4
Tako je i učinio. Opet je ispunio anketni list, stupio u akciju i predstavio se u punom sjaju. Izvozio je u inostranstvo ovnove sa dvostrukom kožom, a pod kožom su bile brabantske čipke; brilijante je izvozio u točkovima, u rudama od kola, u ušima i đavo bi ga znao u kakvim sve predmetima.
I u najskorije vreme je stekao kapital od pet stotina pomorandži. (Milion rubalja, u žargonu – prim. prev.)
Ali mu ni to nije bilo dosta, pa je podneo izjavu kako želi da iznajmi neko preduzeće i neobičnim bojama opisao kakve će sve koristi imati od toga država.
U ustanovi su samo zinuli – korist je, zaista, ispadala fantastična.
Zamolili su ga da navede ime preduzeća. Izvolite. Na Tverskom bulevaru, upravo preko puta Strasnog manastira, kad se pređe preko ulice – zove se Spompuš na Tverbulu. (To jest, spomenik Puškinu na Tverskom bulevaru – prim. prev.)
Uputili su akt na pravo mesto s pitanjem: postoji li tamo tako nešto. Odgovorili su: postoji i za njega zna cela Moskva. Divota božja!
– Podnesite tehnički predračun.
A Čičikov već drži predračun u nedrima.
Iznajmili mu preduzeće.
Na to je Čičikov, ne gubeći vreme, odjurio na pravo mesto.
– Akontaciju, molim.
– Podnesite kalkulaciju u tri primerka sa odgovarajućim potpisima i pečatima.
Nisu prošla ni dva časa, a kalkulacija je bila na licu mesta. Po svim propisima. Pečata toliko koliko na nebu zvezda. I potpisi po propisu.
– Upravnik – Ne-Poštuj-Korito, sekretar – Pseća Njuška, predsednik komisije za tarifne stavove – Jelizavet Vorobej.
– Tačno. Izvolite nalog.
Blagajnik je samo jeknuo kad je pogledao sumu. Čičikov se potpisao i novčanice odvezao na tri fijakera.
A zatim u drugu ustanovu.
– Molim kredit za zalihe.
– Pokažite robu.
– Izvolite. Molim zastupnika.
– Zastupnika ovamo!
Fuj! I zastupnik poznata njuška: Jemeljan Zazjavalo.
Pokupio ga Čičikov i odvezao. Dovezao u prvi podrum na koji su naišli i pokazuje mu. Vidi Jemeljan – leži grdna količina namirnica.
– Hm-da… I to je sve vaše?
– Sve je to moje.
– E, pa – veli Jemeljan – u tom slučaju vam čestitam. Vi niste čak ni milioner, vi ste trilioner.
A Nozdrjov koji se tu našao kao poručen, još doliva ulje na vatru:
– Vidiš – veli – onaj automobil što na kapiju sa čizmama ulazi?
E, i to su njegove čizme.
A potom se tako zapalio da je Jemeljana odvukao na ulicu i stao da mu pokazuje:
– Vidiš one radnje? To su sve njegove radnje. Sve što je na onoj strani ulice – sve je to njegovo. A ono što je na ovoj strani – i to je sve njegovo. Vidiš li tramvaj? Njegov. Fenjere?… Njegovi. Vidiš li? Vidiš li? – i obrće ga na sve strane.
Tako da je Jemeljan stao da ga preklinje:
– Verujem! Vidim… samo me pusti s mirom.
Vratili se u ustanovu.
Tamo pitaju:
– No, kako je?
Jemeljan je samo rukom odmahnuo:
– To je – veli – neopisivo!
– E pa, kad je neopisivo – da mu se da + 1 milijarda.
Mihail Bulgakov
Nastaviće se
