Jasan Pogled

Duškov Reks

(NATO- tragedija u jednom činu)

Va­šing­ton. Lje­ta na­tov­skog, 2017. Mje­sec maj kad ru­že va­šing­ton­ske bu­ja­ju u pu­nom cva­tu kao i lju­bav mon­te­ne­grin­ska spro­ću ame­ri­kan­ski­jeh pri­ja­te­lja. Op­šta gu­žva i fr­tut­ma na uli­ca­ma hi­sto­rij­ski zna­me­ni­to­ga Va­šing­to­na. Svi užur­ba­ni i upa­ra­đe­ni kao da je do­šao Mar­so­vac, a ne ve­li­ki ri­bo­lo­vac Du­ško iz ma­le­no­ga no ča­sno­ga Moj­kov­ca, gra­di­ća slav­no­ga po mno­go če­mu, a oso­bi­to po slav­no­me ri­bo­lov­cu, a od­sko­ra i mo­re­plov­cu-Du­šku.
Sve se uz­mu­va­lo i raz­o­ba­da­lo kao da je pod­go­rič­ki špic ka­da svi iz­ja­ve na uli­cu ne bi li se od­mo­ri­li od go­le­me dr­žvo­tvor­ne ra­bo­te i špi­jun­sko­par­tij­skih preg­nu­ća. Va­šing­ton, bi­lo mu pri­mje­nje­no, ovo­ga hi­sto­rij­sko­ga da­na li­či na Pod­go­ri­cu, slav­nu i uz­ne­se­nu.
Li­ca: Du­ško- Du­le Mar­ko­vić, ne­ka­kav pre­mi­jer ne­ka­kve dr­ža­vi­ce, od­sko­ra i zva­nič­no su­per­si­li­ce. Reks Ti­ler­son, ame­ri­kan­ski dr­žav­ni se­kre­tar, ja­do moj! Ne­ka­kav šap­tač (sa­vjet­nik) od br­dah.
Mje­sto zbi­va­nja: Ka­bi­net ame­ri­kan­skog dr­žav­nog se­kre­ta­ra, ku­ka­la ti maj­ka!
Du­ško: Do­bar dan, i do­bro ja te­bi do­ša’, kra­lju moj!
Ne­ka­kav šap­tač od br­dah (opo­mi­nju­ći ti­ho, uz­ne­se­no­ga i uz­bu­đe­no­ga Du­ška): Go­spo­di­ne Mar­ko­vi­ću, mo­lim Vas, pa­zi­te na pro­to­kol kao što smo i na­u­či­li…
Du­ško (man­gup­ski od­mah­nuv­ši ru­kom): A da pu­šti to sad! Ka’ da ja ne znam ka­ko tre­ba!
Reks: Do­bar dan (unj­ka­vo i bez­volj­no, na­mi­ču­ći na de­snu ru­ku pla­stič­nu ru­ka­vi­cu sa ame­ri­kan­ski­jem dr­žav­ni­jem gr­bom)
Du­ško (ču­de­ći se, vas za­pa­njen i zbu­njen, obra­ća se se­bi u bra­du): Što ovo ra­di ova ave­ti­nja?!
Reks: Vi ste go­spo­din Đu­ka­no­vić, naš kri­mi­na­li­zo­va­ni part­ner umi­je­šan u mno­ge pr­lja­ve po­slo­ve?
Du­ško (smje­še­ći se kao da mu je lak­nu­lo): Ne ja­dan, ka­kav Mi­lo, ja sam onaj dru­gi Du­ško, po­sli­je Mi­la…Mi­lo­vo je, da se ma­lo na­ša­lim kao što je svoj­stve­no na­ma Moj­kov­ča­ni­ma, odav­no pro­šlo…
Ne­ka­kav šap­tač od br­dah (po­ku­nje­no i po­sra­mlje­no): Pro­to­kol, pro­to­kol, go­spo­di­ne Mar­ko­vi­ću….
Du­ško (ner­vo­zno i ga­lant­no, kao što pri­li­či jed­nom čer­no­gor­skom pre­mi­je­ru): Oli me pu­štit’ ti, oli?!
Reks: A da, dra­go mi je…zna­či slu­žbe­na hi­gi­jen­ska ru­ka­vi­ca za zva­nič­no ru­ko­va­nje ni­je mi po­treb­na…to je zna­te, da se ma­lo va­šing­ton­ski na­ša­lim, za na­še pr­lja­ve sa­ve­zni­ke…vi se, na­dam se, još ni­je­ste, da se opet ma­lo se­kre­tar­ski na­ša­lim, još ni­je­ste, ovaj, mi­slim, upr­lja­li?
Du­ško (še­ret­ski i la­kon­ski kao što i pri­li­či hi­sto­rij­skom tre­nut­ku): Ni­je­sam, ima kad. A ko će ostat’ čist u ovaj naš po­li­ti­če­ski glib, kra­lju moj! Ti to naj­bo­lje znaš…
Ne­ka­kav šap­taš od br­dah (vas u znoj, bli­jed kao br­đan­ska is­pra­na kr­pe­ti­na): Go­spo­di­ne Mar­ko­vi­ću, mo­lim vas, ko Mi­la vas mo­lim, ko oca po­koj­no­ga, dr­ži­te se pro­to­ko­la…
Du­ško (po­lu­o­smjeh­nu­to, sa uz­dr­ža­nim moj­ko­vač­kim sta­ro­za­vjet­nim bi­je­som): Pro­go­vo­riš li još jed­nu….
Reks: Je li hlad­no kod vas kao u Si­bi­ru?
Du­ško (s no­ge na no­gu, pot­pu­no za­te­čen, obra­ća­ju­ći se sti­ša­no Ne­ka­kvom šap­ta­ču od br­dah): Što ovo tra­bu­nja, ovaj sa­gra­i­lo? Da ni­je već pljan, ku­ka­la mu jat­ka…
Ne­ka­kav šap­tač od br­dah (bri­šu­ći dis­kret­no znoj sa če­la, šap­ću­ći Du­šku na slav­no Moj­ko­vač­ko uvo): Zna­te da im ge­o­gra­fi­ja ni­je ja­ča stra­na. Kad ka­žu Si­bir, vje­ro­vat­no mi­sle Sr­bi­ja, a mi smo, zna­te, bli­zu Sr­bi­je…ni­šta ne od­go­va­raj­te, ku­mim vas….
Du­ško: Bi­će da si ne­što po­br­ka’,uva­že­ni pri­ja­te­lju moj i svi­ju nas! Mi ne­ma­mo ni­šta ni sa Si­bi­rom, ni sa Sr­bi­jom! Ras­kan­ta­li smo se odav­no…
Ne­ka­kav šap­tač od br­dah (u sa­mrt­no­me gr­ču, ti­ho i mo­le­ći­vo): Go­spo­di­ne Mar­ko­vi­ću, pa­zi­te na rječ­nik, Go­spo­di­ne Mar­ko­vi­ću…te­ško me­ni i na­ma…i svi­ma…
Du­ško (za­mah­nuv­ši ru­kom kao da će­ra mu­ve): Bjež’ oto­le!
Reks: Aha. Ja­sno. A zar vas ni­je­su zva­li ma­li Ru­si?
Du­ško (je­dva do­če­kav­ši, vra­tiv­ši ši­ro­ki pre­mi­jer­ski osmi­jeh na moj­ko­vač­ko bli­sta­vo li­ce): Zva­li su nas sva­ka­ko, moj dru­že. I ma­li Ru­si i…i…
Reks: I?
Du­ško: I ve­li­ki Sr­bi.
Reks (le­de­no osmjeh­nut kao i pri­je, kao i uvi­jek): Pa?
Du­ško: Sad ni­je­smo ni jed­no ni dru­go. A ni­je­smo ni bi­li, va­la, no se to kod nas u sve­mu pre­go­ni…
Reks: Pa šta ste?
Ne­ka­kav šap­tač od br­dah (ni živ ni mr­tav, sa­mrt­nič­ki ša­pu­nja): Iz­bje­ga­vaj­te iden­ti­tet­ska pi­ta­nja, go­spo­di­ne Mar­ko­vi­ću…
Du­ško (po­če­šav­ši ovlaš si­je­de pre­mi­jer­ske ko­se): Sad smo, sad smo…sad smo….ovaj…onaj…
Reks: Da?
Du­ško (po­no­si­to ka­ko i pri­li­či po­no­si­toj po­stoj­bi­ni): Sad smo-Ni­šta!
Reks: Bra­vo!
Du­ško: No što, no bra­vo!
U tom tre­nut­ku Rek­su Ti­le­r­so­nu za­zvo­ni mo­bil­ni te­le­fon u rit­mu in­di­jan­ske tu­žba­li­ce. Ovaj dis­kret­no uzi­ma te­le­fon, ne­što mr­zo­volj­no dža­mr­ga na ru­skom i pre­ki­da raz­go­vor…
Du­ško (sa na­mje­rom da re­lak­si­ra hi­sto­rij­ski raz­go­vor brk u brk): Ko­li­ko ti mo­že ba­te­ri­ja?
Ne­ka­kav šap­tač od br­dah is­pu­šta po­tmu­li va­paj.
Reks (kao da je pre­čuo): Okej, pri­ja­te­lju, vri­je­me mi je za bridž, po­zdra­vi­te sve ta­mo, ta­mo, ta­mo i ta­ko, ta­ko…
Du­ško (sa va­pi­ju­ćom na­mje­rom da pro­du­ži hi­sto­rij­ski sa­mit): Ja sam, zna­te, ek­se­len­ci­jo, imao pa­šče i zva­lo se isto kao…
Ne­ka­kav šap­tač od br­dah pro­sto na­pro­sto gu­ra Du­ška ka iz­la­zu, ovaj se jo­gu­ni i mla­ta­ra ru­ka­ma.
U hod­ni­ku se ču­ju sr­di­te Du­ško­ve ri­je­či: Pa šta fa­li pa­šče­tu, pa­šče je naj­bo­lji drug dru­gu, mak­ni te ru­ke s me­ne!
Reks (u od­la­sku, od­ma­hu­ju­ći): Ču­vaj­te se pre­ko uli­ce. Po­sla­ću di­rek­ti­ve…Haj, haj…
Du­ško (pa­nič­no po­ku­ša­va­ju­ći da se vra­ti na­zad): Za­bo­ra­vih da mu dam ono što mu je Mi­lo po­sla’…
Ne­ka­kav šap­tač od bra­dah (u pa­ni­ci): Osta­vi­te se to­ga, za­bo­ga, go­spo­di­ne Mar­ko­vi­ću, ima on to­ga i pre­vi­še…
Du­ško (še­ret­ski osmjeh­nut): Ni­kad ni­je pre­vi­še…(vra­ća šu­ške u džep).
Zva­nič­na po­sje­ta se ov­dje za­vr­ša­va. Da ni­je bi­lo Ne­ka­kvo­ga šap­ta­ča od br­dah, Du­ška bi pre­pr­štio ka­mi­on na obli­žnjem so­ka­ku.
Du­ško (po­ki­da­ni­jeh ži­va­ca): Vi­đe li, obra­za ti, one bu­da­le?!
Ne­ka­kav šap­tač od br­dah: Mi­sli­te na ka­mi­on­dži­ju?
Du­ško (sa­mo­za­do­volj­no): Mi­slim na Rek­sa, ble­so, ble­sa­vi…

Ostavite komentar: