Jasan Pogled
Znala si – sve ćeš vratiti, platiti do poslednjeg novčića – svaku namrštenu reč. Sve je stiglo sa osmehom, olako prihvaćenoj ruci. Teralo je po svome, baš kao i ti nekad. Ništa nisi umela dok se bliskim ljudima činilo kako ti u oku nešto svetli. Znaš ti da je sve […]
Od nečega uvek počne kraj. Od jednog dana, pogrešno izgovorene reči; Neke ćelijice unutra koja je sama otišla u šetnju; uzdrhtalog nemira kome uzrok samo slutiš; od nečega što davno beše a sad pluta ispred oka i nema slamke… Od poklona koji ne dadoh, ispružene ruke na koju ni novčić […]
Nema ni jedne ruke koja je utehu ušivala u ostarelo odelo. Sa njim si krenula na taj put. Sa njim ćeš i stići – tamo gde će te čekati sve što si pričala u prozebloj noći, i u ovom svetu bila kao od stakla – gde je svaki pokret lomio […]
Doći ćeš i ti osedela, smežurana. Kad uzmem novine i više me ništa ne iznenadi; ni što sam uspela da okrenem list, i što sam pronašla papuče na istom mestu. Čujem joj slabašan korak u prizemlju, a sprema se da se baci kao razjaren vuk; ta starica bez korpe i […]
Sad se smejem mojim popodnevima Rečima koje nisam rekla Uhvaćena u zamku lako kao ptica. Čuvala sam ih za neko drugo vreme. Sad ga nemam više, sa kosom sedom Omeđenim trajanjem Pred put. A nemam ništa da ponesem.. Šta li su to drugi nosili? Nešto vredno? Neko opravdanje? O, kako […]
A šta si to htela? Uvek bojažljivo stope ređala, sramežljivo se povlačila kao da će smeh baš zakucati na tvoje zidove. Takva kakva si nećeš ni čuti, a ako i čuješ, nećeš se setiti da otvoriš. O, koliko se samo tako kapija zatvorilo pred mišlju da ništa nisi ni zaslužila… […]
Nije baš lako svakoga jutra praviti iste pokrete. Stolica na kojoj sedim okrenuta je prema planinama. Prozor je otvoren ako se ptice predomisle. Nije baš lako vući se danom istom stazom, sa istim mislima, nositi tvoju ljubav kao teret, breme, i usput se plašiti da ga ne ispustim. Kukavica, […]
Kuda ćeš sa tim gnezdom u rukama? Da ptice tražiš? Nikada nisi umeo da čekaš. Jana Nebo
Zatvorim oči Pomislim na mene sve čeka Osmeh uramim lagano u šetnju krenem Tope se oblaci u oku Al’ već noć pogrbljena tetura Belim korakom ptice plašim začuđene. Jasna Đurđić
Blag budi meni i oprosti Krv sam prosipala da uplašim jadom se hranila tražeći put ka tebi na nizbrdici se o sebe spoticala prelivala u druge oči Umjesto djece otrovne riječi rađala umjesto spokoja sumnju darivala i sve radila da ne bude po tvome tražeći put ka tebi A […]