Kako živeti budući da treba umreti?
Kada važi, sistem se ne odvaja od svog autora,
Kami, Mit o Sizifu, I, 288.
Dvaput osuđen na smrt
Tuberkuloza je bila koren Kamijevog tragičnog pristupa životu. Pronicljiv prema sebi i svojoj bolesti, on zna da je koban taj plućni napad koji ga, sledeći razvoj koji su lekari izučili do detalja, odvodi u smrt. Hronična patologija upisuje život u logiku beznađa u izvornom smislu reči: bolesnik prestaje da se nada mogućnosti da će jednog dana ozdraviti. A kao što je svakom poznato, zdravlje je dobro čije dragocenosti postanemo svesni tek kad ga više nema. Sa sedamnaest godina, znanje da nas iznutra polako ali sigurno izjeda bolest, dovodi bolesnika na specifično ontološko polje. U takvoj egzistencijalnoj konfiguraciji, filozofija više nije dečja igra, ludička i teoretska praksa, već umeće življenja na ivici provalije.
Već smo ustanovili koliko ova bolest sputava normalan tok života mislioca: Kami je hteo da se upiše na studije filozofije, položi državni ispit i predaje – administracija ga odbija. Kasnije je, po objavi rata, želeo da se prijavi u francusku vojsku; nakon prvobitnog odlaganja, ponavlja taj borbeni potez – vojska ga odbija. Zavirivši mu u zdravstveni karton, vojnik ga dočekuje katastrofičnim diskursom o njegovom zdravstvenom stanju. Narodno obrazovanje i odbrana zemlje su, dakle, na ovaj način zabranjeni stipendiranom srednjoškolcu, studentu koji uzima studentski kredit da bi se upisao na univerzitet, ratnom siročetu, čiji je otac umro za Francusku. Kami neće moći da se oduži društvu tako što će se pridružiti redovima onih koji žele da brane zemlju od nacista. Društvo ga je već dvaput osudilo na smrt: neće ga ni kao profesora ni kao vojnika.
Po objavljivanju rata, Kami se bavi sitnim zanatima svog detinjstva, radi u gvožđarskoj radnji, kod pomorskog trgovca, u službi prefekture za izdavanje vozačkih dozvola. Kasnije daje časove, glumi u trupi Radija Alžir. Za vreme odmora 1937, iz straha od rutine odbija jedno radno mesto u Sidi Bel Abesu, nakon čega prihvata zaposlenje u meteorologiji, kao privremeni asistent, od novembra 1937. do septembra 1938. Igra u komadima, piše za časopise, jedan i osniva, ali od toga ne može da živi. U oktobru 1938. postaje urednik u levičarskom listu Alger républicain. Tu drži književnu rubriku i objavljuje prikaze Sartra, Nizana, Monterlana, Silona – i drugih knjiga. U septembru 1939, odbija mesto profesora latinskog u gimnaziji u predgrađu Alžira. Nakon ustanovljene tuberkuloze 1930, ženidbe u junu 1934, napuštanja žene u julu 1936, razvoda u februaru 1940, postaje novinar sve do septembra 1939, kad je ugašen list, koji se pretvara u Le Soir républicain, ali biva zabranjen u januaru 1940. Napušta Alžir, odlazi u Pariz, gde postaje sekretar redakcije Paris-Soir. Kami želi da se bavi pisanjem.
Pisati pre nego što se umre
U jednom pismu Žanu Grenijeu, Kami otkriva tri projekta na kojima trenutno radi. Reč je o eseju, pozorišnom komadu i romanu. Između 1939. i 1943, od svoje dvadeset šest i tridesete, dovršava ta tri projekta koji će postati Stranac, Mit o Sizifu i Kaligula, tri remek-dela, svako u svom žanru. Dok radi na tom triptihu, vodi sveske. U njima čitamo dnevnik njegovih fizičkih i psihičkih stanja. Godine 1936, Kami govori o očaju, umoru, iscrpljenosti, žalosti, borbi protiv tela, bolesti, patnji, samoći, želji da plače. Godine 1937: „Pakao je život s ovim telom – što je još uvek vrednije od uništenja“ (II 817).
Za ovog paganina patnja je besmislena: mladić koji voli ženska tela, njihovu pocrnelu kožu, preplanulost mediteranskog sunca, burni karakter plaža, pročistiteljsku ulogu morske vode, parfeme iz Tipaze, ulice Alžira – nema nikakvog razloga da bolest koja mu sve to uskraćuje smatra normalnom. Hrišćanin bi se pozivao na Božju zamisao, na božansko Proviđenje, na neprobojne puteve Gospoda, iskonski greh, ali kako da se ophodi Plotinov učenik? On sve više razmišlja o Ničeovom životu i delu, o tom drugom bolesniku i filozofu, kako bi mogao da živi bez snage koju daje zdravlje. U pismu Ivoni Dikajar od 19. aprila 1940, Kami ima dvadeset sedam godina i piše: „Biću novinar i umreću mlad […]. Šta više od toga tražiti i zašto žaliti za životima koje nismo imali?“
Kami samostalno dolazi do lektire. Tuberkuloza koja ga je sprečila da upiše Ecole normale supérieure, uskraćuje mu predavanja klasičnog korpusa, metodu koja se često može svesti na retoričke suptilnosti, korisne za strategiju telesno sposobnih. Ali to lišavanje u isto vreme dovodi do pozitivnosti koja hrani Kamijev genij: on možda i ne zna za kanonske tekstove i njihove zvanične komentare, ali može da čita autore koje poželi; on možda ne raspolaže sofisticiranom artiljerijom mladih formatiranih ljudi, već suprotstavlja svoju egzistencijalnu iskrenost, formulisanu elegantnom prozom, čistim formalnim nadmetanjima za koje su predviđene te misleće mašine za koje je suština bezvredna, jer vrednuju jedino umeće forme. Iskrenost ume da gane dobre ljude; a sofistika samo ljude od zanata.
Od filozofije, Kami je čitao Šopenhauera i Ničea u Grenijeovom razredu, a onda, pripremajući se za univerzitetsku diplomu, Avgustina i Plotina. Međutim, tu su se, zbrda-zdola, našle i Upanišade i Štirner, Blanšo i Spinoza, Kjerkegor i Špengler, Sorel i Šestov. Nezajažljiv, otkriva i književnost koju ne razdvaja od filozofskog korpusa: Homera i Flobera, Balzaka i Stendala, Prusta i Kafku, Melvila i Dostojevskog, Gorkog i Malroa. Na isti način pristupa romanu i filozofiji.
Kami je naklonjen filozofskoj književnosti i književnoj filozofiji. Prva definiše romane koji sebi ne nalažu nekakvu književnu igru namenjenu razonodi, formalno ustrojstvo, umetnost radi umetnosti, već formulišu viziju sveta izvan ideja i koncepata, uz pomoć likova, priča, pripovetki, fiktivnih doživljaja. Druga disciplina podrazumeva elegantnu, jasnu, preciznu i estetsku prozu koja formi ne žrtvuje smisao, dubinu i istinu. Stranac i Kuga, ali takođe i Kaligula i Pravednici ilustruju filozofsku književnost; Mit o Sizifu i Pobunjeni čovek, ali takođe i tri nastavka Aktuelnosti ilustruju književnu filozofiju. Međutim, institucija postavlja jasnu granicu i zalaže se za filozofirajuću filozofiju i čistu književnost, od kojih se svaka razvija u posebnom svetu. Njeni primeri su Hegel i Džojs.
Teorija romana
Kami predlaže teoriju filozofskog romana nasuprot romanu s tezom, koji je težak, zamoran, nesvarljiv. Svadba pokazuje kako se može, izvan institucionalnih i univerzitetskih kodeksa, napisati filozofsko delo na književan način, prozom koja je čak pesnička, a ne odričući se sadržaja. Ova težnja za književnom filozofijom i filozofskom književnošću pretpostavlja koncepciju suprotstavljenu katehizmima dominantne filozofije.
U filozofiji je uobičajeno da razum predstavlja zakon; a Kami se prvenstveno zalaže za senzaciju, emociju, percepciju. Uglavnom, filozofija povlašćuje koncept, ideju, teoriju; Kami im pretpostavlja sliku, lik, figuru. Filozofija pribegava dokazivanju, logici, silogizmu, dijalektici, obrazlaganju i argumentaciji; Kami se opredeljuje za poetsku prozu, romanesknu povest, pozorišni dijalog. Filozofija ima naviku da idealizuje svet da bi ga promislila, preobražava ga u transcedentalni objekat, posreduje ga kroz filter biblioteka; Kami nudi pristup koji odiše čuvstvima, materijalizmom, hedonizmom, empirizmom svetske proze, on slavi direktan, neposredan, fenomenalan kontakt. Sad razumemo zašto u Mitu o Sizifu stoji: „Ideje su suprotne mislima“ (I, 298) i kako je moguće misliti izvan ideja.
Kami iznosi svoju teoriju književnosti u prikazu koji je objavljen u Alger républicain 20. oktobra 1938, gde govori o Mučnini Žan-Pola Sartra. Ne precenjujući domet prve razmene između ove dvojice pisaca, reći ćemo da Kami popravlja Sartra svojim profesorskim perom. Možemo zamisliti kako Žan-Pol Sartr, pišući svoje Objašnjenje Stranca, i očigledno peckajući, pamti ton s kojim mu je dvadesetpetogodišnji Kami održao lekciju, njemu koji je tad imao trideset tri.
Prikaz počinje ovom čuvenom rečenicom: „Roman je samo filozofija u slikama“ (I, 794). Kad je roman dobar, sve prelazi u slike – ali suptilno. Likovi i radnja ne smeju da otkrivaju teoriju. Dobar romanopisac pravi znalačku mešavinu i suptilnu ravnotežu između figura, njihovih priča i mišljenja. U slučaju kad filozof ima prevlast, zaplet nestaje, gubi autentičnost, iz romana iščezava sve ono što u njemu diše. Delo može da traje samo zahvaljujući dubokoj misli. Veliki romanopisac uspeva da izvrši ovaj raspored snaga.5
Kami imenuje romanopisca koji je sposoban da u jednom delu skupi ideje, zaplete, likove, život, iskustvo, razmišljanje o smislu života: Andre Malro, već čuveni književnik od trideset sedam godina. Na drugom mestu, Kami navodi kako je osam puta pročitao Ljudski život. Podsetimo da u to vreme ima dvadeset pet godina i da završava Svadbu, veliku poetsko-filozofsku prozu. Nije još napisao roman, ali radi na jednom, Srećna smrt, kojim nije zadovoljan.
Posle te teorije o uspešnom romanu, koju je sažeo u desetak redova, Kami prelazi na razmatranje Sartrovog romana. Članak je odlučan: dobar romanopisac ostvaruje ravnotežu likova i ideja; ali Mučnina ne uspeva da izvede tu delikatnu operaciju. Sartr, dakle, nije napisao uspeo roman. Previše teorije, previše ideja. Sa svoje novinarske katedre, Kami pridikuje Sartru: priznaje da ima talenta, svakako, ali ga prekoreva što ga traći. Dobre delove je prepoznao u opisu gorčine i istine; loše strane u strepnji koja se previše providno oslanja na Kjerkegora, Šestova, Jaspersa, Hajdegera.
Prema Kamiju, Sartr objavljuje roman o strepnji jednog banalnog života – i, kako piše mladi kritičar, u njemu su same banalnosti. Kami precizira da nas Mučnina može asocirati na Kafku, ali neubedljivo. I ovde upamtimo Kafkino ime – on zauzima važno mesto u sartrovskom mehanizmu prilikom analize stila i upućivanja na Proces u Strancu.
Kami potom širi polje delovanja, nastavljajući da nemilice ispravlja svoj primerak: Rokanten pripoveda o svojoj mučnini, ali kao da je ona kraj, a trebalo bi da bude početak; Mučnina nije toliko roman koliko monolog; tom knjigom Sartr nije stvorio umetničko delo; apsurd nije zaključak, već početak, i to onako kako su ga shvatili svi veliki duhovi; autor je hteo da opiše nekoliko velikih trenutaka iz čijeg ugla ostatak dela ne vredi ništa, ali čitalac uzalud traga za tim opisom.
Obrćući izreku in cauda venenum, pošto je veći deo svog novinarskog staža proveo grdeći Sartra, Kami zaključuje, naizgled pritvorno, da ova prva knjiga mladog autora ipak obećava, da bolna lucidnost koju iskazuje svedoči o izvesnoj darovitosti, da mogućnost da se smesti uz obode svesne misli govori o očiglednim vrlinama. Tome dodaje, kao zaključak zaključku, da nestrpljivo očekuje narednu knjigu.
Nekoliko meseci kasnije, 12. marta 1939, dok radi na svom romanu, Kami prikazuje Sartrov Zid – u istom listu. Ukazuje na povratak sartrovske tematike s likovima koji se nalaze van normi: seksualni manijak, pederast, osuđenik na smrt, ludak, muškarac nesposoban za libido, sve same inkarnacije nemoći. Sartr prikazuje perverznjaka kao najbanalnije biće. Kami ponovo ukazuje na loše strane: rđavo korišćenje opscenosti i književno nepotrebnih seksualnih scena.
Ali ukazuje i na dobre tačke: opis tih nemoćnika, preplašenih preterivanjem svoje slobode koja ih pokazuje kao zatečene delanjem ili stvaranjem; odsustvo ontološke busole u tim bićima, usled kojeg su dezorijentisani; likovi praćeni u svojim egzistencijalnim lutanjima – u tim trenucima Sartr briljira u veštini konstruisanja svoje povesti i gospodari naracijom. Uzbudljive i uznemirujuće stranice opisuju čoveka koji je osuđen na slobodu, koji strepi, zatvoren u svoju samoću, koji živi svoj solipsizam i iskušava apsurdnost svog postojanja. Sartr je ovog puta uspeo. Prema Kamiju, održava u ravnoteži teorije i likove, teze i pripovest. Samo dve knjige su bile dovoljne da objavi delo dostojno svog imena. Kami istovremeno piše svoje.
Stranac kao natčovek
Stranac je objavljen u maju 1942. Roman ovog mladog autora od dvadeset devet godina dobija recenzije koje potpisuju Grenije, Arlan, Blanšo, Sartr, Bart, Sarot, Rob-Grije. Dogmatskih pristupa ima napretek: hrišćanskih, marksističkih, psihoanalitičkih, političkih, a kasnije i strukturalističkih, neokolonijalističkih, rasističkih, feminističkih… Filozofska čitanja često plagiraju Sartrov komentar i svode knjigu na roman apsurda, a Merso je prikazan kao antiheroj apsurdnog sveta u apsurdnom životu.
Čini mi se da roman tada nije sagledan iz ničeovske perspektive natčoveka. Međutim, ako ste čitali portret natčoveka u Ničeovom Zaratustri, Merso može biti shvaćen kao figura nevinosti sutrašnjice, suštinski ontološki pojam autora S onu stranu dobra i zla. Uloga Ničeove sestre u upisivanju svog brata u genealogiju fašizma uopšte, i nacizma u užem smislu reči, zaslužuje da je iznesemo u nekoliko reči.
Elizabet Ferster je krivotvorila tekstove svog brata tako što je, prekucavajući pisma, brisala i dodavala sve što je ohrabrilo legendu o Ničeu kao prefašističkom misliocu, i tako od svega i svačega, kolažiranjem i prekrajanjem, skrpila Volju za moć, uključivši i fragmente koje nije potpisao filozof, koji su izvodi iz njegovih lektira. Ova žena, neskrivena antisemitkinja, Musolinijeva prijateljica, članica Nacističke partije, često viđena kod Hitlera, koji je pružao materijalnu potporu za Arhive njenog brata, uvela je u koncept natčoveka biološki, rasistički, politički i sociološki pristup. Ali taj koncept je kod Ničea čisto ontološka propozicija.
Ničeova sestra je njegovo telo i dušu, pa i delo, uzela pod svoje, od početka njegovog ludila, sve do smrti, 1935. Prema njenim antisemitskim i nacionalsocijalističkim nazorima, natčovek je prikazan kao junak bez milosti, moralno bezobziran, van dobra i zla, okrutan i ratoboran, krvoločan i nasilan, nesposoban za grižu savesti, nesposoban za milost u svakodnevnom životu: ona je SS odredila kao pagansku inkarnaciju ove filozofske figure čija suštinska poruka nije bila toliko želja da se promeni svet, nacistička perspektiva, koliko želja za svetom kakav jeste, što je perspektiva svojstvena Ničeu. Nacistički vojnik, navodno ničeovski natčovek, verovao je u mogućnost drugog sveta i da bi to sproveo, pribegavao je zločinu, masakru Jevreja u ime fikcije: čistog, arijevskog društva, oslobođenog jevrejske „rase“.
Pravi ničeovski mudrac, autentični natčovek, ne deli taj sociološki optimizam kao što ne pristaje na pesimizam, jer je tragičan: on poznaje prirodu stvarnog, zna da volja za moć imenuje istinu sveta i da ona ne znači prevlast jedne imperije nad drugom, već silu sile koja nas želi onakve kakvi smo. Tamo gde zaglupljeni vojnik teži da promeni stanje stvari, ničeovac podučava da se ništa ne menja, da se sve neodređeno i beskonačno ponavlja, i da samim tim suočeni s tim apsolutnim determinizmom, treba da poželimo volju koja nas hoće, da bismo postigli radost i blagostanje. Natčovek je antiteza naciste.
Dodajmo tome da čitavo Ničeovo delo napada Pavlov judejski duh kao filozofiju asketskog ideala, mržnje prema telu, željama, porivima, strastima, životu, seksualnosti, ovog sveta u ime nekog navodnog onostranog, a ne u ime „rase“. Niče zamera judaizmu mržnju prema prirodi i strast prema genealoškoj smrti hrišćanstva protiv kojeg se bori. Zauzvrat, izvan tog teološkog konteksta, kad je reč o sociološkim Jevrejima, on njihove vrline štedro hvali.
Kako je Treći Rajh mogao da se osloni na čoveka koji 1872. menja izdavača čim je saznao da je ovaj umešan u objavljivanje antisemitskih tekstova? Individuu koja 1886. u knjizi S onu stranu dobra i zla piše da bi trebalo razmotriti „da se iz zemlje izbace antisemitske galamdžije“ (§ 251) i da se ohrabri mešanje Jevreja i Nemaca? On koji govori o „antisemitskoj gluposti“ (u istom delu) ne bi dopustio da njegov natčovek pristane na tu žalosnu strast osvete Jevrejima i na taj patološki obrazac resantimana koji se otelovljuje u nacističkom vojniku.
Ako se, dakle, potrudimo da stavimo tačku na legendu o Ničeu nacisti ili preteči nacionalsocijalizma, i ako strpljivo iščitamo Tako je govorio Zaratustra, otkrićemo figuru natčoveka u ovom značenju: volja za moć čini zakon; ona imenuje život u svemu što živi i želi život; ona je čitav univerzum; njen ciklus je neizbežan; ona se večno vraća; mi smo volja za moć; večno se vraćamo; neprestano ćemo proživljavati ono što smo proživeli, i to u istom obliku; ne možemo ništa protiv tog neprekidnog pokreta; mudrost se sastoji u volji za onim što nas hoće i što ne možemo izbeći; viša želja za željom je amor fati, ljubav prema svojoj sudbini, ona vodi u istinsku radost i autentično blagostanje; ničeovska mudrost se sastoji u tome da se kaže veliko „da“ svemu što jeste, jer ono što jeste bilo je i biće, istovetno, i tu niko ne može ništa. Mudrac zna da može da hoće tu volju, dok se drugi zadovoljavaju time da je slepo trpe i ne znaju za njenu ćud, oblike i sile. Merso napreduje u ontološkoj sferi natčoveka.
Genealogija natčoveka
Ničeovski koncept natčoveka nije nastao sam od sebe. Niče je napamet znao grčku i rimsku filozofiju. Sve figure antičkih mudrosti hrane ono što Ecce homo predstavlja kao pagansku epifaniju na način psihičkog potresa, koji je iskusio filozof na visinama Portofina. Najpre filolog, Niče postaje filozof nakon čitanja Sveta kao volje i predstave, dela u kojem Šopenhauer iznosi model praktične mudrosti skicirajući portret žanra evropskog Bude koji upražnjava milost, estetsku kontemplaciju ili seksualnu apstinenciju, koja se u jeziku filozofskog plemena naziva „gašenje volje za životom“.
Ničeov natčovek preuzima od brojnih figura antičke mudrosti koje, u svojoj raznolikosti, pred sebe postavljaju isti cilj: bezosećajnost, otvorenost, spokoj, duševni mir, stanja koja dovode do blagostanja i radosti. Ovi različiti putevi, od kojih su neki teški, strogi i zahtevni, kao cinizam i stoicizam, a drugi zavodljiviji, upućeniji ka hedonizmu, kao epikurejstvo i kirenaizam, ciljaju isti vrh, vrhovno dobro, cilj koji je dosegnut kad čovek sebe samog odredi kao središte, kad shvati svoje mesto u prirodi i kosmosu i, sledstveno tome, zna kako da se nosi s njim, sa drugima i svetom.
Setimo se kako je mladi Kami čitao Epiktetov Priručnik u svom bolničkom krevetu. Podsetimo da se na univerzitetu upoznao s Plotinovim Eneadama. Ne zaboravimo da je čitao Upanišade na savet Žana Grenijea, a verovatno i filozofe taoizma, Čuang-Cea i Lao-Cea. Možemo zamisliti da je poznavao Hipotipoze ili druge tekstove Seksta Empirika koje je preveo njegov profesor filozofije. U prepisci govori o Epikurovim tezama o smrti, pa ne možemo zamisliti da nije pročitao Pismo Menekeju. U Pobunjenom čoveku citira Lukrecijev spis O prirodi stvari. Da i ne govorimo o presokratovcima, Platonu i Avgustinu koje je čitao takođe.
Kami, dakle, kao Niče, poznaje moguće forme antičke mudrosti: stoičku ravnodušnost spram realnosti stvarnog, sa brigom i polarizacijom predstave koja se o njemu stvara, sa pohvalom pune snage volje nad predstavama; plotinovski beg iz sveta u princip Jednog-Dobrog, da bi se s njim spojilo i spoznalo blagostanje paganskih ekstaza; put taoizma koji savetuje da se izabere neopredeljivost, koji slavi volju za nemoć u svetu u kojem se ne interveniše; pironovsku ravnodušnost i njen generalizovani relativizam koji zagovara da se istovremeno i ravnopravno žele suprotnosti; epikurejsku dijetetiku želja i svođenje zadovoljstva na ataraksiju, što je drugo ime za odsustvo nemira – sve te tehnike, metode i putevi vode do mudrosti, koja dovodi do radosti.
Ničeov Natčovek se nadahnjuje ovim mudrostima koje spajaju Istok i Zapad. Zar i sam Zaratustra nije sin persijskog Zoroastre iz mazdejskih religija, savremenika najstarijih predsokratovaca? Upoznati svet, želeti svet, voleti svet, zadovoljiti se njim, nikad ne negodovati protiv njega, želeti da bude baš takav kakav je, i, sledstveno ovim teorijskim i egzistencijalnim praksama, uživati u svetu, u njemu se osećati kao riba u vodi, ne pitajući se o njegovim odnosima sa svojom sredinom – eto ključne reči svake mudrosti.
Genealoški trougao
Ako želimo da shvatimo intelektualni i duhovni, kao i metafizički i ontološki mehanizam Mersoa, upišimo ga u ovu egzistencijalnu konfiguraciju antičkih mudrosti. A onda pročitajmo predgovor koji je Žan Grenije napisao za izdanje izabranih dela Seksta Empirika, koje je sam preveo i priredio. Poslednji redovi tog uvodnog teksta uspostavljaju interesantan filozofski trougao između Seksta Empirika, Ničea i Žana Grenijea: „Poslednju reč o Sekstu Empiriku posudićemo od Ničea, čiji se skepticizam predstavlja kao radikalni nihilizam: ’Treba da se vratim šest meseci unazad da bih se zatekao s knjigom u ruci. Kojom? Odličnom studijom Viktora Brošara, Grčki skeptici, gde su moje Laertijane obilato korišćene. Skeptici su jedini čestiti tip među tom filozofskom gungulom, tako dvosmislenom, pa čak i petosmislenom.’“
Ovaj Ničeov tekst se nalazi u knjizi Ecce Homo, preciznije u poglavlju s ironičnim naslovom: „Zašto sam zao“. Brošar upućuje na Ničeov filološki rad o Diogenu Laertiju, u ovoj studiji koja, objavljena u septembru 1887, ostaje izuzetan dokument za istoriju skeptičnih ideja. Ali, sem toga što mu se posrećilo da njegov rad bude priznat za života (čak i ako je reč o mladalačkim filološkim proučavanjima, a ne o filozofskim radovima), upamtimo da Niče skeptika shvata kao jedinu figuru koja može u filozofskom svetu da bude spasena. U to vreme, čini se da je na suprotnoj strani od filozofa koji sumnja! Filozof s čekićem ni u čemu nije srodan skeptičnim praksama. Zašto onda Niče spasava pironovce? Verovatno zbog njihove figure mudraca – a ne zbog njihove epistemologije ili metode. Jer pironovska bezosećajnost održava veze sa ničeovskom amor fati, i Mersoovom indolencijom.
Viktor Brošar predstavlja studiju celog skepticizma od formulisanja do Nove Akademije, to jest, od trećeg do prvog veka pre n. e. Tipična figura skepticizma je Piron. Brošar prenosi jedan Aristoklov tekst, u kojem se tačno i koncizno određuje filozofija ove ličnosti: „Piron iz Elide nije ostavio nijedan spis, ali njegov učenik Timon kaže da onaj ko želi da bude srećan, treba da uzme u obzir sledeća tri pitanja. Prvo, šta su stvari po sebi? Potom: kako treba prema njima da se postavimo? Najzad, kako će se to postavljanje odraziti po nas? Sve stvari su bez međusobne razlike, nepouzdane i nerazaznatljive. Isto tako, naše senzacije i rasuđivanja, ne uče nas tome šta je tačno ili pogrešno. Samim tim, ne smemo se uzdati ni u čula ni u razum, već treba da ostanemo bez mišljenja, bez opredeljivanja za jednu ili drugu stranu, bezosećajni. O čemu god da se radilo, reći ćemo da ne treba ni potvrditi ni poreći, ili pak da treba istovremeno potvrditi i poreći, ili ni jedno ni drugo. Ako smo tako postavljeni, veli Timon, postići ćemo najpre afaziju, a potom ataraksiju“.
Ravnopravnost, nepouzdanost i nerazaznatljivost stvari, nemogućnost donošenja suda, spoznavanja, razlikovanja između dobra i zla, bezosećajnost, indolencija, apatija, obamrlost – nije li ovo Mersoov portret?
Žan Grenije se dosta inspiriše Brošarovim radom sastavljajući svoj uvod. Budući autor Duha taoizma upućuje da je Pironov učitelj bio Anaksarh iz Abdere koga je pratio za vreme Aleksandrovog ratovanja u Aziji. On je podučavao filozofiju svog zemljaka Demokrita. Piron ga je uvek cenio. Obojica su se približili indijskim gimnosofistima, tim golim mudracima koji su zagovarali askezu, odvajanje od sveta, krajnju svedenost, prosjačenje, vežbu joge i druge tehnike, bramanske prakse i misli.
Filozofija koja okončava filozofiju
Primer Kalanosa, indijskog mudraca iz Taksile, naročito utiče na Pirona: ovaj bolesni filozof od sedamdeset tri godine, priređuje svoje javno žrtvovanje. Povorka ga prati do lomače, Aleksandrovi vojnici prinose zlatne i srebrne kupe pune mirisa, lomača je okružena dragocenim tepisima, mudrac ulazi u vatru, sagoreva nepomičan, neosetljiv, a za to vreme sviraju rogovi i slonovi riču. Čitava vojska intonira pean u čast mudraca koji dostojanstveno gori. Filozofska lekcija: odlučni čovek može sve, snažna i nesalomiva volja posramljuje sudbinu, bezosećajnost je suština vrhovnog dobra. Piron je to iskustvo umeo da iskoristi.
Pironu je svejedno. Ništa nije istina. Imao je običaj da kaže: „Ni ovo ni ono.“ U šta je verovao? U to da se treba držati zdravog razuma i opšteg ophođenja. Čemu se nadao? Nikakvom onostranom, nije verovao ni u kakav zagroban, već u ovaj svet, nadao se filozofskom životu posvećenom potrazi za spokojstvom. Ideali su mu bili udaljavanje, bezosećajnost, apatija, ravnodušnost, otupelost. Metoda? Potpuno ontološko odricanje, intelektualna askeza. Simbolična anegdota? Kad je njegov prijatelj Anaksarh iz Abdere upao u neku močvaru iz koje je pokušao da se izvuče, Piron je prošao pored njega ne ponudivši mu pomoć. Drugi su ga kasnije prekorevali, ali sam Anaksarh, kad se izvukao, stao je na Pironovu stranu.
Iako to nije želeo, a razume se, ni suprotno, Piron je imao učenike koji su se nazivali različito: zetetici su tražili istinu bez odmora, skeptici su sve ispitivali i ništa nisu nalazili, efektici su sebi zabranjivali stavove, aporetici su se proglašavali nesigurnim, i po pitanju svojih nesigurnosti. Pironisti su upražnjavali afaziju, uzdržavanje od bilo kakve dogmatske tvrdnje, ali i epokhe, ukidanje svakog suda, jednima je cilj bio ataraksija, odsustvo nemira, drugima adijaforija ili apatija, ravnodušnost spram svega, pri čemu je sve to činilo metriopatiju, iliti: vladanje afektima.
Skepticizam navodno okončava filozofiju prevazilaženjem koje je ukida. To je filozofija potvrde negacije filozofije – Pa ipak! Po svakoj dobroj pironovskoj logici, i ova tvrdnja predstavlja problem, epistemološki govoreći. Poricati znači potvrditi; reći ne ovome znači reći ne i onome; ne birati ipak znači birati – pitajte Buridanovog magarca koji je, ne uspevši da se odluči između vode i zobi, raspoloživih napretek, umro od gladi i žeđi! Tim uplivom orijentalne misli u zapadnjačku filozofiju, antidoktrina Pirona i njegovih sledbenika metaforički podmeće požar u bibliotekama, opoziva profesora, uništava katedru i tribine, guši svaku mogućnost za doktorske glose. Opstaje samo obaveza da se živi.
Merso, Piron iz Alžira
Kami koristi roman da bi mislio. Ali ne kao što se misli u institucijama, već izvan njih, slobodno, punim plućima, istinski, autentično. Njegov junak omogućava portret nevinosti budućeg, u ničeovskom smislu. Roman se ne drži na uobičajenim kodovima filozofske discipline: hipotetičko-deduktivnoj metodi, logičkim ulančavanjima, dijalektičkoj argumentaciji, poštovanju principa neprotivrečja, upotrebi razumnog i razumevajućeg razuma – roman ostavlja prostor za slike, situacije, opise, fikcije. Kami ne odustaje od koncepta u korist percepta, već u svoj filozofski luk umeće i književnu strunu – kao što je Svadba umetnula pesničku.
Taj otklon Pirona i pironista pokazuje kako se može shvatiti smisao naslova Stranac. Jasno nam je kako se čovek koji bez osećanja, potpuno odstranjen, prolazi pored prijatelja upalog u baru, može nazvati strancem. Isto važi za Mersoa, tog čoveka bez imena. Stranac prema peripetijama sveta, stranac prema životu Drugog, njegovim mukama i radostima, srećama i patnjama, stranac samom sebi, ravnodušan da li se dešava ovo ili ono, stranac spram uzroka i posledica svojih činova i poteza, čak i u slučaju ubistva na plaži pod žarkim suncem, ovde nije sama situacija stranca uznemirujuća, ona je najizrazitiji vrh zapadnjačke mudrosti koja se napajala Orijentom.
Podsetimo se tekstova koje Kami posvećuje mediteranskom duhu uopšte, duhu alžirske zemlje i samog grada Alžira: zdravo varvarstvo koje ne zna za lošu kulturu koja razdvaja od prirode, jednostavno i iskreno pristajanje na svet kakav jeste, veliko da životu u svim oblicima, ignorisanje religija, život bez mitova i uteha, puteno spoznavanje večnosti, egzistencijalna praksa mora, sunca i plaže, kao i druge duhovne paganske vežbe, dosezanje do vrha telom koje se potpuno preobrazilo u oruđe saznavanja. Kami se upisuje u dionizijsku kulturu, apolonijsku antikulturu – i njegov junak s njim.
Merso i ne zna za Pirona i Ničea; nikad nije pročitao stranicu S onu stranu zla ili Seksta Empirika, pa ni Diogena Laertija koji pripoveda o Pironovim podvizima; daleko je od poznavanja koncepata apatije, epohe, adijaforije, afazije; baš bi njega bilo briga je li zetetik, skeptik, pironista, efektik ili aporetik; on ne zna da postoje indijski gimnosofisti, persijski čarobnjaci, taoistički mudraci, ničeovski nadljudi; nikad nije čuo za Kalanosovo samoubistvo ili za Ničeovu viziju Večnog Vraćanja – naravno, pošto se nalazi s one strane Mediterana gde se kultura ne sadrži u rečima, konceptima ili idejama, već je u kulturi čula, emocija i percepcije. Merso je pironista koji ne zna za Pironovo ime, ničeovac koji nikad nije pročitao ni red Tako je govorio Zaratustra. I to ne nesvesni filozof, već urođeni mudrac.
Portret pironiste
Bez imalo truda, Merso je zaradio apatiju, afaziju, epohe, adijaforiju: ravnodušan na sve, uzdržavajući se da iznese mišljenje, ukidajući stav. Njegova romaneskna putanja ilustruje ove načine postojanja i delanja. Precizirajmo: majčina smrt ga ne pokolebava; on zna da se i smrt upisuje u poredak stvari i samim tim nema nikakvog razloga da se pobuni ili uvredi zbog toka prirode; on ne reaguje kad ga direktor doma u kojem je majka umrla upozna s nekom osobom; kao što ne reaguje na čuvarove reči; uopšte ne menja svoje navike: ispred kovčega puši cigaretu i pije kafu; nema želju da poslednji put vidi majčino lice iako mu dvaput nude da otvore kovčeg; ne odbija Sintesovo prijateljstvo, ali bi mogao i bez njega; bez duševnog rastrojstva piše umesto Sintesa preteće pismo bivšoj ljubavnici zato što je zamoljen; on nema ništa protiv toga što Marija želi da se uda za njega, ali nije posebno tome ni naklonjen; istoj lepoj ženi koja ga pita želi li da zna šta ona misli, odgovara kako na to nije ni pomislio; vremenom je odustao od svojih mladalačkih planova, ali to nije strašno; gazda mu predlaže da otvori agenciju u Parizu i da se o njoj brine, a on tu ponudu prima potpuno ravnodušno; prijatelj mu poverava ulogu u filmu koji taj osvetoljubivi rasista snima povodom Arapa (što će, kao što svi znamo, biti fatalna uloga), i on prihvata; Sintes mu daje revolver, Merso uzima; s oružjem u rukama pomišlja da može i da puca i da ne puca; puca; u toku suđenja, želi da kaže advokatu da je čovek kao svi ostali, ali odustaje jer ga mrzi; vraća se u sudnicu, ali se pita šta tu ljudi rade; posmatra suđenje s otklonom, a porotnici koji drže njegovu sudbinu u rukama liče mu na ljude načičkane na klupi u tramvaju; sudija drži moralizatorski govor, on se pretvara da se slaže kako bi se smirio; ne kaje se zbog svog čina, ali priznaje da mu je bilo dosadno; kaže da ima nesrećnijih od njega; misli da bi mogao čitav život da provede zarobljen u šupljem drvetu gledajući nebo nad glavom i čekajući da se promene oblaci ili prođu ptice; u dvorani, kad ga žandarm pita ima li tremu, odgovara da nema; prisustvuje svom suđenju kao da se sudi nekom drugom; priznaje da je zainteresovan za situaciju pošto nikad nije kročio u sudnicu; najavljuju mu da će umreti, pitaju ga šta ima da doda, on ne dodaje ništa.
Ovaj čovek ipak nije kamen bez svesti, zaglupljen, pretvoren u stvar. Iako ne ispoljava emocije, iako ne presuđuje, iako mu je svejedno, iako želi i ovo i ono, iako ne vidi dobar razlog da nešto učini, da se od toga uzdrži ili učini nešto suprotno, iako se čini nesposobnim da uđe u stvarni kontakt s drugim, on ipak zna za trenutke sreće, koji su ničeovski momenti brutalnog pristajanja na svet. Doduše, on misli da su svi životi ravnopravni, ali priznaje da ne prezire svoj.
I on je Plotinov sin, ili pak čitalac Svadbe! Merso uživa u čistom zadovoljstvu toga što postoji u posmatranju lepog predela. Pošto je proveo prvu noć u domu, kraj majčinog kovčega, sutradan, pred prizorom brda, crvenkastog neba, sporog i veličanstvenog kretanja sunca po nebu, morskog vetra koji donosi jod, oseća kako bi bio zadovoljan da ode u šetnju prirodom, samo kad ne bi bilo tog leša, zbog kojeg plan mora propasti.
Sutradan po sahrani, Merso ide na plažu, sreće Mariju, pliva s njom, rado je dodiruje, kupa se, gleda je, stavlja joj glavu na stomak, prija joj njen smeh, sviđaju joj se plavetnilo i zlato neba u njenim očima. On takođe posebno voli sunčevu vrelinu, žegu, vreli i tečni pesak pod stopalima, a takođe ceni surfovanje, rado gleda ka horizontu. Iscrpljen posle toliko plivanja, vraća se na plažu, leže, stavlja glavu u pesak, prija mu osećaj da se spojio s elementima. Kasnije, u spavaćoj sobi, kaže kako je zadovoljan kad letnja noć uđe kroz prozor i pokulja u dva tela, izvaljena posle ljubavi.
Mersou se sviđa vreva grada i njegovi zvukovi, drhturi prilikom promena na nebu, čak i kad ih posmatra iz ćelije. Svet ga ne pogađa više nego što mu je potrebno. Majčina smrt, sahrana, seksualne avanture, povratak na posao, odnosi s komšijama, zanat, zadovoljstva na plaži, ubistvo Arapina, hapšenje, ispitivanje, zatvaranje, suđenje, smrtna presuda, ovo ili ono, svejedno je.
Gnev apatičnog
Doksografija prenosi da je Piron, uzor neosetljivosti, dvaput poklekao. Čovek koji prolazi pored učitelja koji je upao u baru, i ne zastaje, jednog dana priređuje sledeće: poteran od psa, potrčao je glavom bez obzira ka drvetu uz koje se naglo popeo da bi pobegao kandžama molosa. Drugi put se naljutio na svoju sestru. Da bi opravdao prvi kiks, objašnjava da je i filozof čovek, i da oslobađanje čovečnosti zahteva mnogo napora; što se drugog kiksa tiče, on iznosi da njegova ravnodušnost ne bi mogla da se svede na aršin ženskog rasuđivanja.
I Merso je spoznao ovu ljudsku, previše ljudsku slabost – u ovom slučaju ničeovsku. Ona se pojavljuje na kraju romana, u njegovom odnosu sa sveštenikom. Stranac ne sadrži nijednu eksplicitnu filozofsku referencu. Nijedno ime autora, nijedan naslov, nijedan citat koji proističe iz zapadnjačke filozofske tradicije. Ali u jednom trenutku sudija, koji za sebe tvrdi da je hrišćanin, drži nedelotvorno slovo i s njim se rastaje posle jednog žovijalnog „Dosta za danas, gospodine Antihriste“ (I, 182)! U stvari, ničeovski natčovek izgleda kao moderna formula pironiste koji na sve pristaje.
Merso otvoreno priznaje svoj ateizam. Pred sudijom koji ga poziva da se pokaje, ispovedi grešku, prizna greh, pred tim besnim čovekom koji preti srebrnim raspećem kao srednjovekovni inkvizitor, koji je sa svojim sagovornikom na ti, koji odbacuje nevernike, koji propoveda da je život bez vere život bez smisla, Merso namerava da popusti da bi se smirio i pristane. Ali odustaje od toga i istrajava u poricanju, ateizmu i odbijanju pokajanja. Na šta se sudija skljoka u stolicu.
Isti Merso istrajava u ulozi Antihrista u završnoj sceni romana. Odbija posetu kapelana. Ali crkvenjak se ne obazire i upada mu u ćeliju. Čim uđe, osuđenik na smrt zadrhti: taj čovek koji voli smrt i jeste smrt – tome u prilog govori njegova pridika. Dolazi li da ga kazni? Sledi dijalog između sveštenika i bezbožnika, između Boga i Ničea. Božji službenik preispituje Mersoa po pitanju njegove vere – ovaj čvrsto tvrdi da je nema. To je neshvatljivo čoveku koji je izabrao da svoj život izgradi oko te umirujuće legende, a ne oko neke uznemirujuće istine: on preduzima da svoju slabost raširi po svetu i tumači da se Merso izjašnjava kao bezbožnik hvalisanja radi, ali da se u biti žrtvuje njegovoj fikciji. Merso se nervira. On ne strepi, ali se boji. Strepnja je strah bez razloga; strah je uvek nečim izazvan. Pop se hvata za tu emociju da bi izneo svoju religioznu robu; Merso odbija ono za čim nema potrebe. Nevažna je smrtna presuda jer smo, svakako u ontološkom smislu, predodređeni za smrt, kaže sveštenik; svakako, odgovara mrtvac na odloženo, ali vreme koje razdvaja kaznu od pogubljenja nije zanemarljivo! Prodavac onostranog poziva osuđenog na pokajanje, poziva se na pravdu Boga, govori o grehu; Merso ne zna šta ta reč znači, njegovom smrću će se naplatiti imanentni zločin: šta više ili bolje poželeti u svetu bez transcendencije? Kapelan poziva zatvorenika da pogleda zid svog zatvora, napominjući da se lik Boga uvek ukazuje onima koji se mole kamenju; Merso je uzeo da ispituje zid, ali sve što je video bilo je lice Marije, milovane plivačice – hrišćani zadojeni psihoanalizom preciziraju da to što je video ženu koja nosi ime Bogorodice, svedoči o sveštenikovom uspehu! Čovek u rizi onda želi da zagrli ubicu, koji se opire: „Dakle, toliko ste privrženi tlu?“ (I, 211), Merso se otima svešteniku. Ćutanje. Sledi isto pitanje da li je ikad poželeo drugi život. Merso odgovara ničeovski: da, „život u kojem bih se sećao ovog života“ (I, 211).
Pravičnost ovih pitanja iz hrišćanskog ugla, pravičnost ničeovskog odgovora: sveštenik prodaje zagrobne svetove, potcenjuje život, jedino dobro kojim zaista raspolažemo, ovde se umanjuje u ime nekog uvećanog onostranog, on relativizuje smrt koja bi bila život kad bi ljubav prema životu bila smrt, koristi se blizinom groba da bi ponudio svoje saosećanje kao lepljivi sirup – radi svoj posao. Ali to insistiranje rasrđuje Mersoa, i kao što je pas, uhvativši se za Pironove skute, ispod mudraca prepoznao čoveka, tako je stranac pronašao svoju ontološku ničeovsku domovinu.
Merso diže glas protiv kapelana, viče, ljuti se, zabranjuje mu da se moli za njega, hvata ga za revere rize, zasipa ga uvredama, isporučuje mu istinu o njegovom bednom životu: živeći prema načelima hrišćanske religije, već je mrtav za života, dok je on, nad kojim samo što nije presuđeno, siguran u svoj život budući siguran u smrt, autentično živ. On je svakako mogao da živi drugačijim životom, ovim ili onim, suprotnim, pa šta? „Ništa, ništa nije bilo važno, i ja sam dobro znao zašto“ (I, 212). Pa zašto? Zato što smrt život pretvara u apsurd pred kojim sve gubi tlo pod nogama.
Pošto ga je sveštenik ostavio, Merso nalazi spokoj – recimo to drugačije: po odlasku religije javlja se vedrina. Tad Merso doživljava svojevrsnu plotinovsku ekstazu, ničeovsko iskustvo: mirisi noći i zemlje koji dopiru spolja, mirisi joda i soli koji se penju s mora, leto koje se doživljava kao okean koji potapa, urlanje sirena iz pristaništa, najava za odlaske koji su sada prekasni, zvezde raspoređene po licu – Merso misli na majku koja se krajem života verila da bi pokušala da proživi izgubljeni život. U poslednjim redovima ničeovskog romana, evo šta kaže Merso: „Oslobođen nade, suočen s tom noći punom znakova i zvezda, po prvi put sam se otvarao nežnoj ravnodušnosti sveta“ (I, 213). Zar nije ta krajnja sreća, sigurnost podudaranja s njom, u stvari drugo ime za ono što je Niče nazivao nevinost budućnosti?
Belo zasićenje
Kao što je Flober govorio „Gospođa Bovari sam ja“, Kami bi mogao da kaže: „Ja sam Merso.“ Sličnost nije podudaranje dve slike, već nadogradnja dve idiosinkrazije. Trougao Piron, Grenije, Niče koji zaključuje uvodni tekst Kamijevog profesora filozofije o Sekstu Empiriku obeležava teritoriju u kojoj se bore sile svojstvene svetu njegovog bivšeg učenika. Pod Pironovim znakom: istina antičkih mudrosti, neprikladnost stare filozofije, delotvornost grčko-rimskih duhovnih vežbi, egzistencijalna perspektiva svake misli, sila mediteranskog genija, varvarsko zdravlje suprotstavljeno nihilističkoj iscrpljenosti civilizacija; pod znakom Grenijea: daleka prošlost Orijenta koja natapa zapadnjačku sadašnjicu da bi joj obnovila budućnost, životvorni duh mudrosti Indije, iskušenje nedelovanja, preispitivanje o dobrom korišćenju slobode, mišljenje usprotivljeno konceptualnoj filozofiji; pod Ničeovim znakom: imanentna radikalnost, udvostručena kritikom svake transcendencije, volja da se raskrsti s predugim judeohrišćanskim milenijumom, apsolutna sila determinizma volje za moć, tragična perspektiva stvarnosti koja se vidi bez ikakve maske, rasprostiranje sveta izvan dobra i zla, smrt Boga, dakle i smisla, nepostojanje greške, greha, krivice, kajanja, poziva da se spozna istinska priroda sveta, njegova paganska snaga, poziv da se na nju pristane strastveno i doživi radost koja se ni sa čim drugim ne da uporediti.
Te borbe se vode u istoriji ideja, u velikom univerzumu sudara između filozofskih sistema, u tišini biblioteka gde se među sobom prepiru knjige; ali takođe i u apsurdnom životu banalnog čoveka kome Kami daje život i oblik u ovoj avgustinovskoj ispovesti: Stranac se zapravo predstavlja kao autobiografija napisana u prvom licu, bezbojnim, neutralnim, slabim stilom, koji se potpuno podudara sa glavnim likom. Pripovedanje sa skromnim glagolima, običnim rečima, rečenicama sumarne sintakse, ulančavanjem škrtih pripovesti, minimalnom strukturom, s efektom sunčanog prezasićenja u kojem je sve belo – poput zločina koji je, kako nam Merso kaže, počinjen zbog sunca.
Kao i Kami, Merso zna da će ubrzo umreti; obojica su osuđena na smrt. Otud i autobiografsko i filozofsko interesovanje autora Stranca da stvori i animira tu fikciju, a potom da je ispita da bi dobio stvarne odgovore. Pitanje: kako živeti ako treba umreti? Odgovor: hteti ono što nas hoće. U alžirskom periodu svog života, Kami traži od Mediterana rešenje svog egzistencijalnog problema. Šta spasava od smrti? Veliko „da“ životu. Pošto će umreti na gubilištu, Merso želi da ga makar dočeka ogromna masa upropašćena mržnjom. Jer reći „da“ svetu znači reći „da“ svemu što dolazi od sveta.
Sizif i Merso
Merso je lice medalje čije je naličje Sizif. Kami piše u Mitu o Sizifu: „Kada važi, sistem se ne razdvaja od svog autora“ (I, 288). Zapravo, ova knjiga, kao i sve druge, donosi novu autobiografsku ispovest. Ono što kaže roman, filozofska knjiga iznosi drugačije – to su dva formalna pristupa u isti fond. Pitanje ostaje: kako se koristiti životom dok se umire? Kakav smisao može da iskrsne usred groblja? Šta činiti sa svojim životom kada ništavilo već izjeda pluća?
U Mitu o Sizifu, Kami se brižljivo distancira od filozofije kakvu zagovaraju profesionalci, članovi institucija, profesori, univerzitetski stručnjaci. To je smrtni greh: isti ti mu se svete za tu drskost iznoseći opšte mesto kako Kami nije bio filozof jer nije pristupao disciplini služeći se njihovim kerefekama. Kao amblematska figura profesorske filozofije, Sartr je dao temu; varijacije se više ne mogu izbrojati u beskrajnoj bibliografiji glosa. 6
Odbijanje profesorske filozofije nije odbijanje filozofije nego odustajanje od profesora. Mit o Sizifu nije filozofska knjiga pisana za filozofe, već delo namenjeno svima onima koje filozofija interesuje izvan institucija koje je konfiskuju.
Poput antičkih filozofa koji nisu govorili filozofima po zvanju, profesorima, nego običnim ljudima koji su se sretali po agori (prodavac ribe, stolar, valjarica, tkač, grnčar), Kami piše ne brinući se za studente koji pripremaju profesorski ispit ili pripravnike, za doktorante ili doktore, za profesore ili univerzitetlije, on se obraća običnom narodu.
Doduše, Mit o Sizifu se ne nadovezuje na Kritiku čistog uma, Nauku logike, Biće i vreme – ili Biće i ništavilo – već se ubraja u drugačiju liniju koju čine Montenjevi Ogledi, Paskalove Misli, Ničeov Tako je govorio Zaratustra, Kjerkegorov Pojam strepnje ili Toroov Valden. To su egzistencijalne knjige. To što Kami nije filozof za filozofe ne brani mu da bude filozof – baš naprotiv.
Samim tim, u univerzumu u kojem su filozofiju oteli profesori, može se proglasiti i nefilozofom. Montenj je to priznao u Ogledima, ne da nije filozof, već da po sholastičkoj konjekturi ne želi da bude pobrkan s tom dominantnom filozofijom. Ista je stvar sa Kamijem koji tvrdi: „Ja nisam filozof. Ne verujem dovoljno u razum da bih verovao u nekakav sistem. Mene zanima kako se treba ophoditi. Tačnije, kako se treba ophoditi kad se ne veruje ni u Boga ni u razum“ (II, 659). Na drugom mestu: „Nisam filozof jer mogu da govorim samo o onome što sam proživeo“ (III, 411). U poretku racionalne religije, sistematskog zdanja, dogmatske doktrine, koji dominira u zvaničnoj istoriji mišljenja, Kami možda nije filozof; ali u poretku egzistencijalnog ispitivanja idiosinkratične istine upotrebljivog mišljenja, demokratizovane soteriologije, on sija kao jedan od najvećih u svom veku.
Kamijeva epistemologija postoji. Pošto je manjinska, korporacija se ipak odlučuje da proglasi njeno nepostojanje. Kami pripada empirističkim, senzualističkim, utilitarističkim filozofima za koje se stvarno teorijsko spoznavanje sveta ispostavlja kao nemoguće. Samo idealisti misle suprotno jer supsumiraju raznolikost sveta pod jedinstveni registar ideje: svodeći razbokorenost i vitalnost stvarnosti na slučajne manifestacije koncepata koji su istinskiji od epifanija, misle da su rešili problem. Kami zna da se svet ne spoznaje, nego da se u njemu okušava.
Autor Mita o Sizifu ostaje veran autoru Svadbe: razum, ideje i koncepti ne vrede koliko emocija, senzacija i percepcija. A to je vrhunska jeres u filozofirajućoj korporaciji koja se upinje da podučava suprotno: čula varaju, oslonimo se pre na zaključivanje, analizu; strasti razaraju, okanimo ih se u korist razuma; telo sprečava pristup konceptualnim istinama, odbacimo informacije koje su nam pristigle njegovim posredstvom; poezija sveta nije vrednija od govora o svetu. Shvatamo zašto filozof Alber Kami nije dobio zvanični imprimatur. Živeti svet da bi se mislio bolje je nego misliti ga da se ne bi živeo.
Život kao svakodnevno truljenje
Kad u Mitu o Sizifu Kami govori o apsurdu, smrti, samoubistvu, vrednosti života, strepnji, očaju, on ne raspravlja o idejama, konceptima, fikcijama, ne iznosi glose o autorima koji su počinili knjige na te teme: on promišlja sopstveno apsurdno osećanje kao bolesnika prema životu; on promišlja smrt od tuberkuloze koja će ubrzo uslediti; on promišlja mogućnost voljne smrti da bi za sebe prigrabio život koji mu već više ne pripada; misli na ono što može ili mora učiniti od istorije koja se najavila kao gotovo već dovršena; misli na te tihe i užasne časove kad se bolesnik suočava sam sa sobom, izrovaren moralnim patnjama; misli na obeshrabrenje koje uzima oblik naglih znojenja, srčanih aritmija, insomnija – on konkretno misli svoju konkretnu smrt.
Čitajući Sveske, možemo se uveriti, ako za tim ima potrebe, da njegova pitanja nisu egzistencijalistička nego egzistencijalna: brojne su beleške o bolesti, patnji, samoći, očaju, umoru, bolu, želji za samoubistvom. Evo jedne beleške iz januara 1942: „Umuknite, pluća! Napunite se tim bledim i ledenim vazduhom kojim se hranite. Ućutite. Da više ne budem prisiljen da slušam vaše lagano truljenje – i da se konačno okrenem ka…“ (II, 967) – kraj rečenice nedostaje kao što nedostaje kraj životu koji je tek započeo, i koji je zaustavljen u letu. Sledećeg meseca, stanje mu se ozbiljno pogoršava, dovoljno da tog dana pomisli da će umreti. Sa sedamnaest godina stradalo mu je desno pluće; ovog puta je pogođeno levo. Kami je ipak mislio da je izlečen, ali taj napad je propraćen evolutivnim zamahom. Lekar prepisuje dug odmor, novi pneumotoraks i inhalacije do kraja života. I dalje mu zabranjuje plivanje. Tri nedelje ostaje u krevetu sa zabranom ustajanja. Tad se upoznaje s kritikama Stranca i konstatuje da ga nisu razumeli.
Hteti apsurdan život
Mit o Sizifu se otvara u znaku Ničeove ideje da filozof zaslužuje da ga cene kada propoveda na svom primeru. Knjiga se ne može bolje staviti pod znak egzistencijalnog. Kami daje ključ odnosa između romana i filozofske knjige: „U univerzumu koji je iznenada lišen iluzija i svetlosti, čovek se oseća kao stranac“ (I, 223). On svoje razmišljanje upisuje u okvir evropskog nihilizma koji je tako dobro opisan kod Ničea. Smrt Boga praćena je krajem vrednosti koje su proisticale iz postojanja božanstva. Bez Boga nema ni vrednosti, ni morala ni etike: šta raditi? Sve je apsurdno, lišeno smisla.
Apsurd se ne nalazi u svetu već u izvesnom odnosu s njim. On ne bi mogao da postane metafizička kategorija s velikim slovom poput Apsoluta, Beskonačnog, Večnosti, Ništavila. On iskrsava iz poređenja dve nekompatibilne istine. Izbija samo iz sučeljavanja. Kami daje primer čoveka koji ima samo nož i koji napada grupu vojnika iza mitraljeza: apsurdni su i situacija i gest i postupak. Apsurdna je takođe perspektiva života i smrti: postoji život, ali od samog početka, on se kreće ka svom uništenju. Rađamo se da bismo umrli, dolazimo na svet da bismo ga napustili, ima nas da nas više ne bi bilo.
Koliko onda vredi život? Treba li ga živeti? Ako treba, zašto? Zar nije samoubistvo odgovor na nihilizam? Da li voljna smrt pridaje smisao životu koji će smrt svakako uzeti u dan i sat koji izabere? To su prava pitanja. Sva ostala su beznačajna. Niko ne umire u ime ideje, a mnogi završavaju život a da nisu našli razlog za život. Ako verujemo da je svet apsurdan, zašto ne raskrstimo s njim? Ako ne raskrstimo s njim, imamo li pravo da ga nazovemo apsurdnim?
Samoubistvo je isto tako apsurdno koliko i apsurd koji teži da poništi. Gestom uperenim protiv sebe, misli se da će se završiti s apsurdom života, a u stvari se on, paradoksalno, potvrđuje, uvećavaju se njegova snaga i sila. Život je apsurdan, završiti s životom je apsurdno. Šta onda ostaje? Živeti. Želeti taj apsurdan život i tom voljom, tim velikim „da“ upućenim životu, prevazići apsurd. Rešenje zvuči jednostavno: treba spoznati i želeti „najčistiju radost da osećamo i da sami sebe osećamo na zemlji“ (I, 262), što je očigledno ničeovsko rešenje.
Kami razmatra moguće živote: život zavodnika i libertinca kakav je Don Žuan; život glumca koji izgara na daskama radi nekakve apsurdne slave; život putnika koji skuplja iskustva bez smisla po raznim zemljama; život osvajača koji svom Carstvu prisajedinjuje narode. Ali svi ovi životi se ispunjavaju fikcijama: skupljati žene, uspehe, putovanja, zemlje, čemu? Umesto da se prevaziđe, apsurd se time još više raspiruje.
Nit Mita o Sizifu je nit autobiografskog lavirinta: ova knjiga kao da je plod istih namera kao što su Avgustinove u Ispovestima: Kami razmišlja za sebe, promišlja svoju temu, odlazi i vraća se, iznese nešto, ne zaključi, kaže nešto drugo, i izgleda kao da će zaključiti, a u stvari prelazi na sledeće pitanje, što ostavlja utisak odlaganja, nerešenih ispitivanja. Jednom se čini kao da apsurdni čovek kaže „da“, ali drugi put zaključuje da se rešenje sastoji u pristajanju, no ta prividna kontradikcija se rešava zaključkom da ma šta radili ne napuštamo okvire apsurda. Navodne filozofske slabosti na koje ukazuju očekivani ispravljači grešaka baziraju se na klasičnoj shemi konvencionalnog izlaganja filozofskog govora. Ako shvatimo Mit o Sizifu kao subjektivnu introspekciju koja se može stopiti sa Avgustinovim Ispovestima, razumemo zašto i kako to preplitanje svedoči o pokretu kamijevskog mišljenja o toj temi.
Avgustin meša činjeničnu i duševnu autobiografiju sa apologetskim planom da posvedoči o putanji koja ga vodi od raspuštenog do hrišćanskog života. To je zreo tekst. Mit o Sizifu ostavlja po strani činjeničnu autobiografiju, ali nudi autobiografiju duše koja traga. To je filozofsko delo rane mladosti: Kami počinje da piše knjigu početkom oktobra 1939. i završava je 21. februara 1941, odnosno između dvadeset šeste i dvadeset osme godine. To je dakle ontološka autobiografija mladića koji boluje od tuberkuloze, traganje koje je sigurnije u svoje meandre nego u svoje sigurnosti. 64
Sizifova mudrost
Kao Stranac, i ova knjiga je konstruisana kao novela: njen smisao se pojavljuje na samom kraju, na četiri stranice koje nose naslov knjige. Pošto je gurao svoju stenu razmišljajući i konstatovao da neprestano pada u dolinu, Kami daje rešenje zagonetke u poslednjoj, čuvenoj rečenici knjige: „treba zamisliti Sizifa srećnog“ (I, 304). Dobro. Ali u čemu se Sizifova sreća sastoji?
Pre svega, ko je Sizif? Svojevrsni autoportret. Pročitajmo: „Sizif je apsurdni heroj. To je i zbog svojih strasti i zbog svoje muke. Njegov prezir bogova, mržnja prema smrti i strast prema životu doneli su mu to neizrecivo mučenje gde celim bićem nastoji da ništa ne privede kraju“ (I, 302). Najzad, on inkarnira ničeovsku figuru stalnog vraćanja istog: gura kamen uzbrdo, kamen se skotrlja, ponovo ga uzdiže, kamen opet pada, Sizif ponovo počinje, kamen se odroni, i tako zauvek. Pitanje je dakle: šta raditi posle shvatanja da se sve stvari beskrajno ponavljaju, da je istina sveta večno vraćanje?
Na to ničeovsko pitanje mladi filozof od dvadeset osam godina daje ničeovski odgovor: hteti volju koja nas hoće. Kao Merso, Sizif „smatra da je sve dobro“ (I, 304) i iz tog suda izbija smisao: radost i sreća što smo se obreli na svetu. Ničeovska lekcija iz Svadbe se nastavlja, Kami još nije načinio korak izvan Ničeove misli, on u ovom svetu ne razlikuje ono na šta se može pristati od onog što se može odbiti, zasad, pod afričkim suncem, svemu će reći veliko „da“.
Zaključićemo spajanjem dva citata, ovog iz Mita o Sizifu: „Apsurd se ne može otkriti a da ne poželimo da napišemo priručnik za sticanje sreće“ (I, 303), i ovog iz Sveske, od avgusta-septembra 1937: Kami posećuje klaustor mrtvih u firentinskoj crkvi Santissima Annunziata, šeta pod tmurnim nebom, među spomenicima, i iščitava reči koje su ostavili mrtvi, urezani u kamen ex-vota; prenosi zatečenu nadu roditelja mlade devojke koju je smrt prerano odnela, kliše dobrog supruga i dobrog oca, šepurenje vrlinama na svim jezicima.
A onda beleži: „Ako bih pisao etičku knjigu, imala bi sto stranica, i devedeset devet bi bilo prazno. Na poslednjoj bih napisao: ’Postoji samo jedna obaveza, da se voli.’ Svemu ostalom kažem ne. Kažem ne iz sve snage“ (II, 830). I to je program ostatka njegovog kratkog života, program koji je još uvek ničeovski, setimo li se Ničea koji u Sumraku idola piše: „Formula moje sreće: jedno ’da’, jedno ’ne’, prava linija, cilj.“ To će rezultirati jednim etičkim i političkim programom velikih razmera: reći „da“ životu i reći „ne“ smrti.
Kraj kraljevstva
Za sada, Kami traga za geografijom koja bi više odgovarala njegovom zdravlju. Alžir je za njega previše vlažan. Sa zdravstvenom potvrdom, Kami i njegova nova devojka iz Orana (Fransin For je upoznao 1937, a postala mu je žena 1940), traže da se presele u Francusku u planinsku oblast gde se tuberkuloza leči vazduhom i kli65
mom. On se strašno znoji i gotovo sve vreme je zadihan, teško govori. Čekajući dozvolu da pređe Mediteran, čita, razmišlja, uzima beleške, ispunjava sveske. Među njegovim lektirama nalazi se i Bernijeva knjiga pod naslovom
Pohvala kuge.
Zbog svog zdravlja, onaj ko je sebe nazivao Afrikancem, a ne Evropljaninom, napušta mediteransko kraljevstvo radi evropskog izgnanstva. Za sobom ostavlja preplanulost sunca, sladostrašće mora, peščane tepihe, radost plaža, sreću plivanja, četvrt Belkur, miris i vrevu Alžira, zdravo dionizijsko varvarstvo grada Alžira, sećanja svog detinjstva, svoju ćutljivu majku, svoje drugare saučesnike, porodicu, dobrotu g. Žermena, pocrnelu kožu, drskost ženskih tela, nevinost budućnosti, Plotinove ekstaze, i to radi potpune suprotnosti: radi jedne hladne Evrope, preteće, nihilističke, sive, sumorne, tragične, pune buke i besova XX veka, sa svojim ratovima, totalitarizmima, crvenim i smeđim fašizmima, žičanim ogradama, koncentracionim logorima, intelektualcima koji su oduševljeni nasiljem i zaglupljeni resantimanom, pasionirani masovnim zločinima koje opravdavaju s Hegelovom knjigom pod rukom. Mediteransko kraljevstvo je nosilo ime Tipaza: evropsko izgnanstvo će se zvati Pariz.
Michael Onfray
Izvornik: „Une métaphysique de l’absurde“, u: Michael Onfray, L’ordre libertaire: La vie philosophique d’Albert Camus, Flammarion, Paris, 2012.
(S francuskog preveo Bojan Savić Ostojić)
Polja.rs
