Anatomija Fenomena

Čujem, vidim, dodirujem, ali nisam onakav kakav sam nekad bio [Tema: Melanholija]

waterhouse_ophelia_01_BMJ

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.

O lipemaniji ili melanholiji – II deo

Piše: Etjen Eskirol

 

1. Simptomi lipemanije ili melanholije Lipemanijak ima mršavo i slabašno telo, crnu kosu, bledu i žućkastu put, ponekad rumene jagodice, tamnu, crnkastu, suvu i žuljevitu kožu, dok mu je nos tamnocrven. Njegova fizionomija je nepromenljiva i nepomična, ali mišići na licu nalaze se u stanju grčevite napetosti i izražavaju tugu, strah ili užas; oči su mu uprte u jednu tačku, oborene ka zemlji ili blude u daljinu, pogled je iskošen, nemiran i sumnjičav. Ako šake nisu suvonjave, mrke, boje zemlje, onda su naduvene i ljubičaste.

M…, od 23 godine, dovedena je u Salpetrijer dana 8. juna 1812. godine. M… je srednjeg stasa, kosa joj je crna, obrve vrlo guste i spajaju se nad korenom nosa, pogled je uprt u zemlju, fizionomija izražava strah, telo je mršavo, koža mrka.

Zapažamo nekoliko mrlja od skorbuta na abdominalnim udovima. Šake i stopala, uvek vrlo hladni, ljubičastocrvene su boje, bilo joj je sporo i veoma slabo. Obično veoma uporan zatvor ponekad smenjuje proliv, urin je redak.

M… ne izgovara ni reč, opire se bilo kakvom kretanju, uporno se trudi da ostane da leži u krevetu. Pribegavamo različitim sredstvima kako bismo je naveli da uzima hranu; polivanje hladnom vodom savladalo je tu odbojnost i M… jede sa više volje; međutim, s vremena na vreme pokazuje gađenje prema hrani, mada sa manje upornosti.

Već četiri godine, koliko se ta devojka nalazi u bolnici, nije izgovorila više od nekoliko reči, iz kojih smo shvatili da strah onemogućava sve njene sposobnosti.

Živela je na selu i veoma su je prestrašili vojnici.

M… treba terati da ustane iz kreveta. Čim bi se obukla, ona seda na klupu, na istom mestu, i ostaje u istom položaju, glave oborene na levu stranu grudi, prekrštenih ruku položenih u krilu, očiju uprtih u zemlju. M… ostaje tako nepokretna i nema celog dana. U vreme obeda ne odlazi da uzme hranu, nego joj je moraju donositi i primoravati je da je pojede.

Ona tada uopšte ne menja položaj i nikada se ne služi desnom rukom i šakom. Ako bolesnici neko priđe, ako joj se neko obrati, njena put se malo zarumeni, ona ponekad digne pogled, ali nikada ne odgovara. Moraju da je upozoravaju kada je vreme spavanju, ona se skida, sklupča se u krevetu i cela se uvije u pokrivače.

Menstruacija je neredovna i oskudna, prestaje i na po šest meseci. Nikako nismo uspeli da prekinemo njeno ćutanje niti da razbijemo njenu averziju prema kretanju; u njoj nikada nije bilo besa. Umrla je od sušice u dvadeset i devetoj godini.

Sledeće zapažanje lipemaniju nam prikazuje sa drugačijim svojstvima. Ovde lipemanijaka kao da je skolio teret misli koje ga pritiskaju, dok lipemanijak, čije posmatranje sledi, svojim pogledom i držanjem pokazuje aktivnost i postojanost svoje inteligencije i osećanja. Gospođica…, veoma snažne građe, visokog stasa, provela je detinjstvo u zamku Šantiji i često se igrala sa vojvodom od Angijena, koji je i sam tada bio dete. Posle emigriranja, Gospođica… je bila poverena nekoj dami koja je bila zadužena da se stara o njenom obrazovanju. Politički događaji su postajali sve ozbiljniji. Ova mlada devojka osetila je bedu, njeno obrazovanje bilo je zanemareno.

Posle smrti vojvode od Angijena, Gospođica je zapala u najdublju lipemaniju, imala je 16 ili 17 godina, kosa joj je skoro preko noći osedela. Gospođica je bila poslata u Salpetrijer, gde je živela dug niz godina pre nego što je preminula. Gospođica je bila visoka, vrlo mršava, kosa joj je bila bujna i seda, oči krupne i plave, nepomične; put joj je bila bleda. Bolesnica, obučena samo u spavaćicu i gologlava, stalno je sedela na uzglavlju kreveta, butina pripijenih uz trbuh i nogu podvijenih pod butine, laktova naslonjenih na kolena, uvek dignute, uspravne glave koju je oslanjala na desnu ruku. Noću je položaj bolesnice ostajao isti, ali bi sela na dušek, naslanjajući leđa na uzglavlje, skupivši prekrivače preko grudi. Gospođica nikada nije govorila, s vremena na vreme bi sasvim tihim glasom promrmljala nekoliko jednosložnih reči koje su nas navele da pomislimo kako nekoga vidi i čuje. Nije odgovarala ni na kakva pitanja, pokretom trupa odgurnula bi svakoga ko bi joj se obratio. Malo jede i stalno ima zatvor. Pomera se na zadnjici, kao da nema nogu, dižući telo uz pomoć ruku. Njene oči i pogled nikada ne skreću sa rešetke nadomak krevetu i kroz koju kao da vidi ili čuje nekoga ko joj vezuje pažnju. Butine i noge su joj zbog neprestano istog položaja zgrčene, i ma koliko pokušavali, nismo uspeli da joj opružimo abdominalne udove.

Jedinstvo osećanja i misli postupke melanholka čini jednoličnim i sporim, on odbija bilo kakvo kretanje, dane provodi u samoći i dokolici. Obično sedi, skrštenih ruku, ili stojeći, nepomičan, ruku opruženih niz telo. Ako korača, to čini sporo i oprezno, kao da treba da izbegne nekakvu opasnost, ili hoda žurno i uvek u istom smeru, kao da mu je duh duboko zaokupljen. Ima ih koji krše ruke, lome vrhove prstiju i kidaju nokte. Pošto ih muči jad ili strah, sa okom i uhom neprestano na oprezu, za lipemanijaka je svaki dan bez odmora, svaka noć bez počinka. Više nema izlučevina.

Neki melanholici uporno odbijaju bilo kakvu hranu. Ima ih koji provode dane i dane bez jela, iako osećaju glad, ali ih u jelu ometaju halucinacije, iluzije koje stvaraju himerinni strahovi. Jedan se boji otrova, drugi sramote, ovaj hoće da čini pokore, onaj veruje da bi, ako bi jeo, izložio opasnosti roditelje ili prijatelje, a ima i onih koji se nadaju da će se, uzdržavajući se od bilo kakvog jela, osloboditi života i muka.

Bilo je onih koji su u tom uzdržavanju istrajavali i po 13 ili 20 dana, pa i više. Kada savladamo gađenje kod tih bolesnika, većinom postaju manje mračni, manje tužni od trenutka kada odluče da uzimaju hranu.

BIlo je najčešće usporeno, slabo, prigušeno; a ponekad vrlo oštro, i pod prstima osećamo podrhtavanje arteri]e. Koža je gruba, suva i topla, ponekad u vatri. Znojenja nema, a krajevi udova su hladni i okupani znojem.

Lipemanijaci malo spavaju. Uznemirenost, strah, užas, ljubomora, halucinacije, sve ih to drži budne. Ako zadremaju, čim zatvore oči vide na hiljade aveti koje ih zastrašuju; ako spavaju, san im je isprekidan, remete ga manje-više zlokobni snovi. Često se naglo bude iz košmara, iz snova koji im prikazuju predmete koji su izazvali ili koji održavaju njihovo bunilo. Mnogi su posle dobro prospavane noći tužniji i uznemireniji; mnogi drugi, opet, veruju da nikako neće doživeti kraj dana i osećaju se bolje kada padne noć, ubeđeni da im se ništa neće desiti. Neki osećaju kako im se nemir pojačava kada se primiče noć; oni se boje mraka, nesanice, strašnih snova, itd.

Kod lipemanijaka se i u izlučevinama javljaju značajni poremećaji. Urin je obilan, bistar, vodnjikav; ponekad je redak, gust i penušav. Ima melanholika koji iz različitih razloga zadržavaju urin tokom više dana zaredom. Poznata je priča o bolesniku koji uopšte nije hteo da urinira iz straha da ne poplavi zemlju, i koji se odlučio da ispusti urin tek kada su ga uverili da će samo tako moći da se ugasi žestok požar koji je upravo planuo.

Melanholija uz bunilo ili lipemanija u sveukupnosti svojih simptoma pokazuje dve vrlo naglašene razlike. Lipemanijaci su ponekad veoma razdražljivi i krajnje nemirni. Sve na njih ostavlja izvanredno živ utisak; najmanji uzrok dovodi do najbolnijih posledica; najjednostavniji, najobičniji događaji izgledaju im kao nove i izvanredne pojave pripremljene naročito zato da ih muče i kinje. Hladnoća, vrućina, kiša, vetar, sve ih to tera da se grče od bola ili straha; trzaju se na svaki šum, i uzdrhte; tišina ih tera da ustrepte i da se prestrave. Ako im se nešto ne sviđa, oni to grubo i uporno odbacuju. Ako im hrana ne odgovara, njihovo gađenje ide tako daleko da ih dovodi do mučnine i povraćanja.

Postoji li nešto čega se boje? Užasnuti su. Ima li nečega zbog čega žale? Padaju u očajanje. Doživeli su neku neprijatnost? Veruju da je sve izgubljeno. Sve je kod njih pojačano, sve je prenaglašeno u načinu na koji oni osećaju, misle i delaju. Ta preterana osetljivost tera ih da neprestano pronalaze nove spoljašnje predmete kao nove uzroke bola. Zato i danju i noću drže načuljene uši i otvorene oči. Uvek su u pokretu, u potrazi za neprijateljima i za uzrocima svoje patnje. Svakome koga sretnu neprestano pričaju o svojim nedaćama, strahovima, očajanjima. Čas, opet, osetljivost usredsređena na jedan jedini predmet kao da je iščezla iz svih drugih organa; telo je ravnodušno prema bilo kakvom utisku, a duh se bavi samo jednim jedinim predmetom, koji obuzima svu njegovu pažnju i prekida sve intelektualne funkcije. Nepokretnost tela, nepomičnost crta lica, uporno ćutanje odaju bolnu usredsređenost inteligencije i osećanja. To više nije bol koji ne može da se smiri, koji jadikuje, urla, plače, nego bol koji ćuti, nema suza, otupeo je.

U tom stanju bolno egzaltirane osetljivosti lipemanijaci ne samo da su nepristupačni za svaki utisak koji je stran predmetu njihovbg bunila, nego se udaljavaju od razuma, pošto pogrešno opažaju utiske. Pravi ponor ih, kažu, razdvaja od spoljašnjeg sveta. Čujem, vidim, dodirujem, kažu mnogi lipemanijaci, ali nisam onakav kakav sam nekad bio; predmeti mi nisu bliski, ne poistovećuju se sa mojim bićem; gust oblak i nekakav veo menjaju boju i izgled tela. Najuglačanija tela izgledaju mi hrapava i gruba, itd. Pošto među spoljašnjim predmetima uobičajeni odnosi više ne postoje, to ih muči, čudi, plaši, užasava. Lipemanijaci imaju iluzije čula, halucinacije. Oni povezuju najnespojivije i najčudnije misli: iz svega toga rađaju se ubeđenja koja su manje-više suprotna zdravom razumu, neopravdane predrasude, strah, užas, bojazan, strepnja, jeza, itd.

Strasti izobličavaju misli, uverenja i odlučnost čak i kod najrazumnijeg čoveka. Tužne strasti za sobom povlače i delimično oštećenje razuma: intelektualni život onoga nad kim vlada melanholično bunilo sav je prožet svojstvima njegove strasti. Gorštak ne može da podnese odsustvo kraja u kojem se rodio, neprestano jeca, malaksava i umire ako ne vidi očinski krov. Onaj koji se plaši policije ili progona suda, preplašen je, prestravljen, svakog trenutka strahuje od hapšenja, svuda vidi policijske agente, sudske izvršitelje, viđa ih čak i među prijateljima i rođacima.

Antioh umire od očajanja da od svoga oca Seleuka dobije ženu koju obožava. Ovidije i Taso provode dane i noći neprestano uznemirenog duha zbog odsustva predmeta svoje ljubavi. Strah sa svim svojim nijansama, kakav god da je njegov stvarni ili izmišljeni uzrok, ima najopštiji uticaj na melanholike. Jedan se iz sujeverja pribojava srdžbe neba i nebeske osvete; proganjaju ga furije; veruje da je pod vlašću đavola, da ga proždire plamen pakla i da je osuđen na večne muke. Drugi, užasnut nepravednom vladavinom, strahuje da ne padne u ruke policijskih agenata, da ne bude odveden na stratište; optužuje sebe da je počinio najstrašnije zločine, za koje hoće da se opravda; draža mu je smrt od teskobe neizvesnosti, dok u drugim trenucima preklinje da se odgodi izvršenje kazne od koje ga ništa, po njegovom mišljenju, ne može izbaviti. Onaj se plaši ljudske zlobe, veruje da potajni neprijatelji, ljubomorni i zli, prete njegovoj sreći, časti, ljubavi, pa i samom životu; najmanji šum, najmanji pokret, najmanji znak, najnevinija reč teraju ih da zadrhte od straha i uveravaju da će podleći pred navalom neprijatelja. Ako neko jače i prosvećenije obrazovanje štiti čoveka od sujevernog straha ili bojazni od bližnjih, vešt u smišljanju muka, on pronalazi razloge za jad i strah u svom obrazovanju i znanju; njegov nemir zadobija naučni karakter. Lipemanijak veruje da se nalazi pod kobnim uticajem elektriciteta ili magnetizma; ubeđen je da ga hemija uz pomoć svojih agensa može otrovati, ili da mu uz pomoć nekih tajanstvenih instrumenata fizika sprema hiljadu zala, čuje sve što se kaže, makar to bilo i na ogromnoj udaljenosti, ili čak pogađa svaku misao. Griža savesti koja usledi za nekim velikim zločinom baca krivca u melanholiju i obeležava njegovo bunilo. Oresta proganjaju furije. Pošto je Lakedemonjanin Pauzanija ubio mladu ropkinju koju su mu poklonili, do smrti ga je mučio duh koji ga je u svima proganjao i koji je nalikovao njegovoj žrtvi. Teodorik, koji je naredio da se Simahu odseče glava, veruje da Simahovu glavu vidi na ribi koju mu poslužuju za trpezom. Previše slavni Santer veruje da ga svaki čas hvataju žandarmi koji treba da ga odvedu na gubilište. Lipemanijaci strahuju iz najčudnijih i najimaginarnijih razloga. Aleksandar iz Tralesa kaže da je video ženu koja se nije usuđivala da ispravi palac iz straha da će se svet srušiti. Montanus govori o čoveku koji je zamišljao da je zemlja pokrivena staklenom korom ispod koje se nalaze zmije, pa se nije usuđivao da hoda iz straha da će slomiti staklo i da će ga zmije proždrati. Neki general koga sam ja lečio nije se usuđivao da izađe na ulicu, verujući da mu svaki prolaznik upućuje neki prekor ili uvredu.

Neki lipemanijaci plaše se svega, i život troše na stapno nove strepnje, dok su drugi izbezumljeni zbog neodređenog osećaja za koji nema nikakvog razloga.

„Plašim se“, kažu ti bolesnici, „plašim se, ali čega? Ne znam, ali se plašim.”

Njihova spoljašnjost, njihova fizionomija, njihovi postupci, njihov govor, sve na njima izražava najdublji, najoštriji strah na koji ne mogu da zaborave i koji ne mogu da savladaju.

Bunilo dobija osobine duševne tegobe koja je bolesnika brinula pre nego što je bolest eksplodirala, ili čuva svojstva samog uzroka koji ju je izazvao, što se dešava naročito kada taj uzrok deluje iznenadno i veoma snažno. Neka žena je u svađi nazvana lopužom; ona smesta ostaje u uverenju da je ceo svet optužuje da je krala i da je progone svi žandarmi sveta kako bi je izveli pred sud. Neka dama uplaši se da će joj lopovi provaliti u kuću; od tada stalno viče: „Drž’te lopova!” Koga god da vidi, čak i svoga sina, to je za nju razbojnik koji je došao da je siluje i ubije. Na najmanji šum ona viče lopov, jer misli da neko provaljuje na vrata. Neki trgovac doživi neke manje gubitke, pomisli da je upropašćen, da je bačen u najdublju bedu, i odbija da jede zato što više nema čime ni hranu da plati. Predstavljaju mu stanje njegovih poslova, koje je veoma dobro; on ga proučava, pretresa, naizgled priznaje grešku; ali na kraju zaključuje da je propao. Dva brata posvađaju se oko imovine, jedan od njih je ubeđen da onaj drugi hoće da ga ubije kako bi uživao u njegovom posedu. Neki vojnik izgubi čin, postane tužan i počne da sanjari; ubrzo veruje da je izgubio čast, i ubeđen je da su ga drugovi potkazali; stalno se trudi da opravdava svoje ponašanje, koje je uvek bilo vrlo časno. Neka žena vidi kako joj je dete palo s konja; nikakva ubeđivanja, pa čak ni to što vidi da je detetu dobro, ne mogu da je uvere da je ono živo.

Kada ovako anapiziramo sve misli što muče lipemanijake, lako ih dovodimo u vezu sa nekim tužnim strastima koje izazivaju slabost. Zar ne bismo mogli uvesti valjanu klasifikaciju lipemanije ako bismo za osnovu uzeli različite strasti koje izopačuju i pomračuju razum? Ponekad psihička osećanja lipemanijaka ne samo što sačuvaju svu svo]u energiju, nego postanu u najvećem stepenu egzaltirana, ma koliko se bolesnik od toga branio ili ma koliko potonuo u najdublju tugu. Sinovlja odanost, ljubav, prijateljstvo i zahvalnost preterani su, uvećavaju nemir i strahove melanholika, i navode ga na očajničke postupke. Tako majka koja veruje da ju je muž napustio hoće da ubije decu kako bi ih poštedela takve nesreće. Neki vinogradar ubija svoju decu kako bi ih poslao na nebo.

Sporost, jednolično ponavljanje pokreta, postupaka i reči, kod lipemanijaka bi mogle dolaziti od otupelosti u koju je zapao, ako bismo smatrali da je njegov duh jednako neaktivan kao i telo. Pažnja melanholika veoma je aktivna, usmerena na neki poseban predmet sa gotovo nesavladivom napetošću. Sav usredsređen na predmet koji ga muči, bolesnik ne može da obrati pažnju ni na šta drugo niti da je skrene na druge predmete strane onome što ga muči. Duh kao i mozak nalaze se, dozvolite mi ovaj izraz, u tetanusnom stanju: jedino neko snažno fizičko ili duhovno uzbuđenje može prekinuti taj grč.

Pošto mu je razum oštećen samo na jednom mestu, izgleda da lipemanijak upotrebljava sve svoje intelektualne snage kako bi se učvrstio u svom bunilu. Nemoguće je zamisliti svu silu, svu istančanost njegovog rezonovanja u nameri da opravda svoja predubeđenja, nemire, strahove: retko uspevamo da ih razuverimo, ali nikada do kraja: „Dobro razumem šta mi kažete”, rekao mi je neki melanholik, „u pravu ste, ali ne mogu da vam verujem.”

Ponekad se, naprotiv, duh melanholika nalazi u nekoj vrsti katakleptičnog stanja; on se snažno hvata za misli koje mu se sugerišu i manje-više uporno ih se drži, pa se u tom slučaju može naterati da ih menja bezmalo po volji, pod uslovom da nove misli imaju nekakve veze sa preovlađujućom strasti. Neka dama ubeđena je da muž hoće da je ubije puškom, pobegne iz njegovog dvorca, i baci se u neki bunar; dovikuju joj kako je, da je neko hteo da je ubije, to lakše mogao učiniti otrovom, i ona odmah počne da se plaši otrova i odbija bilo kakvu hranu.

Neki melanholik ubeđen je da mu je ukaljana čast: pošto su uzaludno pokušavali da ga razuvere, pružaju mu utehu preuzetu iz religije, i on ubrzo postaje ubeđen da je proklet.

Neki lipemanijaci osećaju kakvo je njihovo stanje, svesni su da je ono lažno, da su strahovi koji ih muče besmisleni.

Pravilno zapažaju da gube razum; to prihvataju često sa bolom, pa čak i očajanjem. Strast koja njima vlada stalno ih vraća na iste misli, iste strahove, iste nemire, u isto bunilo. Nikako ne mogu drugačije da misle, žele, delaju. Mnogi tvrde da ih je obuzela nesavladiva nemoć i pomračila im razum; to je Bog, ili đavo, nekakva sudbina, i oni nemaju snage da time upravljaju, kao što nemaju snage ni da vladaju svojom voljom. Zar to nije lipemanija koja razmišlja?

Volja većine lipemanijaka nesalomiva je; ništa ih ne može ubediti, ni razložno uveravanje, ni privola najživlje nežnosti, ni pretnje. Ništa ne može savladati njihove zablude, njihove strahove, bojazni, ništa ne može uništiti njihova predubeđenja, odvratnosti, gađenja.

Nikako ne mogu da se oslobode vezanosti za brige koje im muče duh i srce osim živog neočekivanog drmusanja koje im može skrenuti pažnju. Neki lipemanijaci uopšte više i nemaju volje; oni hoće nešto, ali su nemoćni da to i izvrše.

Pošto su se borili protiv želje koja ih pritiska, ostaju nepomični. Nekog bivšeg sudiju, veoma uglednog zbog znanja i rečitosti, posle jada obuzeo je napad monomanije koji je kod njega izazvao uzbuđenje, pa čak i nasilnost. Posle nekoliko meseci bunilo prestaje, ali bolesnik i dalje ima neopravdane predrasude; na kraju uspe da potpuno povrati razum, ali ne želi da se vrati u svet, mada priznaje da nije bio u pravu; ne želi više da se bavi poslovima ni da se brine o njima, mada dobro zna da oni trpe zbog njegovih tegoba. On vodi koliko razumne, toliko i duhovne razgovore. Ako mu se govori o putovanju, o tome kako treba da se pobrine za svoje poslove, on odgovara: „Znam da bih morao i da bih mogao to da uradim, vaši su saveti veoma dobri, želeo bih da poslušam što mi kažete, uveren sam u to, ali pomozite mi da mi se vrati htenje, ono htenje koje je spremno da odlučuje i izvršava.” „Zaista”, rekao mi je on jednoga dana, „nemam volje ni za šta drugo osim da nemam volje, a pošto sam potpuno pri sebi, znam šta mi je činiti, ali snaga me napusti čim treba da pređem na delo.“

Lipemanijaci nikada nisu nerazumni, čak ni u sferi ideja koje su svojstvene njihovom bunilu. Polaze od neke pogrešne ideje, od lažnog načela, ali sva njihova razmišljanja i zaključivanja u skpadu su sa najstrožom logikom. U onome što nema veze sa njihovim bunilom oni su poput svih, savršeno dobro uviđaju stvari, savršeno dobro sude o ljudima i činjenicama; razmišljaju isto onako ispravno kao i pre nego što su se razboleli, ali.karakter, sklonosti, navike i način života kod melanholika se menjaju, kao što se u bunilu uvek dešava, zato što bunilo remeti prirodne odnose između Ja i spoljašnjeg sveta. Onaj ko je bio široke ruke, postaje škrtica; ratoboran čovek postaje stidljiv, pa čak i kukavica; vredan čovek više ne želi da radi; liberten optužuje sebe, sa bolom i kajanjem; onaj koji je najmanje tražio od ljudi, sada stalno viče izdaja. Svi su prkosni, sumnjičavi, nepoverljivi prema svemu što im se kaže, svemu što se radi; Malo govore; ispuste svega po nekoliko reči: pošto stalno misle samo na jedno, neprestano ponavljaju iste reči.

Postoji mali broj onih koji su brbljivi; njihovo brbljanje je samo jadikovka, prekor, izražavanje straha, očajanja.

Prevela sa francuskog

Aleksandra Mančić

 

Ostavite komentar: