Po­stao dr­vo. Ona­kav čo­vjek. Oli­stao ovih da­na. Ob­ra­do­vao se pti­ca­ma. Za­nji­hao se sta­blom i gra­na­ma. Za­tre­pe­rio li­šćem i vr­šci­ma. Si­še du­bo­ku ze­mlju. Ra­du­je se, valj­da, ži­vo­tu… Do­sa­di­lo mu da bu­de čo­vjek. Pa po­stao dr­vo. Po­vi­so­ko i po­de­be­lo. Obič­no dr­vo. Pra­vo-prav­ca­to dr­ve­na­sto dr­vo. Ni­šta po­seb­no. Ni bo­go­u­god­na ma­sli­na, ni moć­ni hrast. […]

Ser­bi, ko Ser­bi, pro­pa­li na­či­sto, pa će i vas­kr­snu­ti na­si­gur­no. A i ako ne vas­kr­snu, do­sta su bi­va­li i pre­vi­še su na­o­pa­ko ra­bo­ta­li. Pro­pa­li, pa pro­pa­li. Ni­je im pr­vi put. Iz­gu­bi­li od go­rih, do­se­za­li do naj­bo­ljih. Bi­li i bo­lji i go­ri od se­be sa­mih. Bi­li naj­go­ri ka­da su go­ri do­no­si­li […]

Što re­kao mo­krin­ski sve­čo­vjek i rap­sod rav­ni­ce Mi­ka An­tić: pri­vre­me­ni su iz­mi­sli­li vre­me. Ali, opet, sve nam je pri­vre­me­no, sve osim ovih pri­vre­me­ni­ka na vječ­noj zlo­vla­sti, ko­ji su nik­šić­ki re­če­no, i od gra­da ko­ji nam se či­nio vje­čan, na­pra­vi­li pri­vre­me­ni pli­jen za sve­vre­me­ni od­strel sve­ga što je Nik­šić, mo­žda, či­ni­lo […]

Sje­ćaš li se, go­mi­li­ce mo­ja naj­ro­đe­ni­ja, uvi­jek lju­blje­na i na­vi­jek ku­đe­na od ovo­ga ko­ji te neo­pro­sti­vo i bez­na­de­žno lju­bi, šta je re­kao onaj ve­le­um­ni Ge­te u svom cje­lo­mu­dre­nom na­po­nu? Ako se ne sje­ćaš, go­mi­li­ce mo­ja, pod­sje­ti­ću te sa­da i ov­dje, ma­da znam da je i Ge­te uza­lud­no tru­bio vaj­mar­skim i […]

Ni­je baš sve ta­ko cr­no. Vi­še je, ona­ko, cr­no­gor­ski. Crn­pu­ra­sto. Siv­ka­sto sa cr­nim pre­li­vi­ma. Crn­ka­sto pro­ša­ra­no si­vi­lom. Bo­gat ko­lo­rit za­mu­ćen ne­ka­kvim ču­de­snim ka­tun­skim sfu­ma­tom. U du­bi­ni si­vi­lo, u pr­vom pla­nu cr­ni­lo. Ili na­o­pa­ko. Igre bo­ja ko­je do­vo­de do us­hi­će­nja. Cr­no-si­vog. Siv­ka­sto-ocr­nje­nog. Sve za­vi­si od ras­po­lo­že­nja. Ili od per­spek­ti­ve po­sma­tra­ča. Autor­sko […]

Ima ta­mo, mo­ra da znaš, sve­znaj­ni ze­mlja­če, u toj đa­vo­ljoj Dan­skoj (đa­vo­ljoj iz na­še an­đe­o­ske per­spek­ti­ve) ne­što što se zo­ve no­vi kon­cept ži­vo­ta ili­ti – hi­ge. Valj­da ta­ko, ko će ga zna­ti. U toj (iz na­še per­spek­ti­ve, tru­loj) Dan­skoj, Dan­ci i osta­li ne­dan­ci tru­de se to­bo­že da uži­va­ju u ži­vo­tu. […]