„Kakve veličine! Velim, samo je surovi ruski despotizam mogao da izrodi takve ljudine! Svojevoljno poći u život pun patnje, na kraju krajeva i u smrt samo radi dobrobiti drugih – takvo mučeništvo, velim, nijedna zemlja osim Rusije još ne vide … Ne govorim o prolaznom mučeništvu, o iznenadnom požrtvovanju u ime visokih ideala u trenutku ushićenosti, gotovo ludila – govorim jedino o junaštvu posve druge vrste: o tom zadivljujućem natčovečanskom junaštvu koje gleda pravo napred, kroz godine, u daljinu na čijem ih horizontu čekaju vešala – tvrdoglavo ide ono k njima, kroz plamik pakla, ne trepnuvši, ne pobledevši, ne klonuvši duhom, čvrsto ubeđeno da će mu u deo samo jedna vešala pasti.“
M. Tven
„Ljudi će se naći.
Mi ćemo umreti, drugih će biti.“
A. Željabov
PREDGOVOR
Socijalistički i revolucionarni pokret u Rusiji nije mogao da prođe bez odjeka u zapadnoj Evropi. Prirodno je, stoga, očekivati da na svakom evropskom jeziku postoji manje ili više bogata literatura o ovoj temi. Neka od ovih dela za cilj jednostavno imaju da iznesu činjenice; druga, pak, teže da zađu dublje i istraže uzroke nastanka ovog pokreta. Nemam nameru da iznosim svoje mišljenje o čitavom ovom književnom žanru – romanima, romansama i pripovetkama u kojima autori, u pokušaju da što vernije prikažu događaje i ličnosti iz nihilističkog miljea, ne biraju sredstva kako bi raspirili maštu čitalaca.
Jedno se mora priznati – najveći broj ovih dela nema ni najmanju književnu vrednost. Sami autori su potpuno neupućeni u stvari o kojima pišu, podaci kojima barataju su iz druge ili treće ruke, uz nemogućnost provere autentičnosti izvora iz kojih crpe ideje; štaviše, oni ne poznaju ni prilike u zemlji o kojoj pišu, s obzirom da su informacije koje dobijamo ovde u Evropi jako oskudne; konačno, oni ne znaju ništa o ljudima koji igraju tako zapažene i važne uloge u toj velikoj drami, ruskom revolucionarnom pokretu. Zato je izuzetno nezahvalno izdvojiti jednu od gomile knjiga koje su autori iz inostranstva napisali o nihilizmu u kojoj bi ova tema bila obrađena na iole zadovoljavajući način, bilo da je reč o delu koje se bavi nihilizmom kao celinom, bilo da je u pitanju delo koje opisuje neku od njegovih pojedinosti.
Ne bih, takođe, mogao da navedem niti jedno delo iz ovog žanra koje ne pati od ozbiljnih nedostataka i ne obiluje besmislicama.
Čak i dela na ruskom jeziku koja se bave ovom temom, koja su inače malobrojna i maltene nepoznata u Evropi, čitaocima ni izbliza ne pružaju dovoljno informacija. Sada ću pobrojati i razloge za to.
Autori koji svoja dela objavljuju u ruskoj štampi, to jest, pod carskom palicom, primorani su da iz straha za sopstvenu bezbednost dobro izvagaju svaku napisanu reč, svaku rečenicu. Kada se, dakle, odluče da se pozabave temom nihilizma, oni dobro znaju da moraju da prećute mnoga pitanja koja se tiču kako samog pokreta, tako i političkog i društvenog sistema u Rusiji koji je uzrok njegovog nastanka. Štaviše, oni su prisiljeni da kriju činjenicu da su se ikad poznavali sa nekim od njegovih najistaknutijih vođa, te da ove ljude predstave ne onakvim kakvi su oni zaista bili, već onakvim kakvi priliče knjizi napisanoj od strane jednog vernog carevog podanika. Taj podanik, i suviše je dobro poznato, lako može biti proganjan ili završiti u izgnanstvu zbog i najmanje pogrešne reči. Povrh toga, sve što je u Rusiji objavljeno na temu nihilizma poteklo je iz pera njegovih ostrašćenih neprijatelja, ljudi koji ga savesno drže za užasan zločin ili pak kakvo čudovišno ludilo. Ovi pisci, sa samih svojih pozicija, ili ne prepoznaju pravi uzrok pojave nihilizma, ili prosto ne žele da to učine. O samim nihilistima oni ne znaju gotovo ništa, izuzev par sudskih izveštaja i obraćanja javnih tužilaca, a ako su ikada i imali priliku da negde vide nihiliste, onda to je bilo na optuženičkoj klupi. Iz ovoga sledi da sve što je u Rusiji napisano o nihilizmu nema gotovo nikakvu vrednost, kako sa istorijske, tako i sa političke tačke gledišta. Dakako, tu nećete naći besmislice kojih ima i previše u knjigama stranih autora pisanim na ovu temu, ali sva ta domaća izdanja vrve od dobrovoljnog ustručavanja i namerno pravljenih grešaka; istovremeno, ne manjka im čak ni očiglednih primera nesmotrenosti kada pišu o životima samih revolucionara.
Nešto više valja očekivati od samih učesnika pokreta, od kojih neki obitavaju u Rusiji, a neki u inostranstvu, gde su izbegli. Zapravo, dela revolucionara koja su u protekle tri godine objavljena u inostranstvu ili posredstvom tajne peterburške štamparije predstavljaju bogat izvor informacija o savremenom revolucionarnom pokretu, ali doprinos koji su ovi materijali, pisani mahom na ruskom ili ukrajinskom jeziku, dali delima objavljenim na drugim jezicima maltene je zanemarljiv, i ona su uglavnom prošla nezapaženo u Evropi.
Redak je slučaj da ruski izgnanici napišu koji redak u kojem bi se evropskoj javnosti približili istorija i ciljevi ruskog revolucionarnog pokreta; čak i kada se odluče da to učine, oni sebe ograničavaju na obične pamflete, glasila od malog značaja koja osvetljavaju samo određene aspekte pokreta, ili se bave krajnje zasebnim pitanjima.
Kada je reč o ono malo učenih Evropljana koji znaju ruski jezik, materijali koje dobijaju posredstvom revolucionarne štampe krajnje su oskudni, a ni oni ne predstavljaju garanciju da autori neće činiti ozbiljne propuste. Potrebno je savršeno poznavanje ruskog jezika i života ruskog naroda, što za strance predstavlja nerešivu enigmu. Neophodno je takođe pomno pratiti razvoj revolucionarnog pokreta, korak po korak i na licu mesta, kako bi se razumela ne samo naglost njegovog razvoja, već i zamena ranije isticanih teorijskih i praktičnih pitanja novim temama, pojavu koja se odigrala u jako kratkom vremenskom periodu.
Pitanjima koja su podelila partiju u potpunosti se gubi trag 1880. godine. Tokom 1878. godine, revolucionarni pokret pogađa kriza koja dovodi do temeljitih promena, bilo kada je reč o cepanju partije na različite struje, bilo kada govorimo o njihovim zasebnim odnosima. Menjaju se načini delovanja; menja se i tip revolucionara. Mane i vrline tako tipične za najistaknutije članove pokreta koju godinu ranije ustupile su mesto posve drugačijim manama i vrlinama koje karakterišu savremeni ruski revolucionarni pokret.
Otud čak i sami ljudi koji su uzeli aktivno učešće u pokretu a privremeno su napustili zemlju, ili su se, pak, posvetili nekom posebnom i izuzetnom cilju – čak su i ti ljudi, velim, skloni pravljenju ozbiljnih grešaka, kako u pogledu svojih stavova o današnjem pokretu, tako i kada je reč o predviđanjima po pitanju budućnosti.
Samo čovek koji je godinama služio u pokretu, neko ko je direktno učestvovao u raznim fazama kroz koje su prošli ruski revolucionari, osoba koja lično poznaje ličnosti koje su bile aktivne tokom ovih faza (uprkos tome što su se ove faze odigrale u periodu od svega deset godina, po svojoj prirodi one su ipak potpuno različite) – samo takav jedan čovek, pod uslovom da uopšte odluči da na papir stavi ono što je svojim očima video, u stanju je da čitaocima u Evropi pruži koliko-toliko pouzdanu predstavu o formi i suštini ruskog revolucionarnog pokreta.
Ljudi iz redova naše partije koji pored svega ovoga raspolažu još i talentom za izražavanje svojih misli na zanimljiv književni način, prava su retkost.
Veliko je, stoga, bilo moje zadovoljstvo kada sam saznao da je jedan od ovih retkih ljudi rešio da kroz niz oživotvorenih slika prikaže članove i akcije ruskog revolucionarnog pokreta, u čijim je različitim fazama i sam uzeo učešće.
Dobro pamtim oduševljenje sa kojim je mladež iz štamparije časopisa Вперед! („Napred!“) u Londonu slušala čitanje odlomaka iz njegovog živopisnog dela. Drugi bi prepričavali raznorazne dogodovštine iz odiseje koju je kao propagandista doživeo po selima, u vreme kada je takav vid borbe zaokupljao veći deo revolucionarnih snaga, bez obzira na partijsku pripadnost. Bio je jedan od glavnih osnivača ruske revolucionarne štampe, u trenutku kada je postalo jasno koliko štamparije u inostranstvu imaju poteškoća u svom radu, pa je revolucionarna partija odlučila da svoje organe organizuje u samoj prestonici ruskog carstva. Među imenima najžustrijih aktera u najvažnijim fazama kroz koje je prošao ruski pokret, revolucionari uvek pominju ime čoveka koji je evropskoj javnosti poznat pod pseudonimom „Stepnjak“. Namerno kažem evropska, a ne italijanska javnost, zato što sam uveren da će knjige koje Stepnjak objavljuje na italijanskom jeziku vrlo brzo biti prevedene i na ostale evropske jezike.
Evropska će javnost napokon dobiti priliku da vidi verodostojnu i živopisnu sliku našeg pokreta. U njoj, sa jedne strane, imamo masu ljudi lišenih celokupnog političkog života, ljudi slomljenih pod teretom dugogodišnjeg ropstva, opljačkanih od strane vlasti i dovedenih do prosjačkog štapa nametnutom ekonomskom zavisnošću od vladajućih klasa, ali ljudi koji su, uprkos svemu, na severu Rusije odlučni da sačuvaju svoju seosku opštinu – мир, kao i ubeđenje da zemlja mora pripasti upravo njima, onima koji je obrađuju. Pre ili kasnije, veruju oni, doći će dan kada će „zemlja biti podeljena“, baš kao što na jugu Rusije postoje ljudi koji održavaju običaje autonomne kozačke zajednice. Sa druge strane, imamo odojčad despotizma, čopor poganih zveri bez ikakvog osećaja dužnosti, ljudi koji su spremni da iz sopstvene koristi, pa i ličnog ćefa, žrtvuju interese kako države, tako i čitavog naroda; imamo carskog činovnika kome po proneverama i podmićenosti nema i nikad nije bilo ravna nigde na belome svetu, osim možda u istočnoj Aziji; tu je i trgovačka kasta, koju čine sve sami špekulanti sa berze i protuve koje ne prezaju ni od čega. Između ova dva društvena sloja pomalja se nova grupa boraca, ljudi koji su svojom posvećenošu idealima i entuzijazmom čitavu deceniju izazivali oduševljenje cele Evrope. Oni predstavljaju baštinike opozicione književne i političke borbe svih klasa, oni su pravi naslednici novih radikalnih pisaca, kao i prvih apostola socijalizma u Rusiji – Hercena i Černiševskog.
Na stotine ovakvih ljudi, koji i sami predstavljaju odojčad povlašćenih klasa, odlazi „u narod“, noseći sa sobom jevanđelje socijalizma, čiji je cilj upravo ukidanje povlastica, povlastica onih klasa iz kojih su potekli. Njihovo junaštvo i istorijska misija svakim novim suđenjem postaju samo očigledniji. Ruska vlada odlučuje da pribegne ekstremnim merama represije. Ona celu Rusiju drži u stanju opsade i po njenoj teritoriji podiže vešala. Maltene bezazlenog agitatora ona je primorala da se lati smrtonosnog oružja i otpočne terorističku borbu koja i dan-danas traje. Zasigurno ne postoji osoba koja može da kaže da je pobeda na strani vlade, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je primena njenih mera jednog cara koštala života, dovela do dobrovoljnog povlačenja sa trona njegovog naslednika, kao i do potpunog urušavanja celokupne društvene strukture u Rusiji.
Postoji jedna, možda i mnogo značajnija činjenica; pokret se održao svega deset godina, borbe sa vladom utihnule su pre samo pet godina, ali već se primećuje jedna važna promena u sastavu borbenog krila partije. Veći deo zatvorenika koje viđamo na sudu u postupcima koji se vode protiv terorista nisu više apostoli koji svoje ideje šire među ljudima odraslim u potpuno različitoj atmosferi od njih; ti su ljudi potekli iz samog naroda, naroda za kojeg se sve do nedavno govorilo kako je ostao ravnodušan prema revolucionarnoj propagandi i agitovanju.
Ruska socijalistička i revolucionarna partija predstavlja izuzetno mladu organizaciju, ali ona je ipak uspela da sebi obezbedi mesto u istoriji.
Čitaoci Stepnjakove knjige nadalje će znati koji su to elementi ovim borcima dali snagu da se u kasnijim danima preobrate u partiju koja budućnost s pravom može da nazove svojom. Upravo ti novi elementi, ljudi iz naroda koji će istupiti i zauzeti borbene položaje, jemac su za to.
PETAR LAVROV
LONDON, 4. mart 1882. godine
UVOD
I
Turgenjev, ruski romanopisac koji će u svojim delima zasigurno živeti pokoljenjima i pokoljenjima, obezbedio je sebi večnu slavu jednom jedinom rečju. On je čovek koji je izmislio „nihilizam“[1]. Spočetka, ova je reč upotrebljavana u prezrivom smislu, da bi najposle ponosno bila prihvaćena od strane onih na koje se prvobitno odnosila, kako to odveć često zna da bude slučaj u istoriji.
Jedini razlog zbog kojeg ovo pominjem jeste činjenica da grupa koju danas tako nazivaju u Evropi nije ista ona koja je pod tim imenom delala ranije u Rusiji, već nešto posve drugo.
Pravi nihilizam je bio filozofski i književni pokret koji je svoj procvat doživeo u prvoj deceniji po oslobođenju kmetova, tj. između 1860. i 1870. godine. Danas je on u potpunosti iskorenjen, a i ono par tragova gubi se munjevitom brzinom. Po svemu sudeći, grozničava priroda života u Rusiji u poslednjih nekoliko godina zaista može da od jedne decenije učini period od najmanje trideset do pedeset godina.
Nihilizam je predstavljao svojevrsnu borbu ruske inteligencije za oslobođenje od svake vrste zavisnosti, a rastao je rame uz rame sa pokretom za oslobođenje radničke klase od ekonomskog ropstva.
Osnovni princip nihilizma, s pravom tako nazvanog, bio je bezuslovni individualizam. Radi se o negiranju svih pravila koja se pojedincu nameću od strane društva, porodice i religije, a u ime lične slobode. Nihilizam je predstavljao žestok i snažan odgovor usmeren ne toliko protiv političkog, koliko protiv moralnog despotizma koji se nadvija nad intimnim životom svakog pojedinca.
Istini za volju, naši su praočevi u ovu izuzetno tihu borbu, makar u prvim danima, udahnuli nemirni duh pobune i maltene istu onu vrstu fanatizma koja karakteriše današnji pokret. Ovde bih da naznačim samo opšti karakter ove borbe, zato što ona uistinu predstavlja pravi prolog velike drame čiji se poslednji čin odvija u Carstvu noći[2].
Prva bitka povela se na polju religije[3], ali ona nije bila ni duga ni teška. Dobijena je takoreći jednim udarcem; jer, nema na ovom svetu zemlje u kojoj je među obrazovnim klasama religija naišla na slabiji prijem nego što je to bio slučaj u Rusiji. Minula generacija bila je jednim delom hrišćanska po običajima, a drugim ateistička po kulturi. Jednom, pak, kada je šačica mladih pisaca, naoružanih znanjem iz prirodnih nauka i filozofije, raskošna talenta, strasti i žara za preobraćenjem bila prinuđena da zada udarac, hrišćanstvo se srušilo poput kakve straćare koja se u životu i držala jedino zahvaljujući činjenici da nije bilo nikog da je ćušne.
Materijalistička propaganda je sprovedena na dva načina, koja su se naizmenično dopunjavala i podupirala: posredno, štampanjem i umnožavanjem knjiga stranih i domaćih autora u kojima su iznošeni najstamenitiji dokazi protiv svakog religijskog sistema, slobodne volje i natprirodnog. Da bi se umaklo kandžama cenzure, pasusi koji su bili i suviše očigledni prikrivani su velom izvesnih opskurnih reči koje bi revnosnijim i pažljivijim čitaocima na još bolji način pojasnile iznete ideje.
Usmena propaganda, koja se služila argumentima sačinjenim od strane ljudi dobro upućenih u tematiku, izvlačila je iz njih logičke posledice, istovremeno silovito odbacujući ćutljivost koja je bila nametnuta piscima. Ateizam je u ljudima budio osećanja nove religije. Oni požrtvovaniji među nama lutali su, poput istinskih misionara, dalje, u potrazi za živim dušama koje će ih očistiti od „mrskosti hrišćanstva“. Organizovana je čak i tajna štamparija, u okviru koje je prevedena i odštampana Bihnerova[4] Kraft und Stoff: Empirisch-naturphilosophische Studien („Sila i materija“). U toj knjizi, ovaj nemački filozof direktno se okomljuje na hrišćansku teologiju. Knjiga je kružila u tajnosti i, uz izvesnu dozu opasnosti, doživela priličan uspeh. Neki su u svojoj posvećenosti išli toliko daleko da su propagandu širili među osnovnoškolcima.
Jednoga dana, šaka mi je dopalo „otvoreno pismo“ V. Zajceva, objavljeno u časopisu Русское слово („Ruska reč“), glasilu koje je u to vreme uživalo ogromnu popularnost.[5] U ovom pismu, namenjenom tajnoj štampariji, autor govori o opštim prilikama i optužbama tadašnjih nihilista na račun nihilista ranijeg doba. On veli: „Kunem vam se svime što mi je sveto da nismo bili egoisti za kakve nas držite. Pogrešili smo, priznajem, ali duboko smo verovali da se borimo za sreću ljudske prirode, i svako od nas je bio spreman da ode na vešala i položi svoj život za Molešota ili Darvina“. Nasmejala me je ovakva opaska. Čitalac će se takođe možda nasmejati kad je bude video, ali ona je duboko iskrena i istinita. Da su kojim slučajem stvari zaista toliko otišle u krajnost, svet bi možda imao da vidi spektakl koji je u isto vreme tragičan i komičan; mučeništvo kao dokaz da je Darvin bio u pravu, a Kuvje[6] u krivu, baš kao što je dva veka pre toga protopop Avakum sa svojim učenicima otišao na lomaču i uspeo se na vešala, ubeđujući sve da se Isus Hrist piše sa jednim I, a ne sa dva, kao što je to slučaj u grčkom jeziku, i da Aleluja treba da se poje po dva, a ne tri puta, kako se inače radi u državnoj crkvi.[7] Činjenica je to, tako tipična za ruski um, da ovakva jedna tendencija poprimi čak oblik fanatizma po pitanju nekih tema ka kojima bi se kakav zapadnoevropejac jednostavno odnosio ili sa odobravanjem, ili sa neodobravanjem.
Međutim, u našem slučaju, stvari su prošle prilično glatko. Nije bilo nikog da stane u odbranu zaoblačnih oltara. Sva sreća pa među nama nikad nije zaživeo duhovni uticaj sveštenstva, koje su činili beskrajno neuki ljudi, oženjeni i potpuno zaokupljeni porodičnim stvarima. Šta je mogla vlast protiv jednog čisto intelektualnog pokreta koji svoj izraz nije imao ni u jednom javnom činu?
Bitka je dobijena maltene bez pô muke i napora; pobeda je bila konačna i apsolutna. Bilo bi zaista zanimljivo da među Rusima koji nemaju nikakvo obrazovanje nađete čoveka koji nije potpuni materijalista.
Pobeda je bila od najvišeg značaja. „Apsolutni ateizam predstavlja jedino netaknuto nasleđe koje je ostalo od novog pokoljenja i jedva da ima potrebe da istaknem koliku korist savremeni revolucionarni pokret izvlači iz toga.“
Ali rat nije bio objavljen samo religiji, već i svemu onome što se nije zasnovalo na čistom i pozitivnom razumu. Ova tendencija, ispravna sama po sebi, poprimila je takve razmere kod nihilista iz šezdesetih godina XIX veka da je postala apsurdna. Umetnost, kao jedan izraz idealizma, u potpunosti je bila odbačena od strane nihilista, kao uostalom i sve drugo što pobuđuje osećaj lepog u čoveku.
Ovo je bio jedan od najžešćih sukoba u koji je bio umešan stari nihilizam. Jedan od tadašnjih fanatika smislio je čuveni aforizam o tome kako je „obućar bolji od Rafaela, zato što ovaj prvi pravi korisne, a potonji stvari koje ama baš ničemu ne služe“[8]. Za jednog okorelog nihilistu, sama priroda bila je puki izvor sirovina za hemiju i tehnologiju. „Priroda nije hram, već radionica, a čovek je u njoj radnik“, govorio je Turgenjevljev Bazarov.
II
Kako god mu drago, postojalo je jedno pitanje po kojem je nihilizam učinio veliku uslugu svojoj zemlji. Reč je o vrlo važnom „ženskom pitanju“. Nihilisti su smatrali da žena treba da uživa jednaka prava kao i muškarac. Intimna priroda društvenog opštenja u Rusiji, gde ne postoje ni kafeterije ni klubovi i gde dnevna soba nužno postaje jedino mesto sastanka, a možda i još više novi ekonomski položaj plemstva koji je došao sa oslobođenjem kmetova, značajno je intenzivirao pitanje oslobođenja žena i obezbedio maltene potpunu pobedu.
Žena se podjarmljuje kroz ljubav. Svaki put, dakle, kada ustane u odbranu svojih prava, jedino prirodno rešenje je da najpre zahteva slobodu ljubavi. Tako je bilo u davno doba, tako je bilo u Francuskoj devetnaestog veka i epohi u kojoj je živela i radila Žorž Sand.[9] Tako je bilo i u Rusiji.
Kada je, pak, o nama reč, pitanje oslobođenja žena ne svodi se na traženje pukog prava na „slobodnu ljubav“, koje nije ništa više do pravo žene da uvek može da izabere svog gospodara. Ubrzo je postalo jasno da je najvažnije osvojiti samu slobodu, a pitanje ljubavi prepustiti ličnoj volji pojedinca; s obzirom da slobode nema bez ekonomske nezavisnosti, dotadašnja borba poprima drugačiji oblik i prerasta u borbu za slobodan pristup visokom obrazovanju i zanimanjima koje stoje na raspolaganju obrazovanim muškarcima. Bila je to dugotrajna i žestoka borba, s obzirom da nam je na putu stajala institucija srednjevekovne porodice.
Naše su žene herojski izgurale ovu borbu, dajući joj isti onaj strastveni karakter kakav poseduje većina novijih društvenih previranja. Konačno, žene su odnele pobedu. Vladi nije bilo druge do da prizna poraz.
Nema više oca koji svojoj kćerci preti kako će joj odrezati kosu ako poželi da ode u Sankt Peterburg na studije medicine ili pohađa tamošnje više kurseve iz drugih nauka. Mlada devojka više ne mora da beži iz kuće svog oca, a nihilisti više nemaju potrebe da pribegavaju „lažnim brakovima“ kako bi imali partnerke.
Nihilizam se u potpunosti primio.
Nihilistima je sada preostalo da počivaju na svojim lovorikama. Prva dva elementa koji čine trojstvo njegovog ideala, kako je inače propisano u delu N. Černiševskog Что делать? („Šta da se radi?“) – nezavisna misao i društvo inteligentnih žena, sada su stajala nadohvat ruku. Nedostaje treći element, zanimanje koje će odgovarati njihovim ukusima, ali kako nihilisti slove za inteligentne ljude a Rusija oskudeva u obrazovnom kadru, i to se lako dalo rešiti.
„I? Šta sad?“ pita usrdni mladić upravo pristigao iz kakve daleke provincije u posetu svom starom učitelju.
„Srećan sam“, odgovara mu ovaj.
„Dobro“, reći će mladić, „to vidim. Ali kako možeš da budeš srećan kada ti u rođenoj zemlji ljudi umiru od gladi, kada vlast ljudima otima poslednji groš i tera ih na ulicu da prose za koru crnoga hleba? Može biti da ti sa tim nisi upoznat, ali ako ipak znaš, šta si učinio da pomogneš svojoj braći? Nisi li mi pre par godina govorio kako želiš da se boriš za sreću ljudske prirode?“
Nihilistički model, Turgenjevljev nihilista, biće uznemiren tom pojavom koja ne poznaje kompromis – entuzijazam i vera koji su ga pokretali u prvim godinama borbe, iščezli su sa pobedom. Danas je on jedan inteligentan i prefinjen sladokusac čijim zadriglim telom mrzovoljno kruži krv.
I mladi će čovek otići od njega pun sete, u očajanju postavivši sebi to strašno „Šta nam je činiti?“
Sada je 1871. godina. Kroz sve one čudesne izume zbog kojih savremenog čoveka možemo nazvati sveprisutnim[10], pred njim stoji slika ogromnog grada koji je nastao iz jedne veličanstvene ideje, ideje da je on tu da traži prava koja pripadaju narodu. On sa naročitim zanimanjem prati sve obrte strašne drame koja se odigrava na obalama Sene[11]. On vidi potoke krvi, čuje bolne krike žena i dece koje zverski ubijaju po bulevarima. Ali zašto oni umiru? Zbog čega jecaju? Oslobođenje radnika – to je ta veličanstvena društvena ideja!
U isto vreme, do njega dopire žalopojka ruskog seljaka, sva bolna i tugaljiva, kao da su se u njoj nataložili vekovi i vekovi mučenja. Njegova beda, čitav njegov život pun je tuge, patnje i gneva. Pogledajte ga samo: iznuren od gladi, slomljen danonoćnim tegljenjem stoji on, večiti rob povlašćenih klasa, radnik bez prava na odmor, bez nade u izbavljenje – vlast ga namerno drži neobrazovanim, pa bi svi da ga pelješe i gaze po njemu. Nikog nema da mu pruži ruku podrške. Nikog? Ne bih rekao. Mladi čovek sada zna „šta mu je činiti“. Pružiće svoju ruku. Pokazaće seljaku kako da postane slobodan i srećan. Njegovo srce svom snagom bije za ovog sirotog mučenika, kojem je jedino jecanje preostalo. Sa zračkom entuzijazma na licu, on žarkim pogledima zaviruje u svoje srce, svečano polažući zakletvu da će čitav svoj život, svu svoju umnu i fizičku snagu posvetiti oslobođenju naroda, koji poslednju kap svoje krvi proliva da bi on, voljeni sinak iz povlašćene klase, mogao lagodno da živi, uči i obrazuje se.
Poderaće finu odeću koja mu je srasla sa kožom; iskopaće iz nekog ormana stari kaput i iznošene likove opanke i, odrekavši se raskoši i udobnosti roditeljskog gnezda koje ga tište poput sećanja na kakav gnusan zločin, otići će „u narod“, u neku udaljenu provinciju. Tamo će taj žgoljavi i nežni potomak plemenite rase crnčiti rame uz rame sa seljakom, trpeće svaku nemaštinu ne bi li dobio priliku da svojim domaćinima prenese reči izbavljenja, jevanđelje našeg doba – socijalizam. Šta se njega tiče opasnost od pada u nemilosrdne ruke vlasti? Šta su za njega deportacija, Sibir, smrt? Ispunjen ovom uzvišenom idejom, sa jasnoćom, raskoši i snagom podnevnog sunca on prkosi mučenju i spreman je da smrti pogleda u oči sa entuzijazmom i izrazom blaženstva na licu.
Tako je nastao revolucionarni profil socijalista iz perioda od 1872–1874. godine. Tako su nastali njihovi prethodnici iz 1866. godine, zlosrećni „karakozovci“, čije je malecno jezgro visokog intelektualnog karaktera raslo pod neposrednim uticajem Internacionale, pokreta koji je tada bio u nastajanju, ali koji je bio kratkog veka i za sobom nije ostavilo nikakve tragove.[12]
Ovde, dakle, imamo dve grupe koje predstavljaju ruski intelektualni pokret: prvu, onu iz perioda 1860—1870, i drugu, od 1871. pa nadalje.
Kakva suprotnost!
Nihilisti će se za svoju sreću boriti po svaku cenu. Njihov ideal jeste „razuman“ i „realističan“ život. Revolucionari se po svaku cenu bore za sreću drugih ljudi, žrtvujući zbog nje sopstveno blagostanje. Njihov ideal je život pun patnji i mučenička smrt.
Pa ipak, sudbina se postarala da se za ove prve, koji niti jesu, niti bi mogli biti poznati u ma kojoj drugoj zemlji osim svoje, u Evropi uopšte ne zna, a da ovi potonji, koji su već izašli na užasan glas, budu nazivani imenom ovih prvih. Kakva ironija!
