Bi­će da smo se pre­da­li, da smo di­gli ru­či­ce i ba­ci­li ko­plja u tr­njak, moj iz­mo­žde­ni ze­mlja­če! Kao da ne­ma vi­še va­tre u sle­đe­nom bi­ću, ni­ti var­ni­ca u smr­znu­tom umu, a ko zna da li ih je iz­i­stin­ski i bi­lo. Raz­go­vo­ri glu­vo­ni­je­mih se na­sta­vlja­ju i mi­li­na je slu­ša­ti nji­ho­vo žuč­no […]

Po­sto­je još uvi­jek i oni uklet­ni­ci ko­ji kao pre­klanj­ske ba­be-ga­ta­re u raz­ba­ca­nim slo­vi­ma kao u ča­rob­nom pa­su­lju, vi­de ko­ri­jen i sta­blo, gra­ne i gran­či­ce pro­šlog sa­da­šnjeg i bu­du­ćeg svi­je­ta. Da­kle, kre­nu od naj­du­bljih ži­la, da bi se po­pe­li do naj­ta­na­ni­jeg vr­ška uža­sa­va­ju­ćeg dr­ve­ta po­sta­nja. U zno­ju mo­zga svo­ga, u krv­ci […]

  Oda­kle li se ono stvo­ri­lo? U či­joj bo­le­sti je iz­ni­klo? Pod či­jim vrač­ka­ma je iz­ra­slo? U ko­joj ko­mo­ri se raz­vi­lo? Pi­taj Bo­ga, a sum­njam da i On to zna, a i ako zna, ostao je bez ko­men­ta­ra. Što bi se re­klo: i Bog se kr­sti kad ga o to­me […]

Pre­du­go nam tra­je, moj slu­đe­ni ze­mlja­če, ova sa­mo na­ša luc­ka­sta noć. Po­tra­ja­će, luc­ka­sto i su­lu­da­sto, sva je pri­li­ka, još du­go i pre­du­go. Luc­ka­sta noć tra­je li tra­je, a naj­lu­đa noć, opa­sno se pri­ma­kla. Ne­go ka­ko, ne­go ta­ko! Iz luc­ka­ste no­ći na ko­ju smo svi­kli i obi­kli i bez ko­je, ova­kvi […]

Ni­je ovo ži­vot, pje­sma je ovo, moj pje­smo­tvor­ni ze­mlja­če. Jer, da je ži­vot, bi­lo bi ne­pod­no­šlji­vo. Je­di­no u ovoj pje­smi, u ovoj ro­man­si, sve do­bi­ja vi­ši smi­sao i du­blje zna­če­nje ko­je iz­mi­če nor­mal­nom umu i obič­nom tra­ja­nju. Ot­ka­d nas ima, ako nas uop­šte ima, ni­šta nam ni­je ka­ko bi tre­ba­lo […]

Ne znam kad smo si­šli, ali znam da je­smo. I znam da smo ta­mo gdje smo jed­nom si­šli. I či­ni mi se da će­mo tu, gdje smo jed­nom si­šli, osta­ti još za­du­go. Slu­tim i da su oni ko­ji su nas ta­mo, u to mr­či­li­šte do­ve­li, sa na­ma. I ne­što mi­slim […]