Opis

Dijalog između Lika Boltanskog i Nensi Frejzer zahvata znatne komade naše političke aktuelnosti: krizu kapitalizma, emancipatorske mogućnosti, a naročito neokonzervativne pretnje, i to čini tako što ukršta intelektualne alatke koje se nalaze na mestu susreta sociologije i političke filozofije. Ispitivanja građanske debate i resursi crpeni iz autonomije intelektualnog polja tu se ukrštaju i stupaju u heurističke interakcije. Dispozitiv što ga je stvorio festival „Uputstvo za upotrebu“, održan u novembru 2012. godine na inicijativu Gija Valtera i ekipe Vile Žile, posebno je prilagođen toj praksi, jer stavlja na raspolaganje analize i naučna sučeljavanja na javnom mestu, sve namenjeno građanima. Na taj način otkriva bliskosti sa narodnim univerzitetima kao što je onaj u Lionu, ali ovde se to radi precizno i na još intenzivniji način, u okviru jednog godišnjeg događaja, a ne kroz neku redovnu aktivnost tokom godine. Lik Boltanski i Nensi Frejzer poduhvataju se ispitivanja političke aktuelnosti, svako sa svojim disciplinarnim i nacionalnim specifičnostima. Ali Lik Boltanski je sociolog koga zanima politička filozofija, a Nensi Frejzer politički filozof u dijalogu sa društvenim naukama. Pored toga, rasprave u američkim društvenim naukama doprinose radu Lika Boltanskog, a Nensi Frejzer pomno prati francuski i, još šire, evropski intelektualni život. Tada na videlo izlaze bliskosti njihova dva pristupa, i to naročito: reevaluacija kritike kapitalizma, radije nego samo ekonomskog neoliberalizma, kao globalizujućeg okvira u koji su prinuđeni da se uklope naši životi danas; proširenje kritike kapitalizma na druge logike, autonomne u odnosu na kapitalizam, ali u interakciji sa njim, bilo da je reč o modusima dominacije (kao što je rodno ili postkolonijalno ugnjetavanje) ili o pitanjima o kojima treba hitno raspravljati (kao što su ekološki izazovi); odbijanje da u svojim istraživanjima dopuste nametanje ograničenja svojstvenih granicama ili evidentnostima što ih generišu nacionalne države; želja da se obnove dijalog i saradnja među intelektualcima i društvenim pokretima.

Filip Korkif

Prikaz knjige:

U Grenoblu je 2012. godine održana de­bata pod nazivom „Dominacija i eman­cipacija: prilog obnovi kritike“ u kojoj su učestvovali vodeći društveni teoreti­čari, Nensi Frejzer (Nancy Fraser) i Lik Boltanski (Luk Boltanski). Rezultate ove izuzetno podsticajne i nadasve aktuelne intelektualne rasprave koju je moderirao eminentni sociolog, Filip Korkif (Phili­ppe Corcuff) domaća publika može da pročita u knjizi čija je očigledna ambi­cija da na izrazito jezgrovit i skoro in­tuitivan način podstakne nov pristup inače veoma komplikovanom odnosu između dominacije i emancipacije koji pak sobom povlači i jedan drugačiji po­gled na nacionalnu državu, nove forme kapitalizma, institucije, kritiku i (radi­kalnu) društvenu promenu.

Knjiga je podeljena u tri celine: uvodni deo, dijalog između Frejzer i Boltanskog i zaključnog post-skriptu­ma. U uvodu Korkif obeležava neke od ključnih instanci otpora neoliberalnom režimu, poput Indignadosa ili Occupy Wall Street pokreta, kako bi ukazao na izazove sa kojim se susreće savremena kritika neoliberalne dominacije. Korkif tako uočava da danas sama artikulaci­ja kritičke misli koja želi da zagovara emancipaciju nema jasan način da utvr­di koji stepen autonomije je akterima „dozvoljen“ ukoliko težnja ka sveobu­hvatnoj sistemskoj promeni treba da ostane njen krucijalni sastavni deo. Na ovom mestu započinje „dijaloški“ ode­ljak knjige, budući da ostvarivanje „epi­stemološke otvorenosti“ i osporavanje svake vrste paternalizma prilikom ar­tikulacije društvene kritike predstavlja istrajni ideal teorijskih razmatranja Frej­zerove i Boltanskog.

Dijalog započinje izlaganjem Nensi Frejzer o socijalnoj zaštiti, jednom od velikih dostignuća države blagostanja koji je ujedno večito na meti različitih mera štednje u okviru različitih neolibe­ralnih režima. Nakon finansijske krize iz 2008. godine sve je uvreženija nostalgi­ja spram vremena „socijalne sigurnosti“ koja je, po mišljenju Frejzerove, pogreš­no ishodište za kritiku modernih formi društvene dominacije. Pre svega, ova vr­sta zaštite je po prirodi etatistička zbog toga što implicira „predneoliberalnu“ nacionalnu državu kao svog garanta, te utoliko podložna drugačijim – ali jed­nako pogubnim – kodovima „ugnjetač­kih prinuda“ (str. 31) kao što su heteror­normativnost i ekspertokratija. Pored toga, po mišljenju Frejzer, važno je pro­blematizovati i sam nacionalni okvir usled činjenice da globalnu ugroženost i prekarnost ljudi ne možemo otkloniti preuskim rešenjima koja često skrivaju pravu prirodu migracija, delokalizacije radnih mesta, nejednake raspodele bo­gatstva između globalnog Juga i Seve­ra i drugih aktuelnih instanci globalne nepravde. Boltanski takođe smatra da razumevanje današnje situacije nalaže povratak proučavanju odnosa između države i kapitalističkih oblika društve­ne reprodukcije. Tako je po njegovom mišljenju u predneoliberalnom periodu postojala određena autonomija socijal­no ugroženih kategorija građana iskaza­na pre svega u formi borbe za radnička prava ili prava u potrošnji novca koja je postepeno menjana za sigurnost koju je nudila mreža institucija u okviru drža­ve blagostanja. Ipak, sofisticirani oblik kompleksne (menadžerske) dominacije koji je nastao tako što je „kroz kapita­listički mlin“ (str. 37) provučene teme iz ʽ68 suštinski je razorio samu insti­tucionalnu realnost države blagostanja, bez da je povratio autonomiju iz ranijeg perioda. Po mišljenju Boltanskog, ovaj proces je ireverzibilan i u tom pogledu etatizam ne može biti adekvatna pola­zna osnova za ponovno osmišljavanje sistema socijalne zaštite. Na tom me­stu postaje uputno pitanje različitih ak­tuelnih i potencijalnih modaliteta pre­vazilaženja naše sumorne neoliberalne stvarnosti koja ne bi upala u očiglednu zamku nostalgijom rukovođenog etatiz­ma. Frejzer u tom pogledu primećuje da se mora naći neka vrsta srednjeg puta između stabilnosti koja je implicirana idejom socijalne zaštite i rizika koju sa sobom nosi dinamičnost emancipaci­je. Pri tom, još jedna osa balansiranja se tiče lične autonomije i kolektivizma. Drugim rečima, Frejzer smatra da za­govaranje emancipacije mora ostaviti dovoljno prostora za negativnu slobo­du. Boltanski sa druge strane upozorava da postoji zabrinjavajuća tendencija da se formuliše diskurs „ni levice ni desni­ce“ koji pod plaštom (lažnog) pomirenja tradicije i antikapitalizma često zapra­vo pogoduje fašizaciji društva. Ipak, ne treba pomisliti kako Frejzer i Boltanski u svom dijalogu zanemaruju ili negiraju značaj institucija za dosezanje emanci­pacije. Naprotiv, Boltanski tako insistira da politika emancipacije mora da pođe od aktera, odnosno od njihove sposob­nosti da ostvare refleksiju nad društve­nim pravilima. Naime, on smatra da je za delotvornost emancipacije presudno da se razume suptilna distinkcija između duha pravila i slova pravila (str. 60), zbog toga što arbitrarnost u varijaciji pravila predstavlja jednu od najvažnijih alatki socijalne dominacije. Dakle, ideja in­stitucije je izrazito važna, budući da je jedino ona u stanju da pruži dovoljnu količinu „semantičke sigurnosti“ koja je nužna za ostvarivanje (radikalne) druš­tvene promene. Nensi Frejzer ovde za­uzima donekle drugačiju strategiju. Ona takođe smatra da je nemoguće u pot­punosti iskoračiti izvan sveta koje kroje različite institucije, međutim momenti akterske autoemancipacije (str. 64) kon­tinuirano bi trebalo da budu usmereni ka demontiranju uvek prisutne struk­turalne nejednakost. Ipak, po njenom mišljenju projekat emancipacije treba bude „neisključiv“, te da na primer osta­vi instituciju tržišta kao jedan od okvira društvene interakcije (međutim u jednoj vrlo ograničenoj formi gde tržišni odno­si nikad ne bi mogli da imaju odluču­jući uticaj na raspodelu stvorenog viš­ka vrednosti). U post-skriptumu oboje još jednom podcrtavaju koje su po nji­hovom mišljenju neuralgične tačke ko­jih se moramo dotaći pri savremenom razmatranju odnosa između domina­cije i emancipacije. Tako Botlanski još jednom ponavlja svoj apel da se odnos države i kapitalizma mora osvetliti na nov i inovativan način, dok Frejzer za­govara ambiciozni projekat bespoštedne kritike društvene kritike koji bi pružili osnov za skromniji, to jest inkluzivniji, projekat emancipacije.

Knjiga Dominacija i emancipacija svakako predstavlja zanimljivo delo koje postavlja važna pitanja, iako svakako nema nameru da na njih ponudi kon­kretan odgovor. Mada bi se moglo tvr­diti da je ovaj pristup postavljanja pita­nja bez odgovora postao isuviše raširen u savremenoj društvenoj teoriji, sasvim je izvesno da ova knjiga, upravo svojom nepretencioznom svedenošću, pogodu­je razvoju istraživačkih intuicija koje pak bude nadu da se ti odgovori mogu artikulisati.

Srđan Prodanović