Ima­ju obi­čaj da vo­le i mr­ze u isti mah i po to­me su je­din­stve­ni i ne­po­no­vlji­vi. Na­rod fe­no­me­na, a opet naj­o­bič­ni­ji me­đu svim na­ro­di­ma. Ko im je ušao u trag, u bes­tra­gi­ji se iz­gu­bio, a či­ta­vo vri­je­me je mi­slio da je na pra­vom pu­tu… Naj­vi­še vo­le da vo­le sa­mi se­be, […]

Život je komedija za one koji misle, a tragedija za one koji osjećaju Horas Valpol Ne mi­sli­mo u zno­ju li­ca svo­ga na ne­ka­kav slat­ki lju­bav­ni tro­ku­tić, ma­da bi o nje­mu va­lja­lo raz­mi­šlja­ti u ne­ka­kvoj de­be­loj i dem­be­lan­skoj hla­do­vi­ni uz pi­vo sa krag­ni­com ili uz raz­lju­će­nu osi­cu-ra­ki­ji­cu. O sve­mu, da­ka­ko, čeljade […]

Strašne su mase ako ih vode loše vođe Euripid Ro­di­le su odav­no na­še tu­žne vr­be. I ove mo­rav­ske i one mo­rač­ke. Na­še tu­žne po­sva­đa­ne se­stri­ce… Dok je puk če­kao da na vr­bi ro­di gro­žđe, bje­še ne­ka­ko sno­šlji­vo, po­ne­kad idi­lič­no, ap­surd­no i per­spek­tiv­no u isti mah. No­stal­gič­ni uz­dah iz­ma­mi taj pra­dav­ni […]

Efen­di­ja Mi­la­šin nji­ma: buj­rum, oni efen­di­ji: buj­rum i iš­ču­pa­še re­pu. Do­go­vor ku­ći­cu gra­di, a ku­ći­ca li­je­pa, da ljep­ša ne mo­že bi­ti. Što bi se gra­đan­ski re­klo: še­her ku­ći­ca i avli­ji­ca i za me­ra­ka i za di­va­na. Uosta­lom, ako bi­smo mo­gli da bi­ra­mo, kao što ne mo­že­mo, bo­lje je i Ka­ra­dag […]

Po­sta­li smo ono što ni­je­smo. Od to­ga nas po­di­la­ze žmar­ci. Trn­ci i mrav­ci. Ma­la ču­da od ve­li­ko­ga ču­đe­nja. Okru­gli vanj­ski astal, sun­ce nad na­ma, ža­gor pro­la­znog ži­vo­ta. I noć ko­ju će­mo sa­če­ka­ti u prič­lji­voj za­sje­di. Pro­svje­tlje­nje ka­fan­skih po­kaj­ni­ka. Lo­še sku­po­cje­no vi­no ko­je nam otva­ra sta­ri po­gled na ko­ba­ja­gi no­vi svi­jet. […]