Anatomija Fenomena

Novogovor – Rečnik A [Tema: Orvel]

Novogovor je bio zvanični jezik Okeanije, stvoren da bi zadovoljio ideološke potrebe englsoca, ili engleskog socijalizma. Godine 1984. još nije postojao niko ko je upotrebljavao, bilo usmeno bilo pismeno, Novogovor kao svoje jedino sredstvo opštenja. Novogovorom su bili pisani uvodnici u Tajmsu, no oni su predstavljali tours de force koje je mogao obaviti samo specijalist. Očekivalo se da će Novogovor konačno zameniti Starogovor (ili standardni engleski, kako bismo ga mi nazvali) otprilike do 2050. godine. U međuvremenu je on sve više osvajao, s tim što su članovi Partije nastojali da sve češće upotrebljavaju novogovorske reči i gramatičke konstrukcije u svakodnevnom govoru. Verzija koja je bila u upotrebi 1984. godine i sistematizovana u devetom i desetom izdanju Rečnika novogovora, bila je privremena; sadržala je veliki broj suvišnih reči i arhaičnih oblika koje je kasnije trebalo izbaciti. Mi ćemo se ovde baviti konačnom, usavršenom verzijom, sistematizovanom u jedanaestom izdanju Rečnika.

Svrha Novogovora je bila ne da samo da sredstvo kojim bi se izražavala filozofija i duhovne navike sledbenika englsoca nego da onemogući sve ostale načine mišljenja. Namera je bila da, kad Novogovor bude prihvaćen jednom zauvek a Starogovor zaboravljen, svaka jeretička misao — to jest, misao koja bi bila u neskladu s principima englsoca — bude doslovno nepomisliva, bar u onoj meri u kojoj zavisi od reči. Rečnik Novogovora je bio sastavljen tako da da tačan i često veoma suptilan izraz svakom značenju koje bi član Partije legitimno želeo da prenese sagovorniku ili čitaocu, isključujući pri tom sva druga značenja kao i mogućnost da se donjih dođe posrednim putem. To se postizalo delimično izmišljanjem novih reči, no pre svega izbacivanjem nepoželjnih reči i uklanjanjem neortodoksnih značenja iz preostalih reči; čak uklanjanjem svih sekundarnih značenja ukoliko je moguće. Navešćemo jedan primer. Reč slobodan je postojala i u Novogovoru, ali se mogla upotrebiti samo u rečenicama kao što su „Ovo sedište je slobodno” ili „Biću tako slobodan da vas zamolim za jedan žilet.” U starom smislu „politički slobodan” ili „intelektualno slobodan” nije se mogla upotrebiti, pošto politička i intelektualna sloboda više nisu postojale ni kao pojmovi, zbog čega su nužno bile bezimene. Sasvim nevezano s izbacivanjem jeretickih reči, sužavanje rečnika je bilo samo sebi cilj; nijednoj reči koja nije bila neophodna nije se dopuštalo da ostane u životu. Novogovor je bio zamišljen ne da proširi nego da suzi krug pojmova dostupnih ljudskoj misli, i toj svrsi je posredno koristilo smanjivanje broja reči na minimum.

Novogovor se zasnivao na engleskom jeziku kakav poznajemo danas, mada bi mnoge rečenice Novogovora, čak i kad ne bi sadržale novostvorene reči, bile jedva razumljive današnjem čitaocu koji govori engleski. Novogovorske reči bile su podeljene u tri posebne kategorije, poznate kao rečnik A, rečnik B (ili kombinovane reči) i recnik C. Biće jednostavnije govoriti o svakoj kategoriji posebno, no gramatičke osobenosti jezika ćemo razmotriti u odeljku posvećenom recniku A, pošto za sve tri kategorije važe ista pravila.

Rečnik A.

Recnik A se sastojao od reči potrebnih u svakodnevnim stvarima — jelu, piću, radu, oblačenju, penjanju i silaženju stepenicama, vožnji u vozilima, obrađivanju vrta, kuvanju i sličnom. Sastojao se gotovo u potpunosti od reči koje već imamo — udariti, trčati, pas, drvo, kuća, njiva — ali u poređenju s današnjim engleskim rečnikom njihov broj je bio izvanredno mali, dok su im značenja bila određena daleko strože. Sve dvosmislenosti i nijanse značenja bile su istrebljene. U onoj meri u kojoj je to uopšte moguće, novogovorska reč iz ove kategorije nije bila ništa drugo do jedan staccato zvuk koji izražava jedan jedini jasno razumljiv pojam. Rečnik A bi bilo nemoguće upotrebiti u književnosti ili u diskusiji o politici ili filozofiji. Njegova svrha je bila da izražava jednostavne, celishodne misli, koje su se obično ticale konkretnih predmeta ili fizičkih dela.

Gramatika Novogovora imala je dve jasno izražene osobenosti. Prva je bila gotovo potpuna univerzalnost svih vrsta reči. Svaka reč (u principu je to važilo i za vrlo apstraktne reči kao što su ako ili kad) mogla se upotrebiti i kao glagol, i kao imenica, i kao pridev, i kao prilog. Izmedu imeničnog i glagolskog oblika, ukoliko su poticali od istog korena, nije bilo nikakve razlike. Ovo pravilo je samo po sebi uništilo veliki broj arhaičnih oblika. Reč misliti, na primer, u Novogovoru nije postojala. Njeno mesto zauzimala je reč misao, koja je služila i kao glagol i kao imenica. Ovde se nije primenjivao nikakav etimološki princip: u nekim slučajevima je zadržavan prvobitni imenični oblik, a u nekim glagolski. Čak i kad glagol i imenica srodnog značenja nisu bili etimološki povezani, često se iz jezika izbacivalo bilo jedno bilo drugo. Reč seći, na primer, nije postojala; njeno znacenje je sadržala rec nož, koja se upotrebljavala i kao glagol i kao imenica. Pridevi, uvek srednjeg roda, obrazovali su se dodavanjem nastavka -asto imenici (koja je istovremeno bila i glagol), a prilozi dodavanjem nastavka -sno. Tako je, na primer, brzinasto značilo „brz”, a brzinosno značilo „brzo”. Neki od naših današnjih prideva — dobar, jak, velik, crn, mek — upotrebljavali su se i u Novogovoru, ali njihov broj je bio veoma mali. Za njima se osećala slaba potreba, jer se skoro svaki pridev mogao izvesti dodavanjem nastavka -asto. Nijedan od današnjih priloga nije se zadržao, sem onih koji se vec završavaju na -sno; novogovorski pridevi su se bez izuzetka izvodili dodavanjem nastavka -sno. Prilog blizu na primer, glasio je blizinosno.

Sem toga, suprotnost svakoj reči — ovo je takode, u principu, važilo za sve vrste reči — izvodila se dodavanjem prefiksa ne-, a pojačavanje dodavanjem prefiksa više-, ili, za još pojačanije oblike, dvaputviše-. Tako je, na primer, nehladno značilo topao (topla, toplo), dok je višehladno značilo vrlo hladan, a dvaputvišehladno značilo „izuzetno hladan”. Takođe je bilo moguće, kao i u današnjem engleskom, menjati gotovo svaku reč dodavanjem predmetaka pre-, po-, pod-, itd. Ovim načinima bilo je moguće drastično smanjiti broj reči. Postojanje prideva dobar, na primer, činilo je izlišnim pridev loš, pošto se željeni smisao mogao izraziti isto tako dobro — u stvari, još i bolje — rečju nedobro. Svaki put kad su dve reči sacinjavale prirodan par suprotnosti, ceo se posao sastojao u tome koju odbaciti. Taman, na primer se moglo zameniti pridevom nesvetlo, ili svetao pridevom netamno, po želji.

Druga karakteristična crta gramatike Novogovora bila je pravilnost. Uz nekoliko izuzetaka, koje ćemo navesti niže, svi su nastavci bili podvrgnuti istim pravilima. Prošlo vreme svih glagola obrazovalo se dodavanjem nastavka -o na treće lice jednine. Prošlo vreme od ići, na primer, glasilo je ideo, od sresti sretneo itd. Množina se po pravilu obrazovala dodavanjem nastavka i, tako da je reč čovek davala čoveci, prut — pruti, a lav — lavi. Svi pridevi su se poredili po istom pravilu, tako da su komparativ i superlativ od dobar (u Novogovoru dobro, pošto su svi pridevi bili srednjeg roda) glasili dobrije i najdobrije.

Jedine nepravilnosti bile su dopuštene kod zamenica, pokaznih i odnosnih, i pomoćnih glagola. Bilo je takođe i izvesnih nepravilnosti u građenju reči, diktiranih potrebom da se govori brzo i lako. Reč teška za izgovor, ili reč koja se mogla pogrešno čuti, smatrala se ipso facto lošom reči; stoga se ponekad, radi eufonije, zadržavao arhaični oblik ili unosila naknadna slova. No ova se potreba uglavnom osetila u vezi s rečnikom B. Zašto se lakoći izgovora pridavala tolika važnost, videćemo u daljem tekstu ovog eseja.

Džordž Orvel, 1949.

(nastaviće se)

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: