Anatomija Fenomena

Mali Petar i veliki Petar [Bajke svijeta]

Živela negda dva seljaka i prebivala u istom selu, a obojici bilo ime Petar. Jednog su ljudi zvali velikim Petrom, ne zbog toga što je bio veći od onog drugog, nego zato što je imao veliko imanje i bio bogat čovek, a drugi je tako morao biti mali Petar, jer je imao samo skromno imanjce.

Veliki Petar je bio koristoljubiv i nepredusretljiv, kakvi su obično bogati seljaci, dok je mali Petar bio neverovatno uviđavan čovek i svagda voljan da drugom pomogne; i kad je imao samo dve pare u džepu, i tad je bio spreman da ih razmeni i pola da drugom, ako mu je tim mogao učiniti uslugu.

Veliki Petar je imao mnogo konja, a mali Petar samo jednu matoru ragu i s njom se, naravno, nije mogao razmetati, mada je bilo bolje što je imao bar tu jednu nego da nije imao nijednu. Tako je o tome mislio i veliki Petar i svagda kad je trebalo prevesti kakav teži tovar, pozajmio bi od malog Petra njegovo kljuse, dok mali Petar nikad od velikog Petra nije dobio nikojeg od njegovih sjajnih ždrebaca, makar to bilo i samo za to da se malo provoza uoči praznika.

Jednog dana veliki Petar je uzeo od malog Petra njegova konja da mu negde odvuče nekakav tovar, a taj tovar je bio tako težak da se matora raga, kad je trebalo da krene kola, toliko napregla da se srušila i na mestu lipsala. Mali Petar je, naravno, smatrao za red da mu se za konja plati kako bi mogao kupiti drugog, ali veliki Petar ne htede o tom ni čuti.

„To mi nije ni na kraj pameti”, reče mu. „Ta bedna mrcina nije vredela više nego što vredi njezina koža, a kožu možeš uzeti i zadržati. Prodaj je, pa ćeš već dobiti za nju onoliko koliko je kljuse vredelo.”

Mali Petar je mislio u sebi da je takva naknada za njegova konja i suviše mala, ali pošto kakva drugog rešenja nije bilo, pomirio se s tim. Morao se zadovoljiti samo kožom svoga konja i još ga k tome sam i oderati.

Onda metne kožu u vreću i krene na put u grad. Veliki Petar pokaza se kao strašna tvrdica, jer mu čak ni ovom prilikom nije pozajmio kojeg svoga konja za put, mada je mali Petar ostao bez svoga kljuseta njegovom krivicom.

Do grada je bilo daleko i kako je mali Petar išao peške, morao je svratiti na jedno seljačko imanje uz put i zamoliti za prenoćište. Domaćin se nije nalazio kod kuće, jer je tog dana bio otišao u grad na pazar i trebalo je da se vrati tek sutradan ujutro, tako da je žena bila gospodar u kući.

Ona malog Petra nabusito odbije, uputivši ga k susedima. Jest, ali prvo susedno imanje nije bilo na nekoliko koračaja odatle, već je do njega valjalo pešačiti i pešačiti. Mali Petar uzme s njom razgovarati i pregovarati, te ona naposletku pristane na to da ga primi u kuću do ujutro, s tim da spava na klupi kraj vatre.

Mali Petar je spadao u onu vrstu ljudi koji su dobro umeli da se služe očima i ušima i bilo mu je ubrzo jasno da gazdarica i sluga nisu bili osobito ushićeni njegovim društvom. I zbog toga,čim je legao da spava, počne hrkati da se zidovi tresli.

„Mislim da je zaspao”, prošapće žena.

„I meni se tako čini”, kaže sluga.

I tada, zamislite samo, nastane nov život: žena prostre na sto čaršav, donese sira i hleba, piva i rakije, kajmaka i kolača sa sirom i druge dobre stvari; i onda njih dvoje sednu za trpezu i stanu jesti i piti da se malom Petru prevrtao želudac i krčala creva, jer njega nisu bili ponudili ni čašom vode, pa mu, naravno, ne davahu ni sad ništa.

Ali on se i dalje pravio kao da je u dubokom snu; samo bi kadikad malko otvorio kapke i pogledao ih letimično, a onda opet zahrkao i zatrubio što je glasnije mogao. Što je on glasnije hrkao, oni su tim revnosnije jeli i pili i ćaskali, tako da mu je bilo jasno kako stoje stvari u ovoj kući.

Kad su završili gozbu, odnese žena ostatke jestiva. Video je i gde ih je ostavila. A video je i više od toga.

Ujutro vrati se domaćin s pazara.

„Dobro jutro, ženo!“ — pozdravi je.

„Zar si se već vratio?“ — kaže mu žena. „Pa kako je bilo na pazaru?“

„Odlično”, odgovori seljak. „Evo se vraćam kući s punom mericom novca. Ali moja torba za namirnice već odavno zvrji prazna, te bih sad pre svega hteo da ubacim štogod u želudac.”

„Zar je mogućno”, reče žena, „da si već sve smazao što sam ti dala juče i što si poneo sa sobom? A eto, sinoć dođe neki stranac i sve pojede što se našlo u kući. Sad ću morati skoknuti do bakalina, pa naložiti vatru, pa ti spremiti štogod pre doručka.”

Je li ko već video ovakvu ženu? Ali seljak nije tako mnogo zahtevao.

„O, bože moj, ženo”, reče joj, „nije baš toliko hitno. Sačekaću do doručka.”

Ubrzo potom ustane mali Petar, poželi domaćinu dobro jutro i zahvali mu na prenoćištu. Seljak ga zamoli da ostane još malo pa da zajedno doručkuju. Jer sad je, veli, proleće, a u proleće ne sme čovek poći od kuće prazna želuca, inače će ga, kaže, opčiniti kukavica.

Posle žena donese doručak: činiju barena krompira a k tome i malo repova od haringi. Onda njih dvojica, domaćin i mali Petar, sednu za sto.

Odjedanput privuče mali Petar k sebi vreću u kojoj je imao kožu, nagne se i zaviri u nju.

„Pst! Pst!“ — reče.

„Kome ti to kažeš: pst?“ — zapita seljak.

„Pa eto, imam u vreći duha, a njemu je uvek do ćaskanja sa mnom“, kaže mali Petar.

„Šta reče, čoveče? Imaš u vreći duha?“ Seljak je mnogo puta slušao kako se priča o duhovima, ali se još nikad dosad nije našao blizu kakvog duha. „Pa dede, reci šta kaže?“

„Kaže mnogo šta“, odgovori mali Petar i opet se sagne. „Kaže da domaćica ima u ostavi sira i masla.”

„Nije mogućno! To, veliš, kaže duh? Ženo, čuješ li, ženo? Duh kaže da imaš u ostavi sira i masla.“

„Koješta!” — reče žena. „Kakvo je to brbljanje? Valjda ja najbolje znam šta imam u ostavi.“

,Jamačno“, veli seljak. „Ali de, boga ti, ipak pogledaj.”

Žena morade u ostavu, da joj ne bi tamo muž otišao, i donese sir i maslo.

Seljak je bio ushićen. „Pa to je krajnje zgodan duh što ga imaš u vreći“, kaže on.

Mali Petar se sagne i zaviri još jednom u vreću.

„Duh veli da domaćica ima u ostavi i kajmaka i kolača sa sirom“, reče.

Žena, šta će, donese kajmak i kolače. Seljak se sav zacakli od zadovoljstva: obradovao se preko svake mere, jer je verovao da je duh čarobnim načinom doneo u ostavu sva ta dobra jestiva. Žena je, međutim, svim ovim čudom bila mnogo manje ushićena: smatrala je da taj duh zna ne samo dosta nego i suviše i ne može se predvideti šta će joj sve muž moći čuti odnjega.

„Slušaj“, reče seljak malom Petru gurnuvši ga laktom u slabinu, „dobro bi učinio da mi tog duha prodaš.”

„Prođi se, čoveče, takva razgovora”, kaže mali Petar. „Vrednost ovakva duha ne da se izmeriti zlatom.”

„Jest, pravo kažeš, jer on zaista mnogo vredi. Ali slušaj, ti”, reče seljak i uzme mu šaputati u uho, „evo ti merica srebrnih talira, čuješ, merica! Smesta! U gotovu! Ni to nije rđavo, šta misliš?” — reče, gurajući malog Petra laktom posle svake druge reči.

To je svakako poštena ponuda, nema spora, to on nije mogao ne priznati, ali on misli da onaj ko ima ovakva duha nije baš tako strašno upućen na novac. Seljak je, međutim, bio uporan i kako je skolio malog Petra gurkajući ga svaki čas laktom, namigujući mu i navaljujući na njega rečima:

„Ali, čoveče, nemoj biti lud! Merica srebrnih talira, čuješ li? Hajde da razgovaramo! Ovamo ruku!“ — i njima sličnim, pristane mali Petar da mu da kožu svoga kljuseta, jer duh je, naravno, bio u koži, samo što ga niko nije mogao videti.

„Samo, svako jutro, čim se probudiš, moraš prvo i prvo pljunuti na njega,“ kaže mali Petar seljaku. „To me je neophodno potrebno da bi se održao u životu. I nemoj očekivati da te posluša pre nego što od tebe primi svoj deo.“

Dabogme, dabogme, važi, razumeo je i neće to zaboraviti, kaže seljak. Zatim potvrdiše svoje reči burnim pljeskom i rukovanjem i tim je kupovina bila obavljena. Onda se kucnuše. Seljak reče: „Hulja ko se bude pokajao!” — te zahvale jedan drugom, a onda mali Petar baci vreću s novcem na rame i iziđe.

U tremu pođe žena za njim.

„Želim ti srećan put!” — reče mu. „I ja se veoma radujem duhu.”

„Mogu misliti!” — kaže mali Petar.

„Priča li on zaista sve?”

„Bogme priča, i još više.”

„To mi se baš ne dopada”, kaže žena. „A da li bi mogao udesiti da ponešto i prećuti?”

„Dabogme da mogu”, reče mali Petar.

„De, za Boga, udesi to, pa ćeš od moje strane dobiti ovaj srebrni pehar”, moljaše žena.

„Hvala!” — kaže mali Petar, uzme pehar i metne ga u vreću. „Mislim da će duh biti sada dovoljno pametan da ćuti”, reče joj, a onda baci vreću na rame, kaže joj: „Zbogom”, i ode.

Na baštenskim vratima naiđe na slugu.

„Je li istina da ti je gazda kupio duha?” — upita sluga.

Jest, kupio ga je.

„Priča li duh sve?” — zapita sluga.

„Bogme priča, i još više.”

„E, baš se radujem”, kaže sluga. „A da li bi mogao tako udesiti da ponešto prećuti?”

„Da se i to udesiti”, odgovori mali Petar.

„O, hvala bogu! Onda učini tako, a za to ćeš dobiti od mene džepni sat”, kaže sluga.

Mali Petar uzme sat, a to je bio sat najbolje izrade, sa dvostrukim kapkom koji bi pri otvaranju odskočio i lancem.

„Sad sam uveren u to da će ćutati”, reče mali Petar, metne sat u džep, kaže: „Zbogom”, i ode.

To je u svakom slučaju bio glup seljak, a žena i sluga nisu bili mnogo promućurniji od njega, mislio je mali Petar. Ali šta bi radile budale sa svojom glupošću kad je ne bi u nešto uložile? Protiv toga ne da se ništa učiniti. Sad su i seljak i njegova žena i njihov sluga dobili od njega ono što su hteli imati, pa ako budu plakali zbog te trgovine, neka sami otiru svoje suze i brišu noseve.

Teret što ga je nosio bio je zaista veoma težak i on je počešće morao skidati vreću s ramena da bi malo odahnuo. Ali uprkos tome činilo mu se da je ipak lakše nositi vreću srebrna novca nego li vreću s kožom matora kljuseta.

Ječeći i stenjući skrene u seoski sokak, gde se sretne s velikim Petrom.

„Zar ne prodade kožu?” — zapita ga.

„Misliš da je nisam prodao?” — kaže mali Petar, brišući krajem kaputa znoj s čela. „Bogme ćeš se začuditi kad budeš čuo. Sve je bilo onako kako si mi rekao i koža matore mrcine bogato mi je plaćena: konjske kože su sad tako na ceni kako nikad ranije nisu bile. Mnogo ti hvala što si pomogao da mi konj lipše, jer sad umesto one rage mogu kupiti toliko konja koliko hoću.”

„Biće da je tako”, reče veliki Petar. „Pa koliko si to dobio?”

„Mericu srebrnih talira”, odgovori mali Petar.

„Mericu srebrnih talira? Jesi li ti poludeo? Punu mericu?”

„Da, punu mericu: sad se meri samo mericama”, reče mali Petar, osećajući se kraj ovoliko novca velikom silom. „Zaviri samo, pa ćeš videti”, kaže mu i odrešivši vreću da velikom Petru priliku da se uveri u istinitost njegovih reči.

„Ah, ah, ah!” — reče veliki Petar posmatrajući novac u vreći. „I sve to dobio si za jednu konjsku kožu?”

„Da, za jednu kožu“, odgovori mali Petar. „Ali to još nije sve; dobio sam povrh toga i džepni sat i jedan srebrn pehar.” I pokaže velikom Petru sat i pehar.

„Ah, ah, ah!“ — reče veliki Petar. „Tako mnogo lepih stvari. I sve to samo za jednu bednu konjsku kožu! A kad si ti dobio toliko za kožu one tvoje mršave, matore mrcine, valjalo bi da ja dobijem još mnogo više za kože mojih ždrebaca, jer oni su i znatno veći.“

„Čini se da je tako”, reče mali Petar. „Samo treba da znaš da sam ja u koži svoga kljuseta imao i duha, a da ga nisam imao, ne bih dobio za nju tako mnogo talira.”

„Ako si ti imao jednog duha u tvojoj, imaću i ja nekoje u mojima”, reče veliki Petar, ode kući, pokolje sve svoje konje do jednog i odveze se na pazar, uvrtevši sebi u glavu da će doći do grdno velikog bogatstva. Kad se bude vratio kući, imaće toliko da će moći kupiti celu parohiju, mislio je u sebi.

Kad su mu na trgu prišli ljudi i pitali ga šta staju kože, on zatraži po mericu srebrnih talira od komada.

„Mericu srebrnih talira za jednu konjsku kožu? Je li kad ko čuo tako šta?“ I ljudi ga ismejaše.

„Jest, po mericu srebrnih talira od komada i ispod te cene ne dajem”, reče veliki Petar, „jer se u kožama nalaze duhovi.” Ljudi mu se na to uzmu još većma smejati; verujući da je poludeo, odu prosto od njega i nijedan kupac se ne nađe. Slučaj je, međutim, hteo da na pazaru bude i onaj seljak koji je od malog Petra kupio duha; pa kad je čuo kako se veliki Petar razmeće velikom vrednošću robe što ju je doneo na pazar, poverovao je da ima pred sobom malog Petra. U tren oka stade preda nj.

„A ti to prodaješ konjske kože, je li?“ — zapita ga.

„Jest, prodajem konjske kože, i to od najfinije vrste”, kaže veliki Petar.

„A imaš li u njima i duhove?” — pita seljak.

„Imam, i to u svakoj koži”, odgovori ponosito veliki Petar.

„Onda, evo ti ovo za konjsku kožu“, reče seljak i opali mu šamar, „ a ovo ti je za duha“, veli i prilepi mu za obraz još jedan vruć šamar. „A sad“, drekne na njega, „ovamo moje pare!“ — i stane ga mlatiti kao vola u kupusu.

Priđu ljudi i razvade ih. A kad im seljak ispriča kako ga je taj čovek nasamario s duhom, ne zameriše mu što velikom Petru ostavlja ovakvu uspomenu na konjske kože s duhovima.

Dabogme da se veliki Petar postarao za to kako bi što pre nestao s trga zajedno s konjskim kožama, ali je bio tako temeljno izgruvan da je samo s velikom mukom dospeo do kuće.

Dok se on ovako provodio u gradu, radio je mali Petar na svojem imanju, pitajući se u sebi kakve li ruže cvetaju velikom Petru i šta je dobio na pazaru. „Budu li stvari ovom prilikom pošle za njega nepovoljnim tokom”, mislio je, „popeće mi se na vrat. Zbog toga je najbolje da budem na oprezu dok ga ne prođe srdnja.”

Imanje malog Petra bilo je doduše neveliko, ali je on imao i starački deo jedne bake o kojoj se brinuo, a koja je stanovala u pivarskoj sobi. Mali Petar ode do nje i zamoli je da iduće noći spava u kući u njegovoj postelji, a on će prespavati noć u njezinoj sobi. Stara pristane na to.

Ubrzo po ponoći stigne veliki Petar u selo. Bio je neizrecivo besan i čim se izvukao iz kola, već se dohvatio sekire i potekao k malom Petru pravo u kuću i do postelje, a onda tresnuo babu ušicama sekire po lubanji i na mestu je ubio.

„No, sad ću valjda imati mira od malog Petra“ mislio je.

Ujutro ode mali Petar u kuću i kad vide kakvim je darom darovan, bi mu žao stare žene. Ali u svakom slučaju bila je sreća za njega što se te noći u njegovoj postelji našla ona, a ne on.

Onda ode velikom Petru.

„Dobro jutro! Kako je?“ — reče mu.

Velikom Petru samo što oči nisu ispale iz glave, „Zar si ti živ?” — kaže mu.

„Jesam, bogu hvala, zdrav sam”, reče mali Petar. „Zar ti nisam noćas smrskao lubanju?” — pita ga. „Bože sačuvaj! Ko kaže da bi ti meni učinio tako šta? Ta ti mnogo bolje misliš sa mnom, jer si svagda imao na umu moje dobro i neka ti je hvala, hiljadu, hiljadu puta hvala”, reče mali Petar, „jer to je bila baka sa staračkim delom koju si ubio. Stvar je ipak rđava, jer ako vlast dozna šta si uradio, ona će se već postarati za to da se nikad više ne potužiš na glavobolju.”

„Ah, ah, ah! Kakve li nesreće!” — reče veliki Petar, jer sad je već bio odspavao i srdžba mu splasnula. „Šta će sad biti?”

„Bogme, zlo se piše”, kaže mali Petar, „ali pošto si me oslobodio brige oko izdržavanja starice, moraću pomoći baki da je smestim u grob; a valjda neću biti pas da te prijavim vlastima.”

„Hvala ti na tim rečima”, kaže veliki Petar, i onda se rastanu.

Sad je malom Petru valjalo nabaviti mrtvački sanduk za staricu. Ali kako je stolar u selu bio nedavno umro, nije mu ostajalo šta drugo nego da se odveze u grad i tamo kupi sanduk. On je i inače nameravao poći u grad i odneti krompir na pazar. „Najbolje je da ponesem i baku”, mislio je, „pa ću joj tamo odmah uzeti meru za mrtvački sanduk.”

Tako i učini. Opremi staricu, obuče joj prazničnu haljinu, metne je kraj sebe u sedećem stavu i poveze se s njom u grad.

Kad je stigao na trg, odreši vreće, a onda ode da potraži stolara.

Za to vreme, baka-pokojnica sedela je na kočijaševu sedištu kao da čuva krompir. Odjednom priđe kolima jedan fini gospodin i zapita:

„No, mala ženo, šta staje krompir?”

Od bake nikakva odgovora.

Gospodin je mislio da je zaspala. „Probudi se, ženo!“ — reče i potegne joj malo rukav. „Šta staje krompir?”

Opet nikakva odgovora.

Sad se gospodin žestoko naljuti. „Probudi se, strašilo, i slušaj kad se s tobom govori!” — drekne i ćušne je tako da samrtnica glavačke padne s kola na kamenom popločanu zemlju.

Bojeći se da se u padu povredila, gospodin priskoči da joj pomogne, ali je ona bila ukočena kao štap. „Čisto bih rekao da je mrtva”, kaže gospodin.

U tom trenutku vrati se mali Petar kolima.

„Evo ga, to je staričin čovek,” rekoše ljudi.

Gospodin mu priđe.

„Ah, čoveče”, reče, „sa tvojom starom dogodila se nesreća: ja je ćušnuo, ona pala s kola na kamen i mislim da je mrtva.”

Mali Petar je podigne.

„Mrtva je, o tom nema sumnje, osim ako nema dva života”, kaže on. „Baš dobro što imamo kraj sebe stolara koji će joj odmah uzeti meru za mrtvački sanduk.”

„O, bože, jest!” — reče gospodin; „uzmi joj meru, a ja ću platiti za sanduk. Evo ti i za njezinu sahranu, ako me ne budeš upleo u neprijatnosti”, reče, i onda da malom Petru hiljadu talira da podmiri troškove oko pogreba i daće, a ostatak kao naknadu za bolan gubitak.

Mali Petar mu, naravno, zahvali na tome, položi baku u sanduk i odveze se kući.

Kad je skrenuo u selo, sretne se na seoskom sokaku s velikim Petrom.

„No, kako si prošao u gradu?” — zapita ga.

„Pa ne mogu se ni na šta požaliti”, odgovori mali Petar. „Odvezao sam se sa starom u grad i dok je sedela u kolima, udare je, te pogibe, sirota, i po drugi put. Meni je plaćen mrtvački sanduk za nju, a dobio sam povrh toga i hiljadu talira kao naknadu za bolni gubitak. Dakle, hvala ti, mnogo, mnogo hvala na tvojoj svestranoj pomoći!”

„Ovo je da čovek pukne od jeda“, mislio je u sebi veliki Petar. „Prvo mu satrem kljuse i tako proda kožu pa dobije za nju punu mericu srebrna novca a još i druge lepe stvari. Onda ga htedoh ubiti, pa mu mesto toga skinuh s vrata obavezu za starački deo imanja, a još suviše dobije od nekakva staraca hiljadu talira, jer je taj nešto čačkao po mrtvoj babi. Ali kad jedan običan mali seljak ima toliko sreće, veliki seljak, kakav sam ja, valjda sme očekivati i nešto bolje“, mislio je u sebi.

Stanje stvari je bilo takvo da je i veliki Petar imao na svojem imanju starački deo za koji je bio u obavezi da doživotno izdržava svoju taštu i stara se oko nje. „U osnovi”, mislio je veliki Petar, „niko nema ništa od toga što ona još živi, i ako babuskaru ubijem i ponesem u grad, proći ću, svakako, i ja onako dobro kao što je prošao mali Petar, jer sad barem znam kako treba da se držim.“

I tako uzme sekiru, tresne taštu ušicama po lubanji, a onda je namesti da sedi pored njega pa se, isto tako kao i mali Petar, s tovarom krompira odveze u grad.

Starica-pokojnica sedela je oborene glave na sedištu za kočijaša, a veliki Petar švrljao nedaleko od kola i vrebao.

Odjedanput dođe onaj isti gospodin. I sad je hteo kupiti krompira, te priđe k starici.

„No, majčice, pošto krompir?” — zapita.

Starica, dabogme, ne reče ništa.

Ne dobivši nikakav odgovor, htede gospodin potražiti kojeg drugog prodavca.

Sad se pojavi veliki Petar. „Spava”, reče tom gospodinu; „ćušni je, pa će se već probuditi”. A bio je sve namestio tako da kolsko sedište pri najmanjem dodiru spadne i stara se skotrlja na kamen.

„Hvala na savetu!” — kaže gospodin. „Ćušnuo sam onomad jednu ženu i ne mislim učiniti tako nešto još jedanput.”

„Ta šta se skanjeraš!? Tresni je, vidiš da čmava!“ — reče veliki Petar, gurajući gospodina ka kolima, tako da se ovaj morao zapitati zašto je taj prodavac krompira tako nametljiv. Onda pređe na drugu stranu kola, strgne staroj maramu s glave, te tada i on i svi ljudi u blizini videše da je stara žena u kolima — mrtva.

Sad gospodin poveruje da ima pred sobom malog Petra koji je ponovo došao na trg sa mrtvom staricom, i toliko se naljuti da je bio van sebe od besa.

„To li ti znaš, huljo jedna“, vikne, „da putuješ s tvojom mrtvom staricom i praviš poslove? Čisto verujem da si tako uradio i prošli put. Ali ću te sad naučiti redu.“

I onda pozove gradske stražare, ovi pograbe velikog Petra i s njim u sredini odu gradskom načelniku. Ovaj naredi odmah istragu i veliki Petar morade dati veliku svotu gradskoj opštini, napuniti novcem džepove i gradskom načelniku i policijskom komesaru i gradskim stražarima, da sačuva goli život.

Ali ga njegovo delo nije stajalo samo mnogo novaca: morao je pristati i na to da mu se odrape četrdeset šiba. A išiban je tako svojski da je čoveku čisto bilo žao videti ga onako jadna kad se posle primljenih četrdeset krepkih udaraca vraćao kući.

Stigao je u selo tek mnogo posle ponoći i bio je tako besan na malog Petra, da se ne može ni zamisliti koliko je bio besan. Ali sad će mu se za sve osvetiti, to je van sumnje, jer je na to bio čvrsto rešen. Nije se usudio uzeti sekiru, jer s njom bi mogao nakaljati kao što je nakaljao prošli put. Ne, nego će sad poneti vreću, strpaće malog Petra u nju i utopiće ga u reci, i to još na dan svete nedelje, jer koža ga je tako bridela i svrbe da da prosto nije mogao čekati do ponedeljka.

Ujutro ode odmah malom Petru i stade se s njim rvati, gnjaviti, preturati i natezati, dok mu naposletku pije pošlo za rukom da ga uvuče u vreću, a onda ga uprti na leđa i pođe da ga baci u reku.

Ovom kolaču mali Petar nije se, naravno, preterano obradovao. Ali on, tako je mislio u sebi, nije učinio ništa rđavo, a kad god mu je veliki Petar dosad radio o glavi, kraj je svagda bio dobar, pa će valjda i sad imati sreće. Osim toga, mali Petar nije spadao među one ljude koji jauču i kukaju pre vremena. Do reke ima podobar komad puta i dok veliki Petar stigne do nje, može se još mnogo šta dogoditi pre nego što sve bude izgubljeno. Neka, dakle, veliki Petar proba sad i ovo, mislio je mali Petar u vreći.

Tako se veliki Petar uputi k reci, vukući teret i zapinjući kao sivonja. Može se zamisliti kako su ga bolela dan ranije išibana leđa, jer mali Petar nije u vreći bio miran, a osim toga opuštao se koliko god je mogao da bude što teži.

Ali se veliki Petar čvrsto rešio da do reke izdrži sav teret i sve muke: „U reku s njim!“ — govorio je sam sebi; „a onda će ti sve laknuti.“

Da bi se došlo do reke, moralo se proći pored crkve, i kad su dospeli donde, vernici su već davno bili u crkvi i čulo se kako poju. Veliki Petar je bio već tako mrtav umoran da nije mogao dalje, a i nešto ga je vuklo u crkvu jer se u duši nije dobro osećao. Ne možda zbog toga što se pokolebao u svojoj odluci da malog Petra baci u reku, — naprotiv, mora ga utopiti, o tom više nije moglo biti sumnje, — nego zato što je mislio da će se u crkvi osetiti malo lakše oko srca. Tako ostavi vreću pred crkveni brežuljak i uđe u crkvu.

Sveštenik je držao propoved o duševnosti i o dobroti i govorio tako lepe reči da je Petar morao ostati u crkvi; stajao je uz crkvena vrata i slušao.

Mali Petar sedeo je za to vreme napolju u vreći i zajedno s vernicima, čije se pojanje sasvim lepo čulo, pevao crkvene pesme. Najedanput prođe onuda jedan starac koji je terao poveće krdo volova. Starac je pretio volovima motkom i sav zaduvan ječao i stenjao, a mali Petar je pevao i bio veseo.

Čuvši pevanje iz vreće, zastane starac i uzme slušati.

„Je li to čovek u vreći?” — zapita.

„Nego ko bi bio?“ — reče mali Petar.

„Kako možeš biti tako zadovoljan i pevati kad sediš u svezanoj vreći?” — pita starac.

„Zar da ne budem veseo i zadovoljan”, kaže mali Petar, „kad ću za kratko vreme dospeti na nebo?“

„E, bogme, kad si takve sreće, onda zaista i možeš pevati”, uzdahne starac. „Ah, ah, ah! Kad bih ja mogao biti na tvojem mestu, rado bih dao za to i moje volove i više od toga.“

„Hoćeš li to zaista?” — reče mali Petar.

„Dabogme da hoću“, veli starac.

„Onda se možeš menjati sa mnom, jer ja se baš i ne žurim toliko na taj put, pa godinicu dve mogu još s tim i pričekati, ako već tako mora biti.“

„Je li mogućno? Zar me može zadesiti takva sreća?“ — reče starac.

„Može, može, zašto da ne bi mogla? To se već da udesiti”, kaže mali Petar. „Odreši vreću i ja ću već urediti stvar. Ali požuri, jer nosač tek što nije došao.“

I kad je starac odrešio vreću, on se brzo izvuče a starac zauzme u njoj njegovo mesto. Ali kad mali Petar htede zavezati vreću, stari se čovek pokaje i pomoli glavu iz vreće. „Možda ipak nije pravo što sam te odavde na ovaj način prosto izgurao?” — zapita ga.

„Ne brini za to“, kaže mali Petar, „nego, dede uvuci glavu, jer ti valja znati da vreme leti. Ako ovde budemo dugo stajali i razgovarali, nijedan od nas neće krenuti s mesta.”

„E, pa neka ti je na ovom najlepša hvala”, reče starac, zatim uvuče glavu u vreću, mali Petar je čvrsto sveže i onda se rastanu.

Utom i veliki Petar iziđe iz crkve. Sveštenik je propovedao tako lepo da on u jednom trenutku htede skoro izići napolje i odrešiti vreću. Ali kad je propoved svršena i sveštenik uzeo čitati parohijske vesti, njega opet počeše peći i boleti leđa, i sve što je sveštenik propovedao ode u vetar.

Morao je napolje iz crkve i nastaviti tamo gde je stao.

I tako opet uprti vreću na lasa, pas njom do reke a zatim gore na most. Tamo zaveže za vreću poveći kamen i spusti je na mestu gde je struja bila najjača, u maticu. Buć! — ču se kako vreća pade u reku i onda potonu.

„No, sad ću svakako imati mira od malog Petra“, mislio je u sebi i pođe kući.

Kad je skrenuo u seoski sokak, vidi gde mu dolazi u susret čovek koji je terao veliko krdo. Tu je bilo najlepših volova kakve je ikad video, tako da im je prilazio i izbečio se posmatrajući ih s najvećom radoznalošću. Ali umalo da nije pomerio pameću kad je video goniča te stoke.

„Hvala ti još jedanput na svemu i na ovome“, reče mu mali Petar.

„Zar si ti živ?“ — zapita veliki Petar buljeći u njega.

„Jesam, hvala bogu, živ sam“, kaže mali Petar.

„A na čemu mi to zahvaljuješ?“ — reče veliki Petar.

„Na tome“, odgovori mali Petar, „što mi uvek želiš i činiš sve najbolje. Hiljadu, hiljadu puta ti hvala na tome što si mi pomogao da dobijem ovako krasnu stoku.“

„Zar meni duguješ zahvalnost što si je dobio?” — reče veliki Petar.

„Dabogme da je tebi dugujem“, kaže mali Petar. „Jer da me ti nisi bacio u vodu, sam ne bih jamačno nikad otišao pod reku, a onda nikad ne bih ni dobio ovakve volove. Ne možeš ni zamisliti kako sjajne stoke ima tamo. Sad nisam mogao doterati veće krdo, jer sam bio sam. Ali sutra ćemo poći udvoje, pa ćemo doterati i ostalu stoku.“

„E, ovo je da čovek izludi od čuda!“ — mislio je veliki Petar. „Prvo mu stamanim kljuse, on proda kožu i dobije punu mericu srebrnih talira pa još i druge lepe stvari. Zatim odem da ga ubijem i umesto toga skinem mu s vrata obavezu za starački deo i još mu pribavim i zaradu od hiljadu talira. Onda ga bacim u reku da se utopi, a njega evo natrag s velikim krdom volova!“

Ali mu tada padne na pamet da u reci mora da ima još mnogo stoke kad mali Petar hoće u ponedeljak izjutra da ide po nju.

„Ali tu će se mali Petar preračunati!” — mislio je, rešivši se da ga preduhitri i sam dotera kući ostatak stoke što se nalazi ispod reke. „Jer tu zaista mora da nisu čista posla”, mislio je dalje u sebi, „kad mu nisam mogao doći glave, mada sam ga bacio s visine u samu maticu. Očevidno je da se i meni valja sručiti u reku na istom mestu.”

Ode kući, uzme ženu i decu i povede ih sve sa sobom, jer je trebalo da ih bude što više kako bi se sva stoka mogla doterati kući. A kad se tamo bude sutra pojavio mali Petar, moći će samo da zine i obriše nos. Odu do reke i na most. Buć, buć, buć! — ču se u reci kad su pošli na put ispod nje. Ali mora biti da nisu prispeli na pravo mesto, jer se veliki Petar nikad nije vratio sa stadom, dok je mali Petar postao ugledan čovek. Kupio je imanje velikog Petra i k tome još i više drugih imanja, i postao najuvaženije lice u celoj parohiji.

Kraj

Švedska bajka

Ostavite komentar: