Disertacija o državnoj administraciji (2)
Ne znamo prvi korak, veli g. Torndajk, koji vodi ka državnoj administraciji. Prvi činovnik je, pretpostavljamo, mogao biti lični sekretar vladara i njegovo područje delatnosti sasvim izvesno bilo je pisarsko. Administracija je nezamisliva bez hartije. Ovaj pisar, ili sekretar vodio je računa o vladarevim prihodima i imanju. Dužnost mu je bila da vodi beleške i u komplikovanijim stvarima da pruži preglede. Na to upućuje egipatska pesma „Oda specifikaciji” koja ističe izvanredan značaj delatnosti činovnika. Pesma kaže da bi vladar bez njega bio neobavešten i o svojim najjednostavnijim stvarima ne bi znao koliko ima ovaca, koliko žita, platna, zlata. Specifikacija je sveznajuća. Sastavljanje prvog zvaničnog spisa, kaže B. B. Holoubard13, po svom značaju doseže najviši civilizacijski akt, i prvi spis pračinovnika je prvi korak svake nauke i književnosti i poezije. Prva pisana dela nisu bile pesme i nisu bile religiozne postavke. Prva slova je stavio na hartiju činovnik državne administracije14. Opšte je poznato da se mnogi suprotstavljaju shvatanjima B. B. Holoubarda.
Titus Paragon je postavio upravo suprotnu teoriju i nju su prihvatili istaknutiji istraživači.
Po T. Paragonu, prvi činovnik, uzet u modernom smislu, zaista je mogao biti vladarev lični sekretar, i radio je kao evidentičar poseda i prihoda, jer se tokom istorije sveta uvek muvao oko javnih novčanih sredstava. Čak u tolikoj meri da je on postavljao tezu: gde se pojave javna novčana sredstva, smesta se tu stvori administracija. U istoriji državne administracije uvek su za kancelarije bila povoljna ona razdoblja kada su javna novčana sredstva dolazila u prvi plan. Kad je vladao privatni kapital, činovništvo je nazadovalo. Javna novčana sredstva su moć birokratije, to je najvažnija teza Paragona16.
Dva Francuza su napisala obimnu knjigu kojom su želeli da pruže potpunu moguću analizu činovnika i s tog gledišta delo je najvažnija načelna prethodnica g. Torndajka. Autori takođe polaze od pretpostavke ličnog sekretara. Prihvataju Paragonovu hipotezu, koja ističe vezu kancelarije i javnih novčanih sredstava, ali je smatraju marginalnom. Praktični zahtev, kažu, koji je stvorio situaciju za pračinovnika, ne sme da se preceni. U svakom slučaju u veoma davnim vremenima, i u situacijama društava mnogo višeg reda, može se zamisliti ovakav činovnik, ali je mnogo verovatnije da je zvanje ličnog sekretara vršio neki kraljev rođak ili uticajan čovek iz njegove okoline. S obzirom da je položaj imao poverljiv karakter, lice za taj posao je moralo biti dobro ispitano. Isključeno je da je na ovo mesto mogao da bude postavljen čovek kome priliči docniji naziv službenik. Francuski autori tvrde da se čovek koji u istoriji ima ulogu činovnika pojavio tek onda kada se društvo starog doba već počelo raspadati. Nije nemoguće, čak je verovatno, kaže se u jednom poglavlju knjige, da je – kao što to obično biva – društvo u doba opadanja sklono formiranju takvih institucija koje ne služe društvu, nego ga potkopavaju. Lorenc Tajg u svojoj čuvenoj recenziji knjige francuskih autora18 načinio je od toga celu teoriju. Državna administracija kao negativna društvena funkcija, najvažniji je činilac u razaranju društva. Shvatanja L. Tajga su kasnije i drugi prihvatili, a usvojio ga je i g. Torndajk19. Prema ovome pračinovnik uopšte nije istovetan s činovnikom koji će nastupiti kasnije tokom istorije. Činovnik, kao službenik državne administracije, javlja se samo tamo gde se vladar otuđuje od naroda, odnosno narod od vladara. Instituciju državne administracije stvara uzajamno nepoverenje.
Ličnost koja se uklinila između naroda i kralja, i bilo kakvu delatnost da je vršila, s obzirom na njen položaj, morala je da ističe sopstveni krug delatnost. G. Torndajk je pojavu nazvao delokrugom patosa. To je glavna karakterna crta svakog pravog činovnika. Istinski činovnik se u svakoj prilici može prepoznati po specifičnom samozadovoljstvu, on s naročitim ponosom prima k znanju što isključiviji moćnički karakter svoje delatnosti. Delokrug patosa, kaže g. Torndajk, u obrnutom je odnosu prema pozitivnim intelektualnim i moralnim svojstvima čovekovog karaktera. Visok delokrug patosa u svakom slučaju upućuje na ograničeni intelekt i narušeni karakter. Ovim odnosom su se inače podrobno pozabavili i drugi, između ostalih i Pol Savetje.
Položaj pračinovnika učvrstila je pojava delokruga patosa. On je znao da tek onda može ostati na svom mestu između vladara i naroda ako se prikaže da je neophodan i pred narodom i pred vladarem.
Dok je javno igrao ulogu posrednika, tajno se trudio da pokvari odnos između vladara i naroda. Položaj kancelarije je jačao u srazmeri u kojoj je slabio odnos vladara i naroda. Sve veći porast uzajamnog otuđenja nalagao je neophodnost sve više kancelarija i sve više činovnika. P. P. Savetjeu22 treba zahvaliti za analizu delokruga patosa na području koje standardni autori do tada nisu udostojili pažnje. Delokrug patosa stvara u kancelariji lestvicu činova. Ona se, naravno, ne sme pobrkati ni s hijerarhijom, ni s rangovnim nizom. Kasnije će se ispostaviti da je osnova hijerarhije organska, a činova samo organizaciona. Tu nastaju oznake spoljne odeće i značke na uniformi. Čovekov život u istorijskim društvima trošio je neshvatljivu snagu i vreme u borbi za značke na uniformi. Milioni ljudi žude za višim činovima i za višim titulama. U modernism vremenima to znači da se do njih može stići samo preko mnogo predsoblja, u predsobljima stražare sekretari i sekretarice, koji se bore protiv propuštanja ljudi. Što šef ima veći službenički čin, on je tim odmereniji, glas mu više prašti, lice mu je nehumanije i gluplje i samouverenije. Iz vizantijskog doba, iz vremena cara Justinijana sačuvana je pesma kancelarijskog pisara23 čiji je naslov „Iščekivanje u predsoblju”. Pesma opisuje predsoblje, pre svega natpise. Glasan razgovor je zabranjen. Ne ometajte bukom rad činovnika. Svako mora čekati u tišini. Čekajte svoj red. Svakoga puštaju po redu dolaska.
Strogo je zabranjeno kucanje na vratima. Ne šetajte. Bat koraka ometa činovnika. Razgovor je zabranjen. Činovnik obožava reč zabranjeno.
Činovnik izlazi iz sobe. Pod miškom mu svežanj hartije, time označava da je zauzet sređivanjem važnih poslova i da žuri u drugu kancelariju. Dugo gleda naokolo, uživa u situaciji. U predsoblju muškarci i žene, stari i mladi, dronjavi i dobro odeveni. Jedna žena ljuljka svoju bebu, pored nje još dva deteta. Činovnik joj prilazi i upozorava je da deca moraju ostati tiha, inače će preduzeti mere i poslužitelji će je smesta udaljiti. Da, da, do sada je sve bilo u redu. Činovnik se obrecne na jedno dete da se dobro ponaša, dete se preplaši i zaplače. Majka ga drhteći smiruje, ali mališa sve jače plače.
Činovnik joj naređuje da smesta napusti predsoblje. Pogleda naokolo. Starac oborene ćelave glave. Pored njega muškarac u punoj snazi, u uglu vilica trza mu se mišić. Zagleda se u gornji ugao sobe i na njemu nema ništa ljudsko. Njegove su crte izgubile životnu snagu od sulude dosade. U drugom uglu žena prekrštenih ruku, tupa, dremucka. Čekati, čekati. Mlađi muškarac i devojka. Dozvola za brak. Ne gledaju jedno drugo. Kad bi trebalo da sede ovde jedan dan, zamrzeli bi se i nikada ne bi sklopili brak. Činovnik klima glavom. Moć kancelarije. Rođenje, bolest, brak, siromaštvo, porez, smrt, kancelarija je svuda prisutna. Bez hartije nema života. Ljudi dolaze zbog hartije i čekaju. Ovde se može samo čekati. Sve ostalo nestaje. Unutra sede činovnici i ogovaraju i žvrljaju u ludoj dosadi. Dobro bi bilo izaći na sunce. Čak se ne mogu ni baviti nečim drugim, jer je tu potkazivač, ne mogu nešto da čačkaju, ne mogu da dremaju. Jedino mogu da jedu, dugo, dugo da žvaću koru hleba, veoma lagano, da ogovaraju, ponekad izađu, po pola sata borave u klozetu ili u drugoj kancelariji, i grde svoga šefa.
Ljudi bez reči čekaju u predsoblju i zijaju u prljave zidove.
U poglavlju knjige o karakterologiji činovnika prikazano je nekoliko znamenitih tipova kao što su štreber, doušnik, anonimni dostavljač pisama, korumpirani, ambiciozni, lenština, danguba, drznik, uobraženi, razmetljivac, čovek paragrafa, servilni, kunjalo, pedantni, mrzovoljni, intrigant, indolentni i ostali. G. Torndajk tvrdi da sve njih ne smemo smatrati za posebne tipove. Sve su to karakteristična svojstva činovnika i u nekoj kombinaciji svaki od ovih tipova nalazi se u svakom činovniku. Svoje mišljenje on zasniva na zanimljivoj analizi A. K. Reina24. Ove analize istražuju elemente megalomanije sto dvadeset visokih činovnika s grafološkog stanovišta. Megalomanija nije ništa drugo do strah od raskrinkavanja malenkosti. Ovaj polaritet značajno dolazi do izražaja u potpisima činovnika. Prepoznatljiva linija megalomanije vodi u nečitljivost (skrivanje). Prvo se slovo po pravilu razraste, izukršta do neprepoznatljivosti i uzdigne visoko. Ostala slova slede iza prvog u iznenadnom nagibu, slova su naškrabana, na koncu je linija poslednjeg slova povučena prema dole. Primitivna samodopadljiva ograničenost je nesumnjiva, ona ne može da dovede u zabludu iskusnog grafologa. To je nedostatak samopouzdanja, neobrazovanost, neukus, servilnost.
Egzistencijalni stav činovnika je ressentiment. Tako je nazvan skriveni instinkt osvete, i to je srž uživanja u mučenju naroda. Kada su deljena duhovna svojstva, činovnik je verovatno loše prošao. Sasvim je prirodno da zbog toga mora da se sveti. Ova osveta je osnovni stav činovnika. G. Torndajku stoji na raspoloženju neiscrpna poezija činovnika i za svaku svoju tezu može da navede dokaza koliko god želi. Nalazi sjajne primere za peruanskog servilca, za kineskog korumpiranog tipa, za egipatskog čoveka paragrafa, za vizantijskog i vatikanskog intriganta, za japanskog dangubu, za nemačkog ambicioznog tipa. Činovnici, kaže g. Torndajk, nemaju humora. U celokupnoj činovničkoj lirici nema ni jedne pesme u kojoj bi se javila makar bleda nijansa vedrine.
Žene su, kaže g. Torndajk, mnogo bolji činovnici nego muškarci. Pedantnije su i indolentnije, servilnije i mrzovoljnije, više je u njima ressentimenta, tromije su i naročito su više šterberi. Žene su uopšte nesposobne da razmišljaju i rade bez plahovitosti. Zbog toga uvek treba da se bore s teškoćama kada su prinuđene da se obuzdaju, ili rafinuju plahovitost. Sentimentalnost i bestijalnost žene potpunije realizuju, i one mogu biti iskrenije u uživanju u mukama naroda. Katkada vidimo potresne primere s kolikom prilježnošću praktikuju ovu svoju delatnost. K. Sarpent je vršio istraživanja na ovom području, i u svom delu referiše o zanimljivim rezultatima. Tamo gde činovnik treba da pokaže odbojnost, grubost, zlobu, nemilosrdost i podlost, s naročitom naklonošću se zapošljavaju žene, i to, kao što se kaže, rezultati su izuzetno dobri. Zbog toga je najbolji sekretar na svetu sekretarica.
Tvrdoglava ograničenost, što je karakterna crta mnogih žena, sjajno je primenljiva u kancelarijama. U takmičenju za delokrug patosa muški činovnici su srazmerno veliki karijeristi, tako da kod njih karakteristična činovnička svojstva mogu biti drugostepena. Naročito doušništvo i štreberstvo, pedanterija, ogovaranje, mržnja. Uzdižući se magarećim lestvicama karijerista napušta svoje osobine, kako bi ih zamenio svojstvima još nižeg reda, kao što su oholost, drskost, razmetljivost, i tome slično.
Žene su retko karijeriste i otuda svoje činovničke instinkte mogu neometano da iživljavaju. Ništa ne izgleda prirodnije, piše K. Šarpent, kao države mrava i pčela. Radilice nisu mužjaci, nego degenerisane ženke. Mužjaci nisu sposobni za bornirano strpljenje i prostu monotonu mehaničnost, kao ove bespolne amazonke. Nisu pogodni za glupu pedanteriju na kojoj su izgrađene ove države, ni na jednolično i večito ponavljanje uvežbanih pokreta, koje bestrasno obavljaju mravi i pčele bez bilo kakve nijanse slobodnog instinkta i igre, kao što vode ljubav oni koji su pod psihoanalizom, neutralisane ženke od kojih su oduzeti zanos i deca i porodica, i za njih ne ostaje ništa drugo do kancelarija. Ako budućnost zaista ide u smeru činovničke tfržave, njena baza će sigurno biti bespolna ženka, i samo ona može biti. Samo bestrasnost sterilizovane amazonke može održati društvo koje će
se preobraziti u potpunu državnu administraciju.
Tri su bazične institucije: policija, poreska uprava i štampa. Administracija se koristi ovim trima institucijama u interesu svog održanja, i to nasiljem, izrabljivanjem i laži. Tri akta se nikada posebno nisu javljala u istoriji i bilo koji od njih da se javio i u bilo kojem društvu, druga dva su već bila tu. Izgleda da se organizaciono najkasnije razvila štampa, u doba demokratije, posle francuske revolucije.
Ali K. Šarpent upućuje na ulogu pračinovnika čija je najvažnija delatnost da dovede u zabludu kralja u odnosu prema narodu i narod u odnosu prema kralju. Drevna funkcija štampe: uzajamno dovođenje u zabludu kralja i naroda. To je prvi uslov prava na postojanje svake kancelarije26. Na ovaj način prvi korak drevnog činovnika je korak štampe, odnosno zabuna. Dnevni list je već kasni i tehnizovani vid ove činovničke prafunkcije. Državna administracija, kaže g. Torndajk, razvijena u novije doba na osnovama recentnih rezultata nauke, nije ništa drugo do prakancelarija koja je nabujala do kolosalnih razmera, gde ulogu jednog jedinog prasekretara27 igra više hiljada činovnika. Kancelarija živi u veštačkoj pukotini koja je nastala između naroda i vladara. Tokom vremena je ova pukotina toliko proširena da narod nije ni video svog vladara, niti vladar svoj narod i između njih je prekinuta svaka veza. Kancelarija je u vladaru budila lošu savest, i narod je podbadala protiv vladara. Delatnost kancelarije je od samog početka protivzakonita, jer je ona poremetila prirodni poredak društva. Kao posledica nepoverenja koje je nastalo posredstvom kancelarije narod je prognao vladara, i sada vlast ima ono ministarstvo koje je počinilo izdaju. Kakva su politička uverenja ove uprave, uglavnom je svejedno, Insolence of office (brljavljenje kancelarije)28 istovetno je svakom političkom stavu. Zbog toga stvarima ne presuđuje teorija države, nego administrativna organizacija. Kancelariji je pošlo za rukom da razori primordijalnu zajednicu naroda, i da stvori veštačku zajednicu29. Sada to više nije izvorno organsko narodno zajedništvo, nego organizovanost kolektiva. Kao posledica drevne štampe, odnosno prve delatnosti prakancelarije nestao je vladar, i na njegovo mesto je stupio Levijatan.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
