konvencionalno gramatičko zanačenje. Maska, bilo šta da sledi, ostaje maska, razumevanje pak već nije smisao, nego zavisi od konvencije nadgramatičkog značenja i – recimo – značenje reči postaje većinsko pitanje. A uz to, nauka o jeziku je potvrdila razdvajanje oblika i značenja reči, i tako je dala bazu za svaku sofističnu samovolju. Smisao se ne javlja maskom, već licem, ne onim što je samovoljno već onim što se s njega ne može ukloniti, jer bez toga on ne postoji.
Pretpostavka da je Jedan drugo nego Beskraj, i da se on razlikuje od praznine, vavilonska je pometnja. Sa zbrkom se čak ni Beme nije mogao sasvim da izbori. Nije imao aritmološku osnovu. Oni koji polaze od ličnog Boga osećaju se ugroženim od Beskraja: bilo od njegove duhovne, bilo od njegove materijalne koncepcije. A ko pak polazi od beskraja, suludo se bori protiv vere projektovane u ličnog Boga. Ali se oba jednoznačno bore protiv onoga koji polazi od Praznine. Prazninom se naziva zato što je to ono što ne možemo da ne vidimo. Drugo joj je ime Pleroma – potpunost, kao što kažu gnostičari.
Kao da bi se moglo poći s više mesta. Polazište može biti samo od osnovnog stanja, a osnovno stanje je u svakom slučaju trojno (trinitarno) Jedinstvo. Jedinstvo mogu da izrazim samo na jedan jedini način – ]utanjem. Ne negativnim i izbegavajućim i ne kolebljivim, odnosno bezlogosnim ćutanjem koje zanemi, jer ne zna šta da kaže. Stari kineski crtež predstavlja starinu ogromnog stasa kojem čak i nabori na odeći izražavaju najviši stupanj strasne napetosti. Ovaj čovek sa svojim naboranim čelom i zaviorenom bradom liči na crni olujni oblak koji goni bura. Naslov: ]utnja koja grmi. To je jedina mogućnost izraza. Bezglasna eksplozija logosa. Kao što umuzika ume da zaćuti. Kao što more ili noć ili smrt ćute. Kao što Buda drži u ruci cvetove, pokazuje ih hodočasnicima, ali nepokretno sedi, i ne proslovi ni jednu jedinu reč. Šunjata, praznina. To je Nezačelo. To je beskraj. To je Jedan. Zen nije religija. Ni posebno učenje o spasenju, nema ni svoje dogmatike, ni eshatologije, ne poziva se mnogo ni na svetu knjigu. Zen nije filozofska škola, jer nije teorija, naprotiv, težište pada upravo na način života. Zen nije sekta, odnosno nije sužena religija, jer ono što uči prostranije je od nje i sve slobodnije.
Izgleda da za pojave kao što je orfički krug, kasnije pitagorejci, eseni kod Jevreja, muhamedanski sufi, u Evropi nekoliko srednjevekovnih tzv. Jeretika, ili – na koncu – beloruski hasidi, nemamo definiciju. Onaj redak slučaj gde istina negde nađe živo tlo, pusti koren, i uspe da procveta, ne umemo da imenujemo. Istina je uvek sposobna da nađe plodno tlo i da procveta u manjim društvenim jedinicama. Zašto? Jer izgrađeni kler unutar bilo koje religije teško pokriva grupe beznačajnog broja. Ono što je karakteristično za ove krugove jeste da uspevaju uz najmanje mogući broj institucija, i njihove institucije ne podstiče spoljna prinuda ni častoljublje vlasti, nego sam poredak života. Zato mogu biti čisti i pravedni. Sigurno je da ih je tako brzo samlelo ludilo istorije zato što sebe ne obezbeđuju. Prokleta dilema, bilo gde do sada gde se religija pretvorila u instituciju, istina se izgubila, a gde je institucija izostala, istina nije mogla sebe da sačuva.
Ista ona gusta atmosfera duhovne visoke kategorije, koja izuzetno veliko biće istorije obuhvata toliko da velikog čoveka saznajemo upravo po masivnoj suštini te atmosfere, sada se ne javlja individualno i ne oko jednog čoveka. Grupu karakteriše to što se nikakvom sociološkom kategorjom ne može odrediti. Nije kasta, nije nacionalnost, nije klasa, nije sekta. To su sasvim jednostavno ljudi koji su žedni istine. Retka je prilika da se odjednom susretne više ljudi kojima je istina važnija od lagodnog života.
Dok jedan čovek nešto govori, to je ludilo, ako već više njih to govori, onda je znanje (Novalis). Znamo individulano velike ljude, ako i ne mnogo njih. Grupa veoma malo. Na izuzetnom mestu i u izuzetnom vremenu u krugu nekoliko ljudi stvari se nešto za što znamo da je značajnije nego onaj tok kriminaliteta koji se tako bučno naziva istorija. Bez obzira na to što se nalazi u Persiji i naziva se sufi, u Judeji, pored Mrtvog mora i nazivaju se eseni, ili što ih u dronjavim poljskim selima nazivaju hasidima – čovek oseća da se konačno vratio kući. To je osećanje da je čovek kod svoje kuće. To je prisnost i poverljiva dobronamernost. To je jednostavnost, znak i protest protiv onoga što već hiljadama godina teče istorijom. Nešto usred srede ruina kulture što ne propada. Nešto što je nasuprot raspršenim narodima apsolutno pozitivno. Bez bilo kakve propagande i bez bilo kakvog misionarskog rata i bez bilo kakvog zvaničnog klera. Čovek zna: to je to. Učitelj zena ne bi proslovio ni reč, samo bi postavio ispred sebe jednog ministra i jednog monaha. Biraj. Onaj ko je izabrao, neopozivo je presudio sebi. Neverovatno je koliko sinovi sveta glupo žive, i ako im životni plan ne uspe, čak su i zaprepašćeni.
Ono s čime je suočena zajednica zena nije istorija, nego utopija. Utopija je irealna sanjarija loše savesti koja je ima uverenje da stvar zavisi isključivo od institucija. U celokupnoj Evropi ovo pitanje je razrešio Rable u manastiru Telema. Pristojno je reći zašto. Zato što su utopije od Platona do Marksa sumorne. Rable je jedini koji zna da, ako neko izostavi raspoloženje, gotov je koncentracioni logor.
Eseni, pitagorejci, hasidi, sufi i zen žive u takvim zajednicama čija je baza iz vremena daleko pre istorije. Socijalna struktura je iz zlatnog doba, i to je ono što je u čovekovom srcu nadublje i što će se ostvariti s one strane istorije. U istoriji se ne može realizovati konačna zajednica koja će se rasprostreti na celokupno čovečanstvo. Prvo treba raskrinkati sve negativno. Svaki nitkovluk treba da krahira. Ovu gorku školu, izgleda, ne možemo uštedeti. Kada se ludilo najurca, istorija će se (Beme: historischer njahn) dovršiti, nasilje i laž će konačno doživeti fijasko, bićemo prinuđeni da to učinimo. U odnosu na to koliko je obimna literatura o Budi, značaj komentara koji se mogu izeti u obzir – naročito evropskih – prilično je plitak. U Evropi je o toj temi govorio ozbiljno jedino Dalke, subjektivni zahvat uz nužnu jednostranost, ali je uporavo zbog toga verodostojan. Čovek može ozbiljno govoriti samo o onome što je iskusio na sopstvenoj koži.
Prema Dalkeu, karakteristična reč za Budu jeste samskara. Prevodi je kao Begriff, ali nijanse prevoda ni u celoj knjizi potpuno ne iscrpljuje. Begriff potiče od reči greifen, odnosno pojam je od hvatiti, uhvatiiti, zgrabiti, držati uhvaćeno. Sam znači skupa, kar znači činiti. To jest sastaviti, skupiti, nanizati, povezati, držati zajedno, čuvati zaključano, uhvatiti za gušu i ne ispustiti. Pojam je na taj način pojam što čovek uhvati i ne ispušta, nego i druge stvari pribira i povezuje. U svakom slučaju reč ima tok matice koja je usmetena prema središtu, koja sve oko sebe privlači i usisava i drži ne ispuštajući. Samskara je na takav način Begriff, to jest pojam.
Ono što u pojmu hvata to je tanha, ili tršna, Gier, ili Durst, glad, žeđ, žudnja, gramzivost. Tanha xaneti purušam – čoveka tvori žeđ. To je glad koja hvata i privlači i priteže i guta. Taj pojam je ono što dograbi – pohlepa koja grize. Ta glad je samo ja. To je žudnja. Žeđ koja prigrabi najpre one duhovne, potom psihološke, na koncu fizičke uslove koje skupljanjem gradi u splet; u njima može da oživi i oživevši žednu gramzivost nastavlja do smrti, na drugom svetu je isto tako žedna, zato se opet rađa, umire i ponovo se rađa tokom bezgraničnih vremena.
Središte samskare, prijema, jeste svest. Sabirno sočivo žudnje. Najvažniji organ pribiranja koji odjednom i jednovremeno drži sve čega se takne i vezuje za sebe. Svest koja drži, i koja je posredstvmom držanja uhvaćena i pruža pojam o tome šta je uhvatila. A svest ima jedan jedini prethodni događaj i uslov: lunatičarstvo (avidja). Ne-znanje, pospanost, smanjena budnost, tama uma, poremećenost raspoloženja. To je sumorna spavaćiva bolest koja je stvorila i stvara fenomen sveta, spavanje. Životu onakav kakav jeste ništa nije potrebno, samo ne-znanje o sebi. Za to je dovoljno da nastane i ostane, da se vrti i vrti, da melje neprekidno u mestu, i da melje bez početka i bez kraja.
Osnovni zakon sveta ni Buda nije mogao da izmeni. Žudnja tvori čoveka. Stvarnost je neizbežna. Jedno može da učini, da izmeni predznak žeđi. Ne žedni za životom, nego da rasprši ovaj mutni san. Da se oslobodi večite bludnje okretanja ukrug (samsara). I u njemu rade iste one sile kao u svakome na celokupnom svetu. Ali on započinje delatnost koja tako privlači da rasipa, i tako je gramziva da poklanja, i tako grabi da se odriče, i tako drži da pušta i tako hvata za gušu da ispušta. To je „jedini put“. Sve to je moguće samo u jednom slučaju: ako u sebi samom ume da ukine lunatičnost. Ako se probudi. Buda znači budan. U onom trenutku kada je usmeravanje nad čovekom preuzela budnost, sve ide dalje kao da se ništa nije dogodilo, ali s obrnutim rezultatom.
Stvari se ne nagomilavaju, već počinju da se razlabavljuju. Čovek više ne pribira. Pojam je dobar samo zato da se njime ne hvata drugo do ne-ulov. Žeđ ostaje, ali ne više prema uživanjima života, nego prema oslobođenju.
Isti proces, tačno isti koji tvori svet glađu, obrne se i rastvara svet. Vrtlog se vrti u obrnutom smeru i elementi se raspadaju. Tok života ne vuče prema središtu, nego odbija. Svest, kao sredstvo lunatičnosti, mahinalno radi dalje, ali pod vlašću budnosti gubi svoju snagu. Kome pođe za rukom da se obračuna s mrakom bolesti spavanja, s celinom žeđi tako da vidi da ovde nema ništa što bi bila stvarnost, postići će oslobođenje. Samo se evropski filozofi mogu razoriti tako da, ako im čovek izvuče jedan struk bilo gde, oni se glatko mogu smotati. Sasvim pouzdano zbog toga što je prilično malena sadrživa njihovih filozofija. Svaka jedinnica baštine, čak i ako je pozna kao Budina, mnogo je bogatija od toga da bi bila razrešiva čak i u svojim glavnim linijama onim metodom kojim se još Dalke koristio. Ako se pak ovde, sada u ovom trenutku priprema komentar, on ne može imati veći zahtev danas, sredinom 20. veka u vremenu i na mestu koji su postali zanimljivi, do da se dodirne na jednoj jedinoj tački.
Baza indijske metafizike pre Bude jesta Atman. Atman je subjekat koji nema odgovarajući objektiv. Ni svet nije ništa drugo do projekcija Atmanove poremećenosti. Atman je prvo i poslednje zrno i središte postojanja. Apsolutna pozitivnost. Nije rođen, besmrtan je, postoji počev od večnosti. Jedina substancija. Jedini realitet u kojem je celokupni svet – i otuda i živo biće i božanstvo – istovetan
Ovu bazu arhaičke metafizike Buda u svom učenju pokušava da razori. Suština njegovog sadržaja upravo je zato sasvim rano okarakterisana kao an-Atman (ne-Atman). Prema Budi, svako biće i sve postojanje od minerala do bogova privremeni je skup odnosa – čak i onda ako je sadržina života ovih odnosa više miliona svetskih godina. Odnosi se na koncu raspadnu. Ako pak nestane veza među činiocima, skup se raspadne, vraća se u ono stanje (nirvana) koje se nalazi iznad postojećeg i nepostojećeg, jer je prazno, ali tako da je ta praznina i sama prazna (šunjata-šunjata).
Evropska fizika se danas upravo nalazi u stanju da ovu misao asimiluje. Fizika zato što su uslovi za pojavu ove misli jedino postojali u fizici. Stabilni pojam materije sada se raspao na tzv. linije sile na taj način da možemo da govorimo o rastakanju substancije matarije, i substanciju počinje da zamenjuje gustina linija sila. Znači nema materijalnog postojanja. Ono što izgleda materija, predstavlja zbijenost linije sila čak i onda ako je sadržaj ove zbijenosti više miliona godina. Zbijenost se može razoriti i ovo razaranje je i izvršeno na području atomskog istraživanja. Tako je substancijalna materija postala pojam relacije, privremeni skup odnosa koji se može rastaviti, ali koji se, ako mu je trajnost sadržine eventualno i više miliona godina, sam od sebe raspada i odnosi sila se drugačije grupišu. Budino učenje jeste da bogovi, ljudska bića, životinje i žive egzistencije nemaju stalnosti. Duhovne i astralne i mineralne i biološke i psihološke linije sila (instinkti, afekti, namere, žudnje, želje) zasićene su dejstvima (tahna, trišna – glad za životom, gramzivost, žeđ, žudnja) i kao posledica dejstva sile se zbijaju u međusobne veze, stvaraju skup koji je uslov postojanja. Linije sile se međusobno prožimaju. To je interpenetracija (uzajamno zajedničko prožimanje) i kao posledica toga izgleda kao da je srž bića substancijalna. Međutim, Buda kaže da je uspeo da razori veze među dejstvima. [ta treba učiniti? Treba ukinuti glad za životom. Središnje dejstvo treba isključiti. Time je on pokrenuo labavljenje odnosa, bar je oslabio linije sile i umesto zbijanja započeo je proces razvrgavanja čija je posledica da se subjekat obračuna sam sa sobom.
Postoji nešto što je Buda nazvao bhutakoti, granica stvarnosti. Ova granica stvarnosti, recimo, predstavlja ono stanje linija sile kada dejstvo (glad za životom) upravo nestaje i međusobna prožimajuća delatnost činilaca koji čine postojanje dostiže nultu tačku. Sile se međusobno više ne privlače. Prema modernoj analogiji, sile prožima jedna vrsta neutronskog stanja. Jedne prema drugima ostaju neutralne. Zaustavlja se interpenetracija. Ta tačka se naziva granica stvarnosti. U modernoj fizici to je ona granica na kojoj nešto s ove strane još izgleda kao substancijalna materija, a s one strane pak kao linije sile, a fizičke pojave fluktuiraju oko ove granice, čas se javljaju u materijalnim, čas u energetskim oblicima. Ako neko ovu tačku dosegne u sebi samom, sam na sebi samom je prinuđen da iskusi mogućnost razaranja stvarnosti, i ne ostaje nikakva sumnja o tome da ono što nazivamo stvarnošću samo je splet odnosa iza kojega nema ništa drugo do gladi za životom i, ako pobedim ovu glad za životom, splet se rastura.
Istina postoji. Naše je da joj se prilagodimo. Nije lako. Čoveka ne pušta ona dotična tama, jer životu ništa nije potrebno, samo tama od njega samoga. Jedini uslov života. Stvari nekako treba razrešiti tako da bi trebalo živeti protiv života. Ne u samoporicanju. Buda je odbacio jurcanje za uživanjima, ali je odbacio i askezu. Jedini put vodi između. U njima, ali iznad njih. Tako da čovek ostaje ovde i odlazak ni ne odlaže ni ne pospešuje. Ostaje ovde i zna da je u vremenu ovde bezvremen. (Böhme: Zeit in Enjigkeit. Blake: eternity in an hour.) Večnost u trenu. Transcendentno na zemlji. U umu znanje koje prevazilazi um. Znanje u svakom elementu života prisutno je kao konkretnost a da mu poreklo i koren ne napušta u atmosferi koja prevazilazi um, i da ne poriče datosti života. Udvostručena neprekidnost, istovremeno i gore i dole. „Iznad mene savršena stvarnost (bodhi), ispod mene bića koja treba da oslobodim (sarva-satva).“ Ovde treba da ostanem kako je zapisano, ali „ako odem na nebo, povuću sa sobom na nebo celokupan svemir.“
Ko svoju egzistenciju ume da zasnuje u jedinstvu večnog vremena i tako je realizuje u sebi jedinstvo uma i raspoloženja, on zna šta je tvrđe od dijamanta. Nežnije od daha. Mahajana ovo znanje izražava rečju Ganda-Vjuha. Slobodan prevod po smislu: poredak sveta. Isti onaj poredak o kojem su učili Orfej i Pitagora, koji je ostvario faraon Ehnaton, poredak muza, poredak toltečke baštine i kinsekog Ji-đinga, raspoloženje zasenjujućih boja koje je stopljeno s bezbojno blistavim smislom. Red i cveće. Rečima Ganda-Vjuhe: igra, čuda, snaga, znanje, vedrina, mir, lepota, srazmera, spas. Neprekidna promena u stalnosti i nepomerljiva stalnost u promeni.
Ako pak istinu ne treba više tražiti, samo je ostvariti, onda čovek zna da nema ostvarivanja znanja, ni ostvarivanja bez znanja. „U samosavladavanju pročišćava se znanje, a u znanju pročišćava se samosavladavanje. Koliko samosavladavanja, toliko znanja, i koliko znanja toliko samosavladavanja. Ko uvežbava samosavladavanje, on povećava znanje, i ko uvežbava znanje, povećava samosavladavanje.
A samosavladavanje i znanje najbolje su i na nebu i na zemlji.“
Neophodno je bilo otprilike dve stotine godina dok dhjana koju je učio Bodhidhrama nije dobila oblik koji je kasnije nazvan čan, to jest zen. Konačni izraz vezan je za ime Lin-čija. Lin-či (japansko ime: Rindzai) prvi je primenio ono prenuće koje je kasnije postala baza zena. Nije čekao da neko u dhjani (u meditaciji) lagano rastera pospanost, nego se umešao. Spolja? To jest iznutra. Drugačije rečeno iznutra tako da je spolja, i spolja tako da je iznutra. Prema učenju Bude, niko ne može ništa uraditi umesto nekoga. I konačno, samo je jedno uplitanje moguće, ako se neko sam umeša u samog sebe. Iz bezvremena u vreme. S one strane u ono što se nalazi ovde. Odonud gde je vreme i bezvreme, s one strane i „ovde“ jedno je. Iz budne stvarnosti u pospanu opsenu. Zna se da nema ja, i nema ti, i ono što je moje, to je tvoje, a što je tvoje, to je moje. Volja u smislu i smisao u volji, jer je svaki elemenat smisla elemenat volje smisla. Treba ga uhvatiti za gušu kako bi ostao netaknut. Metod prenuća Lin-či je prvi primenio kada je, kada bi mu postavili prpošno pitanje, dosledno ovako odgovarao: kvac! U prevodu: hej! Reč je primenjivao carinik kada bi neko s denjkovima prelazio preko granice. Carinska kontrola! Ko šta švercuje? Priznajte. Pregled. Nema komedije. Svi su raskrinkani. Besedničke i sentimentalne tirade ne važe. Ovo je sada granica realiteta. To znači reč: kvac!
Metod prenuća drugog učitelja jeste kada svoj štap podigne uvis. Požnja, dirigent označava početak kompozicije. Treći je podizao jedan jedini prst, bezglasno, kao Buda cvetove. Četvrti je udario u bubanj. Bum. Učenik bi se trgao. Za to da se neko probudi ponekada je dovoljan jedan jedini tren. Tok svesti koja je pridremala u društvenoj svakodnevici treba prekinuti kako bi kroz procep moglo da bane znanje koje prevazilaz um. Ovaj upad i svelost koja munjevito prati upad zen naziva satori. Kao posledica potresa čovek se iz bornirane konvencije naglavačke prevrće. Uzdignute glave. U stotom deliću trena nešto mu bljesne kroz mrenu. Čovek je u satoriju za treptaj oka provirio iz „jame pospanosti“. Kuda? Onamo gde se ispostavlja da je sve ovo ovde bezvredno. Značenje počinje da dobija onda ako već ništa ne znači. Ako se neko odrekao toga, ni prozreo ga i shvata da je ovo ovde ono čega se može odreći, i to je neprozirno, i nerazumljivo.
Svoj puni smisao život dobija na granici stvarnosti. Međutim, granica stvarnosti nije spolja, nego iznutra, odnosno neposredno uz središte koje je i iznutra, i spolja, i nije ni iznutra ni spolja. Ko nije proživeo satori, besmisleno bludi, ovde je, a da i nije ovde. Samo ako je neko jedan jedini put prestupio preko granice stvranosti, i boravio u „inostranstvu“, može da živi životom potpune vrednosti. Ovde je, a da i nije ovde. U njemu i iznad njega.
Čvrsto na jednom mestu i nepokretan tako da u dva uzastopna trenutka nikada nije na istom mestu. Teškoća je u tome što je to shvatljivo samo za one koji su sazreli. Ko su ti sazreli? Buda je rekao: postoje manje uprljani koji ako ne bi čuli učenje, bili bi izgubljeni. Ostali ne razumeju ni jednu jedinu reč. Zrelost se pak ispostavlja na tački da li će je se mašiti ili neće. „Nikoga ne nagovaram, nikoga ne odgovaram, samo pokazujem šta treba činiti.“ Sabhadanam ahamadanam xanati – od svakog najboljeg dela bića najvažniji deo je učenje. Velika forma evropskog mišljenja jeste epigram, čak i onda se sofistički razrešen eventualno javlja u debelim knjigama. Posle nekoliko sokratovskih dijaloga on je postao i Platonova književna vrsta, pseudo-dijalog. Epigram.
Marko Aurelije, Montenj, Paskal, Niče. Najotmenija književna forma monološkog čoveka, nekoliko rečenica, eventualno samo jedna – uspela je onda ako je kratka da se može uklesati u kamen, i vertkalna kao stub. Baština zena se sačuvala u obliku mondo. Mondo znači pitanje i odgovor, ali je prvi posao svakoga tumača da upozori: ovaj put uopšte nije reč o saopštavanju saznanja, a ni pitanje ni odgovor nemaju tzv. predmetni sadržaj. Epigram monološkog Evropejca je bez odjeka i bez veze, usamljeno, sadržinsko saopštavanje objektivnog znanja. I platonovski pseudo-dijalozi su takvi, i upravo su zato pseudo-forme dokaznog postupka. Mondo je takav logos koji je znak životne zajednice živih bića. Suzuku tvrdi da mondu nedostaje noetički elemanat, i da uopšte ne saopštava saznanje. Naravno, tako nešto ne postoji.
Forma monda je svesno izbegavanje saopštavanja predmetnih saznanja tako da dijaloško osnovno stanje padne u oči. Time pak što izbegava saopštavanje predmetnih saznanja, na negativan način poziva: sklopi oči (otvori) i gledaj u bezobjektnost. Kvac! Podigni štap, ili svoj prst. Prestupi u znanje koje prevazilazi um. Kategorija znanja koje prevazilazi um nije iracionalna i nije bez logike, kao što bi se moglo poverovati, i kao što mnogi objašnjavaju. Znanje koje prevazilazi um, međutim, može se razumeti samo prema univerzalno zasnovanoj logici. Jer izvan uma nema ništa. Lin-či je književnu vrstu monda stvorio tako što u pitanju i odgovoru umesto saopštavanja sadržine predmetnog znanja pruža priliku za razumevanje neposrednog dijaloga.
A to postiže time što otkriva svoje osnovno stanje: nada mnom je znanje koje prevazilazi um, ispod mene si ti koga ću sada u tren oka ovamo uzdići. Mondo je kao vrsta srodan hasidskim i sufi dijalozima, ali, razume se, čuva kinesku baštinu, forme Konfučija, ali ponajvećma Čuang-cea.
Tajna monda je satori, to jest operacija prenosa svetlosti. Onaj ko se u ovome zemnom životu uvek okreće samo prema spolja, raspršuje se u zurenju u svet i društvenost, ali nikad ne gleda prema sebi, i za njega svet njegovog subjekta ostaje nepoznat, u krajnjoj liniji on lebdi na površini, i kada dospe na drugi svet, opet će ostati samo na površini, ali obrnuto, tamo neće živeti u raspršenosti stvari, kao ovde, nego u takvoj usamljenosti u kojoj neće umeti ni da utvrdi da li sem njega uopšte ima nekoga u jami (kako to kaže hebrejska baština), u bespomoćnoj i bezrekoj osami, izvan mogućnosti svake predmetne i lične veze, nemo i zatvoreno. Ovde, naravno, treba ponoviti: stvar razumeju samo manje uprljani, oni koji, ako ne čuju učenje, bili bi izgubljeni. Za ostale ovaj smisao je nedostupan. Preduslov svakog koraka je zrelost. Šekspir kaže: „Ripeness is all“ – zrelost je sve.
Mondo je zapravo zagonetka. Zen kaže: kaon. Učitelj zena zadaje ovakav kaon učeniku koji ulazi, i samo ga onda proglašava zrelim ako odgonetne pitanje. Zen nije predusretljiv, naprotiv, sve će učiniti da čoveku oteža stvar.
Ako konačno shvati znanje koje prevazilazi um, učitelj se izdere na njega da je najvažnije čaj piti i pirinač jesti. Čovek ne može biti dovoljno trivijalan.
Ni dovoljno metafizičan. Zen kaže: cvetove koje je Buda pokazao ne zahvata ni vatra požude, ni otrov sexbe, ni mač gladi, ni voda okeana bivstva, ni zagušljivi dim filozofija. Čovek ne može dovoljno duboko da se smesti u tkivo najjednostvnije delatnosti života. Pitanje monda nije informativno, i odgovor uopšte i nije odgovor. Dijalog monda uspostavlja izvorni odnos čoveka s drugim čovekom (kao hasidi i sufi), i to ne na bazi predmetnog saznanja, nego na bazi primordijalne logos-interferencije između bića. Snagom logosa mondo sem prvog subjekta sve ostalo sprži. Jedan od temelja zena je pi-kuan, tzv. zid-meditacija. Učenik sedne ispred golog zida i udubi se. Prvi stuanj koji postiže jeste mentalna pacifikacija.
Ako je realizovao spokojstvo svesti, postiže da svoje misli perekrije zidom. Nepokretno bi mogao da ode na bilo koju tačku sveta, i sve bi mogao da sazna. Mogao bi da stupi među bogove, mogao bi da ode na drugi svet. Ali se on nigde ne zaustavlja. Kada je iscrpeo ove mogućnosti, doseže granicu stvarnsti. Sada je suočen s prazninom. Treba da sazna da je i praznina prazna. I ne-postojanje je prazno. Ali ako bi se ovde zaustavio, izgubljen je. Treba još dalje da ide. Sve dotle dok ne prispe u grad, i na pijacu, i u porodicu, i u svakodnevicu, i traba da pije čaj, i treba da jede pirinač. Tek tada postiže to da od vrha neba do dubine zemlje i drugog sveta nema ništa što bi zid ispred njega mogao da prekrije.
Evam xanato Evam pasato – gle, to je ono što znam, i to je ono što vidim.*
Bela Hamvaš
