Ponedeljak
Nema direktnih letova iz Engleske za Liberiju. Idete do Brisela ili rezervišete kartu kod specijalizovane avio kompanije Astreja, koja je dobila ime po rimskoj boginji pravde. Leti do Fritauna u susednom Sijera Leonu. Klijentelu čine mahom Afrikanci obučeni kao da su pošli u crkvu. Nose se formalni šeširi, cirkoni i putne torbe Lui Viton. Prolazom se gega mališan u trodelnom odelu s mašnom. Samo su neafrikanci obučeni za „Afriku“, u kaki pantalone, sandale, izgužvane majice. Torbe su im upadljivo jednostavne: iskrzani ruksaci, pohabani koferi. Prtljag nomadskog naroda.
Presek putnika sedi u jednom redu. Veličanstvena mlada Afrikanka u svilenoj bluzi, časna sestra iz Engleske, humanitarac iz Amerike i Libanac koji sebe naziva „popravljačem“: „Popravljam u Fritaunu – električne sisteme, zgrade.“ Doterane Afrikance naziva „skorodošlima“. „Dođu i uskoro odu. Njihove porodice misle da su bogati – a oni pokušavaju da žive u skladu s tom idejom.“ Avion se priprema za sletanje. Popravljač gleda kroz prozor i promrmlja: „Belčevo groblje“, u istom duhu u kom ljudi osećaju potrebu da kažu: „Velika Jabuka“, kad se avion približava Dž. F. K-u. To, kao i mnogo šta drugo u ovom avionu, u sebi sadrži Afriku iz mašte.
Svi se iskrcavaju u Sijera Leoneu, noseći sa sobom Afriku iz mašte, priču kojoj se bar poznaje oblik. Ko ostaje u priči o Liberiji? Jedva desetak ljudi, odvedenih napred da zure jedni u druge preko širokih prolaza biznis klase. Časna sestra putuje dalje: sestra Ana iz reda tjelovskih karmelita. Smeđe čarape u smeđim sandalama, smeđi veo; duguljasto, prijatno lice, iscrtano borama. Radi u Liberiji od osamdesetih; vodi misionarsku školu u Grinvilu. „Otišli smo kad je rat postao neverovatan – sad smo ponovo tu, da podučavamo. Nije lako. Naši učenici su videli takve strahote. Nezamislivo, zaista.“ Deluje zabrinuto kad je pitamo da opiše karakter Liberijaca. „Ili su izuzetno dobri ljudi – ili je obrnuto. Veoma je teško biti dobar u ovim uslovima.“
Dok nisko letimo iznad Monrovije, ne vide se svetla, samo pljusak i bleskavica što osvetljava grane palminog drveća, džunglu iz lošeg filma. Aerodrom nije veći od seoske škole. Jedna jedina pokretna traka za prtljag ostavljena je na milost i nemilost vremenskih uslova; kroz otvor seva munja. Ima više prtljažara nego putnika. Besposleno se vrzmaju i dosađuju, mokri. Deluje neverovatno da ovakva vrućina opstaje i pored kiše. Vidi se samo neizostavna stavka Trećeg sveta, reklama za koka-kolu na bilbordu, čija je ironija proporcionalna udaljenosti od njenog američkog konteksta. Na ovoj piše KOLA – PRETVORITE JE U STVARNOST. Odmah posle natpisa za koka-kolu dolazi suprotan natpis, koji pokazuje da ironija nije u opticaju u Liberiji. Nosi ga devojka naslonjena na izlaz u majici na kojoj piše ISTINA MORA IZAĆI NA VIDELO. RED VOŽNJE
* * *
Istina o Liberiji je sporna. Sastoji se od istovremeno izrečenih „činjenica“, koje se međusobno isključuju. Knjiga svetskih činjenica CIA-e navodi da je „vojni udar 1980, sa Samjuelom Douom na čelu, uveo deceniju autoritativne vladavine“, a ne – kako se u Liberiji uglavnom misli – da je sama CIA finansirala i udar i režim. Douov naslednik, Čarls Tejlor, podstrekač Liberijskog građanskog rata 1989-97, čiji broj žrtava po procenama dostiže trista hiljada, trenutno u Hagu čeka suđenje za zločine protiv čovečnosti, a po Monroviji ima rukom ispisanih bilborda podrške (ČARLS TEJLOR JE NEVIN!) i idealizujućih zbirki njegovih govora koje se prodaju na aerodromu. U Evropi i Americi, Liberijski građanski rat opisuje se kao „plemenski sukob“. U liberijskim učionicama deca iz šest različitih plemena sede zajedno i čini se da ne razumeju kada ih upitate da li im to pričinjava problem.
* * *
U Liberiji ne postoji prava mreža puteva. Tokom kišne sezone krajem leta veći deo zemlje ostaje nepristupačan. Večerašnjoj bujici nije vreme (mart je), ali ovaj put je najbolji u zemlji, s poštenim slojem asfalta: jedna duga, prava linija od aerodroma do hotela Mamba point u Monroviji. Lizbet Holdavej, Oksfamov predstavnik za štampu, sedi pozadi u terenskom vozilu s pogonom na četiri točka i sumira trenutnu situaciju u Liberiji. Ima dugu kestenjastu kosu, u ranom srednjem dobu je i oblači se u široku platnenu odeću; liči na glumicu Penelopi Vilton. „Voli baštovanstvo i veći deo programa Radija 4“ i dugo je radila za BBC. Četiri do pet puta godišnje obilazi neke od najmračnijih zemalja sveta. Čak i po njoj dobro poznatim standardima, Liberija se izdvaja. „Tri četvrtine stanovništva živi ispod granice siromaštva – to je jedan američki dolar dnevno – a polovina živi na manje od pedeset centi na dan. Uništeno je ono malo infrastrukture što je bilo – putevi, luke, gradska struja, voda, sanitarni čvorovi, škole, bolnice – sve je to u očajnom stanju ili ne postoji; nezaposlenost je osamdeset i šest posto, nema ulične rasvete…“ Kroz prozor kola vide se neispravne ulične svetiljke, čije su delove poskidali za vreme rata. Munja i dalje obasjava prizor: kolibice od opeke; ploče valovitog čelika i otpad; još mladića koji se dosađuju, sede u grupama, gledaju kako prolaze kola. Ima dva tipa kola: ogromni kamioneti tojota lend kruzer kao ovaj, obično sa znakom „UN“ na haubi, i taksiji, pohabani žuti nisani čija zadnja stakla otkrivaju po šestoro ljudi zbijenih na zadnjim sedištima, a četvoro napred. Našeg vozača, Džona Flomoa, pitamo da li su osnovne potrepštine – voda i sanitarni sistem, struja, škole – postojali pre rata. „Neke jesu. U gradovima. U selima manje.“ Čak ni struja koja osvetljava aerodrom nije gradska. Dolazi iz hidroelektrane koja pripada Fajerstounu, američkom proizvođaču guma poznatom po pneumaticima. Fajerstoun je 1926. uzeo u najam milion ari ove zemlje, na devedeset i devet godina s povoljnom ratom od šest centi po aru. Svoju hidroelektranu koristi da obezbedi struju za rad postrojenja. Struja na aerodromu je „poklon“ naciji, premda posao Fajerstouna ne bi mogao da funkcioniše bez aerodroma. „Sve je ovo Fajerstoun“, kaže Flomo, pokazujući na tminu. 100
Utorak
Hotel Mamba point je neobična zgrada za Liberiju. Klimatizovana je, ima toalete i čistu pijaću vodu. Na parkingu je desetak kamiona UN. U sali za doručak gosti su uniformisani: kragne s dugmićima, lagane kaki pantalone, laptopovi marke makbuk. „Slušaj ovu ludost“, kaže jedan čovek dok jede kroasan. „Malarija i nije teško rešiv problem.“ Za jednim stolom u uglu starija žena bez uvijanja nabraja statističke podatke nekom novajliji, koji ih beleži: „Populacija, tri i po miliona. Preko sto hiljada boluje od side; životni vek muškarca, trideset i osam; žene, četrdeset i dve. Šezdeset i pet liberijskih dolara je jedan američki. Po zvaničnim podacima, pismenost je pedeset i sedam posto, ali ta cifra je od pre rata – nedostaje cela jedna generacija…“ Desetak liberijskih konobara naslonjeno je na šank u uglu, posvećeno gleda Bejvoč.
Kad god stranci putuju, ma koliko kratko, prevoze ih lend kruzeri nevladinih organizacija. Dvominutna vožnja do sedišta Oksfama vodi pored deponije po kojoj pored mršavih svinja prebiraju ljudi. Zgrade nevladinih organizacija poređane su duž „Puta UN-a“. Svaka je opasana debelim zidom s utisnutim logom, pored kog patrolira liberijsko obezbeđenje. Američka ambasada je otišla korak dalje, prisvojivši jednu čitavu ulicu. Oksfam posed deli s UNICEF-om. Te kancelarije podsećaju na srednju školu u Engleskoj, bela kvadratna građevina s okretnim vratima i kamenim stepeništem. Na svakim vratima je nalepnica: ZABRANJENO UNOŠENJE ORUŽJA. Tu Fil Semvejz, programski direktor, vodi mali tim za razvoj. Ima pedeset i četiri godine, svetlu kosu, vitak je, nosi belu košulju kratkih rukava leti omiljenu među računovođama. Neobično je što pre nije radio na razvoju: dvadeset godina je radio za kompaniju Anglijan voter. Vlada se hladno, praktično, izražava se precizno i brzo: „Trenutno izlazimo iz faze humanitarne katastrofe – voda, sanitetske mere i slično. Sada nas zanima dugotrajan razvoj. Biramo planove koji se usredsređuju na obrazovanje i sredstva za život, i rehabilitaciju bivših boraca, kojih ima na hiljade, a mnogi su deca. Nadamo se da ćete porazgovarati s nekima od njih. Videćete nekoliko naših školskih projekata dok ste tu, i ruralne projekte u okrugu Bong, i Vest Point, a to nam je glavni projekat. Vest Point je sirotinjski kvart – pola stanovnika Monrovije živi u takvim naseljima. A kao što ste videli, vremenski uslovi su ekstremni – osam meseci ovako pada kiša i zemlja se pretvori u blato. Kolera je ogroman problem. Ali morate odabrati polje na koje ćete se skoncentrisati, a mi smo izabrali obrazovanje. Kad smo pitali ljude šta im je najpotrebnije, otkrili smo da često prvo kažu obrazovanje, pa onda toaleti i osnovne sanitarne mere. To vam nešto govori.“
Atmosfera u hodnicima je vesela i odiše entuzijazmom, kao u redakciji školskih novina. Osoblje čine uglavnom mladi Liberijci, obrazovani osamdesetih, pre sloma školskog sistema, ili školovani drugde u Africi. Pozitivni su u pogledu budućnosti, a veliki deo nada polažu u Elen Džonson-Serlif, ekonomistkinju obrazovanu na Harvardu i prvu ženu šefa države u Africi. Elen Džonson-Serlif postala je predsednica 2005, tesnom pobedom nad liberijskim fudbalerom Džordžom Veom. Trenutno je u inostranstvu, promoviše strana ulaganja u svojoj zemlji. Očekivanja Liberijaca su u pripravnosti dok se ona ne vrati. „Nadamo se i molimo“, kažu ljudi na pomen njenog imena. Za sada, njen stvaran uticaj je konceptualan a ne realan: u Liberiji je trenutak za žene. Svuda se priča o novoj generaciji devojaka koje će „odvesti Liberiju u budućnost“. Među zaposlenima u nevladinom sektoru popularan je izraz „rodna strategija“. Danas prvo idemo u posetu jednom od „ženskih klubova“ koje Oksfam finansira.
Abraham Paje Kone, tridesetsedmogodišnji Liberijac koji izgleda petnaest godina mlađe, pratiće posetioce. Govori na kitnjastom, ekspresivnom engleskom, začinjenom jezikom nevladinih organizacija otežalim od skraćenica. Pre nego što je počeo da radi na Oksfamovom projektu za obrazovanje, istovremeno je imao tri posla: radio je kao predavač na Zajonskom univerzitetu, nastavnik u Liberijskoj baptističkoj bogosloviji i direktor za obrazovanje na Zapadnoafričkom obrazovnom institutu, a taj mu je poduhvat obezbedio deset američkih dolara dnevno. On je „karakter“ tima. Piše poeziju. Pun je entuzijazma prema radu Oksfama: „Kucnuo je čas za žene! Sada razumemo rod u Liberiji. Ranije nikada nismo obrazovali liberijske žene; nismo bili svesni njihovog veličanstvenog potencijala! Ali želimo da žene Liberije sada ustanu! O, da! Da ustanu poput Elen! Hoćemo da kažemo da sve što muškarac može da uradi, žena može isto ali još bolje!“
Fil Semvejz, koji uživa u Abrahamovim improvizovanim govorima iako ih ne podstiče, vraća se praktičnim pitanjima. „Bezbednost je i dalje problem. Postoji ponoćni policijski čas za svakog – molimo vas da ga se pridržavate. Ponekad dođe do nereda – spontanih nereda malih razmera. Ali s Abrahamom ste sigurni – možda dobijete i pesmu ako ste srećne ruke.“
* * *
Lizbet i Abrahamu sada se pridružuje fotograf, Obri Vejd, tridesetjednogodišnji Anglo- -Holanđanin. Mršav je, tamnoplav. Nosi platneni šešir da ga štiti od sunca ispod kog viri izdužen nos beo od kreme za sunčanje. Naslonio je objektiv na prozor kola. Rukom ispisani bilbordi oivičavaju put. JESU LI VAS SILOVALI? Takođe STOP SILOVANJU U LIBERIJI. Lizbet pita Abrahama s kojim se još „konkretnim problemima suočavaju žene u Liberiji“. Spisak je poduži: žensko obrezivanje, brak od jedanaeste godine, poligamija, bračna svojina. Devojke „tradicionalno odvraćaju od škole“. U pojedinim plemenima, muževi tajno teraju žene da se upuste u seksualne veze kako bi prestupniku mogli naplatiti „taksu za neverstvo“, koja se nadoknađuje u vidu neplaćenog rada. Kultura seksualnih usluga datira od pre rata. Dalje bilbordi upozoravaju devojke da ne nude svoja tela za školske ocene, što je ustaljena praksa. Geslo Liberije moglo bi biti: „Gde ima slabosti, izrabljujte je“. To geslo po svojoj prirodi nije samo liberijsko. U maju 2006. jedna istraga koju je sproveo BBC otkrila je „sistematsko seksualno zlostavljanje“ u Liberiji: mirotvorci UN-a nudili su hranu izbeglim tinejdžerkama u zamenu za seks. U novembru iste godine anonimni lokalni radnik jedne nevladine organizacije rekao je toj korporaciji sledeće: „Mirotvorci i dalje koriste situaciju da seksualno eksploatišu mlade devojke. Takvi činovi još uzimaju maha uprkos izjavama da se njihov broj smanjio.“
* * *
U jednoj školi u Junifikejšn Taunu odabrali su četrnaest devojčica iz ženskog kluba da sednu s nama u novoj školskoj „biblioteci“. Reč je o jednoj sobici, u kojoj je veoma vruće. Lizbet se zacrvenela, kosa joj se lepi za čelo. Košulje nam se provide od znoja. Mala, nasumična zbirka školskih knjiga na polici zastarela je čitavu deceniju. Pored je daktilografski kabinet, ponos kluba. Tu uče da kucaju na deset staromodnih mašina. To nije „škola“ onako kako je inače zamišljamo. To je zgrada sa hiljadu dece koja čekaju da se škola manifestuje. Unapred smišljena pitanja – Volite li da učite? Koji vam je omiljeni predmet? – postaju apsurdna. Deca odgovaraju tiho i tužno na teško razumljivom „liberijskom engleskom“. Nastavnica prevodi nejasne odgovore. Nju je jednako teško razumeti. Šta biste voleli da budete kad porastete? Među omiljenim odgovorima je „pilot“. Ali i „mornar u vojsci“. Brodom ili avionom, razmišljaju da pobegnu. Ostali kažu „medicinska sestra“ ili „doktor“ ili „nešto u vladi“. Očigledna su dva izlaza za nuždu u Liberiji: humanitarna pomoć i vlast. Šta vam rade očevi? Mrtvi su, ili rade kao sakupljači lateksa. Jedna devojčica duboko uzdiše. To nisu prava pitanja. Ozlojeđena nastavnica nas podstiče: „Pitajte ih koliko često mogu da dođu u školu“. U prostoriju se uvlači očaj. Jedna devojčica stavlja glavu na sto. Niko ne progovara. „Pitajte mene“. Kaže devojčica koja je uzdisala. Ima četrnaest godina; zove se Ivlin B. Momo; ima srcoliko lice, lepih crta. Gotovo da podrhtava od inteligencije i nestrpljenja. „Moramo da radimo s mamama na pijaci. Moramo da preživimo, a novca nema. Jako je teško ostati u školi. Nema para, razumete li? Nema nimalo para.“ Zapisujemo to. Je l’ vam kucaće mašine koriste? Ivlin nas popreko pogleda. „Da,da, naravno – to je dobra stvar; veoma smo zahvalni.“ Čini se da se jako trudi da ne zavrišti. To je u suprotnosti s držanjem ostalih devojčica, koje samo deluju iscrpljeno. A knjige? Ivlin opet odgovara. „Sve sam ih do sada pročitala. Odlično mi ide matematika. Pročitala sam sve knjige iz matematike. Treba nam još.“ Imate li knjiga kod kuće? Ivlin polako žmirka, odustaje. Jedno po jedno odlazimo do daktilografskog kabineta. Obri slika Ivlin kako se pretvara da kuca. Podvrgava se tome kao što bi se neki političar podvrgao ponižavajućoj, ali nužnoj prilici za slikanje. Defilujemo napolje na suvu, razdražujuću vrelinu. Obri ide unaokolo u potrazi za nečim što bi fotografisao. Škola je izolovana na prašnjavoj čistini oivičenoj monotonim plantažama kaučuka. Ivlin i njene drugarice poređale su se ispod jednog drveta da otpevaju pesmu u uskom slogu, po melodiji tipičnu za zapadnu Afriku. „Braćo i sestre Liberijci, rat je završen! Recite svojim devojčicama, dovedite ih u školu! Vaš rat je završen – potrebno im je obrazovanje!“ Glasovi su veličanstveni. Devojčice pevaju bez grimasa; mrtvog pogleda, bez osmeha. Oko nas se vrzmaju dečaci kojima je dosadno. Niko im se ne obraća niti ih slika. Nastavnica ne brine da bi dosada i nezadovoljstvo mogli prerasti u gnev i nasilje: „A, ne, njima je veoma drago zbog devojčica.“ Dok se posetioci spremaju da odu, Ivlin nas zaustavlja na stepeništu. Pogled joj je čudan, toliko svojeglav, toliko željan, a opet bez ikakvih očekivanja. Reč očajan se često pogrešno upotrebljava. Znači upravo ovo. „Zapisaćete šta nam je potrebno. Imate olovku?“ Na spisku je sledeće: knjige, knjige iz matematike, knjige iz prirodnih nauka, vežbanke, sveske, hemijske, olovke, još stolova, kompjuter, struja, agregat za struju, nastavnici.
* * *
Vozimo se nazad u Monrovijud:
„Abrahame – zar ne postoji budžet za obrazovanje?“
„Kako da ne! Naravno. G. Serlif je obećala da će se odmah preduzeti mere za osnovne službe. Ali raspolaže budžetom od svega 120 miliona dolara za celu godinu. Samo za UN u Liberiji godišnji budžet je 875 miliona. A imamo i 3,7 milijardi duga!“
„Ali koliko je koštalo ono što smo maločas videli?“
„Deset hiljada. Izgradili smo još jedan deo škole, obezbedili sav materijal, i tako dalje. Da nismo to uradili mi ili neka druga nevladina organizacija, ne bi ni bilo urađeno.“
„Plaćate li nastavnike?“
„Ne bi trebalo – ne želimo dvoklasni sistem. Ali možemo ih, primera radi, obučavati. I mnogi nastavnici u Liberiji školovali su se samo do dvanaeste ili trinaeste godine! Ovde slepi vode slepe!“ „Ali onda funkcionišete kao vlada – obavljate njihov posao. Zar nevladine organizacije to rade?“ „[uzdahne] Vidite, nema ljudskih resursa, i nema para. Svi moramo da popunjavamo praznine; UN, Oksfam, UNICEF, Fond hrišćanske dece, Norveški savet za izbeglice, Međunarodni komitet za spasavanje, Lekari bez granica, STC,1 PWJ… “
„?“ „
Peace Winds Japan.2 Još jedna nevladina organizacija. Mogu vam sastaviti poduži spisak. Ali različite humanitarne organizacije imaju drugačije obaveze. Kod nas nema obaveza. Novac ide direktno.“
„Znači ljudi vam mogu slati novac izdvojen za određene projekte?“
„O, da! [dugo se smeje] Molim vas, stavite to u članak.“
Sreda
Ulični prizor u Monroviji je postapokaliptičan: ljudi su u ljušturi pređašnjeg života. Hotel Interkontinental je sirotinjska četvrt, dom je stotinama ljudi. Stara predsednička rezidencija razvaljena je kao kuća za lutke; mladići sede na skeletnom spiralnom stepeništu, da iskoriste hlad. Abraham pokazuje državni žig Liberije na zidu: ukotvljen brod s natpisom: „Ljubav prema slobodi dovela nas je ovde“. Oslobođeni američki robovi (poznati kao Ameriko-Liberijci ili, kolokvijalno, Kongoanci) osnovali su 1822. koloniju na podsticaj Američkog kolonizacionog društva, koaliciju robovlasnika i političara čije motive nije teško dokučiti. Čak su i koreni Liberije ogrezli u nepoštenje. Polovina emigranata pristiglih u prvom talasu umrla je od žute groznice. Do kraja hiljadu osamsto dvadesetih preživela je mala kolonija od tri hiljade duša. U Liberiji su izgradili kopiju prethodnog života: domove u stilu onih na plantažama, crkve s belim tornjevima. Neprijateljski raspoložena lokalna plemena Malinke bila su ogorčena zbog njihovog dolaska i ekspanzije; sporadični oružani sukobi postali su uobičajeni. Kad je AKD bankrotiralo četrdesetih godina XIX veka, zahtevalo je da „država Liberija“ proglasi nezavisnost. Bio je to prvi u nizu primera mešanja kategorija: Liberija tada nije bila država. Njen poljoprivredni izvoz uskoro su nadmašile cene uvoznih artikala. Šema evropskih pozajmica (i obustava plaćanja istih) počela je sedamdesetih godina XIX veka. Novac je iskorišćen da bi se delimično modernizovalo zaleđe u kom su živeli crni Ameriko-Liberijci, dok je osiromašena starosedelačka unutrašnjost zanemarena. Odnos između te dve zajednice predstavlja lekciju iz veštačke prirode „rase“. Za Ameriko-Liberijce ovi drugi su bili „urođenici“ – nezakonita trgovina robljem među Malinkama nastavila se do hiljadu osamsto pedesetih. Još 1931. Liga nacija razotkrila je zloupotrebu prinudnog rada starosedelaca. Abraham, na prednjem sedištu, naginje se nazad prema Lizbet: „Znate šta kažemo na taj pečat? Ljubav prema slobodi ZATEKLA nas je ovde.“ To je omiljena liberijska pošalica. Abraham se neumereno smeje. „Eto, tako je to bilo. Došli su ovde, i uvek su držali moć dalje od nas! Imali su svoju Pravu vigovsku stranku, pa smo 133 godine bili mirna jednopartijska država. Ali nije bilo pravde. Starosedeoci čine devedeset i pet procenata stanovništva, a nismo imali ništa. A, ti Kongoanci – sva moć je bila njihova. Svi u vladi su bili Kongoanci. Činili su jedni drugima usluge, davali jedni drugima novac. Nama dugo nije bilo dozvoljeno ni da glasamo – sve do šezdesetih!“
Liz postavlja razumno pitanje: „Ali kako biste znali da je neko Kongoanac?“
„O, znali biste. Imali su poseban način izražavanja i oblačenja. Uvek su se oslovljavali sa ’gospodine’. Uvek krupna riba. I živeli su jako dobro. Ovo je“, kaže pokazujući na opustošenu Monroviju, „sve bilo vrlo lepo.“
Najveće betonske zgrade – nekadašnje Ministarstvo zdravlja, nekadašnje Ministarstvo odbrane, glavni štab Prave vigovske stranke – ostaci su mirnodopskih, nepravednih režima predsednika Tabmana (1944-71) i predsednika Tolberta (1971-80), prema kojima su Liberijci perverzno nostalgični. Univerzitet, bolnicu, škole, sve je finansirala vigovska politika velikih međunarodnih pozajmica, stranih koncesija van regulative, koje su obično davali kompanijama za „ekstrakciju“ u poljoprivredi, a one dobra otpremaju direktno iz zemlje bez obaveze oporezivanja na dodatnu vrednost. U XX veku Liberija je uglavnom imala nadimak: Republika Fajerstoun. Poslovi koji su Liberijce osudili na sirotinjske plate i nehumane uslove života zaključivali su se u tim starim zdanjima vlade. Ljudi koji su imali najviše koristi od tih poslova radili su u tim zgradama. Sada na njihovim prozorima vise rite, fasade su izrešetane, a unutra je na hiljade bespravno useljenih stanara, bez toaleta, bez tekuće vode. Naravno, grade se nove zgrade, zaključuju se novi poslovi. 28. januara 2005, dok je prelazna „nadzornička“ vlada kratko vodila uništenu zemlju (izbori su organizovani kasnije te iste godine), Fajerstoun je na brzinu odradio još jednu koncesiju: pedeset centi po aru za narednih trideset i sedam godina. Postrojenje za preradu – koje Liberijci traže od sedamdesetih godina prošlog veka – nije deo te pogodbe. O tom poslu su pregovarali ministri finansija i poljoprivrede, koji mandat nisu dobili od naroda i posle nekoliko meseci više nisu bili u službi. Potpisan je u kabinetu predsedničke rezidencije u prisustvu Džona Blejnija, tadašnjeg američkog ambasadora. Tokom istog perioda, Mital stil je postao vlasnik gvozdene rude u Liberiji, što je toj kompaniji obezbedilo kontrolu nad prostranom teritorijom Nimbe na kojoj se obavlja koncesiona delatnost. Grupa za kampanje Global vitnes opisala je Mitalov posao kao „studiju slučaja kada multinacionalne korporacije teže da maksimalno povećaju profit koristeći rupu u međunarodnom zakonu kako bi obezbedile koncesije i ugovore koji jasno favorizuju datu korporaciju u odnosu na naciju domaćina.“
Aktiviste frustrira to što Liberijci imaju tendenciju da uzrok svoje nevolje ne vide u stranim kompanijama koje se bave ekstrakcijom, i njihovim lobijima u vladi. Liberijci ne razmišljaju tako. Većina Liberijaca zna koliko je plaćen sakupljač lateksa: trideset i pet američkih dolara mesečno. Svi znaju koliko je plaćen ministar u vladi: dve hiljade američkih dolara mesečno – pravo bogatstvo po liberijskim standardima. Niko ne zna kolika je godišnja zarada Fajerstouna (samo od proizvodnje u Liberiji, 2005. su zaradili 81.242.190 dolara). U zemlji gde nema srednje ili radničke klase, gde nema funkcionalnog građanskog života, vlada je sve. Ona je sve što postoji od novca, stambenog prostora, zdravstvene zaštite i školovanja, od normalnog života. Ona je meta svih stremljenja, sveg besa. Sinonimija između reči vlada i vladinih zgrada jeste jedan od pouzdanijih pokazatelja slabe demokratije. Navala na Dauning strit i ubistvo premijera ne bi dovelo do transfera izvršne vlasti. U Liberiji, kao i na Haitiju, važi upravo suprotno. Nasilje u proteklih četvrt veka delom je predstavljalo bitku za kongoanske nekretnine, posebno za drugu, ozloglašenu predsedničku rezidenciju. Teško je naći i jednog jedinog Liberijca potpuno oslobođenog čari tog zdanja. U knjizi Liberija: istinsko srce tame, grozomoran izveštaj o ratu 1989-97, autorov prikaz katastrofalne bitke za Monroviju 1990, delom je kao ratni izveštaj, a delom kao članak u časopisu za nekretnine:
„Iz univerzitetskog kampusa, NPFL3 [Čarlsa Tejlora] otvorio je tešku vatru na snažno utvrđenu predsedničku rezidenciju: ogromnu veličanstvenu građevinu koju su Izraelci podigli 1964. za 20 miliona dolara. Naličjem okrenuta ka blistavoj atlantskoj plaži s belim peskom, predsednička rezidencija smeštena je tamo gde je zapadna Afrika najbliža Brazilu.“ Godine 1990. unutra je bio predsednik Samjuel Dou i odbijao da izađe.
Deset godina pre toga, 1980, kada je dvadesetosmogodišnji Dou, polupismeni pripadnik plemena Kran i stožerni narednik u liberijskoj vojsci, pripremio i izveo državni udar, njegova meta takođe je bila predsednička rezidencija. Izborio se da uđe u nju, izvadivši utrobu predsedniku Tolbertu u njegovom krevetu.
* * *
Odlazimo u obilazak pijace Crvenog svetla.
Obri: „Zašto se zove pijaca Crvenog svetla?“
Abraham: „Zato što je tamo nekada bio semafor.“
Reč je o kružnom komadu zemlje, oivičenom radnjicama i punom uličnih prodavaca. Radnje imaju imena poput Braća Arun ili Kod Zijada, i sve ih poseduju Libanci, kao što je slučaj i sa hotelom Mamba point. Libanci su vlasnici gotovo svih malih preduzeća. Abraham sleže ramenima: „Prosto su imali novac kada mi nismo.“ Sumorno naravoučenije leži u liberijskom građanskom zakonu: ko god nije „afričkog porekla“ ne može biti građanin. Libanski novac ide pravo u Liban.
Žene čuče po obodima pijace i prodaju polietilenske vrećice sapuna u prahu. Neke pomaže WOCDAL,4 asocijacija koju finansira Oksfam. WOCDAL im pozajmljuje sto liberijskih dolara (manje od dva američka) dnevno. To ženama obezbeđuje neznatnu ekonomsku prednost na pijaci, uporedivu s onom koju su Libanci imali nad Liberijcima pedesetih godina XX veka: posedovanje novca kada ga ostali nemaju. Niko drugi na toj pijaci ne može da priušti punu kutiju pudera u prahu. Žene to onda prodaju deo po deo, zadržavaju zaradu i vraćaju onih sto dolara WOCDAL-u. Zanimljiva je činjenica da kutija sapuna u prahu, koja se prodaje u malim količinama, donosi više novca u Trećem svetu nego u Prvom. Jedna žena s petoro dece kaže nam da joj to omogućava da dvoje od troje dece pošalje u školu. Ostalo troje rade s njom na pijaci. Kako odlučite koga da pošaljete? „U školu šaljem decu od četrnaest i petnaest godina, pošto će oni pre završiti. Deca od pet, šest i sedam godina rade sa mnom.“
Četvrtak
Iz terenca Vest Point ne izgleda kao „glavni projekat“. Uzan prolaz pun prljavštine, s obe strane oivičen malim prebivalištima sačinjenim od smeća, blata i metalnih otpadaka. Deca nadutih stomaka, hrana koja truli, muškarci koji lome kamen. To se proteže kilometrima. Vozilo ostaje u uličici preuskoj da bi se njome prošlo. Posetioci moraju da hodaju. Izbliza, prizor deluje drugačije. Nije to jedan prolaz. Tu su čitave mreže uličica. To je grad. Kuva se hrana. Mali štandovi, pileći ražnjići na prodaju. Deca prate Obrija, u želji da ih on slika. Smelo poziraju: s velikim pesnicama na kvrgavim, tankim rukama. Niko ne prosi. Zastajemo pored radionice s naslaganim drvenim stolovima i stolicama, čvrstim, ali ne i lepim. Upravo ih premazuju bojom karamela. Tu je jedan veoma visok mlad belac, programski direktor Oksfama u Vest Pointu, da nas povede u obilazak. „Ovo“, kaže položivši obe ruke na najbliži sto kako bi naglasio značaj svojih reči, „predstavlja veliko majstorstvo, ne?“ Lizbet zuri u drvo: „Mm, svesni ste da se nije skroz osušilo?“
* * *
Patrik Aliks ima trideset godina. Polu-Francuz je, izrazito aristokratskog izgleda, i toliko ozbiljnog držanja da čoveku dođe da u njegovom prisustvu izgovara gluposti. Pre Vest Pointa radio je u Zambiji i obavljao je hitne poslove, kvalifikovao se za ovlašćenog računovođu, radio je za Svetski fond za zaštitu živog sveta u Indoneziji („Nekada sam bio borac za ekologiju“), sproveo je evaluaciju upravljanja francuskog programa za reaktor za nuklearnu fuziju, producirao je jedan rege album na Haitiju i svirao violinu u Liverpulskom filharmonijskom orkestru. Ovaj spisak nije kompletan. Svedok je napretka u Liberiji od najstrašnijeg vanrednog stanja do početaka „razvoja“. „Suštinski, pratimo povratnike iz logora – mnogi su se nastanili u ovoj zajednici. Šezdeset i pet hiljada ljudi živi ovde, od toga trideset hiljada dece. E sad, u sirotinjskim četvrtima ima devetnaest škola, je l’? Dakle…“ Čekajte. U sirotinjskim četvrtima ima škola? Patrik se mršti, zastaje. Pritiska slepoočnice. „Naravno“, kaže. „Ali mi idemo u jedinu državnu školu. Ostale su privatne, dele prostor s crkvama, ili džamijama, a nastavnici volontiraju. Ima ovde i nastavni savet, jedan poverenik, opštinski savet – shvatate da je sirotinjski kvart opština? Podeljena je na blokove i zone. Područni predstavnici sazivaju sastanke. Drugačije se ništa ne bi uradilo.“
Brzo kreće kroz haotične uličice, siguran da zna put. Kad stignemo, Patrik kaže: „Trebalo je da vidite kakva je pre bila. Ovo je slika „posle“!“ Obri fotografiše dugu, nisku betonsku zgradu, sa četiri velike, prazne prostorije. Patrik kaže: „Dakle, Liberija ima jedinstvenu istoriju oslobođenih robova… To znači da su strukture vlasti samo pozajmljene, i mnogo titula 107 – ministar za ovo, ministar za ono – ali to su sve kozmetičke promene… Sada se stvari menjaju; dali su deset procenata budžeta na obrazovanje, što je ogroman postotak, ali opet ima samo dvanaest miliona dolara za celu državu. Trenutno ima previše da se uradi. Nevladine organizacije popunjavaju rupe. Malopre ste videli jedan deo našeg projekta za poboljšanje uslova života: očevi uče kako da prave školski nameštaj, koji mi, škola, kupujemo od njih po poštenoj ceni. Oni taj nameštaj prodaju svim školama u Vest Pointu. A majke šiju uniforme – nadam se da to ne zvuči previše kao tradicionalne rodne podele…“
Ispred škole stoje Džon Braunel, direktor projekta za poboljšanje uslova života, i Ela Koulman, koja je donedavno bila poverenica Vest Pointa. Gospodin Braunel je slavna ličnost u Vest Pointu: igrao je fudbal za Liberiju. To ga je odvelo u Sjedinjene Države i Brazil. „Rio de Žaneiro!“, kaže on, nežno se osmehujući, kao da govori o raju. Košulja mu je čista uprkos vrelini, i ima ramena kao kod ragbiste. Ela Koulman je takođe neka vrsta slavne ličnosti, i ljudima je dobro poznata širom Vest Pointa. Njen pristup brizi o ljudima je praktičan. Ulazi u kuće da proveri situaciju ukoliko se sumnja na zlostavljanje. U sopstvenoj kući čuva decu ako se plaši za njihovu bezbednost. Strastvena je: „Ima sedmogodišnjih devojčica koje su silovali odrasli muškarci! Razgovaram s roditeljima – obrazujem ljude. Ljudi su toliko siromašni i očajni. Ne znaju. Na primer, ako majka dete ostavi kod kuće da bi zaradilo pedeset liberijskih dolara na pijaci, kažem joj: ’To ti je za jedan dan! A šta je s budućnošću?’ Evo još jednog primera: jedan od najmlađih mališana ovde, stalno je dirao jednu devojčicu – pa smo se sprijateljili. Bio je kažnjen – ali to što sedi napolju neće pomoći. Otišla sam kod njega kući. Cela porodica spava u jednoj sobi. Rekla sam roditeljima: prerano ste ovu decu izložili tim stvarima. Ako se onoj devojčici nešto desi, vi ćete mi odgovarati!“
A da li među vašim učenicima ima bivših vojnika? „E, moja devojko“, kaže Ela Koulman tužno, „bivših vojnika ima svuda. Ljudi žive pored dečaka koji su im ubili porodice. Mi, kao narod, moramo mnogo da radimo na isceljivanju.“
Patrik objašnjava logistiku. Direktor škole dobija trideset američkih dolara mesečno. Da se iznajmi straćara u sirotinjskoj četvrti na mesec dana, treba ti četiri američka dolara nedeljno. Liberijske nastavnike je lako podmititi. Malo platiš i položiš ispit. Na univerzitetu je to endemijski problem. Nastavničke kvalifikacije su obično sumnjive. „Dosadno je kad se ponavlja, ali sve to potiče od krajnjeg siromaštva. Da ste vi nastavnik koji živi u straćari na gomili smeća, verovatno biste postupili isto.“ Gospodin Braunel počinje da izražava nadu u Inicijativu Fast trek,5 kod koje se Liberija prijavila za novac. Ponosno istura grudi. Među ciljevima je i smanjenje broja učenika po nastavniku s 344:1 na 130:1. Patrik brzo klima glavom: „Tako je, ljudino… ali za to će biti potrebne tri godine – dok se strategije osmišljavaju, ovoj deci sada nešto treba. Pogledajte ih. Čekaju.“
„To je tužna istina“, kaže Braunel.
U hladu, četiri devojčice su dobile zadatak da razgovaraju s nama. Razgovor je kratak. Sve žele da postanu doktorice. Šutiraju prašinu, odbijaju da nas gledaju u oči. Ionako imamo da im ponudimo samo besmislice. Dobro je što sve želite da budete doktorice. Uskoro će u Liberiji biti mnogo doktora!
Lizbet uzdiše, mrmljajući: „Osim što postoji otprilike dvadeset i tri liberijska doktora. I četrnaest medicinskih sestara. U celoj zemlji.“
Posetioci pomalo posustaju; sedaju na zid. Učenice gledaju sa sažaljenjem – nepodnošljiv obrt. Trkom odlaze da pomognu majkama na pijaci. U međuvremenu, Ela Koulman i dalje priča; objašnjava da će u nekom trenutku vlada počistiti ovaj sirotinjski kvart, ovu školu, sve i svakoga u njima. Ne misli da je ta situacija nemoguća. Ona još ne pati od „dobrotvorskog zamora“. Kaže: „Verujem da će sve ispasti kako najbolje može. Ovu zajednicu smo napravili od blata, ali ne možemo tu ostati.“
Petak
Okrug Bong je prelep. Bujna zelena šuma, blag povetarac. Tu ima minijaturnih nilskih konja i majmuna; nagoveštaj mogućnosti Liberije. Bogata je prirodnim dobrima, u brdima je prohladno, na plažama vruće. Nijan P. Zike je Oksfamov programski direktor za ovu oblast. Jedar je, zgodan, nalik dečaku. Školovao se tokom poslednjih dana Tolbertovog režima („Ubijen je kad sam bio u četvrtoj godini srednje škole“). Nijan pomaže da se obnove male seoske zajednice Bonga, strateške oblasti za koju su se borile sve zavađene strane. Ljudi žive u tradicionalnim kolibicama s trščanim krovovima, postavljenim oko centralnog trga. Mirno je i čisto. Ljudi u zajednici su blisko povezani i okupljaju se oko posetilaca kako bi se uključili u razgovor. U jednom selu neka žena objašnjava situaciju s hranom. Ona je „1-0-0“, njena deca su (obično) „1-0-1“; mnogi drugi su „0-0-1“. To je binarni sistem koji pokazuje dnevne obroke. Ipak, stvari idu nabolje: sada tu postoje škole; postoje javni ve-cei. Nijanovi projekti podstiču sađenje pirinčanih polja; muškarci rade u njima, a žene pirinač nose na pijacu. To je više od poljoprivredne proizvodnje za sopstvene potrebe koja je postojala pre rata. Njegov san je da poveže sva ta sela u jedan trgovinski prsten koji koristi strateški centralni položaj Bonga i proizvode prodaje u Monroviji. Nijan: „Morate da shvatite, u ovom području, sve je bilo uništeno. Ovde su bili najveći kampovi za raseljena lica. Pomogli smo ljudima da se vrate tamo gde su nekada bila njihova sela; pomogli smo im u obnovi. Sve što ovde vidite urađeno je pomoću novca DFID-a – Odeljenja za međunarodni razvoj. Oni su Britanci. Finansirali su nas sa 271.000 funti – dvaput su nam dali toliko. I srećan sam što mogu da kažem da smo ostvarili sve svoje ciljeve. Izgradili smo infrastrukturu i obučili ljude. Novca je bilo dovoljno. Pomogao je da se obuči osoblje u Liberiji. Pomogao je da se obezbedi pomoć za Ministarstvo zdravlja na okružnom nivou. Prilično mnogo je pomogao.“
„Ovo je dobra humanitarna priča“, kaže Lizbet. „Ljudima je to jako dosadno.“
Dok napuštamo selo, baštovanka u Lizbet razgleda ne bi li uočila znake obrađivanja zemljišta. Teške, mokre palme padaju jedne preko drugih, ali nema polja. Nijan se ponosi svojom iskrenošću: „Ne možemo nikoga drugog kriviti. Prava je istina da ne posedujemo znanje i veštine potrebne za poljoprivredu. Oduvek je bilo seci, spali i posadi. Naši ljudi od industrijske poljoprivrede poznaju samo plantaže kaučuka. To je jedina velika grana industrije za koju naši ljudi znaju. Sve ostalo je nerazvijeno.“
Ima onoga što se zove proizvodima Trećeg sveta. Na pijaci gde žene prodaju pirinač, na majici jednog dečaka piše DEJVID BEKAM, ali je na slici ispod natpisa Tijeri Anri. Na plastičnim kofama koje žene nose ima loših ilustracija – boje se ispiraju kao da su batikovane. Proizvodi koje niko drugi ne želi stižu u Liberiju. „A isto je i s našim mesom“, objašnjava Nijan, „pileće noge, svinjski papci. To se ljudima prodaje. Više žila nego mesa. Bez hranljive vrednosti.“
Nekih osamsto metara niz put, gospođa Šo, osamdesetogodišnja liberijska nastavnica, sedi ispred svog malog doma. Predavala je trima generacijama liberijske dece za platu za koju kaže da je „manja od one što dobijaju sakupljači lateksa: dvadeset pet američkih dolara mesečno“. Kaže da su se deca kojoj predaje s godinama promenila. Sad su „naprasiti“. Ljuti su zbog situacije? Ona se mršti: „Ne, ljuti su jedni na druge.“ U odlasku, Lizbet ugleda tri groba u dvorištu. „Moji sinovi – otrovali su ih.“ Lizbet pomisli da je to metaforično, ali Abraham odmahuje glavom. Ne zna o kakvom se tačno otrovu radi: možda je ekstrakt nekog lista. U vozilu objašnjava: „Njeni sinovi, radili su za vladu, baš dobre poslove. Desi se da kad ti dobro ide, ponekad te otruju. Nešto ti sipaju u piće. Uvek svoju čašu držim na oku kad sam napolju.“
* * *
Posetioci sedaju na trem da večeraju u Kukuz nestu, najboljem hotelu u ruralnom delu Liberije. Dobio je ime po ljubavnici predsednika Tabmana, a vlasnica je njegova ćerka; ona sada živi u Americi. U njenom odsustvu hotel vodi Kamal E. Ganam, mutan Libanac u safari odelu koji puši kao Turčin i ljubazno vas moli da ne palite svetlo u svojoj sobi pre sedam popodne. Kamal upravlja i plantažom kaučuka iza hotela. Iznosi sangriju dok se Abraham i Nijan združuju. Njih dvojica pripadaju malobrojnoj grupi u Liberiji: pomoćnoj liberijskoj srednjoj klasi, za čiji nastanak je velikim delom zaslužno prisustvo nevladinih organizacija. „Teško je“, objašnjava Abraham. „Čak i kad okrečim kuću, ljudi počnu da govore. On je sad Kongoanac. Čim imaš bilo šta, izolovan si od ljudi.“ Pokazuju jedan drugom ožiljke iz borbe, rane od noža iz uličnih pljački. Stiže Obri, koji je fotografisao plantaže. Ima novosti: na polju je upoznao jednog radnika.
„Zove se Dejvid. Ne zna koliko mu je godina – ali je izračunao pozivajući se na razne događaje tokom rata da ima oko trideset i pet. Ima troje žive dece i troje koje je umrlo. Rodio se na plantaži i radi na njoj, čini mu se, od svoje desete ili dvanaeste. Želi da bude u mogućnosti da decu zadrži u školi, ali kakva mu je sad plata, neće to moći da priušti. Radi sedam dana nedeljno. Kaže da radnici na plantaži žive u kampovima izgrađenim 1952. U blizini nema škola ni zdravstvenih ustanova – svejedno ih ne bi mogao priuštiti. Dnevno skupi oko 25 kilograma sirovog lateksa. Rekao je da je dan dug, od zore do kasno…“
Obri je zadihan i uzbuđen: imamo utisak da smo neustrašivi novinari, koji otkrivaju nepoznatu nepravdu. Zapravo, o stanjima na liberijskim plantažama kaučuka dosta se zna. U jednom izveštaju CNN-a iz 2005. predsednik Fajerstouna, Den Adomitis, objasnio je da svaki radnik skupi lateks od „samo“ 650-750 stabala dnevno, a da je za svako drvo potrebno dva do tri minuta. Ako uzmemo ovu nižu procenu, to je dvadeset i jedan sat sakupljanja lateksa dnevno. U prošlosti, roditelji su dovodili decu sa sobom da bi im pomogla da odrade normu; kad je to prijavljeno, Fajerstoun im je to zabranio. Sad ljudi dovode decu pre zore.
Kamal puši, sluša, uzdiše. Kaže: „Slušajte, ovako stoje stvari“, kao da govori o nekoj nezaustavljivoj prirodnoj vremenskoj pojavi. Zastaje. Zatim, glasnije: „No, budite oprezni s tim sakupljačem. On nije iz Fajerstouna, mislim. On je odnekud drugde.“ Nijan se nasmeši.
„Kamal, obojica znamo tu plantažu – ona prodaje posredniku koji prodaje Fajerstounu. Svi prodaju Fajerstounu.“ Kamal sleže ramenima. Nijan se vraća posetiocima: „Fajerstoun je ovde tabu-tema. Svi znaju da su uslovi užasni – u smeštaju nema vode, ni struje – ali se plaća bolje nego većina poslova ovde. Morali biste imati veoma jak lobi u američkoj vladi da ih zaustavite. Fajerstoun je u Liberiju prvobitno i došao samo kao sredstvo stvaranja stalne zalihe kaučuka za američku vojsku. Britanci su povećali porez na malezijski kaučuk – Amerikanci to nisu hteli da plate. Bilo im je potrebno trajno rešenje. Zato su posadili kaučuk – on nije autohtona vrsta u Liberiji. Stvarno, stvorili su čitavu industriju. Zvuči neobično, ali to su neki od najboljih poslova u Liberiji.“ Kamal odlazi unutra da uzme desert. Abraham se naginje iznad stola.
„Znate šta ljudi kažu? Dve hiljade treće, kad je rat bio najgori, jedina bezbedna mesta u Liberiji bila su američka ambasada i Fajerstoun. Svuda drugo je bilo pljačke i ubijanja. Američki marinci su bili nadomak obale – stalno smo se nadali da će se iskrcati. Nisu uradili ništa. E, tad su se ljudi razočarali.“
* * *
Svakog za stolom pitamo šta misle da je dovelo do rata. Nijan kaže: „Dozvolite mi da prvo izrazim svoje iskreno osećanje: svaki je Liberijac na ovaj ili onaj način učestvovao u ratu. Duhovno, finansijski, psihološki ili fizički. Sad da odgovorim na vaše pitanje: u izvesnom smislu nije bilo razloga. Braća su ubijala braću, prijatelji su ubijali prijatelje, da bi se sledećeg dana vratili kajući se što su to učinili. Za mene je jedini razlog bila pohlepa. I siromaštvo. Gospodari rata su želeli samo imovinu. Kad su pustošili Monroviju, nisu se ni pretvarali da se među sobom bore. Ubijali su ljude u njihovim domovima, a onda ispisivali vlastita imena po zidovima. Kada je Elen Džonson-Serlif preuzela plantažu kaučuka u vlasništvu Gatridža – 2,8 miliona mesečno – još je bila pod okupacijom ustaničkih snaga koje su odbile da je napuste u sledećih godinu i po. Hteli su da budu u proizvodnji kaučuka. Ali su uništili drveće – nisu ga dobro zasecali. Biće potrebno još deset godina da se ponovo posade.“
Subota
Ručak u La Poatu, „dobrom restoranu“ u Monroviji. Pogled je na strmu liticu koja ponire u močvaru, a iza nje, plavozelene vode. Za vreme rata na plaži su bila razbacane ljudske lobanje. Sad je čista. Na Jamajci se turisti na ovakvim plažama venčavaju. Stoje bosonogi u svadbenoj odeći na belom pesku u vlasništvu lanaca nemačkih hotela, i drže čaše za šampanjac, oživljavajući sliku iz brošure. Takav ishod događaja u Liberiji – normalizovana, premda izrabljivačka, „turistička privreda“ – čini se gotovo suviše dobrim da bi mu se nadali. Trenutno, La Poat redovno posećuju isključivo radnici nevladinih organizacija, zvaničnici vlade i strani biznismeni. Jedan Liberijac prolazi pored u prihvatljivo lepom odelu. Abraham: „On je sudija Vrhovnog suda.“ Još jedan čovek s kravatom: „A, on je Nigerijac. Vlasnik je jedne avio-kompanije.“ Svuda u Liberiji je ista priča: postoje samo veoma siromašni i veoma moćni. U sredini koja nedostaje, za sada: „međunarodna zajednica“. Tu je agencija za monitoring GEMAP.6 Nijedan vladin ček od preko petsto dolara ne može se potpisati bez znanja agencije. U ovakvim uslovima veoma je teško biti dobar. Predsednica Džonson- -Serlif obećala je reviziju koncesija Mital stila i Fajerstouna iz 2005. Nadamo se i molimo. Iza našeg stola jedan Englez, Libanac i Liberijac sastanče za ručkom:
Englez: Vidite, brinem zbog morala uprave. Gomila brzo oseti ako je uprava slaba. Ovde je trenutno kao u prokletoj sauni. Možda bismo im jednostavno mogli dati nekoliko stvari… dobar krevet, čaršave, nešto da ih noću ne bi izjeli do smrti. Toliko su srećni kad se to uradi – ne biste verovali! Liberijac: Prijatelju, neko će dobiti malariju. Neizbežno je.
Libanac: Tako je.
Liberijac: Lepo vas molim da ne brinete o malariji – u Liberiji je stalno dobijamo. Verujte mi da smo navikli na nju!
* * *
Istorija Liberije sastoji se od učtivih varijanti ovog razgovora.
Tojota stiže ispred škole Pejnzvil. Moto: Pomažemo sebima [sic] kroz razvoj. Obri izaziva larmu u školskom dvorištu: svi hoće da se slikaju. Jedni su u uniformama, drugi u majicama nevladinih organizacija. Pedesetak njih nosi košulje na kojima piše KINA I LIBERIJA: VEČNO PRIJATELJSTVO. Tu smo samo zbog jednog dečaka. Njegovo ime su nam dali u Domovima Don Bosko, katoličkoj organizaciji specijalizovanoj za rehabilitaciju dece-vojnika.
Jako je mali za petnaestogodišnjaka, obrijane, savršeno okrugle glave i dugih, lepih trepavica. Odiše transcendentalnošću jednog deteta-lame. Tri velika muškarca nam ga dovode u ugao dvorišta i odlaze da donesu stolicu. Zaustavlja jednog od muškaraca dodirnuvši ga prstom po ruci i odmahuje glavom. „Ovde je pretoplo da se razgovara. Idemo unutra.“ U maloj kancelariji u zadnjem delu škole četvoro nervoznih odraslih nadzire intervju. Lizbet, koja i sama ima decu tog uzrasta, izgleda kao da će zaplakati i pre nego što Ričard progovori. Bila je ovo duga nedelja. Ričard je odlučio da nam olakša susret. Nežno se nasmeši prema diktafonu: „U redu je. Jeste li sigurni da je uključen?“
* * *
„Zovem se Ričard S. Džek. Dve hiljade treće sam imao dvanaest godina. Živeo sam s majkom kad je počeo drugi građanski rat. Igrao sam se na fudbalskom igralištu kad su ljudi došli i zgrabili me. Desilo se na silu – nisam imao želju da se uključim u rat. Nazivali su sebe pripadnicima mornaričkih snaga. Odveli su oba tima dečaka. Ubacili su nas u kamion. Mislio sam da više neću videti roditelje. Odveli su me na most Lofa. Šta se tamo desilo? Naučili su nas da radimo izvesne stvari. Naučili su nas da koristimo AK-47. Bio sam s njima godinu i po. Među nama je bilo je mnogo različitih vrsta Liberijaca i Sijera Leoneaca, mnogo dečaka. Prvih nedelju ili dve bio sam jako uplašen. Posle toga postalo je sastavni deo mene. Skrenuo sam sa svog uobičajenog i prirodnog puta. Rat natera ljude da skrenu s uobičajenog i prirodnog puta. Čak ti i misli uništi. Ljudi još ne razumeju kakav je bio rat. Ja znam. Bio je to strašan nesporazum. Ali to više nije deo mene. Više u sebi ne želim nasilje. Kad god sednem i razmišljam o prošlosti, zauzmem sledeći stav: Izdići ću se. Zato ljudima pričam o svojoj prošlosti. Treba da znaju ko sam bio. Ponekad je teško. Ali nije bilo teško objasniti mojoj majci. Ona je razumela kako stvari stoje. Znala je da u srcu nisam loš čovek. Sad želim da budem veoma mudar. San mi je da postanem neko dobar u ovoj naciji. Imam osećaj da bi Liberija mogla da postane velika nacija. Ali želim i da vidim svet. Volim geografiju. Želim da postanem pilot. Hoćete da vas negde povezem avionom? Naravno. Dođite po mene za deset godina. Obećavam da ćemo avionom obići mnoga mesta.“
Zejdi Smit
(Sa engleskog prevela Arijana Luburić-Cvijanović)
1 Serve the Children, humanitarna organizacija za pomoć deci. (Prim. Prev.)
2 Japanski vetrovi mira, organizacija za pomoć žrtvama sukoba, siromaštva i prirodnih nepogoda. (Prim. prev.)
3 Nacionalni patriotski front Liberije. (Prim. Prev.)
4 Women and Children Development Association of Liberia (Liberijska asocijacija za razvoj žena i dece). (Prim. Prev.)
5 Inicijativa za pomoć u oblasti obrazovanja zemljama u razvoju. (Prim. prev.)
6 Governance and Economic Management Assistance Program. (Prim. prev.)
www.polja.rs
