Anatomija Fenomena

Danilo Kiš između poetike i politike (19) – Kiš: Kad se napije krvi? [Tema: Kiš]

kul-kiss-MALA

Goli život je televizijska serija od četiri epizode, snimana je u Izraelu od 6. do 13. marta 1989. godine u produkciji Avala filma. To je jedini televizijski rad Danila Kiša, čoveka koji u životu nije kupio televizor.

Serija nosi sva obeležja istraživačke faze njegovog stvaralaštva: radoznalost za konkretne činjenice i detalje, zanimanje za tok pripovedanja, slike ideoloških mlinova za ljude i logori, jedna od centralnih opsesija njegovog dela. Dve žrtve nacizma i komunizma, Ženi Lebl i Eva Nahir (Panić) odmotavaju pred Kišom svoje živote. Kiš je gledao televiziju veoma retko, sve do samog kraja kada je rešio da umre bez hrane i uz upaljen televizor.

Seriju sam završio posle njegove smrti. Emitovana je u proleće 1990. godine, kao poslednja stvar koju su prikazale sve republičke televizije u zemlji koja je počela da se raspada.

A.M.

Eva Panić: Ne, ne odvezani. Jedni na drugog onako padaju, znaš, unutra na nekakvu crnu dubinu, ni svetla ni ničega, ljudi polude od straha, voze nas na ubistvo mislimo, kuda nas k vragu voze? A onda se onako naslanjaš, znaš kako je unutra paluba, onako okrugla, ovako se naslanjaš na to. Panika grozna, žene u histeriji. Ja i moja Bosa samo se ovako držimo za ruke i ćutimo i ona kaže meni: „Slušaj, ja sam čula da ima nekakav otok, nas voze na nekakav otok.“

Ženi Lebl: I onda odjednom, ne znam ni ja koliko smo se vozili, delom se naš autobus nagne i odjednom kažu napolje, izlazak. I sad kako mi nismo ništa videle šta je dole, mislim, tek odjednom čujemo nešto: „Bržije, bržije“. Mene je uhvatio takav smeh.

Kiš: Šta kaže: „Bržije“?

Ženi Lebl: Bržije, bržije, neki ženski glas. Ja, ja obično kada sam u stresu, umesto da plačem, ja se smejem, a to, to užasno dovodi do besa ljude koji misle da im se ja podsmevam. Ja čujem bržije, bržije.

Kiš: To su bile, ko je to bio?

Ženi Lebl: Milicionerke, prvi put u životu ja novinar vidim milicionerke.

Kiš: Znači žene milicionerke, u milicijskoj uniformi.

Ženi Lebl: Da, sa čizmama.

Kiš: I, da li su one naoružane?

Ženi Lebl: Da, kako da ne, imaju puške, imaju čizme, a nama su uzeli pertle iz cipela da se ne obesimo. I sad ti ugaziš u blato, a ono ti cipela ostane u blatu.

Kiš: Vas su isterali iz autobusa u blato?

Ženi Lebl: Kao padobranci, recimo, bacali su nas, ovako, kao iz aviona da bacaš u ono blato. Jedna koja je bila u drugom autobusu izašla je, pošla je po tom blatu i vratila se po nešto, ne znam ni ja po šta se vratila, u svakom slučaju, kada se vratila, dobila je kundakom po bubrezima i verovatno od bola njoj je ispalo: „Gori ste nego fašisti.“

Kiš: To je rekla?

Ženi Lebl: To je rekla, u svakom slučaju dobila je strahovito batina od tog istog kundaka i to je bio događaj koji nas je utukao, dok smo došle do neke barake. Nismo ni znale da postoji neka baraka. Došle smo do te barake kroz blato, skroz blatnjave, bez cipela, bez ičega.

Kiš: To jest, cipele su ostale u blatu.

Ženi Lebl: Cipele su ostale u blatu, i odjednom dolazi jedna žena, visoka crnka, sa strašno zelenim očima i pita: „Ko je to rekao da smo mi fašisti?“

Kiš: Reč je o onoj devojci koja je dobila kundakom, koja je bila izudarana?

Ženi Lebl: Ali mi, naravno, nećemo ništa da kažemo ko je, iako svi znamo, i ako se ta ne javi, onda ćemo mi kolektivnu kaznu. Onda se ova javi.

Kiš: To jest, ta devojka koja je rekla, javi se.

Ženi Lebl: Jeste, javi se i kaže onako skrušena: „Izvinite, ali ja to nisam rekla“. Kaže ona: „Ti si to rekla.“ „Ne, ja nisam, na časnu reč.“ „Ti nemaš časnu reč.“ „Ja – kaže – to nisam rekla, ja sam rekla nešto sasvim drugo“. „Šta si ti rekla?“ „Ja – kaže – nisam rekla da ste vi fašisti, rekla sam da ste vi gori nego fašisti.“ Mi smo ostale zabezeknute, a Marija je odjednom stala.

Kiš: Marija, to je ta upravnica, visoka, sa zelenim očima?

Ženi Lebl: Da, u stvari, nju je predstavio jedan milicioner: „Drugarica Marija treba nešto da vam kaže“.

Kiš: Nema prezimena?

Ženi Lebl: Nema. I odjednom se trgla Marija i rekla: „A, ako je tako, fašisti su vas vezivali lancima, ako smo mi gori nego fašisti onda ćemo mi bodljikavom žicom“. Da naređenje tamo jednome milicionaru: „Donesi bodljikavu žicu“.

Kiš: Šta, nju vežu bodljikavom žicom?

Ženi Lebl: I ona da ruke, vežu je bodljikavom žicom. Odvede je napolje izvan barake i mi čujemo dva plotuna i gotovo. Nisu je ubili.

Kiš: Nisu je ubili?

Ženi Lebl: Ne, nisu je ubili. Vratili su je kasnije u Zabelu, vratili su je u Beograd, iz Beograda u Zabelu.

Kiš: Dobro, to ti kasnije doznaješ.

Ženi Lebl: To mi kasnije doznajemo, ali mi smo bile ubeđene da je ona ubijena. Sutradan izjutra rano, odnosno to isto jutro s prvom poslednjom zvezdom, nama daju neke ašove i motike i idemo, idemo na rad, ne znamo gde idemo na rad. Dođemo do jednog mesta, tu se poređaju milicioneri muškarci skroz nekom dužinom. Ja sam videla da je to trasa kanala, jer sam dve godine ranije bila na Posavskom, tri godine ranije sam bila na Posavskom kanalu radila.

Kiš: Kao novinar?

Ženi Lebl: Kao dobrovoljac. Srednjoškolska brigada dobrovoljno. Ja sam videla da je to ta ista trasa i verovatno isti radovi, i onda smo saznale da je to Ramski rit. Rit je močvara, u stvari. Mi molimo milicionerke: „Dajte nam malo vode“. „Evo, imaš vodu.“ Kakvu vodu?

Kiš: Pile ste vodu što je izvirala iz tog kanala, iz močvare?

Ženi Lebl: Da. I onda kad pogledaš, razumeš, dole vidiš šta ti ona pokazuje, onda vidiš da ti se ovde nalepile neke stvari, niko nije znao kakve su to stvari. Neka tamo, neka Sremica, šta li, Melanija se zvala, kaže pijavice. Mi počnemo da ih čupamo. Ona kaže: „Ne, kada se ona napije, ona će sama.“

Kiš: Kad se napije krvi?

Ženi Lebl: Pa kad se napije krvi ona sama otpadne, ali mi to nismo znale. To je bilo nešto užasno, nešto…

Kiš: Imale ste pijavice na nogama?

Ženi Lebl: I sad treba da pijemo odatle vodu.

Kiš: Pijete tu istu vodu?

Ženi Lebl: I onda, naravno, ako piješ onda moraš i da piškiš.

Kiš: To je dakle ta ista voda, prljava.

Ženi Lebl: I onda pitamo gde da idemo da piškimo. „Pišaj ovde“. Gde ovde, u taj kanal? Jao, pije mi se. Pij. Odakle, iz iste vode. Pij, pišaj, pij, pišaj.

Kiš: To je taj, takozvani prisilni, kako se taj rad zove?

Ženi Lebl: Društveno korisno.

Kiš: To je bio deo tog društveno korisnog rada?

Ženi Lebl: Jeste. I tako smo radile.

Kiš: Koliko to traje?

Ženi Lebl: Od zvezde poslednje, do prve zvezde. Onda je došla jedna grupa oficira, među njima je bio neki Jovo Kapičić, mislim da je bio general, šta li. Onda nam je saopšteno da je došao novi upravnik, i sad počinje naravno to: upravnik ima svoj harem, on ima ljubavnice tamo.

Kiš: To je taj isti upravnik, jedini upravnik koji je došao sa Marijom, odnosno kog je uveo Jovo Kapičić?

Ženi Lebl: Marija njega gleda, on gleda zatvorenice i šta da ti pričam.

Kiš: Nije se verovatno završilo sve na gledanju, pretpostavimo, ako ima harem.

Ženi Lebl: Ima harem.

Kiš: Dobro.

Ženi Lebl: I to je bilo dosta dugo vremena, mislim valjda 2-3 meseca, ne, do zime je bogami bilo. Jednoga dana, znam da se stalno vežbao u gađanju u neko drvo…

Kiš: Upravnik?

Ženi Lebl: Upravnik, i nama je govorio: „Ma šta ćete na slobodu, pa veća je robija na  slobodi“.

Kiš: Jel on ima ime, da li je to…

Ženi Lebl: Veselin neki.

Kiš: Veselin.

Ženi Lebl: Ne znam kako se prezivao, pravnik je bio.

Kiš: Dobro.

Ženi Lebl: I on kaže: „Ma veća je robija na slobodi nego ovdje“.

Kiš: Crnogorac čim ga tako imitiraš?

Ženi Lebl: Da.

Kiš: I on Crnogorac?

Ženi Lebl: I on Crnogorac. I jednoga dana mi smo imali okolo miliciju, jel, milicionere i milicionerke, i jednoga dana izjutra, jedno jutro odjednom čujemo, ne znam ni ja, buka, neka vika i sve pogledamo – vojska. Nismo znale…

Kiš: Ušla vojska.

Ženi Lebl: Vojska, umesto milicije došla vojska. I mi smo sada mislile, šta se to dešava, nismo znale šta je, šta se desilo. Upravnik je pobegao u Rumuniju.

Kiš: Šta to znači?

Ženi Lebl: Prebegao.

Kiš: Šta to znači u Rumuniju, to jest prebegao je ka ovima…

Ženi Lebl: IBE-u.

Kiš: On je bio informbirovac – prosovjet i pobegao je iz Jugoslavije u Rumuniju, a tobože je imao zadatak da čuva zapravo takve neprijatelje, to jest ibeovce.

Ženi Lebl: Da. I sad to isto jutro dolazi vojska, nas sve u vagone, u Požarevac. Pre svega stave, okuju nas jednu za drugu.

Kiš: Vezane lisicama?

Ženi Lebl: Vezane lisicama po dve i u vagone. I zatvore vagone, otprilike kao što je bilo za vreme okupacije, i vode nas, niko ne zna kud nas vode. Odjednom nas je, pošto je ono smrad bio i nismo imale ništa u, znaš kako je, vršiš nuždu tamo u tom…

Kiš: Vagonima?

Ženi Lebl: U furgonu, pa da, i onda onaj smrad i odjednom ti otvaraju, neki vazduh nepoznati, vidimo, neki morski vazduh. Ne znam. Vidimo nešto mnogo vode tamo i, sad, znale smo da smo negde na moru. Gde smo na moru ne, i vidimo jedan brod tamo, piše Punat, Punat brod, i nas onako kako smo bile jedna za drugu vezane, tras iz furgona u stomak broda, u trbuh broda. E sad, ako si imao sreće, kao što sam ja imala, pa padneš na drugi par, mislim na onaj što je ispred tebe, ti odmah pobegneš dalje da neko ne padne na tebe, onda si dobro prošao. I sad mi krećemo tim brodom i sve mislimo gotovo je, ako nas nisu do sada, sad će nas potopiti.

Kiš: Vi ste se bojale da će vas potopiti?

Ženi Lebl: Na sred mora, da nam ne ostane traga.

Nastaviće se

 

Ostavite komentar: