Zen budizam i psihoanaliza – X dio
Piše: D.T. Suzuki
IV. KOAN
1.
Koan je neka vrsta problema koji učitelj zadaje svojim učenicima. Međutim, »problem« nije prava reč, te radije upotrebljavaju originalni japanski jezik kd-an (na kineskom: kung-an). Ko doslovno znači javni, a an je dokument. No, »javni dokument« nema nikakve veze sa zenom. Zenovski »dokumenat« je onaj što ga svaki od nas, rađajući se, donosi na ovaj svet i pokušava da dešifruje pre no što premine.
Mahajanska legenda veli da je Buda, izašav iz tela svoje majke, ovako progovorio: »Gore nebo, dole zemlja, jedino meni pripada najveća čast«. Ovo je Budin »dokumenat«, koji nam je zaveštan na tumačenje, a oni koji uspeju da ga protumače, sledbenici su zena. U njemu nema ničeg tajnovitog, pošto je sasvim otvoren ili »dostupan javnosti«, svakom od nas; onima koji umeju da vide ove reči ne predstavljaju nikakvu zagonetku.
Ako postoji ma kakvo skriveno značenje, ono je celo u nama, a ne u »dokumentu«.
Koan je u nama, učitelj zena samo ukazuje na nj kako bismo ga videli jasnije no do tada. Kad se koan iznese iz nesvesnosti u polje svesti, kaže se da smo ga razumeli. Da bi doveo do tog buđenja, koan ponekad uzima dijalektički oblik, ali često, bar na izgled, poprimi i oblik potpune besmislice.
Sledeći koani mogu se svrstati u dijalektičke:
Učitelj obično nosi palicu ili štap za oslanjanje prilikom putovanja planinskim puteljcima. Ali danas se štap pretvorio u simbol učiteljevog autoriteta i ovaj se često njime služi da bi demonstrirao ono što želi da kaže. On iznosi štap pred vernike i kaže otprilike ovo:
»Ovo nije palica. Kako je vi zovete?« Ponekad će izreći ovakvu tvrdnju: »Ako kažete da je ovo palica, vi ‘dodirujete’ (ili tvrdite); ako je ne nazivate palicom, ‘protivite’ se (ili odričete). Kako biste je nazvali, a da ne potvrdite niti odreknete?« U stvari, ovakav koan prevazilazi dijalektičnost. Evo rešenja koje je dao jedan sposoban učenik. Kad je u nekoj prilici učitelj izgovorio navedeni koan, iz pastve se izdvoji kaluđer, uze palicu od učitelja, prelomi je nadvoje i baci parčiće na zemlju.
Jedan drugi učitelj zagonetno je izjavio, pokazujući svoju palicu: »Kad imaš palicu, ja ću ti je dati; ako nemaš, uzeću je.«
Katkad učitelj sasvim opravdano pita: »Odakle dolaziš?« ili »Kuda ideš?« Ali se može lako desiti da iznebuha promeni temu i kaže: »Ala moje ruke liče na Budine! A kako mi noge liče na magarčeve!«
Neko može upitati: »Pa šta ako moje ruke liče na Budine? što se tiče sličnosti mojih nogu sa magarećim, ta tvrdnja zvuči fantastično. Pa čak i da liče, kakve veze ima ta činjenica s vrhunskim problemom postojanja kojim se ozbiljno bavimo?« Pitanja ili izazove koje učitelj postavlja možete smatrati »besmislenim« ukoliko želite da ih takvima označite.
Daću još nekoliko primera takvih »besmislica« koje je zadao drugi jedan učitelj. Kad ga učenik upita: »Ko je onaj što između deset hiljada stvari stoji usamljen, bez druga?«, učitelj odgovori: »Reći ću ti kad jednim gutljajem ispiješ celu Zapadnu reku.« »Nemogućno« — biće vaša neposredna reakcija. Ali istorija nam saopštava da je ova učiteljeva opaska otvorila tamnu komoru pitačeve svesti.
Isti taj učitelj ritnuo je u grudi kaluđera koji je pogrešio što je upitao: »Kakav je smisao Bodisatvinog dolaska sa zapada u Kinu?« (to je jednako pitanju »Kakav je krajnji smisao darme?«) Ali kad je kaluđer, oporavivši se od udara, ustao sa zemlje, smelo je objavio, smejući se najsrdačnije: »Kako je čudno što se svi mogući vidovi samadhia nalaze na vrhu vlasi kose i što sam do najdubljeg korena shvatio njeno skriveno značenje!«
Kakva veza može postojati između učiteljevog udarca nogom i kaluđerove smele objave? Umovanjem se ovo nikad neće shvatiti. Neka je sve ovo besmisleno, no mi samo zbog svoje navike da konceptualizujemo, propuštamo da se sučelimo sa ogoljenom krajnjom stvarnošću. »Besmisleno«, zapravo, obiluje smislom i pomaže nam da se probijemo kroz veo koji postoji dokle god ostajemo sa ove strane relativnosti.
2.
Ova »pitanja i odgovori« (na japanskom: mondo) i izjave učitelja koje se sada označavju kao koani, nisu takvim smatrani u doba svog nastanka; oni su predstavljali samo metod, koji su koristili tragači za istinom kako bi se prosvetili i kome su pribegavali učitelji zena zarad kaluđera-pitača. Ono što možemo smatrati donekle sistematskim proučavanjem zena započinje sa učiteljima iz razdoblja dinastije Sung (Sung), legde u dvanaestom stoleću. Jedan od njih odabrao je za koan takozvano Džošuovo Mu! (na kineskom: wu) i zadavao ga svojim učenicima da o njemu meditiraju.
Ovo je povest Džošuovog Mu!:
Džošu Džušin (778—897; na kineskom: Chao-chou Ts’ung-shen) bio je jedan od velikih učitelja žena dinastije Tang. Jednom ga upita neki kaluđer: »Poseduje li pseto svojstva Bude?« Učitelj odgovori: »Mu!« Mu! (wu) doslovno znači ne, ali kad se upotrebljava kao koan, značenje je sporedno, to je prosto Mu! Učeniku se nalaže da se usredsredi na besmisleni zvuk Mu!, bez obzira da li znači da, ne ili ma šta drugo. Samo Mu! Mu! Mu!
Ovo monotono ponavljanje zvuka Mu! nastaviće se sve dok um ne bude potpuno prožet njime i u njemu ne ostane mesta ni za kakvu drugu misao. Onaj koji tako, glasno ili nečujno, izgovara ovaj zvuk, sada se s njim potpuno poistovetio. Ne ponavlja više neka individualna ličnost Mu!, Mu! samo ponavlja sebe. Kad se pokrene, ne čini to sebe svesna ličnost, već Mu! Mu! stoji, sedi ili hoda, jede ili pije, govori ili ćuti. Pojedinac nestaje iz polja svesti koje sada sasvim ispunjava Mu! Zapravo, čitava vasiona je samo Mu! »Gore nebo, dole zemlja, jedino meni pripada najveća čast!«
Mu! je ovo ja. Sada možemo reći da Mu!, ja i kosmička nesvesnost sačinjavaju trojstvo koje je jedan i jednog koji je trojstvo. Kad zavlada ovo stanje jednoobraznosti ili identičnosti, svest je u jedinstvenoj situaciji koju nazivam svesno nesvesnom ili nesvesno svesnom.
Ali to još nije iskustvo satorija. Možemo smatrati da ovo odgovara onom što je poznato kao samadhi, što znači: ravnoteža, jednoobraznost, smirenost ili stanje spokoja. Zenu ovo nije dovoljno; mora doći do buđenja koje remeti ravnotežu i čoveka vraća na relativni nivo svesti gde se događa šatori. Ali ovaj takozvani relativni nivo nije odista relativan: to je granično područje između svesnog i nesvesnog nivoa. Kad se jednom dospe do tog nivoa, čovekova obična svest se ispuni porukama nestvarnosti. To je trenutak kada konačni um shvata da mu je koren u beskonačnom. Po hrišćanskoj terminologiji, tad duša neposredno, ili u sebi, čuje glas živoga Boga. Jevreji bi rekli da je Mojsije bio u ovakvom stanju duha kad je na Sinajskoj gori čuo kako Bog objavljuje svoje ime: »Ja sam onaj što jest.«
3.
Sada se postavlja pitanje: »Kako su učitelji iz razdoblja Sung otkrili da je Mu! efikasno sredstvo za postizanje zenovskog iskustva?« U Mu! nema ničeg intelektualnog.
Situacija je upravo suprotna onoj koja je nastajala, kada su, pre Sung-ere, učitelji i učenici izmenjivali monade. Zaista, gde postoji pitanje, sama činjenica postavljanja pitanja podrazumeva umovanje. »Šta je Buda?« »Šta je ja?« »Šta je vrhunsko načelo budističkog učenja?« »Kakav je smisao života?« »Vredi li živeti?« Sva ova pitanja kao da iziskuju »intelektualan« ili razumljiv odgovor. Kad se tim pitačima naloži da se vrate u svoje odaje i da se posvete »proučavanju« zvuka Mu!, kako će to oni primiti. Biće prosto zapanjeni i neće znati kako da shvate ovaj nalog.
Iako je sve ovo tačno, moramo se podsetiti da je stav zena da ignoriše sve vrste pitanja, jer je samo postavljanje pitanja u suprotnosti sa duhom zena, i da zen od nas očekuje do ovladamo onim koji pita kao ličnošću, a ne nečim što iz njega izlazi. Jedan ili dva primera će ovo obilno dokazati.
Baso Do Iči je bio jedan od najvećih učitelja zena dinastije Tang; zapravo, može se reći da sa njim zen . počinje. Njegov postupak sa pitačima bio je krajnje revolucionaran i originalan. Jedan od tih pitača bejaše Sujrio (ili Suiro) (Suiryo ili Suiro), onaj što ga je učitelj oborio nogom kad je upitao za istinu zena. Drugom prilikom. Baso je udario kaluđera koji je zaželeo la dozna prvo načelo budizma. U trećoj prilici, udario je zaušnicu onome koji je zgrešio upitavši: »Kakvo je značenje Bodidarmine posete Kini?«
Površno gledano, svi ovi Basovi grubi postupci nemaju nikakve veze sa postavljenim pitanjima, sem ako ih ne shvatimo kao svojevrsno kažnjavanje onih koji su bili toliko budalasti da postave pitanja od takvog životnog značaja.
Čudno je da se dotični kaluđeri nisu uvredili ili razgnevili.
Naprotiv, jedan od njih je tako bio savladan radošću i uzbuđenjem da je objavio: »Zar nije čudnije od svega što se sve istine date u Sutrama (Sutra) ispoljavaju na vrhu vlasi?« Kako je udarac učiteljeve noge o kaluđerove grudi mogao prouzrokovati takvo transcendentno čudo?
Rinzaj, drugi veliki učitelj zena, bio je čuven po nerazumljivoj rečci Katz! kojom je odgovarao na pitanja. Jedan drugi velikan, Toku San (Toku-san) neštedimice je upotrebljavao svoj štap, čak i pre no što bi kaluđer zinuo. Zapravo, znamenita Toku Sanova izreka ovako glasi: »Kad imaš nešto da kažeš, dobićeš trideset udaraca štapom; ako nemaš šta da kažeš, ipak ćeš dobiti trideset udaraca.« Dok ostajemo na planu relativnosti ili razumljivosti, uopšte nećemo moći da shvatimo ove učiteljeve postupke; nismo kadri da otkrijemo ma kakvu vezu između pitanja koja kaluđeri postavl j a ju i onog što liči na jarosni izliv prgavog čoveka, a da i ne govorimo o učinku tog izliva na pitače. Nepovezanost i nepojamnost čitave transakcije u najmanju ruku zbunjuju.
Nastaviće se
