Notes

Ostrvska priča – drama po motivima stripa Korto Malteze Hugo Prata

Tekst preuzet sa portala

rastko.rs

Dramski tekst „Ostrvska priča“ (1987), koji sada objavljujemo, predstavlja mali kuriozitet. Reč je o prvoj istočnoevropskoj drami po stripu „Korto Malteze“ Huga Prata (drugoj u svetu), a pozorišna premijera pre tačno dve decenije, 28. avgusta 1987. u Valjevu (Srbija), predstavljala je debi čitave jedne lokalne generacije u srbijanskim dramskim umetnostima.

Naime, današnji pisac, scenarista i dramaturg Zoran Stefanović (1969) je tada bio tek završio treći razred Valjevske gimnazije, baš kao i neki od glavnih glumaca: Katarina Vićentijević, Danijela Mihajlović i Željko Mitrović – Pinta. Sledeće, 1988. godine, svi pomenuti su upisali umetničke akademije, a Stefanović je upravo sa ovim tekstom položio prijemni na dramaturgiji (Fakultet dramskih umetnosti).

Spiritus movens predstave, reditelj Zoran Đorđević je iste 1988. godine upisao studije filmske režije na elitnoj akademiji u Pragu i postao kasnije nagrađivani međunarodni filmski dokumentarista.

Drama „Ostrvska priča“ je do sad bila poznata u nekim dramskim i stripskim krugovima samo zahvaljujući fotokopijama, i navođena je u eks-jugoslovenskoj literaturi o Hugo Pratu, ali sve do sada nije objavljivana.

Zbog tog kurioziteta u svetu stripa i u međunarodnoj recepciji Pratovog opusa, ali i zbog izvesnog traga koji je predstava vremenom ostavila u kulturi Valjeva i Zapadne Srbije, objavljujemo ovaj mladalački tekst — u čast esnafskog jubileja jedne generacije.

Zoran Stefanović

Ostrvska priča

Dramski tekst

1987

LICA:

§         Korto Malteze

§         Raspućin

§         Zlatousta

§         Ciganka

§         Robert

§         Kristof

§         Brajen

§         Džeparoš

§         Pisar

§         Sobarica

§         Policajci, veći broj

§         Prolaznici, veći broj

Prvi čin

1. scena: Obala

(Mrak. Pusta plaža. Prednji deo scene je delimično osvetljen.

Počinje tiho, a zatim je sve jači, jednolični i spori ritam bubnja.

Iz mraka izlaze tri plesača i duž scene igraju usporen ples. Odeća — tamne pantalone i tamna maska na licu. Dok se završava ples svetlo se lagano pojačava. Igrači nestaju.

U centralnom delu scene sede u naslonjačima Korto Malteze i Raspućin.

Gledaju u daljinu, ćute.

Tokom scene neće menjati taj položaj. Korto puši. Niz plažu, iza njih, silazi ženska osoba.

Zlatousta.

Staje iza Kortovih leđa. I ona puši. Cigareta sa muštiklom.)

KORTO: Dobro nam došla, Zlatousta.

ZLATOUSTA: Zdravo, lepi moj.

(Raspućin ćuti.)

ZLATOUSTA: Ovaj gospodin, mora da je tvoj ljubljeni Rus…

KORTO: Da. Stari dobri Raspućin.

(Pauza.)

KORTO: Čudno je da si ovde. Ti ne voliš ovako vlažnu klimu.

ZLATOUSTA: Poslovi, dragi moj, poslovi kao i uvek…

(Stavlja mu ruku na rame, Korto ćuti, baca cigaru.)

KORTO: Reci mi, Zlatousta…

ZLATOUSTA: Da?

KORTO: Privuklo te je zlato?

ZLATOUSTA: Sve nas je privuklo.

KORTO: Čudno. Nekada si bila drugačija, imao je ko da radi prljave poslove umesto tebe. Nije ovo tvoj stil.

ZLATOUSTA: Nije?

KORTO: (Smeši se.) Nije, draže bi mi bilo da sediš na Karibima i da mi na nekoj popodnevnoj verandi čitaš sudbinu iz onog italijanskog špila.

ZLATOUSTA: I verande umeju da dosade, znaš i sam. A što se tiče karata — pa već ti godinama sudbinu iz njih čita mala Morgana, sestra Tristana Bantama. Samo ti to ne znaš, dugo te nije bilo.

KORTO: Morgana, naravno… Davno sam bio zadnji put kod vas. Kako je ona sad?

ZLATOUSTA: Dobro je. Talentovana je za Magiju, brzo napreduje. I sve manje ima stvari kojima ja mogu da je naučim. Stvorena je za polusvetove, za mistične nauke.

KORTO: I šta kaže za moju sudbinu?

ZLATOUSTA: Tvoju sudbinu? Sudbina je uvek ista. Evo ti. (Vadi iz torbice tri karte, baca mu ih u krilo.) Poslala ti je ovo, osetila je da ću te videti. Poručila je: pik je za petlovu glavu, herc za sedmokrake svećnjake i tref za dva ploda koja vise, a ne jedu se. Mala je tajanstvena, voli šifre. Valjda ćeš ti razumeti o čemu je reč.

KORTO: Nadam se.

(Zlatousta se okreće, odlazi.)

KORTO: Već ideš?

ZLATOUSTA: (Okreće se, zastaje.) Videćemo se. Ovo je malo ostrvo.

(Odlazi.)

RASPUĆIN: (Kad su ostali sami.) Drolja! Došla je da uzme naše zlato.

(Korto ne reaguje, svetla se gase, počinje vetar.)

2. scena: Hotelska soba

(Korto leži u krevetu. Raspućin sedi za stolom, čisti pištolj. Sklapa ga, repetira. Ustaje, šeta se, repetira opet. Nišani u raspeće na zidu. Šeta se. Stane, okrene se ka publici. Oči su mu zatvorene. Prvo šapuće, kasnije pojačava ton.)

RASPUĆIN: …vidiš, Korto, pištolj je psihološki elemenat. Nešto kao šah sa jednom figurom. Uopšte ga ne moraš da koristiš. Ne, on postoji. On je tu da nam bude saveznik, da nam šapuće: „Sve je u redu, sve je dobro…“

(Korto ćuti, možda spava.)

RASPUĆIN: …pištolj je kao filozof kada ima moć. Deluje po zakonu nužnosti. I videćeš, dragi moj, mi ćemo pobediti. Niko nam neće uzeti naše zlato. Niko. Ni policija, ni naša dva poznanika — veliki boljševik i veliki švercer. A i šta će to njima? Crveni major bi hteo novu revoluciju. Ali, skupo je to. Onaj mali je pametniji — on bi zlato spiskao na zabavu: žene, piće. Naravno, slažeš se da to za njega nije, pa mu nećemo ni dati. Treba biti opasan. Podmukao. I bićemo. Bi-će-mo… Eh, Korto, vidiš ovaj pištolj? To jeste veoma zanimljiva stvar.

(Korto se okreće na leđa.)

KORTO: A ti si veoma luda stvar. (Raspućin se trgne, ali ne otvara oči.) Opet pričaš sam sa sobom, Raspućine. Vodiš sa sobom metafizičke rasprave.

RASPUĆIN: Ne. Ovaj put ne. Pričao sam tebi, ali ti spavaš. Spavaš, Korto. I stariš. Sigurno se ne bi složio sa mnom. Ti voliš majorove revolucije… Uopšte me ne slušaš. (Nišani zatvorenih očiju, okreće se ka vratima.) I to će ti se jednog dana osvetiti. Šteta. Prirastao si mi za srce.

(Neko kuca.)

KORTO: Da?

(Ulazi služavka i zastaje šokirana pred samom cevi pištolja. Ne može da progovori.)

KORTO: No? Hajde, recite.

SLUŽAVKA: Dva gospodina… Mole da ih primite.

KORTO: Uvedite ih.

(Služavka izlazi.)

RASPUĆIN: (Otvara oči.) Bang!

(Korto ustaje, Rus spušta pištolj. Ulaze Robert i Kristof. Kad vide pištolj u Rasovoj ruci zastaju na momenat. Robert se nasmeši, pa salutira. Kristof se blago nakloni.)

ROBERT: Dobro veče, gospodo.

KRISTOF: Moje poštovanje.

KORTO: Dobro veče.

(Raspućin blago klimne glavom, ostavlja pištolj u džep. Svi sednu osim njega, on šeta.)

KRISTOF: Drago mi je da vidim da ste se dobro smestili. Verovatno već znate: juče popodne je sa kontinenta pristigla jedna dama. Ostrvo je malo, sve se zna, kažu da je došla zbog trgovine vinom i vunom. Međutim, pre se da zaključiti da je ovde zbog istog posla kao i nas četvorica. Zlato je već počelo da privlači interesente.

ROBERT: Jedna žena nam ne može biti konkurencija, Kristofe. Policija je ta koja je opasna. Pustimo damu, izgleda da je ovde slučajem.

KRISTOF: Dragi moj majore, čast vašoj revolucionarnoj etici koja žene izdvaja iz prljavih radnji. Na drugoj strani, moramo biti oprezni — u pitanju je zlato, ali i naše kože…

KORTO: (Pali cigaru, smeši se.) Gospodo, molim vas. Grešite obojica. Dama ovde jeste zbog zlata, međutim, reč je o bogatoj osobi kojoj zlato nije presudno kao nekima od nas. Ne brinite se, ona nam može biti samo saveznik.

ROBERT: Vi damu poznajete?

KORTO: Već godinama.

KRISTOF: Ali naše zlato je…

KORTO: (Prekida ga.) Ona ne želi naše zlato.

ROBERT: (Nestrpljivo.) Dobro, dosta. Verujem vam, kapetane. Bavimo se sad onim što nam je presudnije. Ako ne požurimo, vreme će nam gadno naplatiti sitne nemarnosti. (Kortu.) Imate li vi taj deo mape ili nemate?

KORTO: Imam, a vi svoj?

ROBERT: Znate i sami da ga imam.

KORTO: Dobro, odakle vam?

KRISTOF: Evo, ja ću… Sećate se situacije u zemlji pre godinu i po? Revolucionarni komitet je za ona dva dramatična dana srušio monarhiju i postavio Narodnu republiku. Kralja su sa porodicom stigli pred granicom i streljali. Sve, osim, tadašnjeg princa; momak je imao sreću, tada je bio na studijama u Francuskoj. Republika je trajala, znate već, samo šest meseci. Već u aprilu, monarhisti su srušili revolucionarni komitet i uz pomoć stranih sila vratili stari režim. Sa novim kraljem na čelu, naravno. Članovi Narodne vlade su postreljani, sa par izuzetaka. Major Robert je, na primer, pobegao u Maroko…

KORTO: Međutim, cela priča ima i svoju poentu — zlato.

KRISTOF: Ne budite nestrpljivi, kapetane. Stižemo i do zlata. Stari kralj je, kada su nemiri počeli, najveći deo zlatnih rezervi koje su se u zemlji zatekle poslao u Švajcarsku. Međutim, jedan je deo završio zakopan negde na ovom ostrvu.

KORTO: I kako ste saznali za njega?

ROBERT: Vojnike koji su prevezli zlato na ostrvo uhvatila je naša vojska dok su se vraćali na kontinent. Progovorili su pod mučenjem. Ja nisam ni znao da zlato postoji. Izgleda da su neke moje, sada već pokojne, kolege-boljševici imali neke svoje privatne planove sa blagom i zato su od nas ostalih čuvali tajnu. Međutim, nisu imali sreće.

KRISTOF: Streljali su ih monarhisti posle obaranja Republike.

ROBERT: Ja sam, čuli ste, pobegao u Maroko. Kasnije mi je udovica jednog od tih mojih saboraca dala njegove teorijske spise, a u njima je bila i mapa. Međutim, samo jedna polovina.

KORTO: Da, znam.

KRISTOF: Da, drugi je kod vas, gospodine Malteze. Dobili ste ga od gospojice Andree. Njen brat je bio jedan od onih kraljevih vojnika koji su prenosili zlato. Gospođica nije ni znala o čemu je reč kad je dala kartu. Izgleda da je zaljubljena u vas.

KORTO: Dobro ste obavešteni, kako vidim.

KRISTOF: Ah, dobro je da smo vas brzo našli i kontaktirali s vama na vreme. Monarhisti bi mogli da saznaju za blago svakog časa. A i majoru se žuri da obnovi s tim zlatom svoju revoluciju. Svoj sveti rat protiv kapitalista i eksploatatora.

(Robert ga ispituje pogledom.)

ROBERT: Ironija je igra koja se lako gubi, Kristofe. Vodi malo više brige o sebi. (Kortu.) Recite mi, kapetane, kako je ime onoj vašoj zanimljivoj poznanici?

KORTO: I ime je zanimljivo: Zlatousta.

ROBERT: Prvi put čujem, ali ugodno zvuči.

KORTO: Prvi put? Njeni su vam ljudi pre dve godine prodavali oružje kojim ste započeli vašu nesrećnu revoluciju.

ROBERT: Zaista? Verujem da će sudbina dati da njenim oružjem započnemo i novu revoluciju, pod uslovom da se domognemo zlata.

KRISTOF: Samo, do tada će proći još dosta vremena… Moraćemo biti vanredno oprezni večeras. Policija je već mesecima u stanju pripravnosti, hvataju preostale revolucionare.

ROBERT: Da, a njihov komandir, Brajen, je zanimljiva i opasna osoba. Lično je učestvovao u obaranju ustanka prošle godine. Efikasan je kao brijač. Čuvaćemo se… Verujem u ovu ekipu, jedino mi je ovaj gospodin malo ćutljiv.

(Pokazuje na Raspućina koji je naslonjen na zid.)

RASPUĆIN: (Ironično.) Meni su, gospodine, Japanci odsekli jezik kod Port Artura 1904, pa sad ne mogu da držim revolucionarne govore.

ROBERT: Upada u oči i to da ste drski…

RASPUĆIN: E, pa izvadite iz očiju tu moju drskost i ne čačkajte me previše. Ja sam drugačiji. Za razliku do ovog melanholičnog mornara ja nemam noćne more. Nemam svoje privatne fantome koji me mrcvare. Nemam ideale. Ja sam ovde zbog svog zlata.

ROBERT: (Smeši se.) Svako je idealista na svoj način.

RASPUĆIN: Ne izazivajte me, majore. Umem da budem i neprijatan.

KORTO: Dosta je, Raspućine, zaveži! Majore, vi ste planirali akciju za večeras?

ROBERT: Jesam. U pola jedan noćas čekaće nas na izlazu iz naselja iznajmljena zaprega. Ona će nas prevesti tih pet-šest milja do mesta gde mislim da je blago. Iznajmio sam brod — doći će sa kontinenta. Čekaće nas u četiri ujutro kraj obale. Prebacićemo zlato na brod, do sutra uveče ćemo biti na kontinentu. Vas dvojica ćete dobiti po petnaest odsto zlata, po dogovoru. A da li biste vi, kapetane, nekim slučajem, želeli da se priključite našem pokretu? Mogli biste nam koristiti…

KORTO: Razočaraću vas. Isuviše sam mator da bih se bavio tim igrama. Simpatični su ti vaši ideali… Međutim, nisam ja za to. Ja sam mornar, nepouzdan. Zar bi ste dali moć u ruke meni, koji ne bih bio u stanju da se držim te tvrde idejne platforme koju vaša revolucija zahteva? Nemam vam ja sluha za politiku.

ROBERT: Ali, kapetane, znam da i vi verujete u sve te ideale. Znate i vi dobro za svu svetsku muku i za šljam koji vlada svetom. Budimo ljudi, organizujmo se. Borimo se.

KORTO: Pa, borite se, treba se boriti. Samo, to su sve isuviše složeni problemi da biste ih rešavali preko kolena kao što nameravate.

RASPUĆIN: No, no, no, ne dajte se zavarati, majore. Mislim da je našem lepom mornaru tajni san da pogine za ideale. Da nije tako uobražen, možda bi i prihvatio vaš poziv da poginete zajedno na barikadama. Naš mornar je melanholična dušica. Takav si, Korto… Reci im.

KORTO: Mnogo pričaš, Raspućine, zasmetaće mi.

(Gledaju se. Raspućin se ceri.)

ROBERT: Dobro, pozdravljamo vas. Odmorite se. Noć će biti naporna. Kristofe, idemo!

(Salutira i odlazi.)

KRISTOF: Do viđenja, gospodo.

(Odlazi. Malteze gleda za njim, pauza.)

RASPUĆIN: Korto, Korto, lako te je pročitati.

KORTO: Ućuti, Raspućine.

RASPUĆIN: A zašto bih? Zato što ti je borbeni major simpatičan? Budala je to, moj Korto. Nema budućnosti za njega. Jesi li mu video oči? A? Čoveče, on će uskoro poginuti. Ono su oči budućeg mrtvaca. Loša su vremena, a on je sad našao da se bori za interese naroda. Kojeg naroda? To je masa koja poseduje osnovne instinkte. Oni nikada neće postati ljudska bića. Narod je narod, a major je tu žrtva. Sam je sebe osudio. Kristof je druga priča. Opasan je. Lukav. Ćuti, čeka svoj momenat. Čeka da nam puca u leđa kad mu ih okrenemo. Međutim, ja neću čekati da on pokuša. Ja prvi pucam. Uvek.

KORTO: Zamaraš me, Raspućine.

RASPUĆIN: Vidiš, ako tebe ubijem, biće mi žao. Tebe ipak mnogo volim.

KORTO: Zamaraš me.

(Korto leže na krevet. Raspućin sedi na stolici, svetlo se malo zatamnjuje. Raspućin ustaje, uzima kaput i izlazi napolje.)

3. scena: Hotelska soba

(Svetlo se pojačava. Na stolici sedi Zlatousta. Korto se okreće na leđa.)

KORTO: Zdravo, Zlatousta.

ZLATOUSTA: Zdravo, lepi moj.

KORTO: A gde je Raspućin?

ZLATOUSTA: Rus? Ne znam. Ovde sam tek par minuta. Nisam htela da te budim, lep si kad spavaš.

KORTO: Brine me onaj bradati ludak. Nikad ne možeš biti siguran u njega.

ZLATOUSTA: Pa zašto si uopšte sa njim? Šta ti znače njegovi opijumski snovi? Zašto ti je baš on prijatelj?

KORTO: Izgleda, zato što je lud…

ZLATOUSTA: Pa, to se može reći za većinu osoba oko tebe.

KORTO: Da, ali jedino on nema pokriće za svoje ludilo. On je prirodno takav.

ZLATOUSTA: I to je ono što ti se sviđa?

KORTO: Pa ne baš to. Mislim, nećeš verovati, on mene na svoj način voli više nego druge ljude. Ali, naravno, ipak je lud.

ZLATOUSTA: E, Korto, igraš se sa zlom, a ta vrsta igre se jednom mora platiti. Moraćeš ga ubiti jednog dana. U stvari što pre.

KORTO: Nije to rešenje.

ZLATOUSTA: Za njegov slučaj jeste.

KORTO: Hm, dušo, da ti upravljaš ovim svetom, on bi bio mnogo jednostavniji.

ZLATOUSTA: Da, ali, taj svet bi bio dosadan za tebe.

KORTO: Verovatno… U kafani, jednom davno, u Buenos Airesu jedna kafanska cura mi rekla da sam lud iz dosade, i što je najgore, da sam to svesno odabrao.

ZLATOUSTA: (Smeši se.) Ti si lud, dragi moj, zato što si se takav rodio. To je jedini pravi odgovor.

(Pauza.)

KORTO: Slušam te sada kako pričaš sve to. Mora da je zanimljivo rezonovati ženski.

ZLATOUSTA: Ne znam da li je to kompliment, nije ni bitno. Jedino što bih htela da ti kažem je da se čuvaš. Promenio si se, Korto. U stvari, sve se oko tebe menja, a ti reaguješ uvek isto. Prolazimo, Korto. Vreme je nam nestrpljiv prijatelj. Ovo nije 1921. kada si oslobodio iz zatvora u Samarkandu onog zlikovca Raspućina. Nema više avantura. Prošlo je pet godina, a ti još uvek igraš isti tango, kockaš se za istim stolom, čitaš istog Luisa Kerola… I čekaš. Veruješ da će doći nešto dovoljno egzotično i opasno, pa da se opet baciš u neizvesnost. A ja imam osećaj da se to više neće desiti. A i ako se desi, odmah, na početku priče, ćeš dobiti metak u stomak. Nemaš više sreće kao nekada, nema ni avantura, iscurile su. Prolazi vreme, zar ne vidiš koliko je tvoj Raspućin sve histeričniji i luđi? Ti ne. Sve si predvidljiviji, dosadniji. Čuvaj se Korto, možda će te uskoro ubiti neko derište koje liči na tebe kada si imao dvadeset godina. Ne isplati se…

KORTO: (Okreće se u krevetu, ćuti.) Umoran sam, Zlatousta. Znaš šta bi na sve ovo rekao mali Kain Gruvsnor, da je živ. Verujem, evo vidim ga, kako bi mi stavio ruku na rame i sa saučešćem mi šapnuo: „Sve je to bolesni romantizam, moj Korto…“ ili možda: „romantična bolest“. Ne, ovo prvo više liči na njega… Ponekad mi nedostaju ti Gruvsnorovi.

ZLATOUSTA: A posebno, verujem, Kainova sestra… Pandora?

KORTO: (Smeši se.) Opasna si, Zlatousta. Da, Pandora Gruvsnor. Danas je već srećna majka, srećna supruga. Bar bi trebalo da je tako. Zadnji put smo se videli u prolazu, pre osam ili, možda, devet godina. Na železničkoj stanici, bilo je puno ljudi okolo… Bio je i njen muž. Sirena voza je bila nepodnošljivo visokog vriska, ali sve ostalo je bilo usporeno, kao na filmu. Eh, Pandora…

ZLATOUSTA: (Ćuti, šeta se, pali cigaretu.) Hm, da… Značila ti je?

KORTO: Verovatno.

ZLATOUSTA: (Gleda kroz prozor.) Vidiš, ostao si isti. Otkako te znam uvek te je inspirisala neka ženska osoba. Ali nikad, nikad nisi bio spreman da prekineš to stanje slobodnog lebdenja. A opet, na drugoj strani si, i ne znajući, lomio ženska srca.

KORTO: (Ustaje, oblači se.) Vidiš, ponekad mi se učini da je Raspućin u pravu sa svojim snovima od hašiša. I meni je ovaj svet ponekad siv. Idemo?

ZLATOUSTA: A gde?

KORTO: Napolje, na svež vazduh. Ova soba već počinje da pritiska, kao da smo na dnu mora. Zar ne osećaš?

ZLATOUSTA: Ne, ali idemo.

(Izlaze ruku pod ruku. Njena široka haljina šušti i leprša.)

4. scena: Seoski trg

(Nadrealna atmosfera. Avetinjski vesela muzika, jake svetlosti, senke, obrisi zgrada. Scenom dominira velika vrteška u pozadini.

Prolaze ljudi čudnih bledih lica. Pogureni, zaplašeni. Ima i nekoliko klupa i svetiljki.

Na jednoj klupi, desno, sedi jedna žena. Klupa je u senci. Ta osoba, Ciganka, neće promeniti svoj položaj tokom scene.

Dolazi Raspućin iz mraka. Puši lulu, čudno hoda. Dolazi do najisturenije bandere, s najjačom sijalicom, naslanja se na nju. Pored njega prolaze ljudi, letimice ga osmotre, brzo sklanjaju pogled. On ih fiksira pogledom, ceri se.

Puši.

Pokušava da zaustavi ponekog. Niko se ne usuđuje da stane.

Jedan momčić počinje da se vrti iza njegovih leđa. Iznenada, Raspućin se brzo okreće i hvata ga za ruku.)

RASPUĆIN: A kradeš? Je l’ kradeš, sunce li ti balavo? Džepariš gospodu?

DEČAK: (Otima se.) Ne, gospodine! Nisam, verujte! Nisam ja džeparoš!

RASPUĆIN: Je li? (Drži ga i dalje.) Dobro, raspoložen sam večeras. Ne boj se. Verujem ti. ‘Ajde, sad reci čika Raspućinu, ima li ovde neka dobra, tiha birtija ili možda, hm, javna kuća.?

DEČAK: (Ozaren.) Ima, gospodine, i jedno i drugo. Najbolje cure su kod Megi, dole u dnu ulice. A piće je dobro „Kod lava i jednoroga“ u centru luke. Odvešću vas ako hoćete.

RASPUĆIN: Dobro, dobro… A bi li ti malo hašiša? (Nudi mu lulu, mali odbija.) Dobar si ti dečak. (Mazi ga po glavi, a onda mu udara jak šamar.) Dobar si, al’ zašto mi ukrade novčanik? A? Ja tebe pitam za kafanu, (Šamar.) a ti meni smače buđelar! (Šamar.) Đubre malo, ti si Raspućina pokušao da oštetiš, ne ide to tako lako…

(Ljudi zastaju i gledaju scenu zaprepašćeno, a onda brzo nastavljaju put. Raspućin udara dečakovom glavom o banderu.

Trg se ispraznio. Raspućin bije dečaka, a onda ga pušta. Mali pada na zemlju.

Raspućin se zadihao.)

RASPUĆIN: Đubre malo, mene si hteo da pređeš?

(Odjekuje pištaljka.

Odjednom, četiri policajca dolaze iz mraka, hvataju Raspućina i pendrecima ga obaraju na zemlju.

Opire se, ali uzalud, odvlače ga onesvešćenog. Za dečaka se niko ne brine i on se malo kasnije diže i odvlači u mrak.

U dnu scene, kod vrteške se primećuju senke trojice igrača sa plaže.

Muzika se pojačava.

Svetla menjaju boje.

Ciganka ustaje sa klupe, dolazi do bandere i na nju kači krpenu lutku. Lutka predstavlja nakeženog Raspućina. Ciganka odlazi.

Trg je prazan. Samo vetar njiše krpenog Raspućina.

Levo-desno. Levo-desno.

Mrak.)

5. scena: Hotelska soba

(U sobi sede Kristof i Robert. Ulaze Korto i Zlatousta, iznenađeni su. Kristof i Robert ustaju, pozdravljaju se.)

ROBERT: Znam da ste iznenađeni što nas vidite ovde, ali morali smo da dođemo. Da vas sačekamo ovde.

KORTO: Nešto se desilo? Policija nas je provalila?

ROBERT: Nešto slično. Vaš ludi Rus je u zatvoru, skoro je ubio nekog malog džeparoša. Mali je probao da ga pokrade. Rusa su pretukli i odveli u stanicu. Ne znam šta da radimo. (Ćute.) No, u međuvremenu, bilo bi mi drago da se upoznam sa vašom šarmantnom prijateljicom. Milo mi je, Robert, vi ste verovatno Zlatousta?

ZLATOUSTA: (Smeši se dok joj on ljubi ruku.) Jesam, a vi ste taj čuveni „Crveni major“? Čula sam dosta o vašem revolucionarnom radu.

ROBERT: Kako mi je kapetan Malteze rekao, i vi ste pomogli moj rad. Prodavali ste nam puške i drugo oružje.

ZLATOUSTA: Ah, zadovoljstvo je pomoći borbu za plemenite ciljeve, a i zaraditi ponešto na njoj…

KORTO: Stara dobra Zlatousta… Pustimo sad revoluciju, Raspućin je u zatvoru. Nije nam u interesu da bude tamo. Moramo ga izvaditi odatle. Što pre.

KRISTOF: Ali zašto? On je beskoristan za našu akciju, može malo i da pričeka. Kad uzmemo zlato, pobrinućemo se za njega. Neće mu škoditi malo hladovine. Naprotiv.

KORTO: Žao mi je, Kristofe, ne dolazi u obzir da Raspućina ostavim tamo gde je. Na kraju krajeva, to je ipak samo moj problem. A u akciju ćemo krenuti kada je dogovoreno. Ja sada idem do komandira policije. Brajen, zar ne?

ROBERT: Ne ostaje mi ništa drugo no da se složim…

ZLATOUSTA: Imam loš predosećaj.

ROBERT: Ne opterećujte sebe. Niko ne zna zbog čega smo ovde, misle da smo trgovci vinom.

KORTO: Čula si, Zlatousta. Idem sad. Dovodim vam uskoro Raspućina. Gospodo, vas dvojica ćete me sad otpratiti do stanice, a zatim se vratiti ovde u sobu i sačekati me. Zdravo, Zlatousta.

(Njih trojica izlaze. Zlatousta odlazi do prozora i seda na dasku. Gleda kroz prozor. Sedi neko vreme, a onda ustaje. Dolazi do sredine prostorije, uzima knjigu, pregleda je i onda počinje polako da peva i da se kreće u krug, pleše.)

ZLATOUSTA: „Ja se zovem Pola Horvat

Ljubila sam mrtvog čovjeka

Stigao je po zadatku

Cijelo vreme sam ga čekala

Proljeće, ili možda jesen, ne znam

Sjećam se, gorjele su svijeće

Ruke njegove, tako muške, prozračne

kao putokaz za nešto

za logor, ili smrt…“

(Peva, a kada stigne do reči „putokaz“ svetlo se naglo gasi.)

– Kraj prvog čina –

Drugi čin

1. scena: Zatvorska ćelija

(Scenski prostor je podeljen na dva dela. Levi je ćelija, desni kancelarija. Kada su događanja u ćeliji, u kancelariji je mrak, i obratno.

Ćelija: slama, džakovi, tama. Raspućin nervozno šeta gore-dole. Zatim se okrene prema publici, stavi ruke na leđa, spusti glavu, razmišlja, podigne glavu.)

RASPUĆIN:… svinje i đubrad! Seoski panduri hapse mene — Raspućina! Sveta majko, kakva su ovo vremena došla? Svinje. Ne mogu me streljati, ne znaju zašto sam na ostrvu, ali mogu da me bace u neki radni logor. Istrunuću. Gotovo je, moj Raspućine. Sada si definitivno završio sa sobom. Dosadno je ovde. Mračno je… A i prljavo je, skoro kao u Samarkandu. I pacovi su veći. Kada bi mogao nekako da pobegnem… Možda da iskopam tunel? (Razmišlja.) Tunel? Ko zna koliko metara kroz stenu! Eto, Raspućine, ipak si lud. Nije to novost, rekli su ti to puno puta, i Korto je govorio. Nikad mi nije bilo jasno kako bi trebao ludak da se ponaša, a da ne izgubi dostojanstvo? Ne znam. Možda neću ni saznati. I onako ne poznajem ni jednog ludaka osim Korto Maltezea, a i on je već odavno izgubio dostojanstvo. Dobro, ne primećuje mu se spolja, ali ipak… Ludaci treba da budu zanimljivi. Ovuda ih, naravno, ima dosta, ali pritajeni su. To je to što im fali. Zanimljivost! Živost! Radost! Evo, ja bih mogao na primer da budem…

ŽENSKI GLAS (Iz OF-a.) Ptica.

RASPUĆIN: Ptica? Da, mogao bih biti ptica. I to dobra ptica. Kako ono ptice kažu? Ćip-ćip, ćip-ćip, je li tako? (Proba da maše rukama.) Ćip-ćip, ćip-ćip, ćip-ćip! (Maše rukama, proba da skače u mestu.) Ćip-ćip, ćip-ćip!

(Trči u krug, maše, skače. Usred skoka prekida ga glas.)

CIGANKA: Tišina, budalo!

RASPUĆIN: (Iznenađen osvrće se oko sebe.) Ćip? Ko je to? Ćip-ćip? Ko je? Javi se!

CIGANKA: (Izlazi iz mraka.) Tišina, rekla sam!

RASPUĆIN: Otkud ti ovde, stara, kad sam sâm u ćeliji? Sigurno si iskopala tunel i ušla…

CIGANKA: Nema tunela, budalo. Šta znaš, možda ti se samo priviđam…

RASPUĆIN: Postaje zanimljivo, izgleda da stvarno ludim. Utvara zna da je utvara. (Ćute, gledaju se.) Setio sam se! Da te nije možda poslao Korto Malteze? On ima običaj da tako dosađuje ljudima. Ako te je on poslao, vrati se i reci mu da sam postao ptica! Ćip-ćip, ćip-ćip, kako je osvežavajuće ovo letenje…

CIGANKA: Prestani! Nisam ovde da bih posmatrala tvoje napade budalaština.

RASPUĆIN: Zašto? Ko ti brani da i ti letiš? To je bar lako. Ćip-ćip, ćip-ćip. (Zastane.) Je si li sigurna da te Korto nije poslao? (Nastavlja da „leti“.) On voli tako mračne žene. Čak i kada su ružne…

CIGANKA: Varaš se, tvoj dragi Korto više nije u stanju da bilo koga bilo gde šalje. Sama sam došla.

RASPUĆIN: (Zastaje.) O?! A zašto?

CIGANKA: Onako… Da bih videla koliko si napredovao u svom ludilu.

RASPUĆIN: O, bože.

CIGANKA: Da, za razliku od Maltezea, ti bar napreduješ. On je sada drugačiji. Gluplji je no pre.

RASPUĆIN: (Setno.) E, da. Ni Korto nije ono što je nekad bio. Evo, vidiš kako se sa tugom sećam kakav je to sjajan ludak bio pre desetak godina. A sada? Osrednji, otupeli melanholik. Vreme je to, stara, vreme čini svoje.

CIGANKA: Dosadan si ti, bradonjo, ali pogodio si. Malteze je sada krpa od čoveka. On je sada slabiji od Zlatouste, a ona je njegov astralni dvojnik. Nema više ravnoteže među njima.

RASPUĆIN: Šta to lupaš, stara?

CIGANKA: Eh, zvezde tako kažu, a one se retko varaju. Korto bi trebalo da se čuva. Žena posebno. Žene su uvek gluplje, ali i opasnije.

RASPUĆIN: He, i ti si žena…

CIGANKA: Jesam, ali to je samo najpogodniji oblik delovanja. Muškarci su nepouzdani za ono što meni treba.

RASPUĆIN: Zanimljivo.

CIGANKA: A ti… Tebi je zloba u krvi.

RASPUĆIN: Aha… Zato mi nikada nije dosadno.

CIGANKA: Ne, ne zameram ti to što si zao. To je određeno nečim na šta ti nemaš uticaja. Ti ćeš izdati Maltezea još mnogo puta… Samo, on će ti uvek oprostiti.

RASPUĆIN: Da, da. Glup je on.

CIGANKA: Možda. Izdaćeš ga, na primer, za sat vremena.

RASPUĆIN: A ne. Neću. Izdaću ga kad meni odgovara. Inače je besmisleno.

CIGANKA: Izdaćeš ga, tako je rečeno. On će sad doći da te izvadi iz zatvora.

RASPUĆIN: Ipak je to moj jedini prijatelj…

CIGANKA: Prijatelj? Niste vi prijatelji. Objasniću ti: ako je Korto sa Zlatoustom povezan preko njihovih skrivenih sličnosti, ti si sa njima dvoma povezan preko njihovih skrivenih razlika. To je to: ti si uobličena razlika.

RASPUĆIN: Zanimljivo. Ništa nisam razumeo šta ste rekli.

CIGANKA: Nije to ni toliko bitno. Ocenjujem da ćeš uskoro biti slobodan. Korto Malteze upravo ulazi u ovu zgradu.

RASPUĆIN: Znao sam.

CIGANKA: Uskoro ćeš opet biti slobodan i moći ćeš da se igraš svojom zlom naravi. Nije nužno da se sećaš ovog razgovora. Kad odem, zaboravi sve. Može?

RASPUĆIN: Može…

(Ciganka odlazi u mrak. Svetla se gase, osvetljava se drugi deo scenskog prostora: kancelarija.)

2. scena: Kancelarija

(Tipična policijska kancelarija. Pisar sedi za stolom. Kad uđe Korto, pisar diže pogled.)

KORTO: Dobro veče…

PISAR: Dobro veče. Izvolite

KORTO: Prijatelj mi je uhapšen danas, ometao je javni red.

PISAR: Rus sa bradom? Malo sulud? On je pretukao dečaka?

KORTO: Izgleda da je to taj.

PISAR: Biće najbolje da pozovem komandira Brajena. Izvinite me za momenat.

(Odlazi. Vraća se sa Brajenom. Korto je zapalio cigaretu.)

PISAR: (Brajenu.) Gospodin je zainteresovan za ludog Rusa koga su doveli danas.

BRAJEN: Je li?

KORTO: Dobro veče.

BRAJEN: Moje poštovanje, gospodine Malteze.

KORTO: Kako je svet mali. Nećete se uvrediti ako priznam da ne mogu da se setim vašeg lika? Mi smo se već negde sreli?

BRAJEN: Nismo, nismo… (Pokazuje glavom pisaru da izađe, ovaj izlazi.) Ali znam dosta o vama. Odnosno, imamo zajedničke prijatelje: Gruvsnorovi, Džek Tipit… Pričali su mi o vama. Znam dosta detalja…

KORTO: Mora da je bilo zanimljivo, kad ste ih zapamtili.

BRAJEN: (Sipa piće, smeši se.) Pa, i bilo je. Ne dolikuje vam ta ironija. To je često odlika neuspešnih. Pretpostavljam da ste za piće?

KORTO: Jesam… Da vas podsetim — ovde sam poslom.

BRAJEN: Naravno, naravno. Ali, Rus još može malo da sačeka. Vremena uvek ima. Hteo bih preko vas da pozdravim jednu meni dragu osobu. Čuo sam da se Zlatousta nalazi na ovom ostrvu.

KORTO: Tačno je. Nisam znao da se poznajete…

BRAJEN: Hm, poznajemo se… Odavno još, iz Južne Amerike. Izvolite piće. Vidite, retkost je u ovoj zabiti sresti čoveka poput vas. Čudi me da niste u nekoj metropoli.

KORTO: Čudno je, ali nisam. Volim provinciju. A usput sam došao da zaradim nešto na preprodaji vina. To je to. A vi poznajete Tipita?

BRAJEN: Džeka? Da. Ako vas zanima, trenutno je u pritvoru. Vlada SAD ga je optužila da je bio isuviše prisan sa boljševicima tokom svojih misija na Istoku.

KORTO: Bio sam sa njim u Sibiru i Mandžuriji, 1917. Ličio je na pripitomljenog medveda. Voleo je „Konektikat“ cigarete. Stalno me je nudio njima…

BRAJEN: On će, po svoj prilici, uskoro biti streljan, kao izdajnik.

KORTO: (Ispija piće.) I to je jedan od načina da se sve ovo dostojanstveno završi.

BRAJEN: Pomalo me iznenađujete. Delujete defetistički. Slušajući ljude koji vas poznaju stekao sam drugačiji utisak o vama.

KORTO: Da… Eto, prevarili ste se i vi i oni. Uvek sam i bio samo običan mornar. I povremeni švercer.

BRAJEN: (Smeje se.) Da, naravno…

(Gledajući na trenutak, zatim Korto sam sebi puni čašu.)

KORTO: A što se tiče ona tri znaka rukom primetio sam ih… Proveravali ste me. Vidim i to prstenje na vašoj levoj ruci. Ja nisam taj. Nemam nikakve važnije veze sa vašom braćom, masonima. Naravno, sarađivao sam i imam dosta prijatelja, ali, ipak, draže mi je da budem slobodni mornar nego slobodni zidar.

BRAJEN: (Zbunjeno.) Molim? Ne razumem vas…

KORTO: Naravno… Nije ni bitno. Važnije je šta će biti sa mojim prijateljem — Raspućinom.

BRAJEN: Bradonjom? Uhapsili smo ga jer je usred grada pretukao nekog sitnog džeparoša. Uneo je uznemirenje među građane. Znate kako je posle one pobune prošle godine, moramo biti na oprezu. Puna je zemlja kojekakvih revolucionara, anarhista, bombaša, avanturista i boljševika. Javnost strepi. No, vaš prijatelj je čist. Više nam nije sumnjiv.

KORTO: Pretpostavljam da ste i vi učestvovali u obaranju revolucije prošle godine?

BRAJEN: Ako mogu da se izrazim: imao sam tu čast. Odužio sam svoj dug domovini i kruni.

KORTO: Patriotizam uvek na prvom mestu…

BRAJEN: Bez ironije, molim.

KORTO: Pa da, zašto se ja tu mešam? Vi ste uostalom dali zakletvu kralju. To je vaš lični izbor.

BRAJEN: Pazite, dragi moj. Vi ste stranac i ne shvatate. Narod možda ne voli previše kralja, ali još manje voli svakojake avanturiste koji ga vode na barikade, na klanicu. Ja sam vojnik. Plaćaju me za ovo i ja se drage volje pokoravam. Znate li ono: „Sloboda vodi onoga ko joj se prepušta, a vuče onog ko to neće“? To je i moja deviza. Mislim da je to rekao neko iz stoičke škole.

KORTO: Lepo je čuti da jedan oficir čita klasične filozofe.

BRAJEN: Ah, samo u mladosti, a i to prilično površno. Nešto ostane zapamćeno za čitav život…

KORTO: Naravno… Evo, veče prolazi. A Raspućin?

BRAJEN: Ništa, pustićemo ga.

KORTO: A kada?

BRAJEN: Može i odmah, ne treba nam. Verujem u vas. Kontrolišite njegovo ponašanje, bar dok je na ostrvu.

KORTO: Nema problema.

BRAJEN: Međutim, on je i vama nekoristan. Takve osobe su isuviše izopačene da bi se lako uklopile u ljudsku zajednicu. Čuvajte se. Možda ćete morati da ga ubijete i zato je bolje da vi odredite mesto i vreme. Poslušajte ovaj savet.

KORTO: To mi ovih dana savetuju svi. Hvala, u svakom slučaju.

BRAJEN: (Stavlja mu ruku na rame.) Vidite, dragi moj, zanimljiva ste vi ličnost, šteta što nemate smisla za hijerarhiju. Imali bi ste veliku moć vrlo brzo…

KORTO: Već odavno sam prestao da žalim za ičim što sam propustio. Ne možemo svi biti vojnici, kao vi, dragi moj komandire. Neko mora i da luta, švercuje.

BRAJEN: (Smeši se.) Moguće… Dobro, ja ću vam sad poslati vašeg bradatog štićenika. Čuvarima je već dosadilo što priča sam sa sobom. A vi se čuvajte, Korto. Ne bi mi bilo drago da vas zateknem u nekoj neprijatnoj situaciji dok ste ovde, na ostrvu.

KORTO: Hm, a kako to mislite?

BRAJEN: Mislio sam, da vas ne napadnu razbojnici ili nešto slično.

KORTO: Hvala. Čuvaću se.

BRAJEN: Za kraj, jedna mala vest. Pandora Gruvsnor mi je pre par godina rekla da vas pozdravim sa njene strane, ako vas ikada upoznam. Drage volje to činim. Njen muž se ubio, ima jedno tri godine. To je sve. Pozdravite Zlatoustu. Do viđenja, kapetane.

(Odlazi. Korto puši, razmišlja, Ulazi Raspućin, čupav, ogrnut ćebetom.)

RASPUĆIN: Ah, dragi moj Korto,. Kako mi je drago što si došao da me posetiš. Ispričaćemo se, a i čaj ćemo popiti. Valjda će se naći i neki kolačić…

KORTO: Ne budali, Raspućine, slobodan si. Idemo.

RASPUĆIN: (Zatvorenih očiju.) Moj veliki, do groba verni prijatelj. Evo, spasao si me opet. Kao nekad davno u Samarkandu. Sećaš li se Samarkanda?

KORTO: (Hvata ga za bradu.) Raspućine, slušaj me pažljivo, inače ću ti slomiti vrat. Napravio si veliku glupost. Brajen nije budala i ne bi me čudilo i da je povezao neke stvari.

RASPUĆIN: Zamisli, u ćeliji ima pacova! Uopšte nisam smeo da spavam.

KORTO: (Smireno.) Dobro, idemo. Ti, životinjo, mogli smo da završimo pred streljačkim strojem, a možda i hoćemo…

RASPUĆIN: (Krenuli su.) Korto, nije valjda da si ljut?

KORTO: Nisam, požurimo.

(Mrak.)

3. scena: Hotelska soba

(Robert, Zlatousta i Kristof čekaju. Robert im priča o revolucionarnom moralu. Ulazi prvo Raspućin i peva nešto na ruskom. Kada ih ugleda zastane.)

RASPUĆIN: Ma, je li to moguće? Progresivni i problematični zajedno na okupu? Dobro veče, damo i gospodo.

KRISTOF: Pijan je.

RASPUĆIN: (Mirno.) Nisam pijan, pacove. Varaš se. (Vadi pištolj.) Izvini se, kad te molim.

(Otkočio je pištolj i uperio u Kristofovu glavu. Kristof se ukočio, gleda u Roberta koji klimnu glavom.)

KRISTOF: (Promuklo.) Izvinjavam se…

RASPUĆIN: Molim…

(Nakloni se. Ulazi Korto.)

KORTO: Gospodo, izvinjavam se zbog ovog incidenta sa policijom (Raspućin se ceri. Tokom razgovora preturaće po papirima na stolu.) Verujem da je sada sve u redu. Zlatousta, pozdravio te je komandir Brajen. Kaže da se dobro poznajete…

ZLATOUSTA: Varaš se. Poznavali smo se nekada.

KORTO: Kako ti kažeš. Loše je po njega ako se zamerio tebi — veštici. Sa planom ćemo da nastavimo?

ROBERT: Naravno. Idem sada da proverim situaciju u vezi zaprege koju smo iznajmili.

ZLATOUSTA: Budi dobar, Korto, izvedi me na vazduh. Zagušljivo je ovde.

KORTO: Dobro, idemo na trg. Vraćamo se brzo.

(Njih troje izlaze napolje. U sobi ostaju Kristof i Raspućin, gledaju se, a zatim Raspućin ustaje.)

RASPUĆIN: Dakle, pacove, imaš jedinstvenu priliku da vidiš neke moje trikove. Pazi ovamo: ćiribu-ćiriba!

(Vadi pištolj iz džepa, Kristof ustaje.)

KRISTOF: Opominjem vas da ne pravite gluposti.

(Raspućin spušta pištolj na sto.)

RASPUĆIN: Budalo! Nisi razumeo. (Vadi iz drugog džepa kartu blaga.) Ovo je drugi trik. (Kristof ga gleda zbunjeno, kada je shvatio, osmehne se. Raspućin nastavlja.) Napravićemo jedan mali posao, u sopstvenom aranžmanu…

(Mrak.)

4. scena: Trg

(Na sredini trga stoje Korto i Zlatousta. Prilazi im Ciganka.)

CIGANKA: Dobro veče, deco.

ZLATOUSTA: Dobro veče, gospođo.

(Korto ćuti.)

CIGANKA: Ti mladiću, što ne otpozdravljaš, i ne znaš da vas ja ovde već dugo čekam. Kasnite, nije dobro… Ćutiš? Ti i ne znaš da je potrebno jedanaest godina i četiri dana pa da se opet zbije ovaj momenat. Nisi svestan puno stvari.

(Pauza. Korto je gleda ravnodušno.)

CIGANKA: (Osvrće se.) Da, opet ste ovde. Još jedan par koji ima dvostruke simbole tajni na čelima. Za zadnja tri veka dočekujem više sapatnike i upoznajem ih da bih videla dokle je usud stigao u svojim mračnim putevima. Ali vas dvoje, vi ste najčudniji do sada. Čista žuč. Pazite se, deco moja, i bolji od vas su se napatili. U stvari, čak biste trebali da budete zadovoljni, krug za vas još nije završen. A onaj ko vam kroji sudbinu ne mrzi vas previše.

KORTO: Vreme je da krenemo, Zlatousta.

ZLATOUSTA: Ne, stani, ne smemo ići. Osećam da je ovo veoma važno.

KORTO: Zar ne vidiš da je luda?

ZLATOUSTA: Nekad nisi bio tako glup, dragi moj.

CIGANKA: Drzak si, mornaru, zar ti se to isplati? Osećaš li kako je uzbudljivo kad navučeš mračne sile na sebe? A osećaš ih čitavog života, zar ne? Ali ti si glup, ne želiš da shvatiš, trudiš se da gaziš protiv sudbine. Ne, mornaru, ipak gubiš. Na početku ove priče dobio si tri karte kao opomenu. Bio si lenj da ih protumačiš. Ne znam da li shvataš, ali ova devojka ovde ti je potrebna i zato je čuvaj. Drži se nje. Ona je tvoj astralni blizanac i osetila je da grešiš. Njena snaga je trenutno jedina stvar koja te drži da ne potoneš tamo odakle nema povratka — u tvoj um. A on je nastanjen bićima koja će jedva dočekati tvoj pad. Videćeš, telo postaje ljuštura, a pomereni razum kavez za uplašenu dušu.

KORTO: Prestani, stara!

CIGANKA: Ali, zašto? Ja sam luda, tako si rekao! Vidiš li ovo oko sebe? Ovo selo, da li ga prepoznaješ? Jesi li već bio ovde? Sećaš li se ove vrteške koja simbolizuje Solomonov točak nesreća? Udahni ovu muziku. Prepoznaješ je? Njena suština je kineska muzika iz III veka pre Hrista. Sve bi se ove šifre rešile kao i obično, na kraju priče. Ovog puta — ne. Ovog puta je struktura pripovedanja namerno poremećena. Sve je obrnuto. Šifre se prvo otkriju pa tek onda zaključaju. Čak je i rasplet već bio na samom početku. A tri karte, one ne putuju kroz priču, nego samo bacaju svoja značenja kroz nju kao što bi bacale sunčeve senke kroz prostor. Reći ću ti: tri karte su ključ šifre od koje zavisi i tvoja i sudbina ljudi oko tebe. Ostalo je malo vremena… Trideset sekundi je malo u odnosu na okamenjeno vreme svemira. Ali za tih trideset sekundi ćeš ipak morati da rešiš šifru, ako ti je uopšte stalo! Posle toga će se ona zaključati i moći ćeš da rešiš samo njen nevažniji deo. Požuri, lepi, požuri. Ipak se o tebi radi.

ZLATOUSTA: (Uznemirena.) Korto, osećam da je istina, požuri. Osećam zlo…

KORTO: Čini ti se, draga. A inače, svaka otkrivena šifra je ključ za novu šifru. Umoran sam…

CIGANKA: Vaših trideset sekundi ističu.

KORTO: Da, naravno. One uvek ističu.

ZLATOUSTA: Kasno je, Korto. Kasno je, ljubavi moja…

CIGANKA: Eto, gotovo je i to. Ne brini se više, kćeri. Ionako nemaš koristi. Prošlo je. A ti, lepotane sa minđušom, hrabar si. Štetno za tebe. Pomoglo bi ti puno to što si sada ispustio iz ruku. Budi oprezniji. Ti si ostareli ludak koji pretače vreme iz džepova u džepove, a ostareli ludaci su, kao što i sam znaš, opasni i nepotrebni. To je u suštini sve što imam da ti kažem. Vučeš konce jedne igre koji su već odavno pokidani. Samo, ti to izgleda ne osećaš. Zbogom kćeri, zbogom mornaru. Dug je put kroz sledećih jedanaest godina…

KORTO: I četiri dana…

CIGANKA: Naravno, i četiri dana. Ipak: do viđenja. Mislim da ćemo se videti uskoro.

(Ona odlazi. Dolazi zadihani Robert.)

KORTO: Dragi majore, delujete mi uzbuđeno.

ROBERT: I jesam. Bio sam malopre u vašem hotelu: i Kristof i Raspućin su nestali, zajedno sa našim mapama. Otišli su da, po svoj prilici, za svoj groš nađu blago. Recepcionar ih je video kada su izlazili. Iznajmili su i zapregu.

ZLATOUSTA: (Kortu.) Raspućina je trebalo na vreme likvidirati.

KORTO: Majore, možete li da se setite pojedinosti sa mapa?

ROBERT: Snaći ću se, bar se nadam.

ZLATOUSTA: Ali, mrak je.

(Polaze.)

ROBERT: (Iz OF-a.) Jeste, ali naći ću ih makar obišao celo ostrvo.

5. scena: Policijska kancelarija

(Brajen sedi sam u prostoriji, digao je noge na sto. Pije. Košulja mu je raskopčana. Ulazi pisar. Zastaje. Brajen ga primećuje.)

BRAJEN: A, ti si? Dođi… Hoćeš da popiješ nešto?

PISAR: Hvala, ne bih.

BRAJEN: Hajde, hajde, nisi šmokljan valjda?

(Nudi mu čašu. Pisar uzima čašu, stavlja je na sto.)

PISAR: Radije ne bih… Evo, doneo sam vam ovo da potpišete.

BRAJEN: (Odmahuje rukom.) Ne radim to večeras….

(Pije.)

PISAR: Loše vam je?

BRAJEN: Uvek, ali, ne treba se brinuti. Moj mladiću, vidiš kako se može propiti u ovoj provinciji? (Ćuti.) Jesi li video onog mornara?

PISAR: Onog sa minđušom? Video sam ga, izgleda mi da je narkoman.

BRAJEN: Nije, time se bavi onaj njegov Rus. Ovaj je melanholik, to će ga ubiti. Samo, on u tome uživa, veruj mi…

PISAR: Mazohista?

BRAJEN: Čudne su te priče o njemu. Zamisli da si ti žensko i da ga upoznaš u jednoj dramatičnoj situaciji?

PISAR: (Seda na stolicu.) Zamišljam.

BRAJEN: Papua, 1914… Mornar je bio mlađi i gusario je za račun Nemačke. Jednog dana Raspućin dovodi tebe tj. devojku, kao taoca. Korto te čuva. Kasnije, kad su gusari razbijeni devojka je spasena, međutim, ostala je zanimljiva romansa. Ona je bila zaljubljena, on takođe. Misliš li da je u pitanju bio happy end?

PISAR: Verovatno, meni bi bilo drago…

BRAJEN: Nije bio. Čudan par… Blokirali su jedno drugo. Ništa nije bilo od te njihove veze — ni poljubac, ni dodir… Samo romantika.

PISAR: Kako se uzme…

BRAJEN: Devojku su, kako priča dalje kaže, mama i tata dobro udali kada se vratila kući, u London. Sin direktora neke jače banke. Sažaljevala ga je… Pre toga je odbila Kortovu ponudu da pođe sa njim… Kasnije, postaje majka. Dobiće ćerku i sina. I tada, dolazi prelomni događaj. Dragi muž se igra turiste po Indiji. Ko zna koga je tamo uvredio kada mu je ovaj vradžbinama poklonio neku neizlečivu bolest. Prvo su počeli da ispadaju zubi. A kada je i meso počelo da truli po celom telu, on je jedne noći pucao sebi u usta. Šta bi ti uradio da si na mestu njegove žene?

PISAR: Pa, verovatno, otišao Kortu Maltezeu…

BRAJEN: Ne, ona to ne bi uradila ni po koju cenu. Umesto toga, dama je počela da se opija. Pošto je to radila bez mere, nije ni čudo što su joj počeli da se priviđaju noću insekti i odvratne životinje. Lečili su je, ali je uvek nastavljala da pije… Kasnije su napadi bili sve gori i gori. I šta misliš, koji je bio sledeći korak?

PISAR: Samoubistvo?

BRAJEN: Bravo, bio bi sjajno žensko. Tačno, gospođa Pandora, devojačko prezime Gruvsnor, pokušala je jedne noći da se ubije. Za vreme svog delirijuma zapalila je kuću u kojoj se, pored nje, nalazilo još osam osoba. Najveći londonski požar u zadnje tri godine… Preživela je. Biće ugljenisani bogalj do kraja života. Gluva, nema, slepa.

PISAR: I zna li za to Korto Malteze?

BRAJEN: Ne zna, nisam mu rekao. Ako bude imao sreće neće ni saznati. Ako ne bude imao, otići će u London da je potraži i tamo će saznati u šta se pretvorila njegova velika ljubav. (Ustaje.) Evo, za kraj, i druge priče. Mladi vojnik sreće mladu damu koja švercuje oružje njegovim protivnicima. Postaju ljubavnici. Dama je, i ne znajući, kasnije poslužila kao sredstvo da on pobije svoje neprijatelje. Posle toga ju je ostavio.

PISAR: Opasan je taj Korto Malteze.

BRAJEN: Ne, ova druga priča nije bila o njemu. Da ti kažem i to da je dama uvračala da njen bivši ljubavnik postane ravnodušan spram svakog ljudskog bića. Ženskog, naročito. Ima od tad petnaest godina

(Oblači mantil.) Idemo.

PISAR: Sada? Pa, noć je…

BRAJEN: Jeste, ali ipak imamo neke sitne rutinske poslove da obavimo…

PISAR: Opet krađa ovaca?

BRAJEN: Nije, ovo je nešto još jednostavnije: radi se o našoj ostrvskoj Ali Babinoj pećini.

PISAR: Je li?

(Smeje se, oblači se.

Mrak.)

6. scena: Plaža

(Kristof i Raspućin stoje sa lopatama pored gomile iskopane zemlje.)

RASPUĆIN: Dakle, gde su ti sanduci?

KRISTOF: Ne razumem, ne shvatam kako to da ih nema.

(Pauza.)

RASPUĆIN: (Smeje se kroz stisnute zube.) I ja sam zbog ovoga izdao Korta! Zbog ničega! (Zastane, pogleda podozrivo Kristofa.) Čekaj… Ti poznaješ ovaj kraj, a ja ne! Šta ako si me pogrešno vodio? Đubre pokvareno, gde si me doveo? (Baca lopatu i vadi pištolj. Kristof ga u panici napada lopatom. Raspućin ga zaustavlja udarcem pištolja u glavu.) Na kolena, svinjo, brže. (Udara ga u glavu, Kristof jauče.) Na kolena. Tako. Ti mene da prevariš, gnjido? Mene, Raspućina da prevariš…

(Udara ga nogom u bubrege, zadihao se. Stavlja Kristofu pištolj na slepoočnicu.)

KRISTOF: Ali, nisam vas prevario… Dogovorili smo se, nisam! Joj — nisam!

RASPUĆIN: Nisi? (Udara ga još jedanput nogom.) Možda i nisi. Svejedno, ubiću te.

KRISTOF: (Panično.) Ne! Zbog čega? Molim vas, nemojte…

RASPUĆIN: (Razmišlja.) Zbog čega? Nema razloga, osim što si mi od početka bio antipatičan. Vreme je da se oprostimo.

KRISTOF: Nemojte, molim vas!

RASPUĆIN: Kuš, stoko, ima da mi se obraćaš sa „gospodine“! Hajde, pomoli se. Samo hrabro.

KRISTOF: Dobro, gospodine.

(Otvara usta, šapuće bez glasa.)

RASPUĆIN: Je li gotovo?

KRISTOF: Ne, ne! Nije još.

RASPUĆIN: Požuri, umorio mi se prst na obaraču. Ne brini, uskoro ćeš voditi šaljive razgovore sa anđelima.

(Iz mraka se čuje Robertov glas. Jasan i oštar.)

ROBERT: Gospodine Raspućine, imate tri sekunde da bacite taj pištolj. Pucaću u vas, poslušajte.

(Raspućin se okreće oko sebe, pištolj je i dalje uperen u Kristofa koji je prestao da se moli.)

RASPUĆIN: Ko je to? (Kristofu.) Nastavi da se moliš! (Kristof se moli.) Ko je to? Izađi iz mraka, barabo, da te vidim koji si.

(Robert izlazi na svetlo.)

ROBERT: Evo me…

RASPUĆIN: Revolucija je spora, ali dostižna. Dobro veče, majore. (Kristofu.) Moli se! A gde su ono dvoje golubova?

ROBERT: Poslao sam ih da vas traže, ali u suprotnom pravcu. Mali trik da se sa vama razračunam. Bacite taj pištolj! Vi, Kristofe, možete da ustanete.

KRISTOF: O, Bože… Hvala vam, majore.

RASPUĆIN: (Gura ga dole.) Tišina, mrcino! Klekni dole! Prvo da te ubijem a posle si slobodan.

(Smeje se.)

ROBERT: Neće biti ubijanja, bacite pištolj!

RASPUĆIN: Molim, ja njega moram da ubijem. Evo, to ćemo odmah rešiti. I meni je dosadilo.

ROBERT: Nećete ga ubiti.

RASPUĆIN: Ali, hoću!

ROBERT: Ne!

RASPUĆIN: Da! Evo, gledajte! (Puca Kristofu u glavu, ovaj pada. Raspućin se smeje.) Eto, bilo je lako.

ROBERT: (Ne može da poveruje.) Ti, ludače… Životinjo, ubio si ga, a on nam je trebao.

(Drhti mu ruka. Puca u Raspućina koji se smeje. Robert puca još jednom. Raspućin se i dalje smeje, drži se za grudi. Pada na zemlju, nastavlja da se smeje.

Major nišani u Raspućina.

Iz mraka izlazi Korto i baca se na majora. Obara ga, valjaju se po zemlji. Korto uzima kamen — onesvešćuje ga.

Dolazi Zlatousta.)

ZLATOUSTA: O, Bože!

(Korto prilazi Raspućinu i klekne kraj njega. Podiže ga na ruke.)

KORTO: Raspućine, ovde sam. To sam ja, Korto. Odgovori…

(Drma ga.)

RASPUĆIN: (Otvara oči.) He-he, ipak si došao da me spasiš. Još se brineš za mene. A?

KORTO: Brinem se.

RASPUĆIN: (Gleda u Zlatoustu.) Korto, zar si mi to doveo Kraljicu Tame? Ali još mi nije vreme, još sam mlad. Ne daj me, Korto…

KORTO: Ne budali. To je Zlatousta. A ti uopšte nisi ozbiljno ranjen kako vidim.

RASPUĆIN: Ne! Varaš se. Teško sam ranjen, ali ipak sam došao da sebe spasem. Sigurno ne znaš ko me je poslao? Ne znaš? Peti Jahač Apokalipse — novac! Lično on.. (Pauza, setno nastavlja.) Ponekad se upitam može li ovakav pali anđeo kao što sam ja da padne još dublje? A?

KORTO: Ne znam.

RASPUĆIN: A vi, dušice? Da vi slučajno ne znate?

ZLATOUSTA: Ne znam ni ja.

RASPUĆIN: Ne znate? A vidite, ja znam sve o vama. O vama koji vodite školu crne magije na prvom spratu jedne javne kuće na Karibima. Opasni ste svi vi s Kariba. Vudu, zombiji — da se čovek uplaši. (Ćuti, gleda gore.) Zakloni me, Korto, sunce je danas neobično jako… Dobro je. Ovo je stvarno neobična priča. Sećaš li se tri karte sa plaže? E, vidiš, one su sad ko mene. Ukrao sam ti ih da ti ne donesu nesreću. Meni su donele samo dosadu. (Pauza.) Kako je surov ovaj život… Znate li ono: „… ili je bolje trpeti praćke i strele sudbe obesne…“ I tako dalje i tako dalje.

(Zakašlje se.)

ZLATOUSTA: Potpuno je lud.

RASPUĆIN: Ne, lud nisam. Samo sam nešto malo ozbiljan. Nešto me je ovo veče učinilo setnim…

(Pauza, iza njih ustaje Robert, uzima svoj pištolj.)

ROBERT: Budite mirni, dragi moj. Opet smo u igri svi. Spustite Raspućina na zemlju i podignite ruke. Kapetane, šutnite to oružje ka meni. Tako. Vidite, kapetane, razočarali ste me, reagovali ste kao malograđanin. Moraću vas ubiti, beskorisni ste mi i opasni. Svo troje. A po svoj prilici ste me vi, kapetane, prevarili i pokazali lažnu mapu. Kao što se vidi — blago nije ovde. Čudno, zar ne?

(Raspućin peva „Internacionalu“.)

ROBERT: Tišina, ludače! Sada zbogom, moj put treba nastaviti. Ima još posla do izbijanja svetske revolucije. Bili ste šarmantni, ali ne smem da rizikujem…

(Podiže pištolj, nišani.

Odjekuje pucanj.

Robert pada. Izlazi Brajen.

Svuda okolo su senke drugih policajaca.)

BRAJEN: Dobro veče, izvinite za momenat. (Prilazi Robertu i još dva-tri puta puca u njega.) Temeljnost je imperativ moga posla.

KORTO: Ovo je stvarno veče iznenađenja. Već dugo ste ovde?

BRAJEN: Dovoljno dugo da intervenišem na vreme.

KORTO: Znali ste sve?

BRAJEN: Eh, jesam. Nagradno pitanje: ko je izdajnik? Verovatno već pogađate: dragi Kristof. Bili smo informisani od samog početka. Jedina Kristofova greška je ta što je pokušao i nas da prevari i pokupi blago sa Rusom. No, dobio je svoje. A bio mi je najbolji špijun od svih. Drago mi je što mi je doveo na nišan ovu crvenu hulju. (Pokazuje na Roberta.) Robert — boljševički heroj! Sada samo mrtvac-pripravnik… Vi možete ići, gospodo. Opraštam vam, jer naravno, i vi ste bili pioni.

KORTO: Puštate nas tek tako?

BRAJEN: Nema veze, sitna je bila vaša uloga. Sudbina se opako poigrala, upravo oni koji traže plemenitu avanturu dobijaju je na najgori mogući način. Mora da ste utučeni sada, nije lako biti marionetski heroj…

(Pali cigaru.)

KORTO: Umete da budete lirski patetični ponekad.

BRAJEN: Patetično? Možda i jeste, ali je istinito… Sad ćutite, mogu da se naljutim. Idite odavde i nosite tu budalu, tog vašeg Rusa. Za ostala tela ćemo se mi pobrinuti.

(Podižu Raspućina, on kašlje.)

KORTO: Blago ste vi odneli?

BRAJEN: Blago? Blaga nema ovde već odavno, vesti su o njemu lepak za naivne muve. Odneli su ga u Švajcarsku kraljevi vojnici prošle jeseni. Ali, mi ćemo nastaviti sa odašiljanjem lažnih mapa. Namamićemo i ostatak anarhističke bande. Blago ih čeka, kao što je sačekalo i Roberta…

ZLATOUSTA: Ne, ne čeka blago! (Odlazi u mrak.) Tri karte su te koje čekaju.

BRAJEN: Molim? Izgleda da mi se učinilo… U redu: zbogom, gospodo! (Viče u mrak za Zlatoustom.) Zbogom i vama, Zlatousta! Žao mi je što ste me ignorisali večeras. I čuvajte se, ovo su nesigurna vremena…

(Ostaje sam. Svetla se zatamnjuju, vidi se poneka senka ostalih policajca.)

7. scena: Trg

(Trg, isti kao pre, osim senki dva leša na vešalima.

Ljudi prolaze.

Zlatousta i Korto stoje, prilazi im Ciganka.)

CIGANKA: Dobro veče deco, izgledate sveži. Kao ruže ste, kao da je priča tek sad počela. No, to je i logično, ne rekoh li vam: priča je okrenuta naopačke i rasplet je u stvari na jednoj plaži gde je neko primio tri karte. Da, primio ih i zarazio se…

(Korto i Zlatousta je gledaju ozbiljno.)

CIGANKA: Golubovi moji, ne plašite se… Mornaru, daj mi dlan da vidim nešto.

(Uzima dlan, gleda u njega pa u Kortovo lice.)

KORTO: Šta je stara?

CIGANKA: He-he, bila je u pravu tvoja majka kad mi je još pre par vekova rekla da ćeš biti lep, lud i nervozan. Čekaju te tri puta, sine. Jedan je otrov, drugi je san bez snova, a treći je magija ptičije glave. Jedan od njih ti je sigurno suđen, a možda i sva tri. Čudan si ti, mornaru, nekada si prodavao lažne hazarske glosare i puštao da dođu u neoprezne ruke. Možda zato sad plaćaš tu igru sa onim svetom. To se uvek tako završi… Ja ti želim puno sreće, sine, mada je i ona laž svoje vrste. Idem sad da pozdravim dve osobe koje te znaju, a koje ti ne mogu poželeti srećan put. Zbogom, deco moja. Idem…

(Odlazi do vešala i neko vreme vrača oko njih.)

KORTO: (Gleda u vešala.) „Dva ploda koja vise, a ne jedu se“?! E, moji majore i Kristofe, gavrani vam sada prave društvo. Eto, bar je nešto jasno, šifra za tref ste bili vas dvojica. I ko bi znao, možda smo na vašem mestu trebali da budemo Raspućin i ja?

(Pauza.)

KORTO: (Smeši se, gleda u dan.) Znaš li odakle mi je čitala Ciganka sudbinu? Iz moje linije sreće…

ZLATOUSTA: Ali, ti nemaš liniju sreće, imaš samo ovaj ožiljak.

KORTO: To je to… Kada sam imao osam ili devet godina primetio sam da nemam liniju sreće, kao druga deca. Onda sam uzeo očev brijač i — cak! Napravio sam sebi liniju sreće onakva kakva mi je trebala. Lepu, veliku i široku.

(Ćute. Dolazi Raspućin. Pijan je, nosi flašu.)

RASPUĆIN: Srećan Božić!

KORTO: Večeras nije Božić, Raspućine. Vrati se u krevet. Slab si.

RASPUĆIN: Nije Božić? Pa šta! Biće! Večeras treba da se veselimo. Pozovimo sve na veselje. Sve! Eno, i onu babu. Baba! Odnekud mi je poznata…

KORTO: Pusti je.

RASPUĆIN: Dobro, ali zato ću pozvati onu dvojicu veselnika odozgo (Gleda u leševe.) Rusijo majko… Pa to su…! Korto!!! (Drma Korta za rame, smeje se.) Pa mi ih poznajemo! Korto, mi ih poznajemo! (Odlazi do leševa, klanja se.) Dobro veče, majore, dobro veče, gospo’n pacove! Lepo vreme na ostrvu večeras. Kako ste? (Gleda u njih pa se okreće ka Kortu.) Baš su uobraženi. Nije me briga, neće oni dobiti naše blago! (Viče leševima.) Ej, vas dvojica, nema blaga za vas! Je li tako, Korto? Reci im i ti! Hajde!

KORTO: Tako je.

RASPUĆIN: (Leševima.) Eto, čuli ste. Samo vi nastavite da plešete tu na žici. Blaga za vas nema! Nema!

KORTO: Ućuti, Raspućine.

RASPUĆIN: … nema, nema (Tetura i pada na kolena. Stavlja glavu u šake.) Nema, nema… Nema…

ZLATOUSTA: Zdravo, Korto, idem. Videćemo se na Karibima… Čuvaj se.

KORTO: Pozdravi Morganu. (Vadi karte iz džepa, pali ih jednu po jednu.) „Jedna za petlovu glavu, druga za sedmokrake svećnjake“, i treća za Roberta i Kristofa… (Baca ih iz ruku.) Ne valja da mi se vuku po džepovima, donose zlu sreću… Sada će Morganin špil biti nepotpun.

ZLATOUSTA: Nije bitno, lepi moj. (Odlazi u mrak.) Zdravo.

KORTO: (Kad je ona već otišla.) Zbogom, Zlatousta.

(Spušta pogled na Raspućina koji kleči. Stavlja mu ruku na rame. Ovaj mrmlja nešto na ruskom. Klati se, držeći se za stomak.)

KORTO: Raspućine, je l’ ti dobro?

RASPUĆIN: Meni nikad nije dobro.

KORTO: Ozbiljno te pitam.

RASPUĆIN: Ozbiljan sam.

KORTO: Hajdemo onda, vreme je.

RASPUĆIN: Vreme za šta? Kakvo vreme?

KORTO: Za polazak.

RASPUĆIN: Da odemo? A blago? Šta će biti sa našim blagom? Korto? Nećemo ga valjda ostaviti?

KORTO: Nema blaga, Raspućine…

RASPUĆIN: Nema? Ne može to tako… Neko je ukrao… naše… blago? Možda je to bio onaj pacov Kristof? Ili boljševik? (Pauza, diže pogled ka Kortu.) Ti! Đubre mornarsko, ti si uzeo moje zlato? Ali ne, pametan je Raspućin! Vrati mi moje zlato, vrati ga… Ti…

KORTO: Nema zlata. Odnela ga je policija.

RASPUĆIN: Policija? Sveta majko. (Savija glavu i mrmlja nešto na ruskom. Jeca. Umiruje se. Korto i dalje gleda u daljinu.) Korto?

KORTO: Reci…

RASPUĆIN: Da li me voliš?

KORTO: Naravno, da te volim.

RASPUĆIN: (Smireno.) Onda je dobro.

(Raspućin počinje da udara ritam u pod. Iz OF-a se čuje isti ritam kao na početku predstave. Počinje da duva vetar. Korto je nepomičan.

Oba zvuka se slivaju u jedan. Izlaze igrači sa maskama.

Na njihovim golim grudima je nacrtana glava kokoške, crvenom bojom.

Svetla se naglo menjaju.

U jednom momentu se sve prekida.

Mrak.

Tišina.)

KRAJ

Moguć, ali ne i neophodan predlog za

EPILOG

(Na praznu scenu osvetljenu blagim zelenim svetlom izlazi devojka.

To je u stvari Ciganka iz predstave, ali ovog puta ima osamnaest godina.

Obučena je jednostavno. Košulja i suknja. Bosa je. Kosa duga, crna, raspuštena.

Lice joj je blago i smireno, u suprotnosti sa upravo završenom predstavom.

Devojka seda na binu. Iz OF-a njen glas počinje da recituje pesmu Artura Remboa — „Predosećaj“. Sama devojka ćuti.

Glas iz OF-a je mek i dubok, skoro da šapće.)

PREDOSEĆAJ

U plavi letnji suton, po stazama ja ću
ići, bockan žitom, gazit sitnu travu
sanjar, osećajući dah njen sveži,
daću vetru neka kopa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina
kad beskrajna ljubav osvoji me trenom
na put ću da pođem, poput lutalice
sa prirodom sretan, kao s nekom ženom…

(Neposredno posle pesme prekinuti ovu anđeosku atmosferu naglim mrakom.)

Zoran Stefanović

Napisano u Loznici, leta 1987.
Premijera Valjevo, 28. avgust 1987.
Prvi put objavljeno: 1987
Na Rastku objavljeno: 2007-08-28

http://www.rastko.rs/rastko/delo/11059

Ostavite komentar: