Leon Bloa rođen je 1846. u južnom francuskom mestu Perigo, a umro 3. novembra 1917. u pariskom predgrađu Bourg-la-Reine.
Sav njegov život bio je obeležen siromaštvom, postojanim selidbama između Monmartra i periferije Pariza, pod egzistencijalnim pritiskom da kroz znoj i muku ishrani mnogobrojnu familiju.
Tako je nastala neka vrsta samostilizovane životne mitologije o patnjama usamljenog proroka.
U središtu stoji opsežno delo – romani, zapisi, dnevnici, pisma: radikalni spisi koji će uticati na katoličku književnost 20. veka, kako u predgovoru veli priređivač.
Bloa je neka vrsta praslike revolucionarnog katolicizma, koji sve grehove moderne: napredak, materijalizam, kapitalizam sa plamenom novootkrivene vere u Boga želi da spali na lomači.
Niko nije podigao glas u ovom stoleću glasnije, temeljnije i genijalnije no ovaj srditi i fundamentalistički katolik – koji je i jedna od ključnih figura moderne.
Njegov život bio je ukrštaj siromaštva, prezira i bolesti, te je njegov poziv za striktnom pokornošću i zilotskom revnošću u službi Bogu bio radikalniji.
Bezuslovnost njegovog uverenja i dubina njegovih ponora, čine ovog izuzetnog literatu crnim kontrapunktom u šarenilu Fin de Sičcle i pokazuju nam ga kao večno nesavremenim, neprilagođenim, nepodesnim.
Njegov stil je bio furiozan, njegova mržnja monstruozna. Francuski reakcionar i radikalni hrišćanin Leon Bloa autor je za čitaoce sa jačim nervima.
Bloa je pripadao pokretu zvanom Renouveau catholique / Katolički preporod, jednog od, poglavito u Francuskoj, postojećih pokreta najrazličitijih mislilaca koji su težili povratku tradicionalnom katolicizmu, suprotstavljajući se razdvajanju crkve od države.
Takođe je i pisac Žori-Karl Uisman bio među njima. Bloa je u jednoj fazi sa njim bio prijatelj. Uisman i njegovo opsežno delo su danas zaboravljeni, izuzev romana Ŕ rebours / Protiv struje, koji je bio neka vrsta centralnog programa Décadence.
Kad je Uisman postao bogomoljac lebdeći u nekakvom hiper-esteticističkom katolizicmu (najviše u svom romanu Katedrala iz 1898), odvojili su se jedan od drugog. Jer Bloa nije video spasenje u raskoši, već u siromaštvu, ne u uživanju, već u askezi, ne u samoostvarenju, već u pokornosti.
Poniznost je za njega bila imitatio Christi i sleđenje zapovestima crkve Božije. „Ja vidim u patnjama lepotu, dostojnu, očišćujuću, stvarno svojstvu božanskog“, pisao je u jednom pismu iz 1884. Hristos je vaskrsenjem pobedio, bilo je njegovo uverenje, ali toj pobedi je prethodilo stradanje.
Za Bloa je siromaštvo dar Božiji. „Ja sam duboko uveren, da sam izabran da budem Božiji svedok i sigurni prijatelj Boga ugnjetenih i siromašnih, kada bude kucnuo čas i ništa neće biti značajnije do tog poziva. Ja sam imao nesravnjivu i zadivljujuću počast da budem neophodan onima, kojima niko nije potreban“. I dodaje „suštastvenost moga puta je siromaštvo“.
Siromaštvo je Bloa pratilo najduži deo života. Svojim knjigama zarađivao je veoma malo. Na različitim nameštenjima kao knjigovođa ili žurnalista nije ostajao dugo.
U godinama mladosti je on socijalista sa anarhističkim tendencijama. A godine 1867. upoznao se sa piscem Orevilijem koji ga je preobratio u katolicizam i čiji je sekretar on bio izvesno vreme. Takođe je na konverziju u katoličanstvo naveo i dansku protestantkinju Žan Molbeh, sa kojom se 1890. venčao.
Sa njom je imao četvoro dece, od kojih je dvoje rano umrlo. A godine 1902. piše „Mi nemamo ni 10 sua (ni prebijene pare) u kući. To je volja Oca koja se ostvaruje, ne naša“. I mimo neutešnog položaja Bloa razlikuje siromaštvo od bede.
U knjizi naslovljenoj Sa ove strane dobra i zla: Dnevnici, pisma, proza (Matthes & Seitz Verlag, Berlin 2019), mogu se naći ovakve i slične rečenice.
Priređivač i prevodilac sa francuskog Aleksander Pšera je ovaj izbor, neki vid hrestomatije iz celokupnog dela Bloa, sistematizovao u tri odeljka i propratio jednim uvodnim esejem.
U hronološkom nizu nalaze se pasaži iz njegovih romana, rasprava, dnevnika i pisama. Bloa je bravurozni stilist, a vitalitet i poantiranje njegovih misli izaziva divljenje.
Takođe i bezuslovna bogopredanost ovog retkog revnitelja iziskuje respekt. Ali tu i tamo Bloa ne može da potisne mržnju: „Isus Hristos nije izdahnuo za buržoaziju.
Za svakog ubicu, kradljivca, razvratnika da, ali ne i za posednike imobilija!!!“ On jednako želi smrt dece jeretika, „da ne bi bila izložena Bogu omraženoj egzistenciji“ ili mržnju iz patriotskih razloga, „Sve što moju mržnju prema Englezima pojačava, čini mi se vrednim“.
Ali ipak on najviše mrzi Nemce. Ovo se može razumeti, ako se zna da je Bloa u ratu iz 1870/71. doživeo užase, o čemu izveštava u svojim pripovetkama Krvavi znoj. U nemačkom napadu iz 1914. on vidi „varvarski karakter jednog naroda koji je u zabludu doveo Luter“.
Njegova mržnja oštećuje njegov jezik, koji će postati pleonastičan i prepun invektiva. U uvodnom eseju koji je napisao prevodilac Alensander Pšera, ističe se kako je Bloa bio nežan otac, milosrdan hrišćanin i dobronamerni sused.
Ali Bloa je bio notorni otpadnik. Svakom mišljenju koje je pretilo da postane opšte, protivrečio je upravo zbog toga. Povodom izgradnje funikulera, zupčanične železnice ka crkvi Sacré-Coeur, koja je na vrhu jednog strmog brega, da bi vernicima bilo omogućeno da se poštede napornog uspona, Bloa je taj projekt nazvao „bezbožnim poduhvatom“. Dantea je nazvao „bednim“, Tolstoja „odvratnim“, a Emila Zolu „kretenom“.
Kad je javnost Francuske zbog afere Drajfus bila rascepljena, Bloa se nije stavio na stranu antisemita ni na stranu Zole i njegove optužbe – J’accuse / Optužujem, koja je izazvala furiozne reakcije, već je publikovao sopstveni spis naslovljen Je m’accuse / Optužujem samog sebe.
Još 1892. je u teološkom traktatu Le Salut par les Juifs / Spasenje kroz Jevreje, obratio je pažnju da su centralne figure Novog Zaveta Isus, Marija i Josif bili Jevreji i iz toga zaključio da konačni dolazak Spasitelja može samo u prisustvu Jevreja da se dogodi. Bloa je do danas ipak ostao autsajder, sporedna figura čak i među malo različito naklonjenih autora koji su ga čitali, kao što su konzervativni Ernst Jinger ili dobitnik Nobelove nagrade za književnost Hajnrih Bel. Bloa je u dva maha pokušavao da se povuče u manastir, bez uspeha. Teologiju je smatrao apologijom sekularizma.
Bloa je bio reakcionar i radikalni hrišćanin. Oni hrišćani koji ga čitaju moraju se pitati, nisu li oni samo mlaki pred razornom bujicom zilotske nepomirljivosti.
U francuskom piscu Žoržu Bernanosu, takođe jednom iz pokreta Renouveau catholique, našao je Bloa jednog svog duhovnog saborca. Roman Dnevnik jednog seoskog sveštenika (1936) postavlja delikato pitanje hrišćanskog siromaštva. Ovo pitanje ima do danas razdornu moć. Bloa, Uismans, Bernanos i još mnogi drugi deo su francuske tradicije ekscesivne radikalnosti, kojoj se može pridodati i današnji star-književnik Mišel Uelbek.
Moćni glas oponenta i strast konvertite daju neizbrisivi pečat celokupnom njegovom delu. Tako je nastala fascinirajuća, ali i iritirajuća slika kao koncentrat radikalne kritike moderne Francuske, koja istovremeno podseća na herojski ep, političku panoramu i svojevrsni donkihotizam.
Lektira dela Leon Bloa ne bi bila samo naslada i potvrda zilotima i revniteljima, već i istoriografski i sociološki širok uvid u panoramu složenog Fin de Sičcle u amplitudi između sekularizacije i fundamentalizma.
Zoran Andrić
