Anatomija Fenomena

Čarls Snou – Dve kulture [Biblioteka XX vek]

Biblioteka XX vek, knjiga br. 2

Dve kulture i naučna revolucija

I

Dve kulture

Pre neke tri godine objavio sam u štampi članak o problemu koji već duže imam na umu. Posredi je problem koji nisam mogao izbeći, zbog samih okolnosti mojega života. Da o tom predmetu uopšte razmišljam ovlašćuju me jedino te okolnosti, puki niz slučajnosti.

Svak sa sličnim iskustvom video bi uglavnom iste stvari, i mislim da bi ih komentarisao na gotovo istovetan način. Prosto se slučilo, eto, da to iskustvo bude neuobičajeno.

Po obrazovanju, bio sam naučnik; po vokaciji — pisac. I to je sve. Bila je to nekakva srećna okolnost, ako hoćete, uslovljena rođenjem u siromašnoj kući.

No, moja lična istorija sada nije važna. Treba jedino reći da sam došao u Kembridž, i tu se malo bavio istraživačkim radom, u vreme izuzetno znacajne naučne delatnosti. Bio sam povlaščen da iz neposredne blizine pratim jedno od najcudesnijih stvaralačkih razdoblja u celoj istoriji fizike. A desilo se da sam zahvaljujući ćudima rata — uključujući u njih i susret sa V. L. Bragom u bifeu stanice Ketering, jednog vrlo hladnog jutra 1939, susret koji je odlučujuće delovao na moj život — bio kadar, pa odista i moralno prinuđen, da tu blizinu neposrednog posmatrača očuvam do danas. Tako sam punih trideset godina bio u dodiru sa naučnicima, ne samo iz radoznalosti već i u sklopu svoga radnog bivstvovanja.

Tokom tih istih trideset godina trudio sam se da oblikujem knjige koje sam želeo napisati, što me je vremenom svrstalo među pisce.

Bilo je dosta dana kada sam časove rada provodio sa naučnicima, a onda uveče izlazio sa nekim od književnih istoposlenika. I doslovce je bilo baš tako. Naravno, imao sam i još imam prisnih prijatelja kako među naučnicima tako i među piscima. Upravo mi je življenje u tim dvema skupinama — a još više, mislim, redovno kretanje od jedne do druge — nametnulo problem onoga što sam za sebe nazvao „dvema kulturama”, mnogo pre no što sam išta stavio na papir. Jer postojano sam osećao da se krećem između dveju skupina ljudi uporedljive pameti, iste rase, približno jednakog društvenog porekla, i skoro ujednačenih prihoda, a ipak ljudi koji su skoro sasvim prestali da opšte jedni s drugima, i koji u intelektualnom, moralnom i psihološkom pogledu imaju tako malo zajedničkoga da je prelaz u Čelzi iz Berlington Hausa ili Saut Kensingtona gotovo ravan putovanju preko okeana.

U stvari, njih razdvaja prostor mnogo veći i od samog okeana — jer posle nekoliko hiljada milja atlantske vode naći ćete se u njujorškom Grinič Vilidžu, gde se govori jezikom upravo istovetnim kao u Čelziju, pri čemu žitelji obe te četvrti imaju po prilici isto toliko veze sa ljudima iz MIT-a kao da naučnici govore isključivo tibetanski. Jer taj problem nije samo naš, engleski; zahvaljujući nekim idiosinkrazijama britanskog obrazovanja i društva, on je malo pojačan u toj zemlji, a zahvaljujući drugima pomalo se nipodaštava; no, uglavnom je to problem čitavog Zapada.

Na umu imam nešto sasvim ozbiljno. Ne mislim na onu lagodnu pričicu o tome kako je u Kembridž, na večeru, došao jedan od najvedrijih oksfordskih velikih profesora — čuo sam da se taj doživljaj pripisuje A. L. Smitu. Desilo se to negde devedesetih godina prošlog veka, a mislim da je posredi morao biti koledž Svetog Jovana, ili, možda, Trojstva. Bilo kako bilo, Smit je sedeo desno od Predsednika, a bio je čovek sklon da sve ljude oko sebe uključi u razgovor, mada ga lica suseda baš nisu naročito hrabrila na to. Obratio se Smit nekom veselom oksfordskom pričicom čoveku koji je sedeo naspram njega, a ovaj je, u odgovor, tek nešto promumlao. Onda je Smit pokušao sa svojim desnim susedom, koji je takođe odgovorio mumlanjem. Zatim su njih dvojica, na silno Smitovo iznenađenje, pogledali jedan drugoga. „Je li ti znaš o čemu ovaj govori?” upitao je jedan. „Pojma nemam!” reče drugi. To je, razume se, pomelo čak i Smita. Ali Predsednik, delujući kao izmiritelj okupljenih, oraspoloži ga rečima: „Ah, to su matematičari! S njime rni nikada пе razgovaramo.”

Ne, zaista imam nešto vrlo ozbiljno na umu. Verujem, naime, da se intelektualni život čitavog zapadnog društva sve više cepa na dve stožerne skupine. Kad kažem „intelektualni život”, ja tim pojmom obuhvatam i velik deo našeg praktičnog života, jer bih svakako bio poslednja osoba sklona da zastupa misao o mogućnosti razlikovanja ta dva vida života, na onoj najdubljoj razini.

No, na praktični život vratiću se malo kasnije. Sad je reč o dvema stožemim skupinama; na jednom stožeru imamo književne intelektualce, koji su, uzgred budi rečeno, usled nepažnje onih drugih, počeli sebe nazivati „intelektualcima”, kao da su jedini. Sećam se kako je još tridesetih godina, u jednom razgovoru sa mnom, G. H. Hardi zapazio, pomalo zbunjen: „Je li primećujete kako se danas upotrebljava reč intelektualac’? Cini se kao da za nju postoji neka nova definicija, koja nipošto ne obuhvata Raderforda, ni Edingtona, ni Diraka, ni Adrijana, ni mene. To izgleda prilično čudno, zar ne?”

Književni intelektualci na jednom stožeru — a na drugom naučnici, i, kao najpredstavniji među njima, fizičari. Između tih stožera, jaz uzajamnog neshvatanja — ponekad (naročito kod mladih) neprijateljstvo i  nedopadanje, ali ponajviše odsustvo razumevanja. Svi imaju čudno izopačenu predstavu o onim drugima. Njihovi se stavovi toliko razlikuju da čak ni na razdni osećanja ne mogu naći mnogo zajedničkoga. Nenaučnici su skloni da naucnike smatraju hvalisavim prostacima. Oni čuju gospodina T. S. Eliota, koga u ovakvim slikovitim primerima možemo koristiti kao arhetipsku ličnost, kako im govori o svojim pokušajima da oživi dramu u stihu, kojoj se veoma malo možemo nadati, i kaže im kako bi se osećao zadovoljnim ako bi on i njegovi istoposlenici mogli pripremiti tle za jednog novog Kida ili novog Grina. To je taj ton, sputan i usiljen, tako blizak književnim intelektualcima: to je onaj spušteni glas njihove kulture. A onda začuju jedan mnogo snažniji glas, glas druge arhetipske figure, Raderforda, kako gromoglasno objavljuje: „Ovo je herojsko doba nauke! Ovo je elizabetinsko vreme!” Mnogi od nas čuli su taj iskaz, i mnoštvo drugih, spram kojih je taj bio umeren; i nimalo se nismo imali domišljati kome Raderford dodeljuje ulogu Šekspira. Ali je književnim intelektualcima teško da shvate, uobraziljno ili intelektualno, da je Raderford pri tom bio potpuno u pravu.

A uporedimo i stav „i tako se završava svet, ne uz prasak već sa jadikovkom” — uzgred rečeno, jedno od naučno ponajmanje verovatnih prorocanstava koja su ikad data — sa Raderfordovim odgovorom u poznatoj anegdoti: „Srećan momak, taj Raderford, uvek je na vrhu talasa.” — „Pa ja sam i napravio taj talas, zar ne?”

U nenaučnika je ukorenjen utisak da su naučnici plitkoumno optimistični, nesvesni čovekovog položaja. S druge strane, naučnici veruju da su književni intelektualci potpuno liišeni sposobnosti predviđanja, čudnovato ravnodušni prema bližnjima i, u jednom dubljem smislu reči, antiintelektualni, nestrpljivi da i umetnost i mišljenje ograniče na dati trenutak postojanja. I tako dalje. Svaki čovek sa skromnim darom za pogrde mogao bi izbaciti obilje ovakvih ogovaralačkih utuka. Na svakoj strani, poneki od njih nisu sasvim osnovani. Ali je sve to razorno. Mnogo toga temelji se na opasnim pogrešnim tumačenjima. Pozabaviću se dvama ponajdublje pogrešnim tumačenjima — po jednim sa svake strane.

Prvo, reč-dve o optimizmu naučnika. Ta se optužba tako često čuje da je već postala oveštalo opšte mesto. Izražavali su je i neki od najpronicljivijih nenaučnih umova našeg vremena. No, ta optužba proizlazi iz brkanja pojedinačnog iskustva sa društvenim, položaja čoveka pojedinca sa njegovim društvenim stanjem. U većini slučajeva naućnici koje sam dobro upoznao osećaju — isto tako duboko kao i nenaučnici koje sam dobro znao — da je pojedinačni položaj svakoga čoveka upravo tragičan. Svak od nas je sam; ponekad izmičemo toj svojoj osami — kroz ljubav ili nežnost ili, možda, u stvaralačkim trenucima; no, ti trijumfi života samo su svetlokazi koje sebi stvaramo, dok je ivica našega puta u tami: svak umire sam.

Neki naučnici koje sam upoznao uzdaju se u otkrivenje religije. Možda u njih to osećanje tragičnog položaja i nije tako snažno. Ne znam.

Čini se, međutim, da je u većine ljudi snažnih osećanja s obzlrom na Raderfordovu dakako opravdanu samosvest — ma koliko da su veseli i srećni, ponekad baš u onih ponajviše veselih i srećnih — to tragičko osećanje utkano u same žile, ‘kao deo njihove žive biti. Za naučnike koje sam najbolje poznavao to važi koliko i za svakoga drugog.

No, skoro svi oni — i upravo se tu istinski javlja tračak nade — ne vide nijedan razlog sa kojeg bi i društveno stanje bilo tragično prosto zato što je takav položaj pojedinca. Svak od nas jeste usamljen; svak umire sam. U redu, to je sudbina protiv koje se ne možemo boriti — ali u našem društvenom stanju ima mnogo čega što nije sudbina, a protiv čega se moramo boriti da bismo bili ljudi.

Najveći broj naših bližnjih, na primer, pothranjen je i umire prerano. U najgrubljem smislu reči, to je društveno stanje. Uvid u čovekovu usamljenost dovodi nas u jednu moralnu klopku: kuša nas da se povlačimo u sebe, osetljivi na svoju jedinstvenu tragediju, ostavljajući druge bez obeda.

Kao skupina, naučnici u tu zamku upadaju ređe od drugih. Oni su skloni da s nestrpljenjem gledaju može li se što učiniti, i da veruju u takvu mogućnost, dok se ne dokaže suprotno. To je njihov stvarni optimizam, a takav je nama ostalima žestoko potreban.

S druge strane, isti taj duh, krepak i dobar i spreman na borbu u korist ljudske braće, navodi naučnike da preziru društvene stavove one druge kulture. No, takvo je mišljenje preveć površno; neki društveni stavovi književne kulture odista zaslužuju prezir, ali su oni tek odraz jedne privremene faze, i ne treba ih smatrati predstavnima.

Sećam se kako me je jedan ugledni naučnik unakrsno ispitivao. „Zašto većina pisaca zastupa društvena mnjenja koja bi se još u vreme Plantadženeta smatrala izrazdto necivilizovanima i demode? Ne važi li to za većinu slavnih pisaca dvadesetog veka? Nisu li Jejts, Paund, Vindam Luis, i devet desetina onih koji su vladali književnom osećajnošću našeg vremena, bili ne samo glupavi več i zli u političkom smislu? Nije li uticaj svega što oni predstavljaju olakšao pojavu Aušvica?”

Mislio sam tada, a i sada smatram, da pravilan odgovor ne možemo dati ako branimo neodbranjivo. Nije imalo svrhe odgovarati da je Jejts, prema svedočenju prijatelja u čiji sud verujem, bio čovek jedinstveno plemenitog karaktera, koliko god i velik pesnik. Nema svrhe osporavati činjenice koje su uglavnom tačne. Pošten je odgovor da odista postoji veza, za cije sporo uviđanje književne osobe svakako zaslužuju osudu, između nekih oblika umetnosti ranog dvadesetog veka i najimbecilnijih izraza anti-društvenih osećanja. To je bio jedan od mnogih razloga sa kojih su neki od nas okrenuli leđa umetnosti i pokušali da za sebe utru neki novi ili drukčiji put.

No, iako su mnogi od tih pisaca zaista vladali književnom osećajnošću tokom jednog naraštaja, sad više nije tako, ili bar nipošto nije u istoj meri. Književnost se menja sporije od nauke. Ona ne poseduje svoj automatski korektiv, te u njoj razdoblja zabluda traju duže. Ali naučnici ozbiljno greše kad o svim piscima sude na osnovu dokazne građe iz vremena 1914—50.

To su tek dva od više nerazumevanja među pomenutim dvema kulturama. Treba još reći da sam nailazio na kritiike otkako sam počeo govoriti o dvema kulturama.

Većina mojih naučnih poznanika smatra da ima nečega u svemu tome, što drži i većina poznatih mi delatnih umetnika. Najviše me osporavaju  nenaučnici izrazito vezani za stvarnost. Oni misle da je posredi preterano uprošćavanje, te da, ako će se uopšte govoriti na taj način, valja razlučiti bar tri kulture. Oni tvrde da bi, mada sami nisu naučnici, podelili s ovima mnoga osećanja. Za najnoviju književnu kulturu oni bi dali isto tako malo kao i sami naučnici — a možda još marnje, pošto je bolje poznaju. Dž. H. Plamb, Alan Balok i neki od mojih prijatelja među američkim sociolozima kažu da se žestoko opiru saterivanju u jednu kulturnu staju, zajedno s ljudima s kojima se ni mrtvi ne bi dali videti, kao god i proceni da oni iole doprinose stvaranju klime koja ne bi dopustala društvenu nadu.

Ja takva obrazloženja poštujem. Broj dva je veoma opasan: upravo je zato i dijalektika opasan posao. Pokušajima da se ma šta podeli na dvoje valja pristupati s velikom sumnjičavošću. Dugo sam pomišljao da se upustim u veće istančavanje, ali sam, napokon, ipak odustao od toga. Tragao sam za nečim malo širim od smele metafore, a daleko užim od celovitog prikaza kulture; za te svrhe, pojam dveju kultura je, reklo bi se, sasvim pogodan, a svako dalje istančavanje donelo bi više nevolja nego koristi.

Na svom stožeru, naučna kultura odista je kultura, ne samo u intelektualnom već i u antropološkom smislu. To jest, njeni se članovi ne moraju uvek u potpunosti razumevati, i često se, naravno, ne razumeju; biolozi će često imati neku prilično mutnu predstavu o suvremenoj fizici; ali postoje zajednički stavovi, opšta merila i obrasci ponašanja, opšti pristupi i polazišta. To što je zajedničko seže iznenađujuće široko i duboko, poprečke sekući kroz druge duhovne obrasce, kao što su religijski, politički i klasni.

Pretpostavljam da su, statistički uzev, naučnici u neznatno većoj meri religijski nevernici, u poređenju s ostalim intelektualnim svetom — mada je među njima dosta vernika, i čini mi se da njihov broj raste među mladima. Takođe statistički uzev, nešto veći broj naučnika zastupa stavove levice u pitanjima otvorene politike — mada se, opet, mnogi nazivaju konzervativcima, što je takođe češće među mladima. U poređenju s ostalim intelektualcima, znatno veći broj naučnika u Britaniji, a verovatno i u SAD, potiče iz siromašnih porodica.

Ipak, s obzirom na čitavu oblast mišljenja i ponašanja, ništa od toga nije naročito važno. U njihovom radu, kao i u velikom delu njihovog emocionalnog života, njihovi stavovi bliži su onima drugih naučnika, negoli stavovima nenaučnika koji bi poneli iste religijske, političke ili klasne odrednice. Kad bih sebi dozvolio da se sažetim simbolom izrazim, rekao bih da je budućnost sasvim prirodno u njihovim kostima.

Oni je nose, sviđalo im se to ili ne. To važi kako za konzervativce Dž. Dž. Tomsona i Lindemana tako i za radikale Ajnštajna ili Bleketa, koliko za hrišćanina A. H. Komptona toliko za materijalista Bernela, za aristokrate De Broljija ili Rasla, kao i za proletera Faradeja, za bogato rođene, poput Tomasa Mertona i Viktora Ročilda, kao i za Raderforda, čiji je otac bio nadničar vičan svakom poslu. I ne misleći o tome, oni reaguju jednako. A upravo je to kultura.

Na drugom stožeru, izbor stavova je širi. Očigledno je da će na putu između ta dva stožera, dok se kreće kroz intelektualnu zajednicu, od fizičara do lmjiževnih intelektualaca, čovek naići na svakojake prelive osećanja. No, verujem da krajnji oblik potpunog nerazumevanja nauke širi svoje uticaje po celome tom taboru.

To potpuno nerazumevanje daje jedan nenaučni miris svoj „tradicionalnoj” kulturi — mnogo prožimniji negoli što mi to uviđamo, živeći u njoj — a taj nenaučni miris često dostiže stupanj prelaska u anti-naučnost — mnogo češće no što mi to priznajemo. Osećanja sa jednog stožera postaju protivosecanja na drugome.

Ako naučnici nose u svojoj srži budučnost, tradicionalna kultura odgovara na to željom da budućnosti ne bude. A upravo tradicionalna kultura upravlja zapadnim svetom, i to u meri koja je upadljivo malo smanjena pojavom naučne kulture.

Ovo stožerovanje čisti je gubitak za sve nas: za nas kao ljude, i za naše društvo. To je istovremeno praktični, intelektuami i stvaralački gubitak, a ponovo ističem zabludnost uobraženja da se ta tri obzira mogu jasno razlučiti. Ipak, za trenutak želim da se usredsredim samo na intelektualni gubitak.

Nerazumevanje je na obe strane dostiglo stupanj neslane šale. U Velikoj Britaniji ima oko pedeset hiljada delatnih naučnih radnika, od oko osamdeset hiljada profesionalnih inženjera i poslenika u oblasti primenjenih nauka. Tokom rata i u godinama posle njega, moje kolege i ja razgovarali smo, mora biti, sa trideset  do četrdeset hiljada tih ljudi — to jest, sa oko 25 posto. Taj broj je dovoljno velik da posluži kao prilično dobar uzorak, mada većina ljudi s kojima smo razgovarali još ne bi imala četrdeset godina. Bili smo kadri da unekoliko ustanovimo šta ti ljudi čitaju i o čemu misle. Priznajem da sam čak i ja, koji ih volim i poštujem, bio pomalo potresen. Nikako nismo očekivali da će njihove veze s tradicionalnom kulturom biti toliko slabe, svodeći se tek na zvanični dodir šešira.

Kako bi se i očekivalo, neki od ponajboljih naučnika imali su i još nalaze dovoljno energije i zanimanja za rasipanje, pa smo naišli na nekolicinu koji su čak čitali sve o čemu su ljudi od pera govorili. No, takvi su odista veoma retki. Većina ostalih, na pokušaj da se ustanovi šta su čitali, skromno bi priznala: „Pa, probao sam malo Dikensa” — kao da je pa Dikens neki izvanredno ezoteričan, nejasan, te neizvesno vredan i prijatan pisac, nešto poput Rajnera Marije Rilkea, na primer. U stvari, oni ga upravo tako i shvataju: mislili smo da je to otkriće, o preobražaju Dikensa u tipski uzorak književne nerazumljivosti, jedan od najčudnijih ishoda čitavog našeg ispitivanja.

Međutim, čitajući Dikensa, naravno, ili skoro svakog pisca koga bismo mi cenili, naučni radnici tek dodirom šešira pozdravljaju tradicionalnu kulturu. Oni imaju svoju vlastitu kulturu, veoma živu, strogu i stalno delatnu. Ta kultura sadrži dosta rasprava, obično mnogo strožih i skoro uvek na višoj pojmovnoj razini od rasprava koje vode Ijudi od pera — čak iako naučnici bez zazora upotrebljavaju reči u značenjima koja književni intelektualci ne priznaju; ta su značenja tačno određena, i kad govore o „subjektivnom”, „objektivnom”, „filozofiji” ili „progresivnom”, naučnici znaju šta imaju na umu, čak i ako to nije ono što smo uobičajili da očekujemo.

Valja imati na umu da su to vrlo inteligentni ljudi.

Njihova je kultura u mnogim pogledima vrlo stroga i vredna divljenja. U njoj nema mnogo umetnosti, s izuzetkom — značajnim izuzetkom — muzike. Verbalna razmena, živo raspravljanje. Long-plej ploče. Fotografija u boji. Uho, u izvesnoj meri oko. Knjiga tek nekoliko, mada bi možda malo ko od njih otišao tako daleko kao jedan delija — čije je mesto na naučnoj lestvici, treba možda da priznam, bilo dosta niže od položaja ljudi o kojima sad govorim — a koji je, na pitanje koje knjige čita, odgovorio odlučno i samopouzdano: „Knjige? Ja više volim da knjige koristim kao alatke!” Bilo je vrlo teško odupreti se premišljanju — u kakvu se alatku može pretvoriti knjiga? Možda u čekić? Ili u primitivno kopačko oruđe? Od knjiga, dakle, malo šta. A od knjiga koje su hleb i so većini književnih ljudi — od romana, istorije, poezije, drame — skoro ništa. Nije stvar u odsustvu zanimanja za psihološki ili moralni ili društveni život. Za društveni život oni se jamačno zanimaju, mnogo više od većine nas drugih. U moralnom pogledu, oni su daleko najzdravija skupina intelektualaca koju imamo; postoji neka moralna sastavnica ц samoj biti nauke, i skoro svi naučnici oblikuju svoje vlastite sudove o moralnom životu. Za psihološki život oni se zanimaju koliko i većina nas, mada se pokašto čini da do njega dolaze prilično kasno. Nije, dakle, posredi manjak interesovanja u naučnika. Mnogo je više stvar u tome što njima čitava literatura tradicionalne kulture ne izgleda važnom za ta zanimanja. Pri tom, razume se, oni opako greše. Usled toga, njihovo je uobraziljno poimanje slabije no što bi moglo biti. Oni su sami sebe osiromašili.

Ali šta je sa drugom stranom? I na njoj su ljudi osiromašeni — možda još ozbiljnije, jer su zbog toga još više sujetni. Oni i dalje vole da se pretvaraju kao da je tradicionalna kultura čitava „kultura”, kao da prirodni poredak stvari ne postoji. Kao da istraživanje tog prirodnog poretka nije zanimljivo kako samo po sebi tako i po svojim posledicama. I kao da celina naučnih znanja o fizičkom svetu nije, po svojoj intelektualnoj dubini, složenosti i izrazitosti, najlepše i najčudesnije skupno delo čovekova uma. Ipak većdna nenaučnika nema nikakvih predstava o tome zdanju. A ne može ih ni imati, čak i ako to želi. Čini se kao da je čitava ta skupina prirodno gluva za jedno neizmerno područje intelektualnog iskustva; samo što ta gluvoća nije urođena, već je stečena obukom, ili pre odsustvom obuke.

Kao i prirodno gluvi, oni ne znaju šta gube. Sažaljivo se kikoću na priče o naučnicima koji nisu pročitali neko veliko delo engleske književnosti. Te naučnike otpisuju kao nepismene stručnjake. A ipak su njihova vlastita neukost i njihova vlastita uskostručnost podjednako zastrašujuće. Mnogo puta sam prisustvovao skupovima ljudi koji su, po merilima tradicionalne kulture, smatrani visoko obrazovanima, a koji su se sa upadljivom slašću iščuđavali nad nepismenošću naučnika. Jednom ilii dva puta bio sam dovoljno izazvan da prisutne upitam koliko njih bi moglo da opiše drugi zakon termodinamike. Odziv na to pitanje bio je leden: a bio je i negativan. Ipak je moje pitanje bilo, otprilike, tek naučna istovrednica za pitanje: Da li ste pročitali neko Sekspirovo delo?

Sada verujem da bi čak i u slučaju da sam postavio još prostije pitanje — kao što je, na primer: Sta razumevate pod masom, ili ubrzanjem?, što je naučni ekvivalent pitanja Znate li da čitate? — tek rnožda svaki deseti od tih visoko obrazovanih ljudi osećao da govorim istim jezikom kao on. Tako veliko zdanje modern fizike i dalje raste, a većina najumnijih ljudi zapadnog sveta ima u nju uvid kakav bi imali, recimo, njihovi neolitski preci.

Neka mi bude dopušteno da pomenem još jedno od tih pitanja, koja moji nenaučni prijatelji smatraju krajnje neukusnima. Kembridž je univerzitet gde se naučnici i nenaučnici svakog dana sastaju za večerom.

Pre oko dve godine, došlo je do jednog od ponajviše zadivljujućih otkrića u svoj istoriji nauke. Ne mislim na lansiranje „Sputnjika” — koji poduhvat zadivljuje iz sasvim drugih razloga, kao podvig organizacije i pobedonosne primene postoječeg znanja. Ne, mislim na otkriće do kojeg su, na Univerzitetu Kolumbija, došli Jang i Ld. To otkriće je delo najveće lepote i izvornosti, ali je njegov ishod toliko uzbudljiv da čovek zaboravlja kako je lepo mišljenje kojim se do njega dolazi. To nas otkriće goni da preispitujemo neke osnovne postavke o fizičkom svetu. Intuicija i zdrav razum lepo su okrenuti naglavce. Rečeni ishod obično je poznat kao nekonzervacija pariteta. Da je bilo ikakvih ozbiljnih veza među dvema kulturama, o tom eksperimentu govorilo bi se na svakoj katedri Kembridža. A je li bilo tako? Nisam se tada nalazio ovde, pa ne znam, ali bih svakako voleo da postavim to pitanje.

Izgleda, dakle, da se dve kulture nigde ne susreću.

Knjigu možete preuzeti preko sledećeg linka:

http://www.bibliotekaxxvek.com/wp-content/uploads/2011/10/snou_dve_kulture.pdf

Ostavite komentar: