Zen budizam i psihoanaliza – XIV dio
Piše: D.T. Suzuki
Veliki doprinos Kineza budizmu jeste njihova ideja rada. Prvi smišljen pokušaj da se rad postavi kao jedan vid budizma načinio je pre hiljadu godina Hjakudžo, utemeljivač posebnog zenovskog manastirskog sistema, odvojenog od drugih budističkih institucija.
Do Hjakudža, budistički kaluđeri su se uglavnom posvećivali učenju, meditaciji i izvršavanju vinaya-zapovesti.
Ali Hjakudžo se nije ovim zadovoljio; on je žudeo da sledi primer Jena, šestog patrijarha, koji je najpre bio seljak u južnoj Kini, a izdržavao se od goroseče I prodaje ogreva. Kad je Jenu dopušteno da pristupi bratstvu, dodeljen je u zadnje dvorište gde je tucao pirinač, spremao drvo za potpalu i obavljao druge domaće poslove.
Kad je Hjakudžo organizovao nov manastir namenjen isključivo zenovskim kaluđerima, jedno od pravila bilo je obavezan rad; svaki kaluđer, uključujući i samog učitelja, morao je obavljati neki fizički, domaći posao. Čak i kad je ostario, Hjakudžo je odbijao da napusti baštovanluk. Zabrinuti zbog njegovih poodmaklih godina, učenici su sakrili sve baštenske alatke kako više ne bi mogao da tako naporno radi. Ali Hjakudžo izjavi: »Ne budem li radio, neću jesti.«
Ovo je razlog jedne odlike zenovskih hramova i manastira, kako u Japanu, tako u Kini: oni su uvek čisti i dobro uređeni, a kaluđeri orni da se late svakog fizičkog posla ma kako bio prljav i neprivlačan.
Taj duh pregalaštva je, možda, još iz starina duboko usađen u kineski um, jer, kao što je pomenuto u prvom poglavlju, Čuan Zeov seljak odbio je da se posluži đermom i nije bio sraskida da obavlja svaki posao samo iz ljubavi prema radu. Ovo nije u skladu sa zapadnjačkom, tačnije, modernom idejom o svakovrsnim spravama za uštedu truda. Pošto su se tako oslobodili napora i stekli puno vremena za svoja uživanja ili druge razbibrige, moderni ljudi marljivo izmišljaju raznorazne žalopojke o tome kako su nezadovoljni životom, ili pronalaze oružja pomoću kojih mogu ubiti hiljade ljudskih bića jednostavnim pritiskom na dugme.
I čujte šta kažu: »Tako obezbeđujemo mir.« Pošto osnovna zla skrivena u ljudskoj prirodi nisu uništena a jedino je intelektu ostavljena sloboda da se ispoljava kako hoće, on se upinje da pronađe najlakši i najbrži način da sebe zbriše sa lica zemlje. Zar neće biti pravo čudo ako ovo shvatimo? Kad je Čuang Zeov seljak odbio da se orijentiše na mašinu, da li je predviđao sva zla koja će se javiti dvadeset jedan ili dvadeset dva veka kasnije? Konfucije veli: »Kad sitni ljudi imaju puno dokolice zacelo će izmisliti svakakve rđavštine.«
Pre no šta zaključimo, navešću vam ono što se može nazvati prevashodnim vrlinama bodisatve ili sledbenika zena. One su poznate kao šest paramita:
I Dana (milosrđe)
II Šila (pridržavanje zapovesti)
III Ksanti (smernost)
IV Vlrya (energija)
V Dhyana (meditacija)
VI Prajna (mudrost)
(I) Milosrđe, ili poklanjanje, znači da se za dobrobit i blagostanje svih bića (sarvasattva) daje sve čime čovek raspolaže: ne samo materijalna dobra, već i znanje, kako svetovno, tako i versko ili spiritualno (znanje koje pripada darmi, konačnoj istini). Da bi spasli druge, bodisatve behu spremni da polože čak i svoje živote. (U Janaka povestima pripovedaju se fantastične priče o bodisatvama.)
Istorija japanskog budizma pruža vidan primer o požrtvovanosti učitelja zena. To se zbilo u šesnaestom veku, tokom političkog perioda poznatog kao »Razdoblje ratova«, kada se Japan rasparčao na izvestan broj nezavisnih vojvodstava kojima su gospodarili zavađeni plemići. Oda Nobunaga (Oda Nobunaga) je izašao kao pobednik. Kad je porazio susednu porodicu Takeda (Takeda), jedan njen član skloni se u zenovski manastir. Odina vojska je zahtevala njegovo izručenje, ali je iguman to odbio, rekavši: »On je sada moj štićenik, a kao Budin sledbenik ne mogu da ga napustim.«
Zapovednik opsadne vojske zapreti da će spaliti manastir, zajedno sa svim žiteljima. Pošto iguman nije popuštao, zdanje (koje se sastojalo od nekoliko zgrada) bi zapaljeno. Sa nekolicinom kaluđera koji su bili voljni da mu se pridruže, iguman beše sateran na drugi sprat kule iznad kapije i tu su svi sedeli prekrštenih nogu.
Zatraživši da iskažu šta o svemu ovom misle, iguman naloži svojim sledbenicima da se priprave za poslednji trenutak. Svaki je rekao svoje. Kad je došao red na igumana, on tiho odrecitova sledeće stihove, a potom je sa ostalima živ izgoreo:
Da bi se spokojno upražnjavala dhyana (meditacija)
Ne treba ići u planinsku ćeliju.
Očisti um svoj od strasti,
Pa će te čak i oganj hladiti i osveiavati.
(II) Šila — poštovanje Budinih zapovesti, koje vode moralnom životu. Kad se radi o beskućnicima, zapovesti služe za održavanje reda u bratstvu (sangha). Sangha je uzorno društvo čiji je ideal spokojan, harmoničan život.
(III) Obično se smatra da ksanti znači strpljenje, dok je pravo značenje: strpljivo, tačnije, spokojno podnošenje poniženja. Ili kako Konfucije kaže: »Čovek od vrednosti neće se naljutiti čak ni kad drugi ne priznaju njegov rad ili zasluge.« Nijedan privrženik budizma neće se osetiti poniženim ako ne bude ocenjen baš po zasluzi ili ako ga nepravedno zaobiđu. On strpljivo nastavlja svoje delanje i pod najnepovoljnijim uslovima.
(IV) Vlrvya etimološki znači muškost. To će reći: treba uvek biti predan i energičan u sprovođenju svega što je saglasno Darmi.
(V) Dhyana je zadržavanje spokojstva uma u svim okolnostima (povoljnim i nepovoljnim) i nepodleganje uznemirenosti ili razočaraju čak i kad teške situacije nailaze jedna za drugom. Ovo iziskuje dosta vežbanja.
(VI) Prajna. Ne postoji odgovarajući evropski izraz pošto Evropljani ne raspolažu iskustvom koje bi bilo ravno pradžni. Prajna je čovekov iskustveni doživljaj u trenutku kad, u najosnovnijem smislu, oseti beskonačnu sveukupnost stvari; odnosno, govoreći sa psihološkog stanovišta, kad konačni ego, probivši svoju tvrdu ljušturu, stupi u vezu sa beskonačnošću, koja obavlja sve što je konačno i ograničeno, pa stoga i prolazno.
Ovo iskustvo možemo smatrati donekle srodnim totalističkoj intuiciji nečeg što preva prevazilazi sva naša partikularizovana, određena iskustva.
Nastaviće se
