Uvod
Antologija Pesme starog Japana (1928), koju je sastavio Miloš Cr njanski, predstavlja jedinstveno delo. U njemu se hronološki prati razvoj japanske poezije od drevne do premoderne književnosti. Obuhvata pesme iz tri najvažnije zbirke pesama u japanskoj klasičnoj književnosti: Manʼjošu (8. vek), Kokinšu (10. vek) i Šinkokinšu (13. vek), uz poseban odeljak Haikai, koji prikazuje sve ključne pesnike iz Edo perioda (1603–1867). Iako je prošlo već devedeset godina od nastanka ove antologije, ona je i danas veoma privlačna, posebno kao kulturološka pojava koja je doprinela formiranju slike o Japanu kod Srba.
Pesme starog Japana ponudile su čitaocima i termine pesničkih formi iz tradicionalne književnosti: uta (pesma), thanka (tanka) i haikai (haiku). Miloš Crnjanski je najverovatnije prvi put koristio ove japanske reči u srpskoj kulturi. Pored toga, javlja se i reč zen, kao naziv „budističke doktrine“, o kojoj se tada veoma malo znalo u srpskohrvatskom govornom području.
Prilikom prikupljanja građe za ovu zbirku, Crnjanski je koristio, kako sam navodi u svojoj knjizi, sledeću literaturu evropskih autora:
Paul-Louis
Couchoud, Sage et poètes d’ Asie, Atmosphere Japonaise, Paris,
1916. Karl Florenz, Geschichte der japanischen Literatur, Leipzig,
1909.
Émile Guimet, Boudhisme japonaise: Annales du Musée
Guimet, Paris, n.d. Basil Hall Chamberlain, The Classical Poetry of
the Japanese, London, 1880. Michel Revon, Anthologie de la
littérature Japonaise, Paris, 1919.
Kuni Matsuo et
Steiniber-Oberlin, Les Haikai de Kikakou, Paris, 1927.
Sva ova dela napisali su vrsni poznavaoci japanske poezije, istaknuti japanolozi kao što su K. Frolenc i B. H. Čemberlen, koji su dugo radili kao profesori Carskog univerziteta u Tokiju i postavili temelj japanoloških studija na Zapadu. Crnjanski, međutim, nije mogao da izbegne neke nepreciznosti ili pogreške kako u prevodu pesama tako i u komentarima, što je prirodno i neminovno. Greške su često prenošene iz same literature, a nekad bi ih načinio i on sam pošto nije poznavao japanski jezik niti je imao priliku da boravi u Japanu. Svi ovi nesporazumi, udaljavanje od izvornika u prevodu, doprineli su formiranju slike o Japanu. Čak i neki na prvi pogled beznačajan i bezazlen „pogrešni“ opis o nekoj pojavi mogao bi da gradi neku drugačiju sliku koja čitaoce udaljava od stvarnosti.
Jedan od nesporazuma odnosi se na motiv hladnog pirinča čuvenog Macuo Bašoa u Pesmama starog Japana, kojim se ističe Bašoova skromnost. U ovom radu razmotrićemo formiranje lika Macuo Bašoa preko ovog motiva.
Prvi zadatak ovog rada jeste utvrđivanje prirode intertekstualne veze već pomenute Kušuove knjige i Pesama starog Japana u vezi s opisom Macua Bašoa. Od već navedene literature, pri pisanju odeljka Haikai Crnjanski se najviše oslanja na Kušuovo delo Mudraci i pesnici Azije (Sage et poètes d’ Asie), kako on sam piše u tekstu. Sledeći zadatak je istraživanje porekla priče o hladnom pirinču u Bašoovim delima, posebno u čuvenom poetskom putopisu Uska staza ka Dalekom severu (Oku no hosomichi,『奥の細道』, 1702). Rasvetlićemo književno-istorijski kontekst u kome je živeo Macuo Bašo (1644–1694). Na kraju ovog rada prikazaćemo i kulturno-istorijsku pozadinu u kojoj je prenesena priča o hladnom pirinču.
2. Macuo Bašo u Pesmama starog Japana.
U poglavlju Haikai svoje antologije Crnjanski predstavlja značajne haikai pesnike uz prepeve pesama, posvećujući posebnu pažnju Bašou. Crnjanski je preveo ukupno 58 pesama 16 pesnika. Bašo je zastupljen sa 11 pesama, što nije malo.2 Crnjanski mu posvećuje najduži tekst u kome se prikazuje njegov život.
U ovom tekstu je Bašo opisan kao siromašak, skitnica po brdima, zadovoljan i u najsiromašnijoj gostioni. Crnjanski pominje ogroman požar 1683. godine koji je pokazao japanskom haikai pesniku da „budizam zbilja prvo uči da je ceo život ljudski kao kuća u plamenu, i da je na ovom svetu neizvesno“ (Crnjanski 1993: 487).
Crnjanski navodi sledeću priču o Bašoovom putovanju: „Noseći nekoliko knjiga, putovao je kao siromašak. Pozvan i od najbogatijih i najotmenijih, on se hranio hladnim pirinčem“ (CrnjansKi 1993: 487). Istina, Bašo je, kao ugledni haikai majstor, „izabrao“ skroman život. Hladni pirinač, bez sumnje, simbolizuje isposnički lik koji nas podseća na srednjovekovnog zen budističkog monaha.
Ova slika, međutim, japanskim čitaocima izgleda pomalo čudno, jer se zna da je Bašo bio često okružen svojim učenicima i poštovaocima: nije živeo samotno baš kao isposnik, hraneći se samo hladnim pirinčem. U Edo periodu u kome su zemljom vladali mir i prosperitet, život uglednog haikai učitelja kakav je bio Bašo dosta je dobro uređen i materijalno obezbeđen. U to vreme pojavio se poziv tenđa, tj. učitelj haikai poezije, koji je imao prihod od ocenjivanja i lektorisanja haikai pesama, jer je pisanje haikai pesama postalo jedan vid kulturnog života običnih ljudi u gradskoj sredini. Veliki majstori haikai poezije, poput Bašoa, putovali su uz pratnju učenika na poziv imućnih domaćina iz unutrašnjosti. Oni su organizovali susret s lokalnim pesnicima kako bi zajedno nizali stihove uz savet majstora poezije. Domaćini su uvažavali ugledne majstore, priređujući im gozbu.
Priča o hladnom pirinču služi da naglasi Bašoovu zen budističku predanost i skromnost. Iz teksta se vidi da Crnjanski doživljava Bašoa kao zen budističkog pesnika, uz reči: „Haikai, pre njega jedna moda, postao je u njegovim rukama, najčistiji izraz japanskog budizma“ (CrnjansKi 1993: 487). Tačno je da je Bašo stvorio od komične haikai poezije uzvišenu umetnost, mada bi se teško moglo reći da je Bašoova poezija izraz japanskog budizma. Ipak, prevodioci i proučavaoci na Zapadu su neretko tumačili Bašoovu poetiku u kontekstu zen budizma. Ni Kušu nije bio izuzetak: on je Bašoa shvatio kao zen budističkog učitelja.
Japanski komparativisti, naučnice Micuko Kaneko i Joriko Šibata istražile su Kušuovo delo Mudraci i pesnici Azije (1916), i prevele su ga na japanski uz detaljne analize i komentare. Koristeći njihov prevod, uporedićemo ga sa zbirkom Crnjanskog.
Kada se uporedi 11 Bašoovih haikai pesama koje se nalaze u Pesmama starog Japana3 s onim stihovima u Kušuovoj zbirci, odmah se vidi da je Crnjanski mnogo toga preuzeo iz Kušuovog izbora: od ukupno 14 Bašoovih pesama u Kušuovoj knjizi, osam se nalazi kod Crnjanskog.4
Kušuovo delo Mudraci i pesnici Azije, međutim, nije Crnjanskom ponudilo samo izbor Bašoovih pesama, već i prikaz duhovne dimenzije japanske poezije, kao i život japanskog naroda, što je uticalo na formiranje slike o Japanu kod Crnjanskog. Kod Kušua se dosta pominje budizam, što je Crnjanski preneo u svoju antologiju.
Na početku poglavlja Haikai, Crnjanski citira Kušuov tekst Ljubav pre ma prirodi iz knjige Mudraci i Pesnici Azije (CrnjansKi 1993: 485; クーシュー1999;『明治日本の詩と戦争』、金子美都子、柴田依子訳、東京、みすず書房、14). To je beleška s putovanja, u kojoj Kušu nadahnuto piše o cvetanju šljive i trešnje u Japanu. I sledeća suptilna slika, koja se nalazi u Pesmama starog Japana, prenesena je iz Mudraca i pesnika Azije: „Gomile, kao opijene, pozdravljaju lake magle cvetova. Duž sve obale oko Tokija, oivičene trešnjama, čunovi odlaze i vraćaju se po brazdama od cvetića. Svet putuje po dva dana samo do sela Jošina, brda obrasla trešnjama“ (CrnjansKi 1993: 482–483; クーシュー 1999: 15).
Kušuov doživljaj i zapažanja na putu po Japanu ostavili su na Crnjanskog snažan utisak i on živopisno gradi sliku ne samo o poeziji, već i o japanskoj zemlji, ali i o japanskom duhovnom životu. Zahvaljujući njemu Crnjanski je shvatio značaj trešnjevog cveta koji simbolizuje prolaznost. Može se reći da je Kušu dao i kontekst u kome živi japanska tradicionalna poezija.
Bašoov lik u Pesmama starog Japana takođe je intertekstualno povezan s Kušuovim tekstom. Kada otvorimo Kušuovo delo, odmah primećujemo izraz „umetnici skitači“. Sličnim izrazom Kušu opisuje haikai pesnike u drugom poglavlju Lirski epigrami Japana (クーシュー 1999: 39). Kušu ističe da su „zlatno doba haikai poezije stvorili mistični monasi poput Bašoa, originalni slikari poput Busona i naturalistički romanopisci poput Saikakua“ (Isto). Po njemu, haikai pesnici su „hodočasnici koji sanjaju mesec, naročiti umetnici skitači, koji pomalo liče na prosjake, lutajući stazama po Japanu, pretvaraju samu stvarnost u pesmicu“ (Isto). U daljem tekstu Kušu naziva haikai pesnike „večni skitači“ (クーシュー 1999: 115). Kao što se vidi, Crnjanski je od Kušua preuzeo sliku haikai pesnika kao putujućih monaha.
Kušu prikazuje poetiku Edo književnosti, u kojoj se mešaju realistička poetika čiji je predstavnik romanopisac Ihara Saikaku (1642–1993) i metafizička poetika čiji je tvorac Macuo Bašo.
Kušu u daljem tekstu naglašava budističke elemente kod haikai pesnika. Po njemu, haikai pesnici „izražavaju nežnost budizma vrhom četkice“ (クーシュー 1999: 58). O budizmu Kušu piše ovako: „Izgleda da je budizam u srcu Japanaca učvrstio samilost prema svim živim bićima, koja je, čini se, odvajkada prisutna kod azijskih ljudi. Skoro svi haiđiji (haikai pesnici), mogli bismo reći, bili su monasi koji nisu toliko vezani za zapovesti. […] Imati osećanje samilosti prema svim bićima jeste njihova prva zapovest“ (Isto).
Crnjanski je, uz znatne izmene, napisao ovo:
„Pesnik haikaija voli svaki pokret bilja i životinja, i u svojoj bezgraničnoj, budističkoj ljubavi i samilosti, smatra se blizak insektu, drveću, svemu što cveta i precveta, svemu što biva i prođe. Lakoćom, kojom japanski crtač crta, pesnik haikaija peva – svoje pesmice“ (CrnjansKi 1993: 484).
Kušuova predstava da su haikai pesnici „skitnice, skromni putnici, koji izražavaju samilost prema svim bićima“ bitno je uticala na tekst Crnjanskog. U Pesmama starog Japana nalazimo sledeće:
„Svi koji su postali čuveni po svojim haikaima bili su putnici, pešaci po polju i šumama, i proveli su život diveći se i noći i mesecu, rascvetalim trešnjama i jeseni na bregu, živeći u sirotinji, po kolibama, često kao monasi i pustinjaci i skitnice“ (Isto).
Kao što se vidi, postoji čvrsta intertekstualna veza tekstova Kušua i Crnjanskog. Kušuovo shvatanje budizma u Japanu odražava se na antologiju Crnjanskog. Kušu smatra da „nema ni jedne umetnosti na koju nije uticao budizam“ (クーシュー 1999: 31) i da „nema ni životnog stila koji nije temeljito promenio budizam“ (Isto). On vidi srodnost smirenih i blagih budističkih monaha sa Svetim Franjom Asiškim (Isto). Kao što se lako primeti, Kušu je isticao budističku težnju kod haikai pesnika, što je prihvatio i Crnjanski.
Skroman, putujući monah ili skitnica – to je haikai pesnik kako ga je opisao Kušu, a preuzeo srpski pesnik. Kako se lako može primetiti, u tekstu Crnjanskog pojavljuje se nekoliko puta slika: „Skitači sa svojim kišobranom ili suncobranom, oni su putovali po zemlji, ne sasvim pri sebi, ne sasvim budni (CrnjansKi 1993: 485). Za Bašoa Crnjanski kaže da je „skitnica po brdima“ (CrnjansKi 1993: 485), a za drugog haikai pesnika – Kikakua – piše da je postao „skitnica i pijanica“ (CrnjansKi 1993: 490).5
3. Bašo, CrnjansKi i Kušu.
Što se tiče Bašoa, Crnjanski je dosta toga preuzeo iz Kušuovog teksta. U već pomenutom poglavlju Lirski epigrami Japana, posle prikazivanja haiku pesama po motivima (životinje i bilje; pejzaž), posebno izdvaja tri pesnika: Bašo; Buson (1716–1784); Ćijođo (1703– 1775). Kada se uporede Kušuove beleške o Bašou s onima u Pesmama starog Japana, mogli bismo zaključiti da je tekst Crnjanskog zapravo skraćena verzija Kušuovog teksta. Crnjanski je preuzeo skoro polovinu teksta ali je dodao nekoliko detalja, po svemu sudeći iz strane literature a najverovatnije od Čemberlena.6 On prikazuje Bašoov život po hronološkom sledu, da bi na kraju naglasio kako je Bašo doprineo razvoju haikai poezije.
Kušuov tekst o Bašou sadrži dvanaest pasusa, a tekst Crnjanskog devet. Prvi pasus Kušuovog teksta u kome se poredi Bašo sa francuskim filozofom Blezom Paskalom (Blaise Pasal, 1623–1662), Crnjanski nije uneo u svoj tekst.
Drugi pasus kod Kušua, u kome piše o Bašoovoj mladosti, uz znatne izmene je prenesen u prvi pasus Pesama starog Japana. Crnjanski nije uneo ime budističkog manastira Kojasan (Kojasan), koji se poredi s italijanskim benediktanskim samostanom Monte Kašino, niti Kušuovu tvrdnju da je Bašo „glavni lik demokratskog književnog društva“ za vreme kastinskog društva (クーシュー 1999: 125).
Kušuov treći pasus, u kome opisuje veliki požar koji je Bašou dao povod da duboko doživi zen budističko učenje, Crnjanski je skratio da bi sastavio svoj drugi pasus u koji nije uneo Bašoovo druženje s učiteljom zen budizma Bućom (1641–1715), ni Kušuovo poređenje da je požar „kao Isusov venac od trnja“ (クーシュー 1999: 125).
Crnjanski je skratio Kušuov četvrti pasus, koji je iskoristio da sastavi svoj treći pasus. Kušu poredi Bašoa sa hrišćanskim apostolom kao što se vidi u rečenici: „Od tada (požara) Bašo je postao apostol koji u sebi nosi smirene ali tople misli“ (クーシュー 1999: 126).
U ovom pasusu Kušu naglašava da je Bašo upotrebio poeziju za svoj duhovni preobražaj, opisujući ga kao strogog zen budističkog monaha koji je propovedao budističke doktrine svojim učenicima. Kušu pominje i budistički termin satori (prosvetljenje). Međutim, njegovo shvatanje odaje pogrešan utisak da je Bašo bio zamonašen, što nije istina. Crnjanski nije predstavio Bašoa kao strogog budističkog monaha, već ga je samo opisao kao putujućeg, skromnog pesnika, kome je „budizam zbilja pravo da uči da je ceo život kao kuća u plamenu“ (Crnjanski 1993: 487), što je citat iz Kušua (クーシュー 1999: 125), i „da je na ovom svetu sve neizvesno“ (Crnjanski 1993: 487).
Kušuov peti pasus Crnjanski je preuzeo za prvu polovinu svog četvrtog pasusa u kome piše o Bašoovom polasku na put s učenicima. Ovde nije preneo Kušuovo tumačenje Bašoove poetike u kojoj se oseća „nežna ljubav prema životinjama i bilju“ (クーシュー 1999: 126).
Upravo ovde se nalazi „hladni pirinač“, koji ćemo detaljno proučiti kasnije.
Sadržinu Kušoovog šestog do osmog pasusa, koji govore o Bašoovom životu s učenicima, Crnjanski skoro uopšte nije iskoristio u svom tekstu. Kušuov deveti pasus, u kome se citira Bašoovo pismo prijatelju, Crnjanski je parafrazirao, zadržavajući suštinu, kako bi sažeto prikazao Bašoov način vrednovanja stihova. Međutim, početak ovoga Kušuovog pasusa u kome piše da je „Bašo delio haikai pesnike na tri reda“, Crnjanski nije preuzeo. Kao što smo primetili poređenjem dva teksta, Crnjanski je skraćivanjem Kušuovog teksta napisao sažet, lirski tekst, bez ličnih imena, kao što su imena Bašoovih učenika i zen budističkog učitelja, kao i geografska imena koja bi mogla čitaocima da otežavaju razumevanje suštine.
Međutim, skraćivanje kod Miloša Crnjanskog nije bilo samo tehničke prirode, već i idejne: poređenjem Kušua i Crnjanskog primećuje se suštinska razlika u shvatanju Bašoovog odnosa prema poeziji i veri. Kušu je tvrdio da je Bašo poeziju koristio kao sredstvo za duhovni preobražaj, predstavljajući ga kao budističkog monaha i često ga poredeći s hrišćanskim likovima. Crnjanski, međutim, taj stav nije preuzeo, što mu je omogućilo da srpskim čitaocima ponudi prirodan i izvorni lik Macuo Bašoa, koji je bio pre svega pesnik. Za njega je poezija bila iznad svega, kako se razume i tumači u Japanu, iako je Crnjanski kod Bašoa video „verski zanos“ (Isto, 487).
4. hladni Pirinač i Bašo.
Ovde ćemo se osvrnuti na motiv hladnog pirinča, koji je Crnjanski preuzeo od Kušua.
Kušu u već pomenutoj knjizi piše ovako:
„On je sa dva tri učenika, obučen kao skroman hodočasnik, pošao na put, sa sobom je nosio samo tuš, četkice i nekoliko knjiga. Noćivao je u konacima ili štalama. Pozivali su ga ugledni ljudi, jer je bio slavan. Ali je odbijao raskošnu gozbu, samo je primao jednu činiju hladnog pirinča koji je njemu i učenicima služio lično domaćin, a ne njegova sluga. Život mu je bio neuobražen, čist“ (クーシュー、1999: 126).
Ovaj tekst Crnjanski je sveo na samo tri rečenice: „Noseći nekoliko knjiga, putovao je kao siromašak. Pozivan i od najbogatijih i najotmenijih, on se hranio samo hladnim pirinčem. Život mu je prošao čist“ (CrnjansKi 1993: 487).
Ovde se vidi da je Crnjanski, uklonivši detalje iz Kušuove knjige, sastavio poetski sveden tekst. Bez pominjanja učenika ili drugih likova, ističe se samotan isposnički život japanskog pesnika, iako u stvarnosti to nije bilo tako.
Nameće se pitanje: kako je nastao Kušuov tekst o hladnom pirinču?
Tokom života, Bašo je putovao pet puta, a posthumno se pojavilo pet putopisa, među kojima su Put belih kostiju (野ざらし紀行/ Nozarashi kiko,1698), Beleške iz putnog ranca (笈の小文/ Oi no kobumi, 1709) i Uska staza ka Dalekom severu (おくのほそ道/ Oku no hosomichi, 1702). Najznačajnije delo je, bez sumnje, Uska staza ka Dalekom severu, koje je nastalo tokom šestomesečnog putovanja.
U ovim putopisima nema neposrednog pomena o hladnom pirinču, niti postoje slične rečenice koje bi mogle da posluže kao podtekst za Kušuov esej. Međutim, postoje opisi predmeta koje je Bašo poneo sa sobom na put, što nas podseća na Kušua. U odeljku Soka putopisa Uska staza ka Dalekom severu Bašo beleži ovo: „Htedoh na put da krenem bez ičega, ali tu ipak behu: ogrtač od hartije, koji bi me zaštitio u hladnim noćima, pamučni kimono za posle kupanje, kabanica za kišu, tuš i četkice…“ (bašo 2012: 10; 松尾 2005: 12). Sličan opis nalazi se i u Beleškama iz putnog ranca, u kojima Bašo piše da je poneo sa sobom na put „jorgan, torbu od hartije, kabanicu, kutiju za tuš, četkicu, hartije, lekove i kutije za ručak“ (松尾 1973: 58)7 koji su mu otežali hod. Uprkos malim izmenama, može se reći da Kušu dobro pogađa skromno putovanje japanskog pesnika.
Kada pažljivo pročitamo sve navedene Bašoove putopise, u Uskoj stazi ka dalekom severu primećujemo opis hrane u poglavlju Kanazava, uz sledeću haiku pesmu:
Pozvan u jednu kolibu
Sveža je jesen.
Neka svako oljušti
patlidžan, dinju. (bašo 2012: 75; 松尾 2005: 59)
Jasuo Hagivara (萩原恭男) napominje da se radi o kolibi „Šugen-an“, čiji je vlasnik poznati haikai pesnik Saito Isen, koji je ugostio Bašoa u gradu Kanazava (Isto, 59). Naime, Bašoov odani učenik Kavai Sora (1649 –1710), koji ga je pratio na putovanju, u svome Sorinom putnom dnevniku podrobno beleži pojedinosti o njihovom boravku u Kanazavi. Po njemu, oni su stigli u Kanazavu petog dana druge dekade sedmog meseca i ostali su do četvrtog dana treće dekade istog meseca (Isto 121−123). O prvom danu treće dekade, Sora piše sledeće:
„Sunčano. U svojoj kolibi Isen nas je ugostio. Napisali smo haikai pesme, a naveče smo šetali po polju. Po povratku u kolibu, služio nas je večerom, potom smo se vratili u konak“ (Isto).
Ovde se radi o istoj Isenovoj kolibi Šugen-an, kako tvrdi Hagivara u napomeni (Isto).
U pomenutoj haikai pesmi, kako navodi Tecuđi Iino (飯野哲二), postoji jedna legenda o hladnom pirinču. Pre nego što je Isen pozvao Bašoa u svoju kolibu, pesnik Šošun, ugledan i imućan trgovac, priredio je raskošnu gozbu u čast velikoga majstora haikai poezije, okupljajući pesnike iz celog grada Kanazava. Bašo, međutim, ukazuje na to da na bogatoj trpezi nedostaje duh sabi, tj. nema prefinjene lepote, lepote skromnosti. Šošun je sutradan zbog toga spremio jednostavnu hranu u svojoj kolibi Šugen-an pored reke Saigava, zajedno s ostalim pesnicima. Pohvalio ga je Bašo, ističući da prefinjenost takva i treba da bude (飯野 1991: 366; 455). Prema Iinu ovu priču je zabeležio Takakura Rankou (1727–1799) u svojoj knjizi Haikai sesecu (『俳諧世説』).
Savremeni haiku pesnik Ogivara Seisensui (荻原井泉水) daje detaljno objašnjenje o tome. Kanazava, jedan od najprefinjenijih i najotmenijih gradova tadašnjeg Japana, bio je i središte kulturnog života. Tamošnji haikai pesnici su s oduševljenjem dočekali Bašoa, jednog od najznačajnijih haikai majstora. Šošun po imenu Mijatake Kizaemon, koji je vodio jednu od najuspešnijih travarskih radnji u gradu, smestio je Bašoa i Soru u svome domu. Okupio je sve značajne tamošnje pesnike, među kojima je bio Hokuši. Ogivara piše ovako: „Šošun, kao domaćin gozbe, poslao je mnogima pozivnice kako bi se okupio veliki broj pesnika. Posle gozbe, Bašo je pozdravio domaćina i prisutne: „Veoma sam zahvalan što ste nam priredili prekrasan prijem. Međutim, to više liči na gozbu za gospodara, ne priliči meni, koji sam putujući pustinjak. Prefinjenost se ne nalazi u raskoši kako se shvata u svetu. Lepota sabi (usamljeno kao lepo) nalazi se na nečemu što je pusto i skromno (vabi).“ Svi su dobro razumeli kada su priredili zajedničko pisanje pesama, poslužili su Bašoa samo čajem, bez jela. Bašo, kako je ogladneo, zamolio je domaćina da mu donese hladan pirinač, ako ga ima. Kada je domaćin doneo čitav lonac hladnog pirinča, Bašo je svima rekao da se oko njega okupe, i sam je jeo čazuke (hladan pirinač u čaju)“ (荻原 1981: 139–140).8
Ogivara smatra da je Kanazava bio veoma važan grad tokom Bašoovog putovanja ka severu. Prolazili su i kroz druge gradove: Fukušimu kao trgovinski grad; Sendai kao administrativni centar severne zemlje; Išinomaki kao lučki grad. Jedini grad s bogatom tradicijom kulturnog života bio je Kanazava, glavni grad zemlje Kaga, najbogatije u tadašnjem Japanu, u kome su delovali mnogi dobri haikai pesnici. Bašo je hteo da prenese tamošnjim pesnicima svoju poetiku Šofu, koja spaja životnosti i metafizičke dubine (Isto 137).
Bašo nije propovedao budističke doktrine učenicima, već je govorio o suštini haikai poeziji u koju su duboko urezani zen budistički elementi. Bašo se nije zamonašio, već je bio putnik pesnik, doduše živeo je u isposničkom duhu. Naime, u Edo periodu u kome se više nisu vodili ratovi, putovanje je postalo vid razonode i za običan svet: putevi su bili uređeni, konaci i gostionice su se razvijali i mogao je da ih koristi običan narod. Pored toga, u Japanu je postojala tradicija „književnog putovanja“. Srednjovekovni putujući pesnici književnici Saigjo (1118–1190), Sogi (1421–1502) i monahinja Abucuni (1222? –1283), koji su pisali pesme ili putopisne dnevnike, bili su uzori ne samo pesnicima, već i narodu: ljudi su putovali po mestima o kojima su pevali preci (v. 倉本 2015: 23–31). I Bašo je sledio svoje književne pretke. Bašo se za svoje putovanje veoma dobro pripremio, razrađujući precizan plan. Nije putovao sam, već s učenikom. Kada se vratimo tekstovima koje su sastavili Kušu i Crnjanski, primećujemo izvesno udaljavanje od japanskih izvornih tekstova. Bašo nije bio monah, već putujući haikai učitelj, što i nije bio redak slučaj u Edo periodu. Bašoova skromnost bila je vezana za njegovu estetiku i poetiku, koje potiču iz srednjovekovne književnosti: vabi (samotno kao lepo) i sabi (oskudno, skromno kao lepo).
U Edo periodu, u kome se razvijala kultura u urbanim sredinama, nastale su dve različite poetike. Realistička poetika, čiji su nosioci novonastali gradski žitelji kao što su trgovci, smelo se bavila životom gradskih žitelja, tugom i radošću običnih ljudi, neretko uključujući senzualne, intimne motive iz života. S druge strane, pojavila se i metafizička poetika, čiji su nosioci uglavnom poticali od samuraja. Dok su se „realistički pisci“ interesovali za svetovne teme iz savremenog života, metafizički književnici tragali su za misaonošću, često preko zen budizma.
Bašo, kao jedan od najznačajnijih nosilaca metafizičke poetike, pošao je od srednjovekovne budističke poetike. U putopisu Beleške iz putnog ranca piše o svom idealu poezije ovako: „U vaka pesmama monaha Saigjoa, u renga lančanju stihova majstora Sogija, u slikarstvu Sešua, u čaj ceremoniji majstora Rikjua, u svemu tome provlači se samo jedno“ (松尾 1973: 52).9 Četvorica koje Bašo ovde pominje izvanredni su umetnici koji su doprineli usavršavanju poimanja lepog „vabi i sabi“: oskudno, skromno kao lepo; samotno, nepostojano kao lepo. Ova misao je čvrsto povezana s budizmom, s pojmom mujđokan, s idejom nepostojanosti: sve što postoji na ovom svetu jeste u stalnom nestajanju ali i u nastajanju. Srednjovekovno poimanje lepog, koje je nastalo za vreme neprekidnih ratova, nestabilnosti i siromaštva usavršili su vrhunski pesnici među kojima je i Bašo.
Njegovo doba, međutim, bilo je doba prosperiteta. U Edo periodu (1600– 1867), kada je Tokugava šogunat sjedinio zemlju i uspostavio mir i materijalni prosperitet, formiraju se gradovi u kojima se razvijala gradska kultura koju stvaraju obični gradski žitelji. Oni su stvorili novi pojam ukijo (plutajući svet), u značenju da je život prolazan i da zato treba u njemu uživati.
Dok su neki pisci tematizovali hedonistički život, kao što je činio realistički romanopisac Ihara Saikaku (1642–1693), Bašo se čvrsto opredelio za skroman i jednostavan život kako bi sledio puteve velikana iz prošlosti, kao i životnu praksu zen budističke ideje.
Dok su srednjovekovni umetnici tražili utočište ili pribežište u umetnosti, Bašo nije tražio bekstvo u poeziju, već je polazio iz života i vraćao se u život kroz poeziju. Drugim rečima, stvorio je čvrstu vezu između života i umetnosti.
Bašoov isposnički stav, zen budistička skromnost ili jednostavnost koju simbolizuje hladni pirinač, privlačili su i Kušua i Crnjanskog, koji su živeli između dva rata, na Zapadu.
5. ZaključaK.
Uprkos pojedinim nejasnoćama ili greškama, i Kušu i Crnjanski su uvideli čist i bezazlen život kod Bašoa, gradeći sliku večnog putnika koji se hrani samo hladnim pirinčem. Bašo nije propovedao zen budističke doktrine učenicima, kako je Kušu opisao, već se bavio isključivo poezijom, šireći svoju poetiku kojom se prikazuje zen budistička svetost kroz svetovni prizor. Nije putovao sam samcat, kako je Crnjanski opisao, već s odanim učenicima koji su ga verno pratili, vodeći brigu na putu.
Ali, istina, obojica su kroz „hladni pirinač“ videli ideal, lepotu skromnog, čistog isposničkog života, koji je Kušu poredio sa Franjom Asiškim, što je i Crnjanski preneo u Pesmama starog Japana ovako (クーシュー1999: 129; Crnjanski 1993: 489):
Negde u polju, uplašen za život malog insekta, u tonu Sv. Franja Asišikog, kako primećuje Kušu, napisao je ovaj haikai:
Ne diraj pčelu, što igra na cvetu, vrapče, prijatelju!
Na kraju, treba se prisetiti istorijskog konteksta u kome se našao Kušu kada je sastavio svoje delo. Kušu je prvi put stigao u Japan u februaru 1903. godine ,,kao stipendista Kan fondacije koja se zalagala za harmonični odnos Zapada i Istoka. Godinu dana kasnije, u februaru 1904, izbio je rat između Rusije i Japana. Za razliku od mnogih posetilaca iz Evrope poput Pijera Lotija (Pierre Loti, 1850–1923), koji su pisali o Japanu u duhu evropocentrizma, Kušu je posmatrao i razumeo japansku kulturu s aspekta kulturnog relativizma i humanizma. Dubokim razumevanjem, ali i kritičkim duhom prema militantnoj tendenciji u tadašnjem svetu, napisao je delo Mudraci i pesnici Azije, koje je i Miloš Crnjanski koristio za Pesme starog Japana. I Crnjanski je tragao za novom poetikom, za nadahnućem u dalekim predelima, posle svirepog iskustva koje je doneo Prvi svetski rat u Evropi. Na zapadu je Bašo našao odlične tumače svoje poezije, koja im je podarila duh japanskog poimanja lepog: samotno i setno kao lepo, skromno i jednostavno kao lepo.
Kayoko Yamasaki
* Tekst je nastao u okviru projekta Književnost i vizuelne umetnosti: ruskosrpski dijalog Ministarstva nauke Republike Srbije br. 178003.
2 O tome opširnije u: jaMasaKi 2008.
3 Objavio je 12 pesama kao Bašoove, a jedna pesma nije njegova: „Zrno paprike, /dodajte krila, /crveni konjic“ (Crnjanski 1993: 489). Greška je preneta iz fusnote Kušuove zbirke.
4 Sledeće dve pesme nisu preuzete od Kušua: „Čitav oblak cveća, / Zvoni. Da l’ u Jenu, / ili Asakusi?; Oboleo na putu, /u snu, na pustom polju, / lutam. Najverovatnije je preuzeo iz pomenutog dela Čemberlena (CrnjansKi 1993: 488–489).
5 Za Kikakua je Crnjanski koristio i drugu literaturu: Les Haikai de Kikakou, Crès, Kuni Matsuo et Steiniber-Oberlin, Paris, 1927. U sledećem radu treba proučiti i ovo izdanje.
6 Najverovatnije iz dela: Basil Hall Chamberlain, The Classical Poetry of the Japanese, London, 1880. Potrebno je detaljno proučiti u sledećem radu.
7 Prevod s japanskog J. K
8 Prevod sa japanskog K. J.
9 Prevod sa japanskog: K. J.
IZVORI
Bašo 2012: Macuo Bašo, Uska staza ka dalekom severu, Beograd: Tanesi, preveo s japanskog
H. J. Vukelić.
Jamasaki 2008: Kajoko Jamasaki, „Buson u Pesmama starog Japana – Crnjanski i pojam priode“, u: Godišnjak IV (2008), Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 221-232.
松尾 2005: 松尾芭蕉, 『おくのほそ道』, 東京: 岩波書店.
クーシュー 1999:『明治日本の詩と戦争』(Seges et Poètes d’Asie), 東京:みすず書房, 金子美都子、柴田依子訳.
Crnjanski 1993: Lirika, Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog.
飯野 1991: 飯野哲二,『芭蕉辞典』, 東京: 東京堂出版.
荻原 1981: 荻原井泉水,『奥の細道ノート』, 東京: 新潮文庫. 松尾 1973: 松尾芭蕉,『日本古典文學体系』46, 東京: 岩波書店.
CITIRANA LITERATURA
Crnjanski 1928: Miloš Crnjanski, Pesme starog Japana, Beograd – Sarajevo: Izdavačka knjižarica Napredak.
Crnjanski 1990: Miloš Crnjanski, Pesme starog Japana, Beograd: fototipsko izdanje, Narodna biblioteka Srbije.
Jamasaki 2004: Kajoko Jamasaki, Japanska avangardna poezija, Beograd: Filip Višnjić. Jamasaki 2011: Kajoko Jamasaki, „Trešnjev cvet i poezija Miloša Crnjanskog“, u: Jezik, književnost, kultura: Novici Petkovici u čast: zbornik radova, Beograd: Institut za književnsot i umetnost i Filološki fakultet u Beogradu, str. 713–376.
Jamasaki 2013: Kajoko Jamasaki, „Zavičaj i tuđina: trešnja i poezija Miloša Crnjanskog“, u: Kultura, Beograd, br 138: Zavod za proučavanje ravitka kulture, str. 179–188
倉本 2015: 倉本一宏,『旅の誕生』, 東京: 河出書房新社
鍾薇芳 2016「: 芭蕉における「禅」の影響、「禅」の引用と「風雅の誠」を中心に」, u:『東
アジア文化研究』, 1号、東京: 国学院大学, p 117-141.
松本 2016: 松本弘法,「R. H.ブライスによる俳句の英訳:俳句と禅」, u:『翻訳研究への招待』, No. 15, 東京: p47-64.
