Zen i haiku poezija – Žaba skače u vodu, oslušni pljusak! [Tema: Zen]

| June 3, 2016 | 0 Comments

carla_vasio

 

Zen budizam i psihoanaliza – XXV dio

Piše: D.T. Suzuki

Književnost: haiku

Pošto smo donekle sagledali vezu sumiye-slikarstva sa zenom, da nastavim sa svojim opaskama o duhu »Večne usamljenosti«. Koliko možemo oceniti, uticaj zena na slikarstvo Dalekog istoka bio je sveobuhvatan, budući da se nije ograničio na Japance; ono što sam rekao može se podjednako primeniti i na Kineze. Međutim, ovo što sledi može se smatrati specifično japanskim, jer je ovaj duh »večne usamljenosti« poznat uglavnom u Japanu. Pod tim duhom, ili umetničkim načelom (ako se može tako označiti), podrazumevam ono što je u Japanu opšte poznato kao sabi ili wabi (ili shibumi).

Hteo bih da kažem nekoliko reč o tome, upotrebljavajući izraz sabi kao pojmovnu oznaku ove skupine osećanja.

Sabi se javlja u uređenju vrtova i čajnoj ceremoniji, a, takođe, i u književnosti. Ja ću se ograničiti na književnost, i to posebno na onaj vid književnosti koji je poznat pod nazivom haiku, to jest pesma od sedamnaest slogova. Ovaj najsažetiji oblik pesničkog izraza osoben je proizvod japanskog genija. Veoma se razvio tokom ere Tokugava (Tokugawa), a naročito nakon Baša.

Bašo je bio veliki pesnik-lutalica, najstrasniji ljubitelj prirode — svojevrsni trubadur prirode. Svoj život proveo je putujući s kraja na kraj Japana. Sva je sreća da u tim danima nije bilo železnica. Moderna sredstva se, izgleda, ne slažu najbolje s poezijom. Savremeni duh naučne analize nijednu tajnu ne ostavlja nerazjašnjenom, a poezija i haiku kanda ne cvetaju onde gde nema tajni. Nevolja je s naukom što ne ostavlja mesta nagoveštaju, sve je ogoljeno, a sve što se može videti — izloženo. Gde vlada nauka, uobrazilja se povlači.

Svi smo prisiljeni da se sučeljavamo s takozvanim opipljivim činjenicama a to okoštava naše umove; pošto u nama nema više mekoće, poezija beži; tamo gde se prostiru ogromne peščane pustinje, nema života zelenilu.

U Bašovo vreme, život još nije bio tako prozaičan i užurban.

Šešir od bambusa, štap i pamučna torba verovatno su pesniku bili dovoljni za njegova lutanja, tokom kojih se zaustavljao u svakom zaseolcu koji bi mu se svideo i uživao u svim iskustvima, koja su se uglavnom sastojala u tegobama primitivnog putovanja. Kad je putovanje postalo suviše lako i ugodno, izgubio se njegov spiritualni smisao. Ovo se može nazvati i sentimentalizmom, no izvesno osećanje usamljenosti prouzrokovano putovanjem navodi čoveka na razmišljanje o smislu života, jer, na kraju krajeva, sam život je putovanje iz jednog nepoznatog mesta u drugo. Tokom šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina koje su nam dosuđene, treba po mogućstvu da skinemo veo tajne. Odveć glatko prelaženje kroz ovo razdoblje, ma koliko kratko bilo, lišava nas tog osećanja večne usamljenosti.

Bašov prethodnik bio je Sajgjo (Sajgyo) iz doba Kakamura (Kakamura) (1186—1334). I on je bio putujući kaluđer. Pošto je napustio svoje službene dužnosti ratnika pripojenog dvoru, posvetio je svoj život putovanju i poeziji. Bio je budistički sveštenik. Putujući Japanom sigurno ste negde videli sliku kaluđera, obučenog u putničko odelo, koji sedi sasvim sam posmatrajući vrh Fudži. Zaboravio sam ko je njen autor, no ta slika navodi na mnoge misli, a naročito na one o tajanstvenoj usamljenosti čovekovog života, što, međutim, nije osećanje napuštenosti ili mučan osećaj usamljenosti, već neka vrsta poimanja tajne apsolutnog. Pesma koju je Sajgjo ispevao tom prilikom glasi:

Vetrom nošen
Dim s vrha Fudži
Nestaje u daljini!
Ko zna sudbu
Moje misli što odluta s njim?

Bašo nije bio budistički kaluđer, već zenovski vernik.

S početka jeseni, kad kiša počinje povremeno da pada, priroda je ovaploćenje večne usamljenosti. Drveće ogoli, planine počinju da dobijaju strog izgled, potoci su prozirniji a uveče, kad ptice umorne od dnevnog posla lete kući, usamljeni putnik razmišlja o sudbini ljudskog života. Njegovo raspoloženje podudara se s raspoloženjem prirode. Bašo peva:

Putnik —
Pod tim imenom nek me znaju —
Na ovom jesenjem pljusku.

Nismo svi askete, ali mi se čini da u svakom od nas postoji večna žudnja za jednim svetom iza sveta empirijske relativnosti u kojem će duša moći spokojno da kontemplira svoju sudbinu.

Dok je Bašo još proučavao zen kod svog učitelja Bukča (Buccho), ovaj mu jednog dana dođe u pohode i zapita: »Kako si?« Bašo: »Posle nedavne kiše, mahovina je zelenija no ikad«. Bukčo: »Koji budizam prethodi zelenilu mahovine? Bašo: »Žaba skače u vodu, oslušni pljusak!«

Kažu da ovo obeležava početak nove epohe u povesti haiku. Do Baša haiku je bila puka igra reči, bez veze sa životom. Kad mu je učitelj postavio pitanje o poslednjoj istini stvari, koja je postojala čak i pre ovog sveta posebnosti, Bašo spazi žabu kako skače u stari ribnjak, a šum skoka naruši spokojstvo čitave situacije. Izvor života je shvaćen, a umetnik, sedeći tu, prati svaku promenu raspoloženja svog duha dok ovaj dolazi u dodir sa svetom neprestanog nastajanja; plod su onih sedamnaest slogova koji su nam zaveštani. Bašo je bio pesnik večne usamljenosti.

Evo još jedne njegove haiku:

Grana bez lišća,
Na njoj načvorena vrana —
Ove jesenje večeri.

Jednostavnost forme ne povlači uvek beznačajnost sadržine.

U usamljenom gavranu što stoji na osušenoj grani drveta — oličen je veliki Onostrani svet. Sve stvari proističu iz nepoznatog ponora tajne, a kroz svaku možemo zaviriti u ponor. Da biste dali oduška osećanju probuđenom gledanjem u ponor, ne morate napisati veliki spev od nekoliko stotina stihova. Kad osećanje dostigne vrhunac, ostajemo nemi, jer nijedna reč ne odgovara.

Možda je i sedamnaest slogova previše. U svakom slučaju, japanski umetnici na koje je više ili manje uticao zen teže da za izražavanje svojih osećanja upotrebe što manje reči ili poteza kičice. Kad su potpuno izražena, nema mesta nagoveštaju, a nagoveštaj je tajna japanske umetnosti.

Izvesni umetnici idu tako daleko da smatraju nevažnim kako će gledalac shvatiti njihove poteze; zapravo, što ih pogrešnije razume — to bolje. Potezi ili mase mogu označavati bilo koji predmet iz prirode: to mogu biti ptice ili bregovi ili ljudske figure ili cvetovi, ili ma šta drugo; umetnici izjavljuju da im je to sasvim svejedno.

To je zaista ekstremno stanovište. Jer ako će razni umovi različito shvatiti njihove linije, mase i tačke (ponekad sasvim suprotno onome što je umetnik prvobitno njima nameravao), čemu uopšte praviti takvu sliku?

Možda je umetnik tu hteo da doda ovo: »Samo ako je u potpunosti shvaćen i ocenjen duh koji prožima delo. « Iz ovog je očevidno da su umetnici Dalekog istoka savršeno ravnodušni prema formi. Oni žele da potezima kičice naznače ono što ih je iznutra silno potreslo. Oni možda ni sami nisu znali kako da izraze svoje unutarnje porive, pa bi samo kriknuli ili mahnuli kičicom. Ovo možda nije umetnost, pošto u njihovom postupku nema ničeg umetničkog. Ili ukoliko jeste umetnost, onda je veoma primitivna. Da li je zaista tako? Ma koliko da smo uznapredovali u pogledu »civilizacije«, što će reći – artificijelnosti, mi još uvek stremimo neusiljenosti, jer ona je, izgleda, cilj i temelj svih umetničkih poduhvata.

Koliko se umetnosti skriva iza prividne neusiljenosti japanske umetnosti! Ona je puna smisla i nagoveštaja, a ipak savršena u svojoj neusiljenosti — kad se ovako izrazi duh večne usamljenosti, raspolažemo suštinom Sumiye-slikarstva i haiku-poezije.

Nastaviće se

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Zen i haiku poezija – Žaba skače u vodu, oslušni pljusak! [Tema: Zen]

by admin time to read: 5 min
0