Misaoni razvoj Bertrana Rasela [Tema: Rasel]

Rođen 1872 godine Bertran Rasel je rano ostao bez roditelja i bio vaspitavan u kući svog dede i babe sve do polaska na studije. Budući da je B. Rasel po domaćoj tradiciji bio orijentisan na političke probleme, intimno još od dečaštva zainteresovan matematikom, upoznat sa tradicionalnom britanskom filozofijom velikih empirista i sa delima Dž. S. Mila još pre dolaska na studije — njegov misaoni razvoj je bio vrlo bogat.

Za vreme studija na Kembridžskom koledžu B. Rasel se upoznao sa mnogim ličnostima koje će kasnije biti vrlo značajne u britanskoj, pa i svetskoj filozofiji; između ostalog sa Vajthedom (Whitehead), sa Dž. E. Murom (G. E. Мооге) i Mak Tagartom (Mc Tagart). Uticaj Mak Tagarta (kasnijeg poznatog engleskog neohegelovca) i profesora Stauta (Stout) koji je bio oduševljeni pristalica Bredlia (Bradley — neohegelovac) bio je vrlo jak, tako da je Rasel završio studije kao hegelovac.

Po završetku studija, 1894 godine, B. Rasel je radio kratko vreme u diplomatskoj službi (u Britanskoj ambasadi u Parizu), ali je još iste godine napušta, ženi se i putuje najpre za Nemačku, gde zajedno sa svojom ženom proučava socijal-demokratski pokret, tako da 1896 godine objavljuje delo pod naslovom’ »Nemačka socijal-demokratija« (»German Social Democracy«) poznato kao njegova prva polemika sa marksizmom. Posle boravka u Ne- mačkoj, putuje u Ameriku gde ostaje tri meseca.

Njegov osnovni interes se u to vreme kreće oko pitanja prirode matematike, jer ga ne zadovoljavaju ni Kantovo zasnivanje matematike i geometrije na sintetičkim sudovima a priori, niti empirističko (u osnovi Milovo) shvatanje matematičkih sudova kao generalizacija iz iskustva. Godine 1898 počinje Raslov raskid sa hegelovstvom, najpre stoga što ga ne zadovoljava Hegelova filozofija matematike. Pod uticajem Dž. E. Mura, koji se nešto ranije od njega oslobodio uticaja hegelovstva, B. Rasel postaje realist plato- novskog tipa. Raskid sa hegelovstvom (i onim originalnim i onim bredli- jevskog tipa) dovodi B. Rasla do kritike teorije »intrinsičnih relacija«1 i do njegove vlastite teorije tzv. »logičkog atomizma« po kojoj su relacije nešto spoljašnje, a činjenice jedna od druge logički potpuno nezavisne — teorije kojoj je B. Rasel sa manjim izmenama ostao veran tokom celog života. 1

Realizam i logički atomizam kao filozofska stanovišta nisu, naime, ni u kakvoj suprotnosti, mada s druge strane između njih ne postoji nikakva nužna logička veza, tako da je B. Rasel ostao logički atomist i onda kada je prestao da bude realist. Realizam i logički atomizam su imena za načine rešavanja različitih aspekata gnoseološko-ontološkog problema. Realizam tvrdi da se u svakom aktu saznanja ima apsolutna podudarnost saznanja i objektivnog entiteta, a logički atomizam — da su ti, objektivno dati entiteti, logički nezavisni jedan od drugog (te da je i naše saznanje jednog entiteta logički nezavisno od saznanja nekog drugog entiteta). I jedna i druga doktrina u Raslovoj interpretaciji nose jak pečat pluralizma, kao reakcije na Hegelov monizam apsolutne ideje koja svojim razvojem ostvaruje, dovodi u vezu i ukida sve pojedinačne stvari i činjenice, nasuprot kojima samo ona ima apsolutnu realnost.

Te iste, 1898 godine, B. Rasel je bio zamoljen da drži predavanja o Lajbnicu na Kembridžskom koledžu i iz tih predavanja je nastalo njegovo delo »Kritičko izlaganje Lajbnicove filozofije« (»A Critical Exposition of the Philosophy of Leibniz«) štampano 1900 godine. Bliže upoznavanje sa Lajb- nicovom filozofijom navelo je B. Rasla na kritiku stare logike koja se bavila samo sudovima subjekt-predikat oblika, a time vodila u metafiziku supstancije i atributa. Posredstvom ove kritike tradicionalne formalne logike i metafizike koja je na njoj bila zasnovana, B. Rasel dolazi do ideje da je običan jezik, kada se upotrebi u filozofiji i logici, izvor mnogih zabluda. Od te ideje do težnje da se izradi specijalni, precizni, veštački jezik kojim bi takve zablude u logici mogle da budu otklonjene i do pokušaja da se ta zamisao sprovede u delo, jedan je korak koji je B. Rasel uskoro učinio.

Na Internacionalnom Kongresu za filozofiju u Parizu 1900 godine B. Rasel se upoznaje sa Peanom i njegovim radovima iz oblasti matematike. Prihvatajući Peanov veštački jezik, B. Rasel sam konstruiše veštački jezik za račun relacija i zajedno sa Vajthedom počinje da traži način da osnovne matematičke pojmove (koji su kod Peana ostali nedefinisani) definiše pomoću logičkih pojmova, t.j. da čitavu matematiku izvede iz logike. To je, naravno, zahtevalo modifikovanje i razvijanje tradicionalne logike do stepena na kome bi ona davala dovoljne osnove za izvođenje matematike, tj. stvaranje jednog kompletnog sistema moderne simboličke logike. Rezultate svog istraživanja Rasel objavljuje prvo u delu »Principi matematike« (»The Principles of Mathematics«, 1903 godine), a zatim zajedno sa Vajthedom u delu »Principia Mathematica« (prvi tom 1910 g., drugi 1912 g. a treći 1913 g.). Konačno, u toku Prvog Svetskog rata, sedeći u zatvoru zbog svoje pacifističke aktivnosti, B. Rasel se još jednom vraća na probleme matematike i piše svoj »Uvod u matematičku filozofiju« (»Introduction to Mathematical Philosophy«, publi- kovano 1919 g.). U toku ovih godina B. Rasel je publikovao i niz članaka koji su vrlo značajni za razvoj matematike i simboličke logike.

Pored uspelih rešenja, pred B. Rasla su se u izgradnji jednog ovako grandioznog sistema postavile i izvesne i to ne male teškoće (neke od njih on nije uspeo da razreši). Jedna od takvih teškoća je bilo pojavljivanje tzv. logičkih i matematičkih paradoksa. Jedan od najpoznatijih paradoksa jeste onaj koji nastaje pitanjem: da li klasa svih onih klasa koje ne sadrže sebe kao elemenat, uključuje samu sebe kao elemenat ili ne? Ako odgovorimo da ona sadrži sebe kao elemenat, onda ona u isto vreme već prema svojoj definiciji ne sadrži sebe kao elemenat i obratno. Odgovori na dato pitanje vode, dakle, u protivrečnosti. Rasel je ovu teškoću, koja je imala vrlo ozbiljne posledice u matematici, pokušao da razreši tzv. »teorijom logičkih tipova« čiji je osnovni smisao precizno razlikovanje raznih vrsta reci — imena za pojedinačno od imena za klase, predikata koji se može pripisati pojedinačnom od predikata koji se može pripisati klasi i predikata koji se može pripisati relaciji itd. Ponekad je B. Rasel bio sklon da ovoj svojoj teoriji pripiše ontološki status, tj. da je smatra teorijom stvari, a ne teorijom vrsta reći2, ali najčešće ju je i sam smatrao teorijom koja se odnosi na reći, tj. ima sintaktički smisao. Ovom teorijom (koju je nekoliko puta modifikovao) B. Rasel je nastojao da apstraktni aparat simboličke logike obezbedi od zloupotrebe, tj. od mogućnosti pravljenja besmislica pomoću njega.

Drugi problem je pred B. Rasla postavila njegova realističko-pla- tonovska orijentacija. Naime, prema takvom stanovištu bi svakom našem pojmu morao da odgovara neki objektivni entitet. U slučaju matematike ti entiteti očigledno nisu mogli da budu čulno dati, te se moralo pretpostaviti njihovo bivstvovanje u nekom vanvremenskom, idealnom carstvu. Tako bi svakoj vrsti brojeva i svakom broju ponaosob morao da odgovara neki objektivni broj po sebi. Zbog očigledne komplikovanosti takve pretpostavke, B. Rasel je počeo da traži način da razne vrste brojeva definiše jedne pomoću drugih i da na taj način smanji broj idealnih entiteta. Tako se rodila ideja i metoda analize, kojoj je B. Rasel u prvo vreme pripisivao ontološki značaj : naime, ako bismo jednu vrstu entiteta uspeli da definišemo terminima koji označavaju neku drugu vrstu entiteta, otpala bi nužnost pretpostavke da ona prva vrsta entiteta realno postoji, a ostala bi samo potreba da ovu drugu vrstu, pomoću koje smo onu prvu definisali, smatramo za objektivno postojeću. Imena one prve vrste ne bi označavala nikakav objektivni entitet, već bi bila naš façon de parler. Kasnije, kada je prestao da bude realist pla- tonovskog tipa, B. Rasel je analizu ipak smatrao značajnom metodom, pa čak i centralnim problemom svog rada (što se vidi i iz samih naslova njegovih kasnijih delà, kao što su: »Analiza materije«, »Analiza duha«), ali joj je pridavao više gnoseološki nego ontološki status, tj. njen zadatak je bio da ispita sa kojim minimalnim rečnikom i uz koji najminimalniji broj premisa, možemo da opišemo i objasnimo naše iskustvo i naše znanje. Ipak, B. Rasel se nikad nije odrekao ideje da pomoću analize možemo doći i do preciznijih znanja o svetu činjenica.

Jedan specijalan slučaj analize bila je Raslova čuvena »teorija deskripcija« (prvi put formulisana u poznatom članku »O denotiranju«, »On Denotation,« 1905 g.). Ona je nastala kao pokušaj da se odgovori na pitanje: postoji li nešto u svetu činjenica što odgovara takvim opisima koji su protiv- rečni kao što je npr. »okrugli kvadrat«? »Teorija deskripcije« je trebalo da dâ tehniku analize rečenica u kojima se takvi opisi (deskripcije) pojavljuju i njihovog pretvaranja u rečenice koje bi imale isti smisao, ali u kojima bi ovi opisi, čiji oblik stvara zabunu, bili eliminisani.

Rad na osnovama matematike i na simboličkoj logici su uskoro usmerili Raslovu pažnju s jedne strane na epistemološke probleme, a s druge strane na teoriju jezika, kako veštačkog tako i običnog.

Što se epistemologije tiče, B. Rasel počinje od kritike pragmatizma. Nasuprot pragmatičkoj teoriji istine, Rasel razvija teoriju istine kao korespondencije. Godine 1912 B. Rasel publikuje delo »Problemi filozofije« (»The Problems of Philosophy«) u kome zastupa dualizam materije i duha, dualizam pojedinačnog i univerzalnog i dualizam dveju vrsta saznanja: neposrednog saznanja i saznanja putem opisa. Za njega su materija i duh bili prosti, jedan od drugog potpuno različiti entiteti, koji su nesvodljivi kako jedan na drugi, tako i na nešto što nije ni materija ni duh; B. Rasel je smatrao da postojanje duha znamo iz neposrednog iskustva (svest o svome »ja« koje je duhovno), dok o postojanju materijalnih stvari van nas zaključujemo na osnovu izvesnih osobina naših ‘opažanja. Prihvatanje dualizma pojedinačnog i univerzalnog pokazuje snažne tragove realizma platonovskog tipa (postoji jedno univerzalno u nekoliko ili bezbroj pojedinačnih; to univerzalno je dato u neposrednom iskustvu).

Već posle dve godine, u delu »Naše znanje o spoljašnjem svetu« (»Our Knowledge of the External World«, 1914 g.) B. Rasel otstupa od ovog stanovišta. Njemu se učinilo da nema dovoljno dokaza o postojanju materijalnih stvari van našeg iskustva, ili da se naše iskustvo može objasniti na zadovoljavajući način i u slučaju da odbacimo pretpostavku o postojanju materijalnih stvari. U ovom delu B. Rasel smatra da pojam »materijalna stvar van našeg iskustva« nastaje kao logička konstrukcija iz elemenata neposrednog iskustva (našeg viđenja, čuvenja, dodira sa nekom stvari u raznim trenucima i sa raznih strana). Ovakvim stanovištem (u suštini subjektivno-idealistič- kim) B. Rasel čini prvi korak prema tzv. »neutralnom monizmu«3, koji je on sam još uvek sve do 1921 godine kritikovao. Neutralni monizam je stanovište prema kome ni materija, ni duh nisu prosti entiteti, jedan od drugog potpuno različiti, već su i jedno i drugo konstrukcije iz elemenata neposrednog iskustva (opažaja ili oseta); prema tome, Raslovo stanovište u delu »Naše znanje o spoljašnjem svetu« još se ne može okarakterisati kao neutralni monizam, jer je on samo materiju smatrao logičkom konstrukcijom, dok je za duh i dalje smatrao da je to prosti entitet, dat u neposrednom iskustvu.

Pored matematike, logike i teorije saznanja i etika u to vreme privlači Raslovu pažnju: 1910 godine on publikuje jednu raspravu pod naslovom »Etika« (»Ethics«) u kojoj, na način vrlo sličan Murovom4, pokušava da odredi predmet etike i da dâ analizu značenja reci »dobro« i »ispravno«.

Izbijanje Prvog Svetskog rata odvaja B. Rasla od teorijskih problema za nekoliko godina. Vatreni protivnik rata on razvija veoma intenzivnu pacifističku aktivnost. Raslova, ratom naglo povećana, društveno politička aktivnost nije nipošto slučajna epizoda u njegovom životu, jer se B. Rasel i pre rata interesovao za društvena zbivanja, bio član Fabijanskog društva socijalista i kandidovao se za Parlament. Svestran i teoriski duh kakav je bio, B. Rasel se ni u vreme rata nije zadovoljio samo neposrednom dnevno- političkom delatnošću i publicistikom, već se bavio i proučavanjem uzroka rata, pitanjima morala i traženjem perspektiva društva posle rata. On uviđa da kapitalistička ekonomika nužno vodi u ratne krize i da mora biti ukinuta radi obezbeđenja mira. U delu »Putevi prema slobodi: socijalizam, anarhizam, sindikalizam« (»Roads to Freedom: Socialism, Anarchism and Syndicalism«, 1918 god.) B. Rasel traži izlaz iz krize kapitalističkog društvenog poretka5. Pred kraj rata je B. Rasel zbog svoje pacifističke aktivnosti bio uhapšen.

Posle završetka rata, 1920 godine, B. Rasel odlazi u Sovjetski Savez, nadajući se da je tamo stvoren model novog društva, koje će odgovarati njegovim idealima: ali on uskoro (posle pet nedelja) napušta Sovjetski Savez razočaran: njegov građanski liberalizam se buni protiv diktatorskog karaktera revolucionarnog režima, ali ga u isto vreme navodi na opravdane slutnje da će nasilje znatno nadživeti situaciju u kojoj je bilo neophodno 6. Plod ovog boravka je knjiga »Praksa i teorija boljševizma« {»The Practice and Theory of Bolshevism«, 1920 g.) i niz članaka u kojima on iznosi svoje, uglavnom negativne, utiske.

Uskoro posle toga B. Rasel putuje po Kini, gde ostaje oko godinu dana, a svoje impresije publikuje u poznatoj knjizi »Problemi Kine« {»The Problems of China«, 1922 g.) i u nizu članaka. U upoređenju sa Kinom i uopšte istočnjačkim načinom života i mišljenja, još reljefnije se za Rasla ističe destruktivna moć nekontrolisano industrijalizovanog načina života Zapada. Ima puno razloga za pretpostavku da je ideja o kulturnoj dokolici, kao idealu ljudskog budućeg života (nasuprot kultu rada koji Rasel smatra negativnom osobinom zapadnjačkog i sovjetskog načina života), tako efektno branjena u Raslovom kasnijem delu »Pohvala lenjosti« {»In Praise of Idleness«, 1935 g.), rođena u ovoj komparaciji Zapada i Istoka.

Već smo spomenuli da je B. Rasla bavljenje matematikom i simboličkom logikom dovelo do razmatranja problema jezika; posebno su u tom smislu značajne ideja o analizi i teorija deskripcije. Jedna spoljašnja okolnost je još više uticala na razvijanje Raslovih interesa u ovom pravcu : on se, naime, još рге rata upoznao sa Ludvigom Vitgenštajnom (Ludwig Wittgenstein) koji mu je jedno vreme bio student. Vitgenštajnove ideje o jeziku kao glavnom problemu filozofije i njegovo shvatanje strukture sveta, koje je veoma nalikovalo Raslovom logičkom atomizmu, zbližilo je ova dva značajna mislioca i ujedno potstaklo Raslov interes u pravcu proučavanja jezika. Plod tog interesovanja je serija članaka pod naslovom »Filozofija logičkog atomizma« {»The Philosophy of Logical Atomism«, 1918—1919 g.). U ovom delu se Rasel bavi tzv. idealnim jezikom — jezikom koji bi po svojoj strukturi bio ako ne identičan, a ono veoma sličan strukturi činjenica koje označava; strukturu pak činjenica B. Rasel je zamišljao prema svom modelu logičkog atomizma: one su, po njemu, nezavisne jedna od druge. Struktura tog zamišljenog idealnog jezika je ustvari gotovo identična sa strukturom jezika simboličke logike i matematike, onakvim kakve ih je B. Rasel izložio u svojim ranijim radovima iz te oblasti. B. Rasel, doduše, nije smatrao da bi se njegov »Idealni jezik« mogao upotrebiti u svakodnevnom životu, ali ga je zato smatrao oruđem koje će unaprediti logiku i nauku, jer bi takav »idealni jezik«, po njegovom mišljenju, maksimalno moguće korespondirao stvarnosti po svojoj strukturi, a njegove bi se reći odnosile samo na neposredna iskustva i stoga bi stavovi formulisani u tom jeziku bili najsigurnije premise za svako dalje, iz njih izvedeno, znanje. Jedino čime se B. Rasel nije sa svom ozbiljnošću pozabavio (mada je tu i tamo nabacio to pitanje) jeste problem nekomunikabilnosti jednog takvog jezika, a stoga i njegove potpune praktične neprimenljivosti u bilo kojoj nauci.

Ratom razdvojeni, B. Rasel i L. Vitgenštajn su se posle rata opet sreli u Engleskoj. Godine 1922 Vitgenštajn publikuje svoje čuveno delo »Logičko-filozofski traktat« (»Tractatus logico-philosophicus«), za koje B. Rasel piše predgovor. Nasuprot Vitgenštajnu koji je smatrao da se jezikom može govoriti o stvarnosti, ali ne i o jeziku samom, B. Rasel je takvo rešenje smatrao mističkim i kao razrešenje nastale teškoće sugerirao je ideju o hijerarhiji jezika, prema kojoj bi se jednim jezikom moglo govoriti o stvarnosti, a drugim jezikom (višeg tipa) o ovom prvom jeziku i njegovoj strukturi i tako dalje u beskonačnost.7 Ova ideja o hijerarhiji jezika, razvijena prvo u delima Tarskog i Karnapa, a tek kasnije i kod samog B. Rasla u delu »Istraživanja o značenju i istini« (»Inquiry into Meaning and Truth«, 1940 g.) bila je veoma značajna i plodna za dalji razvoj logike.

Godine 1921, svojim delom »Analiza duha« (»The Analysis of Mind«) B. Rasel nastavlja onaj razvojni put koji je započeo godine 1914 delom »Naše znanje o spoljašnjem svetu«, put od realizma platonovskog tipa prema neutralnom monizmu. Dok je u delu »Naše znanje o spoljašnjem svetu« B. Rasel jedino materiju smatrao logičkom konstrukcijom iz elemenata neposrednog iskustva, a duh još uvek shvatao kao prosti i nesvodljivi entitet, u delu »Analiza duha« Rasel nastoji da i duh svede na skup elemenata neposrednog iskustva. Najbolje je da se poslužimo Raslovom vlastitom ilustracijom da bi ova apstraktna teorija postala jasnija. Ako imamo nekoliko fotografskih ploča, kaže Rasel, i ako je na njima eksponirano kretanje onoga što mi zdravorazumski nazivamo zvezdom, onda skup »pojavljivanje zvezde« na raznim pločama zovemo »zvezdom« (materijalni objekat), a skup eksponiranih pojava na jednoj ploči zovemo »perspektivom«. Ako se na mestu ploče nađe nervni sistem i mozak koji registruju razne pojave u obliku oseta, onda takvu »perspektivu« zovemo »duhom«. Tako ni duh, ni materija nisu prosti, već sastavljeni iz istorodnih elemenata: oseta i nečeg sličnog osetima (pojava zvezde na fotografskoj ploči nije oset, ali mu je u izvesnom smislu slična). Ovde nastaje izvesna razlika između Raslove i ostalih varijanti neutralnog monizma: za Rasla su samo naši oseti istinski »neutralni«, tj. mogu da budu i jesu i duhovni i materijalni; pretstave (slike sećanja itd.) nisu neutralne, već čisto duhovne, a one pojave koje nisu oseti, jesu samo materijalne, a ne i duhovne. Tako Raslova varijanta neutralnog monizma još uvek ima nešto manje subjektivistički stav od ostalih varijanti istog stanovišta; to se ogleda u priznavanju onih elemenata koji, mada slični osetima, nisu oseti. Neutralni monizam, kojim je B. Rasel nastojao da se uzdigne iznad protivstava materijalizma i idealizma, doveo ga je do niza teškoća. Jedna od njih je poricanje univerzalnog važenja zakona kauzaliteta (jer bi inače bilo neizbežno pitanje: a šta je uzrok kako oseta, tako i onih »pojava« koje nisu oseti? — pitanje koje bi potpuno srušilo neutralni monizam); druga — neuobičajena i protivrečna pretstava prostora, jer bi oseti trebalo istovremeno da se nalaze na dva mesta u prostoru: tamo gde je »perspektiva« ili »duh« i tamo gde je »ono što se pojavljuje« (materijalni objekt). Te imanentne teškoće su svakako jedan od ozbiljnih razloga zbog kojih se ovakvo stanovište pokazalo kao neodrživo, iskonstruisano i, možemo reći, najneplodnije od svih stanovišta, koja je B. Rasel u toku svog života pokušavao da zastupa.

Kako je sistem neutralnog monizma delom »Analiza duha« bio dograđen do kraja, B. Rasel je, privremeno zadovoljan rešenjem, za nekoliko godina gotovo prestao da se bavi teorijom saznanja. Njegovu pažnju ponovo privlače problemi društva, problemi normativne etike i javlja se jedno novo interesovanje — interesovanje za probleme vaspitanja. Ovaj novi interes sam Rasel objašnjava činjenicom da su mu se u međuvremenu rodila dva deteta. Njegova veća delà iz oblasti teorije vaspitanja jesu: »O vaspitanju, naročito u ranom detinjstvu« (»On Education Especially in Early Childhood«, 1926 g.) i nešto kasnije » Vaspitanje i društveni poredak« (»Education and the Social Order«, 1932g.). Pripisujući vaspitanju ogroman značaj, čak veći nego što ga ono stvarno ima8, B. Rasel je protestovao protiv zastarelih pogleda na vaspitanje (upotreba prinude itd.), protiv odgajivanja mladog naraštaja kao vemika i dobrih podanika i pledirao za omogućivanje školovanja talen- tovanoj deci bez obzira na društveni i materijalni položaj njihovih roditelja.

Godine 1927 on je publikovao delo pod karakterističnim naslovom: »Zašto nisam hrišćanin« (»Why I am not a Christian«) u kome pobija pokušaje racionalnog fundiranja religije, kao i tvrđenje da je Isus Hristos istoriska ličnost, a crkvu optužuje za igranje konzervativne uloge u društvu9.

U toku ovih godina od 1921 do 1927 B. Rasel se intenzivno bavio modernom fizikom koja je proživljavala (kao što je to i danas slučaj) buran period revolucionarnih otkrića. Ovaj Raslov interes se ogleda u dvema knjigama: »ABC atoma« (»The ABC of Atoms«, 1923 g.) i »ABC relativiteta« (»The ABC of Relativity«, 1926 g.). Podrobno upoznavanje sa rezultatima moderne fizike navelo je B. Rasla na revidiranje doktrine neutralnog monizma. Mada u delima publikovanim 1927 godine (»Analiza materije« — »The Analysis of Matter« i »Skica filozofije« — »An Outline of Philosophy«) B. Rasel svoje stanovište još uvek naziva neutralnim monizmom, ostaje kao činjenica da neutralni monizam iz 1921 godine nema baš mnogo zajedničkih osobina sa ovim neutralnim monizmom iz 1927 godine.

Raslovo stanovište 1927 godine mnogo je bliže Vajthedovom stanovištu nego neutralnom monizmu. Ono što on sada smatra »neutralnim materijalom« od koga su sastavljeni i materija i duh, jesu »događaji« (events). Odnosi između »događaja« određuju karakter prostora i vremena, a njihovi kauzalni nizovi su ono što zovemo »materijalnim objektom« ili »duhom« (ako su kauzalni nizovi fizikalni, imamo materijalni objekt, ako su kauzalni nizovi mnemički, tj. psihološki, imamo duh). Očigledno je da su prema ovoj teoriji »događaji« ustvari samo terminološki slični među sobom (naime, i jednu i drugu vrstu događaja zovemo »događajima«) a ne pretstavljaju istorodne elemente kao što je to bio slučaj sa elementima (osetima i nečim sličnim oseti- ma) koje je Rasel smatrao »neutralnim« u delu »Analiza duha«. Treba naglasiti da se Rasel uporedo sa vraćanjem na pozicije koje su prihvatljivije s tačke gledišta nauke od njegovog starog stanovišta, vratio i priznavanju univerzalnog karaktera zakona kauzaliteta, mada je sam kauzalitet još uvek shvatao na nešto fenomenološki način.

U ovim delima iz 1927 godine jasno se vidi koliko je Rasel analizu sve manje shvatao kao ontološku, a sve više kao gnoseološku doktrinu; on, naime, ne kaže da je stvar po sebi (npr. elektron po sebi) skup »događaja«, već da mi o njoj imamo nekakvo iskustvo i nekakvo saznanje samo onda kada se s njom nešto događa (npr. kad elektron odašilje energiju). Skup događaja vezanih kauzalnim zakonom, to je ono što mi znamo o jednoj stvari. Pitanje da li iza tih događaja stoji i neka »supstanca« B. Rasel je smatrao neopravdanim i metafizičkim pitanjem.

Problemima epistemologije i teorije jezika B. Rasel se ponovo vraća (u međuvremenu se bavio problemima društva, etike, religije, vaspitanja) tek 1940 godine u delu »Istraživanja o značenju i istini«, koje je po osnovnom stavu veoma blisko ovom delu koje čitalac ima pred sobom; taj stav se može okarakterisati kao sve veće priklanjanje nekoj vrsti naučnog realizma.

Za vreme Drugog Svetskog rata duboko antifašistički stav Raslov naveo ga je da otstupi od svojih pacifističkih principa, jer je smatrao daje borba protiv fašizma dozvoljena svim sredstvima, pa čak i oružjem.

Raslov interes za istoriju filozofije, ispoljen prvi put veoma rano (u delu »Kritičko izlaganje Lajbnicove filozofije«, 1900 g.) i stalno prisutan u svim njegovim obimnijim delima iz oblasti filozofije u obliku kritike stanovišta ovog ili onog autora, dolazi do izražaja u delu »Istorija Zapadne filozofije; njena povezanost sa političkim i socijalnim uslovima od najranijih vremena do današnjeg dana« (»A History of Western Philosophy ; Its Connection with Political and Social Circumstances from the Earliest Times to the Present Day«, 1945 god.). Sama metodološka ideja istaknuta u naslovu je značajna i sveža, mada bi se njenom konkretnom provođenju od strane Rasla mogao postaviti niz primedbi.

Godine 1948 B. Rasel publikuje »Ljudsko znanje« (»Human Knowledge, Its Scope and Limits«) — delo koje čitalac ima pred sobom i koje je, bar zasad, konačni rezultat Raslovih dugogodišnjih istraživanja u oblasti teorije saznanja. O njemu će biti govora u idućem odeljku.

Od 1948 godine dosada B. Rasel se uglavnom bavio publicistikom, sa svojstvenom mu živošću reagujući na posleratne političke i socijalne prilike, boreći se protiv mogućnosti novog atomskog rata i atomskog naoružanja i eksperimenata, pledirajući za jednu od svojih omiljenih ideja — za stvaranje svetske vlade koja bi spasla čovečanstvo od strahota samouništenja i zavela racionalniji društveni poredak. Godine 1954publikovao je svoje zasad poslednjeobimnije delo »Ljudsko društvo u etici i politici« (»Human Society in Ethics and Politics«).

Takav je životni i misaoni put jednog od najvećih modernih filozofa — Bertrana Rasla.

 Svetlana Knjazeva

(nastaviće se)

3 Začetnik neutralnog monizma je Ernst Mah (Ernst Mach) svojim delom »Analiza oseta« (»Analyse der Empfindungen«, 1886 godine). U našem veku su neutralni monizam prihvatili i učinili modernim pragmatist Viljem Džems (William James) i američki neorealisti Peri, Hoult (R. R. Perry, E B. Holt) i drugi.

4 Vidi str. 28 ovog predgovora.15

5 Vidi str. 26 ovog predgovora.

6 Vidi str. 27 — 28 ovog predgovora,16

7 Termin »jezik« se ovde upotrebljava u nešto užem od uobičajenog, tehničkom značenju: on označava skup reči i pravila njihovog kombincvanja koje se upotrebljavaju u jednoj oblasti (jezik matematike, jezik fizike, jezik sintakse itd.).17

8 Vidi str. 27 ovog predgovora.

9 Vidi str. 31 ovog predgovora.

Predgovor knjizi – Ljudsko znanje – njegov obim i granice, Nolit 1961.