– Reč u Univerzitetskoj biblioteci 7. novembra 2013. godine prilikom otvaranja izložbe U traganju za smislom povodom 100 godina od rođenja Albera Kamija i početka objavljivanja dela Marsela Prusta U traganju za izgubljenim vremenom (1913–2013)
Alber Kami, čiju stogodišnjicu rođenja obeležavamo ovom izložbom, bio je višestruki stvaralac: romanopisac, filozof, dramaturg, esejista i angažovani novinar, borac u francuskom Pokretu otpora i moralnim bitkama u vremenu posle Drugog svetskog rata, nepokolebljivi borac za ukidanje smrtne kazne, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1957), tri godine pre tragične i apsurdne smrti (1960). Njegovo raznovrsno delo – koje obuhvata romane: Stranac (1942), Kuga (1947), Pad (1956), Prvi čovek (1994)¸ novele Izgnanstvo i kraljevstvo (1957), pozorišne komade u kojima su igrali poznati glumci i glumice toga vremena: Nesporazum (1944), Kaligula (1944), Opsadno stanje (1948), Pravednici (1949), adaptaciju romana Zli dusi Dostojevskog (1959), eseje: Lice i naličje (1937), Svadbe (1939), Mit o Sizifu (1942), Pobunjeni čovek (1951), Leto (1954) – izražava njegov humanizam, zasnovan na sticanju svesti o apsurdnosti čovekove sudbine i na pobuni protiv apsurda, koja daje smisao svetu i čovekovom postojanju i budi radost.
Kamijevo shvatanje apsurda dobilo je svoj teorijski vid u eseju Mit o Sizifu. Tu on sledi tradiciju francuskih moralista, naročito Paskala, koji je naglašavao „prirodnu nesreću naše slabe i smrtne sudbine“, isticao da „običaj“ i „razonoda“ skrivaju od čoveka njegovo ništavilo. Ali Kami odbacuje pomoć religije i svrstava se u pisce čije traganje za spasenjem uključuje i sreću i koji to spasenje nalaze u samom čoveku. Apsurd proizlazi iz odnosa čoveka i sveta i zasniva se na raskoraku između čovekove želje za smislom i iracionalnosti sveta, između njegove težnje ka jedinstvu i nepremostivog dualizma duha i prirode, između čovekove težnje ka večnosti i konačnosti njegove egzistencije. Otelotvorenje apsurda je antički Sizif, koga su bogovi osudili da neprekidno valja kamen do vrha planine. Ali Kamijev Sizif pronalazi smisao u samoj svesti o apsurdu, iz koje izvlači tri konsekvence: „moja pobuna, moja sloboda i moja strast”. Pobuna predstavlja neprekidnu borbu koja je beznadežna, ali koja daje životu veličinu, uznosi čovekov um koji se neprekidno suočava sa onim što ga prevazilazi. Sloboda ga oslobađa robovanja konvencijama, a strast mu pruža mogućnost da živi u apsurdnom svetu strastveno umnožavajući lucidna iskustva: „Osetiti svoj život, svoju pobunu, svoju slobodu, i to što češće, znači živeti u najvećoj mogućoj meri”, kaže on.
Kami navodi tri primera koji pokazuju slobodu i lucidnu svest apsurdnog čoveka i ostvaruju kvantitet koji omogućava da se oseti život: Don Žuan – ponavljanjem ljubavnih iskustava, glumac – nizanjem uloga, osvajač – novim osvajanjima. Svi se oni ujedinjuju u Sizifu, koji prevazilazi ono što ga pritiska samom svešću o beskorisnosti svojih napora, koja ga uzdiže iznad njegove sudbine i omogućava mu da ostvari jedinu sreću koja je na domašaju čoveka.
A jedini način da se živi u besmislenom svetu jeste pobuna, samo ona može da dâ pravu dimenziju onome što je ljudsko pošto tada naša sudbina zavisi samo od nas, a ne od volje bogova. Iz te perspektive, svaki Sizifov uspon više nije odlaganje poraza, prethodnik novog pada, nego obećanje novog uspona.
Ova filozofija apsurda transponovana je u Kamijevim romanima i dramama, naročito u Strancu, remek-delu koje pruža mogućnost za sasvim različita čitanja: egzistencijalističko (Merso predstavlja apsurdnog čoveka kakav je prikazan u Mitu o Sizifu, pri čemu se aspurd rađa iz „sukoba između ljudskog poziva i nerazumnog ćutanja sveta”), ontološko (Merso je otuđen od sveta i drugih ljudi zbog potisnutog afektivnog života i spontanog nepoštovanja društvenih normi, ali je zadržao čulnu vezu sa svetom), metafizičko (ubijajući Arapina, on ne sledi neki ubilački nagon, nego se čini da je igračka sunca i svetlosti, tj. sudbine), psihološko (usmereno ka Mersoovom odnosu sa majkom), sociološko (usmereno ka odnosu između Mersoa kao pojedinca i društva).
Ta višestruka čitanja ukazuju na bogatstvo ovoga romana, nosioca različitih značenja, kao i na Kamijevu pripovedačku veštinu da posredstvom lika sužene svesti, nemoćnog da osmisli svoje iskustvo, izrazi čitavu jednu filozofiju, ne uplićući se u roman svojim objašnjenjima. Merso je stranac u svetu koji je iznenada lišen iluzija i svetlosti, otuđen i od drugih ljudi i od sopstvenog osećajnog bića. Njegova ravnodušnost prema majčinoj smrti šokirala je mnoge čitaoce koji su se zgražali nad tim „čudovišnim” likom, a još više nad stavom samoga pisca koji je, između redova, nagovestio da oseća izvesnu simpatiju prema svom neobičnom junaku, odnosno da odbacuje onaj konvencionalni moral u ime koga je Merso osuđen na smrt. „Za mene je […] Merso nesrećan čovek, zaljubljen u sunce koje ne pravi senku. On nikako nije lišen osećajnosti, on je obuzet dubokom i upornom strašću: strastvenom željom za apsolutom i za istinom. U pitanju je ipak negativna istina, istina postojanja i doživljavanja, ali istina bez koje se ne može vladati sobom i svetom”, kaže Kami i dodaje da je Stranac „priča o čoveku koji, bez ikakvog junačenja, prihvata da umre za istinu”.
Merso nije ni dobar ni zao, ni moralan ni nemoralan. On je apsurdan. Kroz njegove doživljaje ocrtava se prvo apsurd kao činjenično stanje, a zatim i sticanje svesti o njemu, do koga postepeno dolazi posle besmislenog čina što ga predstavlja ubistvo Arapina. Mersoova nepokolebljiva ljubav prema istini, često suprotna zdravom razumu, izraz je humanističkog stava koji je Kami dosledno zastupao tokom celog života. Taj stav je u romanu Kuga otelotvoren u doktoru Rijeu i intelektualcu Taruu, koji požrtvovano nastoje da suzbiju zlo, a u Padu, na negativan način, u glavnom junaku Klamansu, čiji je „pad“ u očajanje posledica poraznog otkrića da je ceo njegov život bila velika laž.
Kuga prikazuje imaginarnu epidemiju kuge koja zahvata grad Oran, a koja ima simbolično značenje: kugi koja razara telo odgovara unutrašnja, duhovna kuga, laž, mržnja, tiranija, protiv kojih se valja boriti svim sredstvima. Ta borba protiv zla i lucidna hrabrost i solidarnost ljudi koji ulažu sve snage da ga pobede pravi je predmet romana. Dok je Taru intelektualac i mislilac koji želi da bude „svetac bez Boga”, doktor Rije se bori protiv nesreće na konkretan način, obavljajući svoju lekarsku dužnost čak i kada nema mnogo uspeha, predstavljajući, dakle, čoveka od akcije. On nema drugih pretenzija osim da „bude čovek”. Na kraju, epidemija biva suzbijena. Taj ishod nije konačan, kao što nije ni Sizifov uspon, jer bacil kuge ne umire, ali ako je čovek neprekidno svestan i lucidan, to mu otvara vrata za makar privremenu pobedu.
Treba se, dakle, uključiti u „nezaustavljivo kretanje kojim apsurd sam sebe prevazilazi”, kako čitamo u eseju Pobunjeni čovek. To sizifovsko kretanje ujedno je i pobuna, a pobunjeni čovek je onaj koji, ne prihvatajući da bude ponižen, kaže NE zlu koje ga nagriza, a upućuje veliko DA životu iako taj život ne može da izbegne zlo. Rešenje je u onome što Kami naziva „la pensée de midi”, „južnjačka misao”, kako glasi naslov petog poglavlja ovoga eseja, misao zasnovana na jednoj pobuni koja ne prihvata nasilje i ropstvo i pruža otpor svim vidovima toga nasilja. Ta misao prevazilazi svoju geografsko-klimatsku odrednicu i pojavljuje se kao još jedan izraz Kamijevog humanizma koji odbacuje traganje za apsolutom u ime ljudske mere, u duhu Protagorinog shvatanja da je čovek „mera stvari”, kao i Pindarovih reči iz Treće pitijske, koje su moto Pobunjenog čoveka, a koje su bile moto i pesme Groblje kraj mora Pola Valerija, još jednog pisca „mediteranskih nadahnuća“: „Ne žudi, o dušo moja, za životom večnim, već iscrpi polje mogućnoga“.
Kamijeva mediteranska misao podrazumeva prihvatanje sveta uprkos njegovoj nesavršenosti i odsustvu značenja. Kamijev Sizif nalazi sreću u samom obavljanju apsurdnog posla, Merso nije izgubio čulnu vezu sa svetom i uživa u moru i suncu, a u zbirkama eseja Svadbe i Leto Kami veliča mediteranske pejzaže okupane suncem i u njima nalazi pouku: čovek je osuđen da prelazi sa naslade na odricanje, sa želje za životom na svest o smrti, ali mu nisu potrebni bogovi da bi u srcu te večne ambivalentnosti pronašao svoj put. Dovoljno je da posmatra predeo, da bude prisutan u svetu, sa ljubavlju, sa pobunom, svestan da je svaka istina podložna kvarenju, ali i da neka drugačija istina ne bi bila po ljudskoj meri. U toj tački, kaže on, čovek dolazi do „neobičnog trenutka kada duhovnost odbacuje moral, kada se sreća rađa iz odsustva nade, kada duh pronalazi svoj razlog u telu”.
Ali Kami ne prihvata svet da bi mu se potčinio, nego da bi ga popravio i tu misiju poverava pobunjenom čoveku, bio on umetnik ili političar. Njegova mediteranska misao ocrtava se u moralnom i političkom kontekstu i, na paradoksalan način, izražava se revoltom. Taj revolt međutim odbija krajnju slobodu, slobodu da se ubije koja je izraz bezmerja, odbacuje svako nasilje. Esej Pobunjeni čovek (1951) napisan je nekoliko godina po završetku Drugog svetskog rata, u vreme kada Kami želi da raskrinka nasilnički mentalitet i doprinese učvršćenju mira. Tu se trenutak u kome se sunce nalazi u zenitu, a svetlost postaje nepomična pojavljuje kao trenutak istine, one istine koju je Kami celoga života branio, istine koja za njega ima pre svega moralno značenje: „neka granica na suncu“, koja je neodvojiva od ljudske prirode, zaustavlja pobunjenika u drami Pravednici na putu ka zločinu, kome vodi nepoznavanje te granice, bezmerje koje je u antici nazivano hibrisom i uvek bivalo kažnjeno, a protiv koga ustaje Kamijev pobunjeni čovek. Naglašavajući Kamijev humanizam, koji u današnje vreme ponovo postaje veoma aktuelan, završićemo citatom iz ovoga eseja:
„U zenitu misli, pobunjenik tako odbija božanstvo da bi delio zajedničke borbe i sudbinu. Mi ćemo odabrati Itaku, vernu zemlju, odvažnu i odmerenu misao, jasno delovanje i plemenitost čoveka koji zna. Okupan svetlošću, svet ostaje naša prva i naša poslednja ljubav. Naša braća dišu pod istim nebom kao mi, a pravda živi. Tada se budi neobična radost koja pomaže da živimo i umiremo, a koju ćemo od sada odbijati da odlažemo za kasnije“.
Dr Jelena R. Novaković
Univerzitet u Beogradu Filološki fakultet
