Uporedo sa upravo pomenutim školama socijalizma postojala je, kao što je poznato, i škola sensimonista. Svoju najveću snagu ona je, istina, dostigla tridesetih godina XIX veka, ali se i znatno kasnije nastavio njen dubok uticaj na socijalističke poglede članova Internacionale.
Mnogi su se sjajni pisci-mislioci, političari, istoričari, romanopisci, a takođe i industrijalci, razvijali tridesetih i četrdesetih godina pod uticajem sensimonizma. Dovoljno je ovde pomenuti Ogista Konta u filozofiji, Ogistena Tjerija (Thierry) od istoričara i Sismondija (Sismondi) među ekonomistima. Svi socijalni reformatori iz sredine XIX veka iskusili su uticaj ove škole.
Kretanje čovečanstva napred, govorili su sensimonisti, do sada se sastojalo u tome da se robovski rad pretvorio u kmetovski, a kmetovski u najamni. Ali blizu je vreme kada će postati neophodno da se uništi i novčana zavisnost rada, a zajedno s tim moraće da nestane i privatna svojna nad svim što je potrebno za proizvodnju. U tome nema ničeg nemogućeg, dodavali su, zato što su vlašnistvo i vlast već pretrpeli dosta promena u toku istorije. Nove promene su potrebne i moraju se dogoditi.
Sensimonisti su govorili da bi uništenje privatne svojne moglo da se odigra postepeno, pomoću niza mera (podsetimo se da im je Velika francuska revolucija već položila temelje). Te bi mere, na primer, dozvoljavale državi da pomoću velikih poreza na nasledstvo uzima za sebe sve veći i veći deo vlasništva koje se prenosilo s generacije na generaciju. Na taj način bi se količina vlasništva koja prelazi u privatne ruke stalno smanjivala i postepeno bi privatno vlasništvo potpuno nestalo.
Bogati bi se uverili da im je unosno da se sami odreknu privilegija, koje je civilizacija koja nestaje stvorila u njihovu korist. Tada bi dobrovoljno odricanje bogatih od vlasništva i uništenje nasledstva zakonodavnim putem pretvorilo sensimonističku državu u jedinog vlasnika zemlje i industrije, u višeg naredbodavca – nikome potčinjenog rukovodioca i upravljača umetnostima, naukama i industrijom.11
Svaki član društva radio bi u jednoj od tih oblasti i bio bi „činovnik“ sensimonističke države. Uprava bi bila hijerarhijska, tj. stepenasta organizacija „najboljih ljudi“ – najboljih u naukama, umetnostima i industriji. Raspodela proizvoda obavljala bi se prema takvom položaju: „Svakome prema talentu, svakom talentu prema rezultatima“.
Osim ovih planova za budućnost, sensimonistička škola i pozitivna filozofija koja se razvila na njenim osnovama dale su devetnaestom veku niz zapaženih istorijskih radova u kojima se poreklo vlasti, privatne svojine i države razmatralo sa stvarno naučne tačke gledišta. Ovi radovi su i do danas sačuvali značaj.
Istovremeno su sensimonisti podvrgli strogoj analizi političku ekonomiju takozvane klasične škole, tj. škole Adama Smita i Rikarda, koja je kasnije postala poznata pod imenom „mančesterska škola“ i zastupala tzv. „nemešanje države“.
Ali, boreći se protiv principa industrijskog individualizma i konkurencije, sensimonisti su zapadali u istu grešku koju su sami tako lepo shvatili kada su istupili protiv militarističke države i njene hijerarhije. Oni su završili priznavanjem svemoći države i svoj poredak – kako je to već zapazio Konsideran – bazirali na nejednakosti i vlasti, na državnoj hijerarhiji, kojoj su čak hteli da pripišu duhovni karakter.
Na taj način su se sensimonisti četrdesetih godina, priznajući vrhovnu vlast države, kao što su je priznavali jakobinski komunisti, razlikovali od ovih samo prema stepenu ličnog udela koji su proizvođaču dodeljivali u zajedničkoj proizvodnji. Bez obzira na lepe radove iz političke ekonomije koje su uradili mnogi od njih, oni nisu došli do saznanja da dobra proizvodi društvo – svi zajedno, a ne pojedinačno. U protivnom, shvatili bi da nije moguće pravedno odrediti koji bi deo zajednički proizvedenog bogatstva trebalo da pripada kom pojedinom proizvođaču.
U toj tački su se duboko razilazili komunisti i sensimonisti. Ali oni su se potpuno slagali u tome što ni jedni ni drugi nisu pridavali značaj pojedincu, njegovim pravima i željama. Ono što su mu komunisti davali bilo je samo pravo da bira svoje činovnike i upravljače. Sensimonisti su takođe priznali to pravo posle 1848. godine. Pre toga nisu priznavali čak ni pravo biranja. Ali za komuniste kao i za sensimoniste, isto kao i za naše savremenike kolektiviste, svaki pojedinac jeste samo činovnik države.
U Kabeu, koji je napisao Putovanje u Ikariju, i koji je osnivao komunističke kolonije u Americi, jakobinski komunizam i sputavanje ličnosti našli su potpuni izraz. Zaista, u Kabeovom Putovanju stalno susrećemo vlast, državu – sve do kuhinje u svakom domaćinstvu.
Ne zadovoljavajući se kuhinjskim rukovodstvom koje će dobijati svaka porodica, Ikarska republika donosi spisak odobrenih jestivih proizvoda, primorava svoje poljoprivrednike i radnike da ih proizvode i deli ih svojim podanicima. „A pošto“ – pisao je Kabe – „niko ne sme da ima druge zalihe hrane osim onih koje odobrava republika, onda shvataš da niko ne sme da jede ništa što ona nije odobrila“ (Putovanje u Ikariju, francusko izdanje, 1848. godine, str. 52).
Briga vlasti ide dotle da komitet propisuje koliko puta dnevno treba jesti, u koje vreme i koliko dugo. Vlast određuje količinu obroka, njihov sastav i redosled prema kome će se davati. Što se tiče odeće, nju naručuje komitet prema određenom obrascu. Svako nosi model koji odgovara njegovom društvenom položaju. Radnici koji uvek proizvode jednu istu stvar čine puk: „Do te mere vladaju red i disciplina!“ – uzvikuje uzbuđeno Kabe. Da i ne govorimo da niko ništa ne može da štampa ako ne dobije dozvolu republike, i to tek pošto položi odgovarajući ispit i prema svim pravilima dobije odobrenje da bude pisac.
Sigurno je da Kabeova utopija u celini ne bi imala brojne pristalice u Internacionali, ali njen duh se zadržao. Svakako je tačno – to smo sami vrlo dobro osetili u vreme sukoba koje smo imali sa etatistima, posebno sa nemačkim komunistima – da je čak i strogi pravilnik, koji smo malopre pomenuli i koji nam izgleda tako besmislen, bio prihvatan (osamdesetih godina, posebno od strane Nemaca) kao izraz duboke mudrosti. Na prigovore su nam odgovorili Kabeovim rečima: „Naravno, komuna obavezuje i oduzima slobodu delovanja, ali zato što je njena glavna dužnost da da bogatstvo i sreću. Da bi se izbegao dvostruki utrošak rada i nepotrebna šteta, da bi se postigla što je moguće veća produktivnost u zemljoradnji i industriji uz što manji utrošak rada, potrebno je da društvo ima sve u svojm rukama, da svima upravlja i sve raspoređuje; potrebno je da ono potčinjava svojm pravilima i svome redu i disciplini sve volje i sva delovanja. Dobar građanin treba čak i da se uzdržava od svega što nije propisano“ (Putovanje u Ikariju, peto francusko izdanje, str. 403).
Najgore od svega je to što su etatisti zadržali uverenje da je na kraju krajeva, kako je rekao Kabe, „komunizam takođe moguć i sa monarhom, kao i sa predsednikom republike“. Ova misao je pripremila put za državni udar Napoleona III, a mnogo kasnije omogućila državnim socijalistima da se olako odnose prema buržoaskoj reakciji.
Najzad, treba da pomenemo školu Luja Blana (Blanc), koja je u vreme osnivanja Internacionale imala mnoge pristalice u Francuskoj i Nemačkoj, gde je bila zastupljena jedinstvenom masom lasalovaca. Ovi socijalisti, takođe pristalice države kao i prethodni, smatrali su da industrijska svojina može da pređe iz ruke kapitala u ruke rada ako vlast koju je stvorila revolucija i koja je nadahnuta socijalističkim shvatanjima pomogne radnicima da stvore velike radničke proizvodne kooperative, kojima će vlast dati na zajam potrebna sredstva. Ove kooperative bi bile ujedinjene u veliki sistem nacionalne proizvodnje. Kao privremena mera moglo bi da bude prihvaćeno novčano nagrađivanje, jednako za sve, ali bi konačan cilj bila raspodela proizvoda prema potrebama svakog proizvođača.
U suštini, socijalizam Luja Blana bio je, kako kaže Konsideran, „komunistički sensimonizam“ pod upravom demokratske države.
Oslanjajući se na obiman sistem nacionalnih kredita, potpomognut državnim porudžbinama, ove bi kooperative, dobijajući novac sa veoma malom kamatom, mogle da konkurišu kapitalističkoj industriji. One bi uskoro istisnule kapitaliste iz proizvodnje i zauzele bi njihovo mesto. One bi takođe mogle da se razviju i u poljoprivredi. Što se tiče radnika, oni nikada ne smeju da gube iz vida taj ekonomski socijalistički ideal i ne smeju da se bave običnim demokratskim idealom buržoaske politike.
Sva ova shvatanja, izgrađena pod uticajem socijalističke propagande četrdesetih godina, kao i pod uticajem februarskog i junskog ustanka 1848. godine, bila su, sa nekim izmenama u pojedinostima, raširena u Međunarodnom udruženju radnika. Razlike u shvatanjima su bile velike, ali kao što smo već videli, pristalice svih tih škola slagale su se u jednom: svi su priznavali da u osnovi buduće revolucije treba da bude jaka vlast, koja će držati u svojm rukama privredni život zemlje. Svi su oni priznavali centralizovanu i hijerarhijsku strukturu države.
Na sreću, uporedo sa ovim jakobinskim shvatanjma i nasuprot njima, postojalo je i učenje furijeovaca, na čiju ćemo analizu sada preći.
Petar Kroptokin
11 Viktor Kosideran: Socijalizam pred starim svetom, francusko izdanje 1848. godine, str. 35-36.
