Anatomija Fenomena

Čudesan mir ovog uspavanog leta ulazio je u mene kao plima [Tema: Kami]

On pokuša da promeni predmet razgovora upitavši me zašto ga zovem »gospodine«, a ne »oče«. To me razljuti i odgovorih mu da on nije moj otac: on je bio s ostalima.

»Ne, sine«, reče stavivši mi ruku na rame. »Ja sam s vama. Ali vi to ne možete znati, jer vam je srce zaslepljeno. Moliću se za vas.«

Ne znam zašto, ali tada u meni nešto prekipe. Počeh da vičem iz sveg glasa, da ga vređam, i rekoh da ne treba da se moli. Zgrabih ga za okovratnik mantije. S gnušanjem pomešanim sa radošću i gnevom izlih na njega sve što mi je bilo na srcu. Izgledao je tako siguran, zar ne? Pa ipak, nijedno od tih uverenja nije vredelo ni prebijene pare. Nije čak bio siguran da je živ, jer je živeo kao mrtvac. Ja sam izgledao praznih ruku, ali bio sam siguran u sebe, siguran u sve, sigurniji od njega, siguran u svoj život i u smrt koja će doći. Da, imao sam samo to, ali držao sam bar tu istinu onoliko koliko je i ona mene držala. Bio sam u pravu, još jednom sam bio u pravu, i opet sam bio u pravu. Živeo sam tako, a mogao sam živeti i drukčije, činio sam ovo, nisam činio ono. Nisam radio ovakvu stvar kad sam radio onakvu. A posle? Bilo je to kao da sam za sve vreme očekivao ovaj trenutak i svitanje kada će me pogubiti. Ništa, ništa nije bilo važno i dobro sam znao zašto. I on je isto tako znao zašto. Sa dna moje budućnosti, za čitavog ovog besmislenog života koji sam provodio, dopirao je do mene, kroz godine koje još nisu došle, neki tajanstveni dah i on je na svom putu uništavao sve što su mi tada predlagali u još nestvarnijim godinama koje sam proživeo. Šta me se tiče smrt drugih, ljubav neke majke, šta me se tiče njegov bog, životni put i sudbina koje je čovek izabrao, pošto jedna jedina sudbina treba baš mene da izabere i sa mnom milijarde povlašćenih, koji se kao i on izdaju za moju braću. Da li je razumeo, da li je razumeo? Svi su povlašćeni. Postoje samo povlašćeni. I ostali će takođe jednoga dana biti na smrt osuđeni. I on će biti osuđen. Šta mari ako je optuženi zbog ubistva bio pogubljen zato što nije plakao na pogrebu svoje majke? Salamanov pas vredi isto toliko koliko i njegova žena. Ona mala žena automat isto je toliko kriva kao i ona Parižanka koja se udala za Masona ili Marija koja je želela da se za mene uda. Šta mari što mi je Remon bio drug ili Selest koji vredi više od njega? Šta mari što Marija danas daje usne nekom novom Mersou? Shvata li, dakle, taj osuđenik da sa dna moje budućnosti . . .

Gušio sam se vičući sve ovo. Ali već su mi čuvari istrgli ispovednika iz ruku i zapretili mi. On ih je, međutim, smirio i za časak me nemo posmatrao. Oči su mu bile pune suza. Okrenuo se i nestao.

Čim je otišao, smirio sam se. Bio sam iznemogao i bacio sam se na svoj ležaj.

Mislim da sam spavao, jer kad sam se probudio, svetlost zvezda obasjavala mi je lice. Do mene je dopirao šum polja. Mirisi noći, zemlje i soli osvežavali su mi slepoočnice. Čudesan mir ovog uspavanog leta ulazio je u mene kao plima. Pri kraju noći zavijale su sirene. Objavljivale su odlazak u svet, prema kome sam sada bio zauvek ravnodušan. Prvi put posle toliko vremena pomislio sam na majku. Učinilo mi se da sam razumeo zašto je na kraju života našla »verenika«, zašto se pretvarala da ponovo počinje. Tamo, tamo takođe, oko onog doma u kome su se životi gasili, veče je bilo kao melanholični počinak. Tako blizu smrti majka mora da se osećala oslobođenom i spremnom da ponovo sve preživi. Niko, niko nema prava da plače nad njom. I ja sam se osetio spremnim da sve ponovo preživim. Kao da me je ovaj veliki gnev očistio od zla, oslobodio nade u ovoj noći prepunoj znamenja i zvezda, ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodušnosti sveta. Iskusivši da je toliko slična mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srećan i da sam to još i sada. I da se samo sve svrši, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju s povicima mržnje.

Alber Kami

Stranac

Ostavite komentar: