Lukavstvo ratne propagande upravo je u tome što odustajanje od života, od seksualnosti, da bi se služilo nezajažljivom Molohu nacionalne države, prikazuje kao nešto erotično
Za ovu priliku pripremio sam nekoliko napomena o likovima ratnika u tekstovima posvećenim ratnim sukobima koji su započeli 1991. godine na tlu bivše Jugoslavije.
Pri tom sam se potrudio da najveću pažnju posvetim pitanju polnog identiteta ratnika, na šta me obavezuje naslov ove rasprave.1
Ove napomene treba shvatiti kao neku vrstu dodatka i dopune onome što sam o ovoj temi ranije pisao.2 To znači da se i ovde, pre svega, ako ne i isključivo, interesujem za ono što se o današnjim balkanskim vojnicima, dobrovoljcima i ratnim junacima, pripoveda i peva, to jest za uloge koje likovi soldata imaju u političkim i ratničkim mitovima koji su u opticaju u zaraćenim delovima bivše Jugoslavije.
Ratnik – mužjak
Jedna od osnovnih i najupadljivijih crta ratnika, posebno „naših“, je njihova virilnost. Slavljenje i egzibiranje te virilnosti možemo uzeti kao prvu temu savremenih ratničkih mitskih priča.
Biti hrabar i spremno se izložiti opasnostima u kojima rat ne oskudeva predstavlja najveću probu i dokaz muškosti. Ratna propaganda, a posebno propagandni pozivi pod zastavu često se zasnivaju na tom argumentu, na poistovećivanju učešća u ratu sa inicijacijom u svet odraslih muškaraca. Tako je na početku rata u Hrvatskoj jedan oficir JNA, pred TV-kamerama, hrabrio svoje vojnike da se upute preko minskog polja sledećim rečima: „Ko je muško nek pođe s nama“.3 U reviji Hrvatski vojnik može se naći informacija daje i hrvatska vojska tim argumentom potkrepljivala poziv na uključenje u borbu: „Tigre, javi se ako si muško“. 4
Isti paralelizam postoji i u razvijenijem obliku ovog argumenta, gde se javlja diskvalifikacija onih koji se ne odazivaju na pozive da se priključe ratu muškaraca. Oni se na obe strane zovu „maminim mazama“.
„Na kraju krajeva“, kaže jedan hrvatski borac, „vojska smo, a ne mamine maze“.5 U jednoj pesmi Braća Bajić se podsmevaju dezerteru koji „svojoj mami beži“.6
Infantilnost nedostojna junaka pripisuje se neprijateljskim vojnicima. Na primer, u jednoj reportaži objavljenoj u bosansko-hercegovačkom listu Ljiljan (od 2. 11.1994) opisano je kako je jedan Izetbegovićev borac više od pola sata jurio po planini nekog mladog Karadžićevog gardistu, koji je, što se na kraju pokazalo, samo lepo vaspitana i uplašena mamina maza. „Kada ga je ulovio“, piše tu, „gardista je zauzeo gard dignuvši ruke i promucao: ’Čiko, nemojte me ubiti imam trideset maraka u džepu’.“
Mera hrabrosti podudara se sa merom muškosti. U jednoj reportaži objavljenoj u listu Javnost (od 12.11.1994) priča se o nekom za srpske borce opasnom delu Sarajeva, u koji su „išli samo oni što znaju šta nose među nogama“.
Metafora muškosti na ceni je i u današnjem političkom marketingu, bar u Srbiji. Nedavno je Srpski pokret obnove, povodom pete godišnjice svog osnivanja, emitovao propagandni TV-spot u kojem je jedna od proteklih godina rada ove stranke nazvana „Godina muških poteza“.
Ratnica
Muškom identitetu ratnika na izgled protivreči pojava lika ratnice. Ipak, njena uloga je, izgleda, najviše namenjena potkrepljivanju apela ratne propagande upućenih muškarcima, kojima se stavlja do znanja da rat možda i nije tako opasna avantura kad u njega odlaze i žene, zatim da ta avantura može imati i svoju pikantnu stranu upravo zahvaljujući prisustvu mladih i zgodnih ratnica. A žena ratnica upravo je takva: mlada, lepa i negovana. Televizija Srbije u vreme ratne kampanje u Hrvatskoj koristila je i likove mladih zgodnih dobrovoljki. Izjavu jedne od njih, „vrlo mlade žene u ratničkoj uniformi, majke dvoje dece“, navodi Lazar Lalić u knjizi Tri TV-godine u Srbiji. Na pitanje kako se odlučila da ide u rat ona je odgovorila: „Ра eto, kad gledam Televiziju, vidim šta se radi i želim da pomognem i vredi žrtvovati za ovu našu Srbiju svoj život“.
U Ljiljanu (od 2.11.1994) objavljena je velika ilustrovana reportaža pod naslovom „Lijepe žene oslobađaju najljepšu zemlju“. Tu se kaže daje „druženje sa plavokosim, cmokosim, crvenokosim, besprijekorno urednim, diskretno našminkanim djevojkama koje njegovanim djevojačkim rukama stežu pušku i automat, pravo zadovoljstvo“.
Slične su ovim atraktivnim ratnicama Izetbegovićeve vojske dve Martićeve dobrovoljke koje nas gledaju sa naslovne strane revije Vojska Krajine od aprila 1993. Njihove seksepilne crte nije mogla da sakrije ni uniforma ni maskima boja na licu. Jedna od njih svojim prstima sa upadljivim crvenim lakom na noktima steže automat, a o drugoj saznajemo daje iz milošte zovu „Siki – žena zver“.
Junak duše devojačke
Pojava žena i žena ratnica u muškom ratničkom svetu ne remeti predstavu o u osnovi virilnom karakteru ratovanja, nego čak može daje potvrdi. Međutim, ratničku virilnost ozbiljnije dovode u pitanje izvesne feminizirane crte koje se uporno zadržavaju u likovima na prvi pogled najmuževnijih ratnika. Ovde ne mislim na primere koje, recimo, nudi jedan od ratnih dopisnika Duge, koji je opisao pijanu zabavu crnogorskih ratnika pod Dubrovnikom, zabavljenih oblačenjem u žensku odeću zatečenu u Titovoj vili u Konavlima.7
Reč je o starom motivu dvojnog polnog identiteta ratnika, koji ima telo i srčanost muškarca, ali psihu, dušu devojke. Trag tog motiva nalazimo u jednoj rečenici kojom je Pero Slijepčević opisao Aleksu Šantića: „Krv junačka, duša devojačka“. U naše vreme formulu je upotrebio Vuk Drašković u govoru na sahrani Đorđa Božovića Giške, komandanta dobrovoljačkog odreda Srpska garda, osnovanog pod patronatom SPO. Tu je Drašković za srpsku vojsku rekao: „То je vojska duše devojačke, ponašanja svešteničkog, a srca Obilića“. Te osobine krase i lik komandanta Giške, koji je bio, kako kažu pisci jedne knjige njemu posvećene, „nježan čovjek jake građe“, pa je čak ,,u razgovoru sa nepoznatim osobama ponekad crveneo“ (str. 29).
Mogućni izvor ove formule je u ambivalentnom karakteru patrijarhalnog balkanskog ratnika, u kojem su spojene ratnička aktivnost koja ne preza ni od čega, neustrašivost u kontaktu sa neprijateljem i, s druge strane, uzdržanost, ponekad prava stidljivost u društvu, a posebno ženskom. Tu mešavinu hrabrosti i uzdržanosti Gerhard Gezeman je nazvao „heroičkom stidljivošću“. Za patrijarhalnog crnogorskog ratnika, po Gezemanovom mišljenju, prava muškost nema veze sa erotikom, ljubavlju i odnosom prema ženi. Muškarac sve to prezire, a muškim i herojskim smatra kult borbe, dece, predaka i zajednice.8
Takav uzdržan, negativan odnos prema seksualnosti, posebno u vreme rata, vladika Nikolaj Velimirović pripisuje balkanskim seljacima. U njegovoj knjizi Rat i Biblija ima jedno poglavlje, pod naslovom „Razvrat u ratu donosi nesreću“, gde autor tvrdi da se balkanski seljaci i danas pridržavaju zapovesti o uzdržavanju od preljube u ratu, koju je Bog izdao Mojsiju i njegovom narodu: „Čuvati se od svake zle stvari u ratu“, piše tu vladika Nikolaj, „naročito od preljube, predstavlja osnovno pravilo ratnog morala neiskvarenih seljaka balkanskih do današnjeg dana“.9
Ako idemo tim tragom, možemo zaključiti daje ratnikova „duša devojačka“ metafora za seksualnu čistotu, neiskvarenost, za potpunu posvećenost jednom sublimiranom erosu, koji je daleko od banalne vojničke raskalašnosti, u društvu seksepilnih ratnica ih bez njih, koju na izgled kao svoj najjači argument nudi savremena propaganda rata. Izgleda da se tu zapravo predlaže, odnosno traži, nešto što je tome potpuno suprotno, to jest oslobođenost od seksualnosti i posvećivanje drugim, za kolektiv vrednijim, aktivnostima. Nema sumnje da se teži tome da se lik srčanog, pa i iskusnog, prekaljenog borca, na izgled paradoksalno kompletira osobinama seksualne nevinosti ili čistote. Ovde se možemo setiti Jovanke Orleanke i njenog glavnog atributa koji je njeno devičanstvo. Ona nije samo srčana ratnica, nego je pre svega ratnica-devica: La Pucelle d’Orleans.
Ova potreba da se liku ratnika prida devojačka duša, to jest seksualna čistota i nedimutost, može da se dovede u vezu sa njegovom funkcijom plemenitog i časnog ubice neprijatelja, odnosno da se objasni kao potreban uslov da bi se ta funkcija mogla ostvariti na, u religijskom smislu, dozvoljen i bezbedan način. Ali, po mom mišljenju, nevina duša devojačka potrebna je ratniku pre svega zbog toga što je njegova glavna uloga u našoj ratničkoj mitskoj priči uloga žrtve a ne uloga pobednika. Kao što znamo, bogovi traže krv nevine žrtve.
Ratnik kao dete
U stvari, ratnik, odnosno junak duše devojačke reda je metafora nevinosti žreca/žrtve od metafore koju čini spoj deteta i ratnika. Ratnici imaju dečje ih dečačke duše i lica. List Krajiški vojnik, koji izlazi u Banjaluci, objavio je nekoliko priloga o jednoj ratnoj jedinici Martićeve vojske koja nosi nadimak „Vukovi sa Vlašića“.
Među tim prilozima je ijedna pesma sa ovim stihovima:
Ko su ti momci što nose
tugu zavičaja u očima?
Ratnici dečačkog lica
što budni sanjaju noćima…10
Vojnici se najčešće nazivaju našom decom, našim sinovima, pri čemu identitet „roditelja“ koji to govore ostaje neodređen, a može se naslutiti da bi to mogla da bude Država koja svoju decu šalje u rat. Roditeljstvo, pogotovo materinstvo, bolje je poznato kad su vojnici opisani kao deca ih sinovi Domovine, svoje zemlje, na primer Majke Srbije. Vojnici više nisu mamine maze svojih bioloških majki, ali su zato mezimci svoje majke Domovine. Oni su ovoj drugoj potrebni upravo kao nevina deca, kao dečaci neokaljani seksualnim iskustvom.
Ratnik može da se dovede u stanje seksualne čistote i da stekne status nevinog deteta i sina majke Domovine putem neke vrste obreda koji se odvija u smeru obrnutom od smera obreda seksualne inicijacije mladića.
Scenario tog obreda „deseksualizacije“ mladih ratnika slede razni opisi odlaska u rat, koji pre svega znači rastanak od žena i zaustavljanje seksualne aktivnosti. Na primer, jedna stara četnička pesma ovako taj motiv obrađuje:
’Ajmo, momci, vreme nama
rastajmo se sa curama
o ljubavi nema zbora
u borbu se ići mora.
Seksualnost ratnika skrenuta je prema jednoj supstituciji koja se najčešće materijalizuje kao fetišizam oružja. Već navedena četnička pesma ima i ove stihove:
Mesto tvoga belog lica
puška mi je drugarica
mesto tvoje ruke dvije
neveste su fišeklije.
Isti motiv oružja fetiša sadrži jedna reportaža o borcima HVO-a. „Znatiželju u nama budi dječak, sa šeširom na glavi i improvizovanim ’rejbankama’ na očima, Juro Ivaković 17-godišnji bojovnik, koji je umjesto prve djevojke zagrlio 84-ku, a umjesto svoje prve cigarete zapalio četnički tenk“ (Zmaj od Bosne, 3.11.1994, „U posjeti jednoj HVO brigadi“).
Ovaj fetišizam oružja svedoči o tome da mit ratnika, nasuprot prividnoj zaokupljenosti slavljenjem potentnog virilnog muškarca, govori o jednoj morbidnoj erotici, čiji je pravi smisao predavanje nagonu smrti, negovanje kulta smrti.
Ratnik je ne samo seksualno nedozreo ih uzdržan i tako reći ritualno, putem regresije na pubertetsku fazu, od seksualnosti očišćen, nego je njemu još poveren i zadatak da se bori protiv agresivne virilnosti neprijatelja, koji se često prikazuje u liku silovatelja i otimača „naših“ žena. Dakle, ovde je neprijatelju dato da oličava neukrotivu virilnu potentnost, kao razvrat raspojasane muške seksualnosti, dok je našim vrlim ratnicima dodeljena uloga da brane čast napadnute Domovine, nacije i nacionalne teritorije, koje su, dakako, u ovoj mitologiji obično otelovljene kao ženski likovi.
Da bi se nacija sačuvala od nasrtaja i osvajanja, zadiranja u njeno telo ili tkivo, to jest da bi se odbranila od silovanja (da se ne bi, na primer, dogodilo „Silovanje Srbije“, koje nagoveštava naslov knjige Majkla Liza, da hrvatske izdajnice feministkinje ne bi „silovale Hrvatsku“, čega se uplašio pisac jednog članka u Vjesniku), 11 potrebna je žrtva, potrebno je da ratnici proliju svoju krv. Njihov zadatak, kao što je već rečeno, nije toliko u tome da ubijaju neprijatelje, koliko u tome da izginu, da proliju svoju nevinu žrtvenu krv. To potvrđuju mnogi primeri. Ponekad je Domovina predstavljena kao pravo primitivno krvožedno božanstvo, kao Moloh nacionalne mitologije, čiji opstanak zahteva hekatombe žrtava. Na primer, u Santićevoj pesmi „О, zemljo moja“. Tu pesnik razgovara sa svojom zemljom, i pita je:
O, zemljo moja, šta te tako boli?
Zašto me vječno trzaju i more
Jauci dugi iz tvoje dubine?
A zemlja mu odgovara:
moje srce premire i gine
U tvrdom mrazu, bez sunca i zore (…)
Ja mrtve iz sna uzdasima budim,
Jer nema živih da umiru za me.
Mrtav ratnik
U stvari, u mnogim slučajevima slika ratnika je retrospektivna, a to retrospektivno stanovište zahteva njegovo radikalno junaštvo koje se postiže tek žrtvovanjem života. Ratnik je dete Domovine, on je od plotskih želja i dela očišćen sveti ratnik Nacije i, u krajnoj liniji, on je mrtav junak. Jer ovde je doista najbolji junak mrtav junak. Nevinost deteta ih čistota dobijena zaboravom i kroćenjem seksualnosti potrebne su da bi ratnik stekao status nevine čiste žrtve, ah i da bi bio verodostojan mrtvac. Pesma posvećena „Vukovima sa Vlašića“ govori o „ratnicima dečačkog lica“, ah u njoj je i mesto koje otkriva da su oni retrospektivno prikazani kao mrtvi junaci, pokojnici za kojima žene u crnini plaču, i čija dela već pripadaju istoriji:
I dok ponosne majke,
sestre i supruge
rupcima crnim oči vlažne brišu
njihove delije iz dvadeset druge
na Vlašiču
novu „učiteljicu života“pišu!
Mirča Eliade je primetio da mitski junak, za razliku od običnog smrtnika, nastavlja da dela i posle smrti. „Posmrtni ostaci junaka“, dodaje on, „imaju zastrašujuću magijsko-religijsku moć. Njihovi grobovi, njihove relikvije, njihovi kenotafi deluju na žive tokom niza vekova. U izvesnom smislu, može se reći da se junaci približavaju božanskom položaju zahvaljujući svojoj smrti: oni dobijaju neograničenu post-egzistenciju, koja nije ni larvama ni čisto duhovna, već se sastoji u nadživljavanju sui generis, jer ono zavisi od ostataka, tragova ili simbola njihovih tela“. 21
Ovo posmrtno delovanje junaka objašnjava veliku brigu koju preživeli ulažu da posmrtne ostatke svojih znamenitih ljudi, a posebno ratnika, koji su umrli i čak sahranjeni u inostranstvu prenesu u domovinu i ponovo sahrane na njenom tlu. Isto važi za potrebu jasnog i trajnog obeležavanja vojničkih grobalja i stratišta.
Mrtvi vojnici i druge žrtve rata, koji su – kako se često kaže – svoje nevine živote položili na oltar Otadžbine, predstavljaju veći deo aktivnog nacionalnog kolektiva, onako kako ga prikazuje nacionalno-ratnički mit. To potvrđuje i ideja, rasprostranjena posebno u Srbiji, da su grobovi najbolji međaši granica nacionalne države. Živi Srbi su, kako je to formulisao Matija Bećković, samo „ostaci zaklanog naroda“. Sličnu ideju sadrži i pesma pod naslovom „Hrvatskoj majci“, objavljena u Hrvatskom vjesniku iz Vinkovaca (od 3. 07.1994), u kojoj Majka Hrvatska razgovara sa mrtvim hrvatskim vojnicima pobijenim u Blajburgu, koji u savremenom hrvatskom nacionalnom mitu ima istu ulogu kao Jasenovac u srpskom:
Na tisuće Hrvatskih Vojnika
Zovu Majku „Draga naša Mati“,
Glas se čuje ispod Spomenika:
„Poklani te sad mole Hrvati“.
Svi ovi primeri pokazuju da se likovi naših savremenih balkanskih ratnika (a možda i nekih drugih) ne mogu svesti na doduše upadljive i, u nekim tekstovima koji imaju ulogu neposredne ratne propagande, posebno naglašene crte virilnosti. Te crte ostaju zapravo na površini ovih likova i čak su u direktnoj protivurečnosti sa drugim karakteristikama junaka, koje od njih prave muškarce s dušom devojke ih nevine dečake, sinove Domovine ili bar muškarce ritualno uvedene u status vojničkog celibata. A te osobine podvučene su crnim, jer se u krajnjoj liniji povezuju u glavnu
ulogu ratnika kao mrtvog junaka. Tako eksplicitna i površna virilna seksualnost ratnika ustupa mesto jednoj morbidnoj slici na kojoj vidimo da je našem današnjem ratniku Vitezu od Devojke mnogo bliža Smrt.
Lukavstvo ratne propagande upravo je u tome što odustajanje od života, od seksualnosti, da bi se služilo nezajažljivom Molohu nacionalne države, prikazuje kao nešto erotično.
Ivan Čolović
1 „Rat muškaraca“, jedna od tema međunarodnog simpozijuma „Jezik, mit i rat“, održanog u organizaciji fondacije De Balie u Amsterdamu od 11. do 13. maja 1995. U raspravi o ovoj temi učestvovali su i Svetlana Slapšak, Mattijs van de Port i Ernst van Alphen.
2 U knjigama Bordel ratnika (1993) i Pucanje od zdravlja (1994).
3 Vid. o tome u: Pucanje od zdravlja, str. 11.
4 „Tigre, javi se ako si muško“ – na pomalo nezgrapan, ali izazovan oglas koji srećemo u dnevnim listovima odazivaju se neki novi „tigrovi“ … (.Hrvatski vojnik, 10. 09. 1993, str. 12).
5 Isto, str. 14.
6 Up. Bordel ratnika, str. 73.
7 Up. Bordel ratnika, str. 74.
8 Čojstvo i junaštvo starih Crnogoraca, Cetinje 1968, str. 146.
9 Nikolaj Velimirović, Rat i Biblija, Svetosavska književna zadruga, 1993, str. 69.
10 Krajiški vojnik, list 1. Krajiškog korpusa Vojske Republike Srpske, februar 1995.
11 Informaciju o ovom članku, čiji naslov glasi „Hrvatske feministice siluju Hrvatsku“, dobio sam od Rade Iveković.
12 Mircea Eliade, Histoire des croyances et des idees religieuses, I, str. 300.
