Anatomija Fenomena

Početkom sveta ne upravlja Iluzija, nego Greška [Tema: Gnosticizam]

Gnostici (8)

Piše: Žan Lakrijer

UČITELJI MUDROSTI (3)

Nasuprot gotovo svim ezoteričnim društvima, tajnim zajednicama svih vremena, gnostici, u početku, nisu postavljali nikakvo pravilo niti ikakvu načelnu zabranu. Cilj im je, izgleda, pre bio da ostave svakome slobodu da se pridruži učenju nastavljajući sopstveni život, ne prisiljavajući se ni na askezu ni na neaskezu. Tako se, sa Vasilidom, afirmišu ona čudesna ravnodušnost spram principa, ona radikalna sloboda spram sistema, koje su morale onako silno sablažnjavati sve njegove savremenike.

Pri čitanju gnostičkih tekstova, njihove kosmologije krcate Eonima, Arhontima, Bogovima koji nisu, Nezačetima, prapočetnim Parovima, krugovima razdvajanja, zvezdama strojiteljkama, ognjevima što proždiru, nailazi se na očiglednu protivrečnost: s jedne strane, ti tekstovi ishode iz dobro poznatog domena, domena mitologije, i kao takvi mogu se uvek svesti na nekoliko arhetipova i podvesti pod sva psihoanalitička tumačenja. Ali, s druge strane, ti fantastični sistemi, ta organizovana bunila, te učene konstrukcije, često jedva razumljive, poslužile su kao temelj i kao zamajac jednom koherentnom učenju, ijednom moralu – ili, ako hoćete, nemoralu – upadljive homogenosti. Očigledno je da spram gnostičkih spekulacija, Postanje i Jevanđelja izgledaju jednostavni i kristalno jasni. Šta, dakle, skriva ta složenost, taj sled tananosti, koji istoriju sveta preobražavaju u niz besmislenih tragedija, u mračni koloplet čitavoga troja Arhonata, Moći, neprebrojnih Entiteta? Zar je trebalo toliko zapleta na nebu, toliko suza, padova, kajanja, računica, perverzija među Arhontima i Eonima, da se kaže jedna vrlo prosta stvar: pravi život je negde drugde?

Priznajem da baš i ne znam šta da odgovorimo na to. Pokušajmo, uprkos svemu, jer me simpatija, privrženost koju gajim prema tim ljudima i njihovom stavu, podstiču da se upustim u to. Voleo bih da je ta privrženost potpuna ili, bar, da se ne spotiče o te dvosmislene tekstove, često sumnjive verodostojnosti, a, u svakom slučaju, prilično dosadne.

Uzmimo, dakle, jedan odlomak iz Vasilidove kosmologije, koji navodi Ipolit Rimski, odlomak iz priče koja govori o stvaranju sveta:

„Dakle, Sin velikoga Arhonta zapali svetlost Sina Arhonla Heptomade, kao što i ovaj sam zapali njegovu u visinama u dodiru sa Sinovstvom, te se Sin Arhonta Heptomade osvetli, pa i njega, čim progovori, obuze isti strah, te priznade svoju grešku.”

Ono što se odmah ukazuje u ovom odlomku – istrgnutom, podsećam, iz mnogo šire celine – jeste zamršenost, zbunjujući niz lančanih uzročnosti koje, smatra se, treba da objasne zašto i kako se potkrala devijacija, greška u procesu stvaranja. Termini koje koristi Vasilid: leptomada (celina od sedam nižih, donjih krugova), veliki Arhont (poglavar najvišeg od sedam krugova), Sinovstvo (emanacija Boga koji nije, koju čine tri dela, jedan suptilni, jedan neprozirni ijedan nečisti), danas su nejasni, ali su u ona vremena relativno bili u opticaju, pa su ih mnogi tadašnji mislioci, gnostici ili ne, koristili u spekulacijama o ljudskoj i božanskoj prirodi Hristovoj, na primer. Ali, ovde se možemo upitati – iako ovaj sistem može izgledati potpuno izmišljen i biti tek proizvod nečijeg buncanja – nije li on odraz onih tajni koje su i same složene, a koje on hoće da osvetli, naime, postanja sveta, materijalnog ustrojstva života, postojanja svesti i njihovih odnosa sa pojmljivim svetom istinitog Boga. U tim problemima nije bilo ničeg jednostavnog, pa su se i najrazboritiji crkveni Oci, koji su o njima morali govoriti, često i sami zaplitali u prilično mučna objašnjenja.

Zato što je po sredi ništa manje nego suočavanje s neznanim, poimanje jednog sveta čiji zakoni, ustrojstva, sile koje njime upravljaju, izmiču našem poznanju. I nije slučajnost što, kad god se pred ljudski razum postavi problem takve prirode, ovaj, u želji da ga objasni, da objedini složene i protivrečne podatke, na njega odgovara jezikom koji neupućeni teško može razumeti. Uzmimo i ovde jedan primer, utoliko jasniji što mi se iznenada otkrio u štivima koja sam čitao dok sam pisao ovu knjigu. Predočavajući u jednom radu objavljenom pre nekoliko godina – Slika sveta u modernoj fizici – novu viziju sveta koju otvaraju istraživanja fizičara, Maks Plank piše ove redove čija jasnoća, pretpostavljam, neće promaći nikome…

„Ako postulat o ekvivalenciji energije i frekvencije mora da zadobije smisao koji nije istoznačan, nego nezavisan od referentnog sistema, potrebno je da, po principu relativiteta, vektor impulsa bude ekvivalentan vektoru frekvencije, to jest apsolutna vrednost impulsa mora da bude ekvivalentna recipročnoj vrednosti dužine talasa u ravni širenja čija normala koincidira sa pravcem impulsa.”

Racionalno poimanje ovoga teksta ne podrazumeva samo, kao što bi se moglo pomisliti, prethodno upućivanje u jezik i činjenice nove fizike. Ono podrazumeva, i to naročito, intelektualni pristup koji zauzima savremena fizika u kojoj se, polazeći od novatorske hipoteze, potpuno iznova promišljaju prethodni sistemi i u kojoj pitanja upućena tajni materijalnog sveta menjaju svoju prirodu i svoj smisao.

Ne praveći poredenje istraživanja, ljudi i tekstova koji jedni sa drugima nemaju gotovo nikakve stvarne veze, ipak mislim da na isti način, ne držeći se isključivo ravni formulacija, treba tumačiti i novatorsku viziju gnostika. Predočiti prirodu, ponašanje, nebeski put nekog Eona (i sam termin ima u sebi nešto što bi laika moglo da navede na pomisao da je tu prosto reč o nekakvom pretku Elektrona, Neutrona ili velikog Pozitrona) podrazumeva naročit pristup koji pomalo premeće prethodne sisteme i koji umesto sigurnosti nudi verovatnoću. Paradoksalno, vođeni upravo istinskom potrebom da razumeju i da racionalno objasne prirodu i nastanak sveta u koji smo upleteni, gnostici su – polazeći od hipoteza svoga vremena – zavedeni u sisteme mitološke prirode.

Privremeno sam zalutao u svet modeme fizike prosto zato da bih pokazao kako je lako narugati se sistemu koji su mukom gradili gnostički mislioci, što i danas laik može da učini s bilo kojim tekstom Ajnštajnovim, Plankovim ili Hajzenbergovim, tih gnostika našeg doba.

Upravo to čini hrišćanski autor, sveti Irinej, s jednim tekstom gnostika Valentina, čiju izrazito nejasnu kosmologiju ismeva sa puno duha i inspiracije: „…Postoji jedan pro-princip, pro-lišen bivstva, jedna pro-okruglina. U tom principu obitava vrlina koju ja zovem Bundevstvo. U tom Bundevstvu je vrlina koju zovem Apsolutno-šuplja. To Bundevstvo i to Apsolutno-šuplje dadoše, ne dajući, plod vidiv sa svih strana, jestiv i ukusan: Ludaju. U toj Ludaji počiva vrlina istovetne moći: Bostan. Bundevstvo i Apsolutno-šuplje, Ludaja i Bostan dadoše množinu Valentinovih bunovnih ludaja.”

Pređimo, dakle, na Valentina i njegove bunovne ludaje, i vratimo se zato u Aleksandriju. U tom grozničavom gradu u kome svi žure, gnostici, zapravo, izgledaju kao neki čudni dokoličari, opsednuti Eonima, Sinovstvima, „ludajama” bunovnim manje ili više. Za žaljenje je to što je preterano ustručavanje sprečilo hrišćanske autore da nam prenesu pojedinosti o svakodnevnom životu i ponašanju gnostika, pojedinosti koje su neki od njih znali. Ne znamo ništa o stvarnom prijemu na koji je u aleksandrijskoj sredini naišao jedan Vasilid ili jedan Valentin. Sigurno je da nisu mogli dopreti dalje od grčkih ili helenizovanih delova grada. Jer, u to doba, veliki učitelji gnoze, kakvi su Vasilid i Valentin, poučavaju na grčkom jeziku.

Valentin, koji se obrazovao u Aleksandriji, otišao je kasnije u Rim, gde je boravio dugi niz godina. Za razliku od ostalih gnostičkih učitelja, Valentin je najpre bio hrišćanin, i čak umalo nije postao sveštenik. Ali, njegove nimalo pravoveme ideje u početku izazvaše podozrenje, a onda i neprijateljstvo. Izopšten iz crkve, napusti Rim i ode na Kipar gde osnova zajednicu svojih učenika.

O njegovom sistemu i o njegovom učenju lako bi bilo reći da je, kao i učenje njegovih prethodnika, krajnje nejasno i jedva razumljivo. Ali, možda to proističe — jer, valja razmotriti i tu hipotezu – iz nerazumevanja i nemoći hrišćanskih autora koji su o njemu govorili. Sigurno je da se u Jevanđelju istine, koje mu se pripisuje, odmah otkrivaju fundamentalne teme gnostičkog mišljenja. Početkom sveta ne upravlja Iluzija, nego Greška, Greška potekla od nesaznatoga Oca, tuđina, koja, sa svoje strane, u bezmernoj praznini sveta koji se rađa, začinje Zaborav, Teskobu i Strah. Mi potičemo od Njih, Njih nosimo u sebi i zato ovaj svet, plod Greške, Zaborava, Teskobe i Straha, Valentin zove svetom Manjkavosti.

Iz te prvobitne Greške koja je u nedozreli svet posejala seme nesavršenstva, nedonesene entitete, ishodi osećanje samoće, izgubljenosti, planetarna muka, čovekov udes.

Živimo žigosani pokvarenošću i nuždom. Sve nam nedostaje, božanski vazduh, nadkosmička vatra, a naročito istina, koja samuje u visinama nadsveta. Živimo u svetu smrti, smrti koja je u isti mah i materijalna i kosmička, čiji je najopipljiviji znak inertna materija. I samo komadajući je, parčajući je, razbijajući je malo-pomalo, trošeći, takoreći, svu supstancu ovoga sveta, čovek će uspeti da se istrgne iz krugova Greške. „Treba da delite smrt, da je iscrpite, veli Valentin svojim učenicima, daje rastvorite, da u vama i od vas umre smrt.”

Tu ideju susrećemo kod većine gnostičkih sekti, i ona će, kod najslobodnijih među njima, opravdati ono pomamno „trošenje” materije u vidu sperme i žudnje. U svakom slučaju, ona vlada čitavim ponašanjem Valentinovih učenika.

Trošenjem dušmanske tvari ovoga sveta – trošenjem ljubavi, puti, najčulnijih uživanja, zapravo, razuzdavanjem ljudskih čula (spojne tačke materije i života) – iscrpeće se supstanca i približiće se višem stanju koje će omogućiti da se ponovo pronađe izgubljena istina i besmrtnost, da se postane, kako to sam Valentin kaže, neuništivo biće.

Jer, ovaj svet, zagađeni bunar, izmetina Greške, nosi u sebi seme besmrtnosti, maglovitu sličnost sa dalekim Bogom, živim Eonom, istinitim Praobrazom svih stvari. Valenlin će, uostalom, za to iskoristiti rečito poređenje: „Onoliko koliko je portret lošiji od živog modela, toliko je ovaj svet lošiji od živog Eona.” Njega, taj praobraz, te istinite crte Boga treba pronaći u zbrkanim slikama rasutim po ovome svetu. Valentin je, uostalom, jedan od onih koji je, polazeći od platonovskih šema, ustanovio etape tog oslobađajućeg „trošenja” . Na samom dnu, u bezdanu u kom se talože otpaci nastali iz Greške, naš je svet ploti i tvari. Ljudi koji se čitavog života gube u njemu i ne mogu da se iz njega istrgnu, oni koji učestvuju u njegovom postojanju ne olakšavajući mu materiju, biće zauvek hilici, materijalni ljudi. Njima nema spasa. Njihova je jedina sudbina konačno truljenje, neizbežni kraj svega što je plot. Iznad se redaju dva kruga, krug Vazduha i krug Etera, materijalne su prirode, ali lakši,  ne toliko grubi, prva etapa spasonosnoga uspona. U njega stupaju oni koji su, trošenjem materije, uspeli da ga preobraze u psihu, naime, da ga proseju, olakšaju i dovoljno promene da sebi izgrade dušu. Oni su druga kategorija ljudi: psihici. Ali, nije dovoljno imati dušu ako je ta duša odsečena od istine. Da postane savršena i da se zauvek oslobodi poslednjih okova, mora da sazna i gde je Istina, mora da poseduje gnozu. To je treća kategorija ljudi, naravno, najređa: kategorija duhovnika ili pneumatika, drugim recima gnostika. Oni će ući u poslednji krug, krug Pneume ili Duha.

Možda je ova podela, na drugoj strani, odgovarala različitim stepenima inicijacije učenika u valentinovskom učenju. To je teško reći. Zna se samo da su se, kod Valentina, ta tri stanja čoveka sretala u svakodnevnom svetu: hilici su bili pagani, zaglibljeni u materiju, zbog nepoznanja verske istine; psihici behu hrišćani koji su, zahvaljujući Isusu, bili primili prvo otkrivenje, ali još nisu poznavali njegovo tajno učenje i duboku prirodu Istine, koju je moguće dostići jedino gnozom. Pneumatici su bili gnostici koji su se time postavljali iznad hrišćana.

U svakom slučaju, sigurno je – a to se zna iz učenja jednog od sledbenika Valentinovih, izvesnog Ptolomeja, autora Pisma Flori – da je, u očima učenika, svako ko je dosegao duhovno stanje bio potpuno oslobođen svih okova i truleži materijalne prirode. Mogao je sebi da dozvoli sve, pošto je tad njegova duša presekla pupčanu vrpcu koja ju je vezivala za ovaj svet. Upravo o tome jasno govori jedan Ptolomejev tekst koji prenosi sveti Irinej: „Kao god što je materijalnom čoveku (hiliku) nemoguće da se spase, pošto materiji spasa nema, tako duhovni čovek ne može da bude proklet, ma šta činio. I kao god što zlato sačuva svoju lepotu i u najcrnjem blatu koje ga ne uprlja, tako se ni gnostik nikako ne može okaljati niti izgubiti svoju duhovnu suštinu, jer dela ovoga sveta više ne utiču na njega.”

I sveti Irinej precizira – ovaj put uz nešto više pojedinosti – u čemu se sastoji ta oslobođenost gnostika spram materijalnih dela. „…Tako najsavršeniji među njima bez stida čine ono stoje zabranjeno. Bez ustezanja jedu hranu posvećenu idolima. Učestvuju u svim paganskim svetkovinama. Mnogi, čak, prisustvuju i onim borbama životinja, mrskim ljudima i Bogu, i dvobojima ljudi na život i smrt. Neki se bezobzirno odaju putenim užicima, govoreći da ploti treba davati plot, a duhu duh. Drugi, pak, potajno obeščašćuju žene koje žele da upute u učenje. Treći otvoreno i bez skrupula otimaju od muža ženu u koju se zagledaju i svuda je vode sa sobom kao družbenicu. Neki, koji su se u početku pretvarali da s njom žive časno, kao sa sestrom, najzad budu raskrinkani, kad im sestra zatrudne od dela bratovljeva. I sve čineći tu bruku i te opačine, proglašavaju nas za glupake i duhovne prostake, jer se uzdržavamo od svega toga, iz straha od Boga. Sami sebe proglašavaju za savršene, izabrano seme. Tvrde da su odozgo primili naročitu milost, iz nekog neizrecivog spoja. I zato, vele, moraju da se bez predaha posvećuju misteriji seksualnog sjedinjenja.”

Tako, u tom jedinom primeru, vidimo gnostike Ptolomejeve, suparnika Valentinovog, kako se svesno, voljno, predaju slobodnoj ljubavi, zavođenju i svim mogućim poželjnim prestupima. Međutim, uprkos gorčini svedočenja i vidljivom užasu koji u autora izaziva takvo ponašanje, nešto što se nazire kroz njegove optužbe: sigurnost – luciferovska, bez ikakve sumnje – gnostika koji zna da je neuništiv, nedostupan propadljivosti sveta, i taj očigledni kult žene, seksa, Erosa, koji će biti suštastveni deo njihovog života, carski drum pobede nad preduzećima smrti.

Nastaviće se

Ostavite komentar: