Još jedna knjiga o Kamiju
Jasmina Ahmetagić: Knjiga o Kamiju – poetika mere Dereta, Beograd, 2017.
Priznata poznavateljka istorije i teorije književnosti, Jasmina Ahmetagić, autorka nekoliko značajnih knjiga – od kojih ćemo ovde navesti samo nagrađene: Pripovedač i priča (za koju je autorka dobila nagradu Nikola Milošević 2015. godine), Antički mit u prozi Borisava Pekića (2001), kao i Nevidljivo zbivanje: pravoslavna duhovnost u prozi Grigorija Božovića (2012) – objavila je i važne studije o autorima iz svetske književnosti, kao što su Knjiga o Dostojevskom, bolest prekomernog saznanja (2013), a prošle godine i studiju o francuskom nobelovcu Alberu Kamiju, jednostavnog naziva Knjiga o Kamiju – poetika mere.
Knjiga koju je autorka okarakterisala kao kritičko-teorijsko delo, podeljena je na pet delova kojima su pridodate uvodna beleška i završna reč. Već u samom uvodu Ahmetagić navodi da će najuspelije Kamijeve romane Pad i Prvi čovek, zbirku priča Izgnanstvo i kraljevstvo, dramu Pravednici i esej Pobunjeni čovek tumačiti paralelno kako bi osvetlila najvažnije momente Kamijeve poetike, dok će roman Stranac tumačiti zasebno. Autorka napominje da nemaju sva ova dela istu zastupljenost u studiji, roman Prvi čovek je samo pomenut, dok tumačenje Stranca predstavlja okosnicu same knjige. Zato se knjiga može razumeti i tumačiti samo ako se posmatra kao celina, jer ako činimo suprotno ili izdvajamo poglavlja – nećemo do kraja razumeti zašto se autorka vraća na već citirana i pomenuta Kamijeva dela, a sve u cilju da prikaže ono što dela ovog autora čine autentičnim, novim i posebnim u ovom vremenu. Zbog ovakvog pristupa problematici, autorka će za svoju studiju reći da „vrednost knjige raste sa pažljivošću eventualnog čitaoca
Prvi deo studije naslovljen Stranac podeljen je na četiri dela: Pravo i pravda, Bezosećajno ili neverbalno?,
Žrtva životne filozofije, Koncept lične vrednosti i u njemu nas autorka upoznaje sa ovim Kamijevim romanom, koji ne prestaje da zaokupira proučavaoce književnosti. Autorka nas upoznaje sa simbolikom i značenjem naslova, stilom pripovedanja, odnosima među likovima, navodeći razne tumače ovog književnog dela. Za Kamijevog junaka će reći da nema jasno životno usmerenje, i u daljem tekstu pozivaće se na Solarovo psihološko tumačenje Stranca, a i na ostala psihoanalitička tumačenja po kojima je Stranac viđen kao novi Edip, čovek potisnute homoseksualnosti, kao čovek koji se u svemu ponaša suprotno očekivanjima, bez ambicije i bilo kakvog životnog usmerenja. U delu Pravo i pravda autorka evocira svedoke pozvane na Mersoovo suđenje, opisuje njihov odnos prema optuženom i pitanja koja mu sudija postavlja, a koja podrazumevaju da je optuženi isti kao i svi ostali ljudi. Autorka je tužioca predstavila kao lika koji gaji predrasude prema Mersou, jer nekoga ko odbaci religiju sudija vidi kao zločinca. Ahmetagić opisuje Mersoovo emotivno stanje, interpretira ga kao književnog lika koji ne govori o osećanjima. Čitaoci ne znaju kako se oseća i sve ono što glavni junak doživljava u drugom delu romana jeste čista realnost. Ovakvo tumačenje je izuzetno važno, jer donosi jedan novi pogled na Stranca zajedno sa Kamijevim delom Razmišljanja o giljotini iz 1957. godine, koje započinje tako što je Mersoov otac prisustvovao javnom pogubljenju čoveka koji je počinio veliki i gnusan zločin. Ahmetagić insistira da pokaže Kamijev stav o Mersou, ističući da je on jedini Hrist kojeg čovečanstvo zaslužuje. Autorka tumači Mersoa kao junaka koji ne prepoznaje svoja osećanja zbog života kakav je vodio, a njegovo spavanje vidi kao spontanu odbranu od potencijalnih negativnih sadržaja. Njegov iskaz o Bogu veoma je precizan, reći će da u Boga veruje, a kada je primoran da o tome govori, on će reći da nema potrebe sebi to pitanje da postavlja. Dve važne teme – da li je Merso žrtva svoje životne filozofije i da li je Merso jedini Hrist kojeg naše čovečanstvo zaslužuje – biće elaborirane u ovom poglavlju. Slika sveta, pak, u Strancu je oblikovana kroz uzajamnu zavisnost likova, kako lepo primećuje autorka, ali ne na jedan klasičan način, kao u realističnim romanima.
Način pripovedanja u prvom licu otkriva nam karakter junaka, a Bog je, prema autorkinim rečima drugi čovek i drugi ljudi, što se može jasnije videti u Kamijevim potonjim delima. Autorka ističe da koncept lične vrednosti nije bio definisan niti razvijen u trenutku kada je roman Stranac objavljen. To je jedan novi koncept vrednovanja sebe na osnovu ličnih stavova i postignuća. Kamijev junak, kako ističe autorka, postavljen je nasuprot svog društvenog okruženja i u najširem kontekstu gledano, on je lišen koncepta lične vrednosti. To je junak koji živi od danas do sutra, okupiran trenutnim senzacijama, raspoloženjima i nagonima, on je jednostavno čovek bez planova i očekivanja.
U drugom delu studije, pod naslovom Vreme i moderna parabola: Pad, autorka ispituje fenomen vremena, koji iako u vezi sa semantikom romana, kod Kamijevih proučavalaca nije dobio dovoljno prostora . Ističući da je ispovest glavnog junaka Klamansa rastegnuta na pet dana i da je ceo roman ispripovedan kroz Klamansovu naraciju – sve što on govori o sebi jednako je udaljeno od kobnog događaja o kom pripoveda i koji je u njegovom životu dobio granični karakter, zbog čega ceo narativ dobija utisak temporalne cirkularnosti.
Svojim pripovedanjima o prošlim događajima kojima je svedočio, glavni junak romana Pad pridodaje mitski karakter. Upravo je te paralelizme nekad i sad objasnila Ahmetagić – tako da oni samo površno dotiču dimenziju vremena, kao i da je njihov opseg mnogo veći (na šta nas upozorava stvarno/nestvarno koje se proteže na vreme i prostor).
U ovoj se studiji zato jasno razlikuju dva vremenska plana koje autorka imenuje kao: bezvremenost – nešto što je poznato Klamansu u romanu Pad i što se mora razlikovati od vanvremenosti, jer je glavni junak obuzet osećanjem nestvarnosti i lišen nečeg važnog, i vremenost – koja je neimenovana, ali koju prepoznajemo kao pozitivan pol junakovog temporalnog konstrukta. Tako simbolični karakter vremena i biblijski podtekst u romanu bitno utiču na uobličavanje ispovednog narativa i zato je čitaocima teško da utvrde šta pripada iskustvu samog junaka, a šta životu njegovih bližnjih.
Treći deo studije pod naslovom Ćutanje i pogled s Balkona u prozi Albera Kamija počinje konstatacijom da je ćutanje kao fenomen u Kamijevom opusu velika filozofska, autobiografska i poetska tema – jer je ćutanje kao takvo preduslov lične sreće kod Kamijevih likova, još od prvog napisanog romana Srećna smrt pa sve do Prvog čoveka. Kamijeva poetika mere, kako je definiše Ahmetagić, predstavlja divljenje antičkom kultu, duhu i idealima i ogleda se „u veštini da centralne probleme od kojih gradi i inače svedene fabule ostavi neeksplicitiranim a da ne umanji, već naprotiv – uveća dramatičnost dela.“ (93). Autorka objašnjava da je Kamijev stav o tome da su najbolja dela ona u kojima se malo govori, potvrđen u praksi u Kamijevoj poetici. Tako Merso iz Srećne smrti postaje Merso u Strancu, dok su romani Stranac i Pad potpuno lišeni naracije.
Merso je lik koji ne čuje unutarnji glas, a junakova vezanost za majku je tokom interpretacije na sudu prekinuta upravo tišinom. Kod Klemansa imamo, pak, vrtlog reči, zamagljene granice realnosti i fikcije, ali uspostavljene su i granice samog pripovedača. U funkcionalnoj autobiografiji, kako je prvobito zamišljen roman Prvi čovek, Ahmetagić će tišinu interpretirati kao jezik istinske ljubavi, jer upravo junak odrasta u tišini roditeljske ljubavi. Kamijevi junaci nalaze se između odgovornosti prema sebi i odgovornosti prema drugome, a svojim izborom trebalo bi da potvrde ljudskost kojom upravnja mera – ali u tome ne uspevaju.
Četvrti deo studije nosi naziv Heterotopije i telesno tumačenje prostora u Izgnanstvu i kraljevstvu i analizira pet Kamijevih priča povezanih u celinu pod nazivom Izgnanstvo i kraljevstvo. Autorka podseća da je još u samom predgovoru te knjige Kami objasnio šta predstavlja izgnanstvo – egzil, kao stanje duha, u kome nas ništa ne očarava, gde je sve poznato i kraljevstvo – kao vreme i prostor intenzivnog i slobodnog življenja. Autorka ističe prostornu dimenziju ove zbirke priča, kao i da je upravo ta dimenzija navela kritičare, mnogo pre nje da govore o tom fenomenu. „Ako su zbivanja u Kugi mogla biti smeštena u bilo koji geografski okvir, a Merso nije primećivao kolonijalnu stvarnost Alžira, ona je u Izgnanstvu i kraljevstvu u nekoj meri definišuća za junake (…)“ (116). Navodeći kako su junaci ove zbirke u situacije uvedeni bez svoje volje – izuzev Jone koji je u Parizu i Ivara, koji je blizu mora – prostorna karakterizacija likova je u funkciji i psihološke karakterizacije. U Izgnanstvu motivacija izolovanosti junaka prevazilazi psihološku ravan, a kod Kamija je konkretan fizički prostor u funkciji odnosa među likovima i u toj reprezentaciji prostora ogledaju se društveni procesi. Putovanje predstavlja, kako su i pre Ahmetagić ukazali književni istraživači, nešto što mnogo utiče na zaplet i sudbinu junaka. Kako bi putovali, likovi koriste različita prevozna sredstva i njihovo kretanje je otežano, jer oni ne usklađuju lične potrebe i ekonomske uslove. Putovanje kod Kamija ima dublji smisao i ukazuje i na preobražaj samih likova; međutim, autorka ovo Kamijevo delo povezuje i sa religijskim kontekstom i ističe kako čovek i do onostranog mora dospeti samo uz pomoć onog drugog i zato je ključna reč ove zbirke novela – solidarnost, a kraljevstvo nastaje i nestaje samo delovanjem drugih. U daljem tekstu, autorka analizira sve novele, počevši od Preljubnice. Insistirajući na biblijskom kontekstu i tumačenju ovih novela, Ahmetagić metaforu kraljevstva vidi kao solidarnost i zajedništvo i kao „ispunjenje arhetipskog sna o sreći i miru čovečanstva“ (138), i ovaj problem aktualizuje kroz problem današnjih percepcija granica i ostalih problema vezanih za identitet. Kamijevi likovi poput Dari, Žanina i d’Arast ne isključuju društvene norme i to im je posledica psihološke izolacije; njihovi preduslovi su individualizam – kao sloboda u svetu, o čemu Kami piše i u Srećnoj smrti.
Kako je navedeno u uvodnoj reči, poslednji deo studije, koji nosi naslov Alber Kami i Danilo Kiš, ne treba da nas zbuni, jer autorka želi ne samo da predstavi komparativnu analizu Kamijevih i Kišovih dela – već i da približi Kamijeva razmišljanja o revoluciji i pobuni, i pruži jedno drugačije čitanje Pobunjenog čoveka od onog na koje smo navikli. Ahmetagić Kamija približava Kišu, ističući da (zbog nekoherentnog diskursa, mešanja žanrova u romanu Pad) Kami pripada postmodernistima i zato ga dovodi u vezu sa Kišom. Ono što ovu studiju čini zaista posebnom i zanimljivom jesu i ostale paralele između ova dva autora: činjenica da su Kamijevo i Kišovo delo orijentisani na istraživanje fenomena zla, ali ono što spaja ove autore jeste i borba protiv totalitarizma. Interesantno je da Ahmetagić i u biografijama ovih autora vidi sličnosti: Kamijev otac poginuo je na Marni, Kišov u Aušvicu, životi obojice obeleženi su velikim sukobima – Kamijev Alžirskim ratom, a Kišov Drugim svetskim ratom, i, na kraju, prerana smrt čekala je obojicu. Sama sahrana i posthumna tumačenja dela ovih pisca koja su izazivala polemike u francuskoj i srpskoj kulturi, autorka takođe navodi kao zajedničke osobine. Što se tiče same poetike, objašnjavajući čitaocima gde sve ima sličnosti između Kamija i Kiša, autorka će krenuti od opšteg ka pojedinačnim tumačenjima i navešće da su prefinjeni stil, jezgrovita misao i kratka rečenica – odlike oba autora. Ona pravi paralelu između Pobunjenog čoveka i Grobnice za Borisa Davidoviča, jer su revolucionari i odnos dobra i zla glavne teme ovih romana. U Kamijevom delu divimo se revolucionaru Kaljajevu koji odlaže ubistvo jer su se u kolima nalazila deca. Za pojam revolucije Ahmetagić će reći da ona mora sa sobom da nosi nasilje i da nju pokreću politika i ideologija, i kao takva protivna je životu; pobuna, koja se poziva na neku vrednost, stoji na strani života. Autorka navodi druga tumačenja Kišovog dela koja Nevskog vide kao moralnu paradigmu revolucionarne žrtve. Zanimljivo je i pažljivo čitanje Ahmetagić i pronalaženje sličnosti u završecima romana Kuga i Peščanik.
Teorijska i kritička dela na koja se autorka pozivala pri tumačenju pojedinih delova u svojoj studiji odnose se na veliki broj domaćih i stranih autora čija su dela prevedena na srpski jezik. Primećujemo da je korišćen veliki broj izvora na engleskom jeziku, ali da originalna dela na francuskom jeziku nisu konsultovana. To svakako ne umanjuje vrednost ove studije za koju možemo da kažemo da je izuzetno važna za srpske čitaoce, proučavaoce francuske književnosti, ali i studente. Svakako najvredniji deo studije posvećen je komparativnoj analizi Kamija i Kiša i predstavlja važno tumačenje koje nam donosi mnogo novih informacija za obe književnosti. Ovo su ujedno i glavni razlozi zbog kojih smatramo da bi taj deo posebno trebalo prevesti i na francuski jezik.
Velimir Mladenović
