O važnosti snova u Majstoru i Margariti1 svedoči podatak da su oni bili prisutni već u prvoj, kasnije uništenoj redakciji romana. Po rečima Viktora Loseva, u Bulgakovljevoj rukopisnoj zaostavštini sačuvan je istrgnuti, prvi list sveske u kojoj se nalazila prva redakcija romana o đavolu, na kom su ostale samo reči „Snovi… Gostovanje“2, što je potvrda da su osim Volandove posete Moskvi i snovi bili deo prvobitne i osnovne zamisli romana. Poznavajući odnos koji je Bulgakov imao prema snovima u svojim prethodnim delima, ovo nije ni neobično, ni neočekivano, a posebno kada se u vidu ima konačna verzija Majstora i Margarite3 i značaj koji snovi u njoj imaju.
U romanu se prepliću tri ravni dešavanja:
-moskovska linija, koja se deli na dve jasno odvojene celine: jednu čine likovi moskovske svakodnevice 30-ih godina XX veka, a drugu naslovni junaci romana;
-jerušalaimska linija, odnosno priča s početka naše ere, u kojoj se sučeljavaju Pontije Pilat, sa jedne, i Ješua, sa druge strane;
-linija večnosti, odnosno apsolutnog vremena (ili mistična linija), koja se opet deli na dva „carstva“: Ješuino i Volandovo, u kojima borave Levi Matej, Pilat, njegov pas Banga, gosti Volandovog bala, Majstor i Margarita.
Time su u Majstoru i Margariti prisutne tri vremenske ravni: sadašnjost (ono što jeste), prošlost (ono što je bilo) i budućnost (ono što će biti), kojima odgovaraju tri prostorne ravni: ovostrani drevni Jerušalaim iz I veka naše ere i Moskva iz 30-ih godina XX veka, s jedne strane, i onostrani prostor u večnosti, sa druge strane. Ova trodelna podela, kao i dualizam koji se u svakoj od linija dešavanja javlja, suštinska je odlika Bulgakovljevog romana i ima brojne semantičke posledice i implikacije.
Kada je reč o snovima, oni su prisutni na sve tri ravni dešavanja, čime je već signaliziran njihov značaj i sugerisano da imaju povlašćeno mesto u romanu. Time i snovi govore o onome što je bilo, što jeste i što će biti, pružajući junacima, i naravno čitaocima, korisne informacije o sve tri vremenske i prostorne ravni. Mada je u romanu predočeno šest snova,4 od kojih svaki ima svoje mesto i veliki značaj, usko povezan sa linijom dešavanja za koju se vezuje – što svedoči da je Bulgakov imao izvanredan osećaj kada i gde treba posegnuti za snom i koju mu funkciju dati – ipak se za snove Pontija Pilata može reći da su ključni i najznačajniji.
Svoj prvi san Pilat sanja u noći nakon Ješuinog pogubljenja, dok mu se drugi dve hiljade godina ponavlja u večnosti. Okidač za oba sna bio je susret sa Ješuom, odnosno saslušanje tokom kog Ješua poziva Pilata da prošetaju i porazgovaraju, jer mu „naviru neke nove misli“ za koje pretpostavlja da bi se Pilatu „mogle učiniti zanimljive“ i koje želi sa njim da podeli. Pilat se oglušuje o taj neobičan poziv, za koji se ispostavlja da je dobrim delom bio i simboličan. Ne prepoznajući najvažniji trenutak u svom životu, Pilat propušta priliku koja mu se ukazala, a za koju će tek naknadno shvatiti da je bila životno važna.
Situaciju nalik ovoj, Karl Gustav Jung smatra arhetipskom, i naziva je arhetip neprepoznavanja momenta od životne važnosti. U tom svetlu se može posmatrati čitav Pilatov susret sa Ješuom, pa i izostanak hrabrosti da se dodatno založi i spase „lutajućeg filozofa“, čime bi zapravo spasao i sebe. Pilat zanemaruje svoje svesne uvide i dopušta da zarad sopstvenog komformizma i zaštite svoje pozicije i karijere, strada nevin čovek. Uz to, on se oglušuje o nekoliko jasnih upozorenja i predosećanja tokom susreta sa Ješuom i potonjeg razgovora se Kaifom – oglušuje se o svoju viziju Ješuine mrtve glave i o nepovezane, neobične misli: „Stradao!“, a zatim i „Stradali!“, koje upućuju da će zajedno sa Ješuom stradati i on sam; oglušuje se o „neizdrživu tugu“ koju je osetio pri pomisli na besmrtnost, anticipirajući da će u večnosti njegova pozicija biti mučna; o „nepojamnu žalost“ i nejasan osećaj da „nije sasvim završio razgovor s osuđenim ili možda – nešto nije do kraja saslušao“, za čim će očigledno čeznuti tokom potonjeg života, ali i u onostranosti; oglušuje se i o misao zbog koje se sledio na jerušalaimskoj pripeci: „Besmrtnost… došla je besmrtnost…“, koja mu je sinula kao munja i brzo se ugasila, u trenutku kada Kaifa treći put potvrđuje da Ješua neće biti pomilovan, što ukazuje da ni Pilat neće biti oslobođen svog dela krivice. Tako već tokom Ješuinog saslušanja, Pilatove vizije i misli, koje probijaju iz nesvesnog dela njegove ličnosti, ukazuju na metafizički smisao tog susreta.
Pilat, zapravo, doživljava klasični „konflikt dužnosti“ – dužnosti prema profesionalnoj normi, koja je u raskoraku sa dužnošću prema sopstvenoj ličnosti, koja se pri tome tek „rađa“, odnosno „budi“. Konflikt dužnosti dovodi do problema buđenja savesti. Pilat se odlučuje da prednost dâ moralnoj savesti nad etičkom, odnosno kolektivnim normama nad individualnim, ličnim5. Međutim, buđenje savesti, koje je često povezano sa probuđenom ljudskošću, uvek pomaže svesnoj spoznaji i neretko pokreće težnju ka samorazvoju, odnosno ka individuaciji, što se u Bulgakovljevom romanu upravo dešava Pilatu.
Posle pogubljenja, negde oko ponoći, nakon što konačno zaspi, Pilat će, pod punim mesecom, usniti san.
Ležaj je bio u polutami, zaklonjen od meseca stubom, ali se od stepenica do postelje pružao tračak mesečine. I samo što je prokurator izgubio vezu s onim što se u stvarnosti oko njega nalazilo, on odmah stupi na taj osvetljeni put i pođe njime uvis, pravo prema mesecu. Čak se i zasmeja u snu od sreće, tako se sve beše divno i neponovljivo steklo na prozračnom plavom putu. Koračao je u pratnji Bange, a pored njega išao je lutajući filozof. Raspravljali su o nečemu veoma složenom i važnom, pri čemu nijedan nije uspevao da pobedi drugoga. Ni u čemu se jedan sa drugim nisu slagali i otuda je njihov spor bio naročito zanimljiv i beskrajan. Samo se po sebi razume, pokazalo se da je današnje pogubljenje najčistiji nesporazum: jer, evo, filozof koji je izmislio onu neverovatnu besmislicu da su svi ljudi dobri – hoda uporedo, dakle, on je živ. I, naravno, bilo bi užasno čak i pomisliti da neko može pogubiti takvog čoveka. Nije bilo pogubljenja! Nije ga bilo! Eto, u tome je divota ovoga putovanja uvis, po lestvama mesečine.
Slobodnog vremena bilo je onoliko koliko treba, a oluja će biti tek pred veče i kukavičluk je, nesumnjivo, jedan od najstrašnijih poroka. Tako je govorio Ješua Ha-Norci. Ne, filozofe, usprotiviću se: to je najstrašniji porok!
Evo, na primer, sadašnji prokurator Judeje, a bivši tribun u legiji, zar je bio kukavica onda pre, u Dolini devica, kada razjareni Germani umalo nisu raskomadali grmalja Pacomora? Ta imajte milosti, filozofe! Pa nije valjda da vi, sa vašim umom, možete i pomisliti da će, zbog čoveka koji je učinio zlodelo protiv cezara, prokurator Judeje uništiti svoju karijeru?
– Da, da – stenjao je i jecao u snu Pilat.
Razume se da će je uništiti. Jutros je još i ne bi uništio, a sada, po noći, izvagavši sve, spreman je da uništi. Rizikovaće sve da bi spasao od pogubljenja bezumnog maštara i vrača koji apsolutno ni za šta nije kriv!
– Od sada ćemo uvek biti zajedno – govorio mu je u snu odrpani filozof lutalica, koji se, ne zna se na koji način, stvorio na putu konjanika sa zlatnim kopljem. – Ako je tu jedan, onda će, znači, odmah biti tu i drugi! Ako spomenu mene, odmah će i tebe spomenuti! Mene, nahoče, sina nepoznatih roditelja, i tebe, sina kralja zvezdoznanca i mlinareve kćeri, lepotice Pile.
– Da, svakako ne zaboravi, spomeni mene, sina zvezdoznančevog – molio je u snu Pilat. I, dobivši u snu jamstvo klimanjem glave, potvrdan znak od prosjaka iz En-Sarada, koji je išao naporedo s njim, surovi prokurator Judeje plakao je od radosti i smejao se kroza san.
Sve je to bilo lepo, ali je tim užasnije bilo hegemonovo buđenje…
Tako se osim misli-zaključaka – da „pogubljenja nije bilo“ i da je „kukavičluk najstrašniji porok“, kao i spremnosti da se istinski založi za Ješuu – Pilatov san sastoji iz otpočinjanja „zanimljivog“ i „beskrajnog“ dijaloga sa Ješuom; Ješuine konstatacije da će od sada uvek biti zajedno; Pilatove molbe u završnici sna da ga Ješua „ne zaboravi“ i da ga „spomene“, što mu ovaj obećava, pa se Pilat smeje i plače, sve dok se ne probudi.
Kako je reč o arhetipskom snu, i najznačajnijem snu u Pilatovom životu, on spontano počinje da ga priča načelniku tajne policije, kada ovaj dođe da podnese izveštaj o ubistvu Jude i Ješuinom pokopu. Poznato je da arhetipski snovi pobuđuju numinozna osećanja i ostavljaju snažan utisak na snevača, koji potom ima potrebu da san ispriča i podeli njegov sadržaj sa drugim ljudima. Istovremeno, snevač oseća dragocenost i tajanstvenost svog sna, pa želi i da ga zadrži samo za sebe, zbog čega Pilat neće dovršiti pričanje sna. Tu je svakako prisutna i želja da ostane u svojoj ulozi i dosledan dužnosti koju obavlja, odnosno da načelniku tajne policije ne pokaže šta se nalazi ispod profesionalne „maske“ koju nosi.
Osim snažne kompenzatorne funkcije6, koja je sadržana u zaključku da pogubljenja nije bilo i otpočinjanju željenog dijaloga sa Ješuom, san ima i dublje značenje, a može se i mora posmatrati i na nivou subjekta.7 Imajući u vidu „razrešenje“ koje će uslediti u večnosti, kada će, uz intervenciju Margarite i Majstora i zalaganje Ješue, nakon dve hiljade godina, Pilat konačno stupiti na mesečevu stazu i najzad otpočeti željeni dijalog sa Ješuom, san treba posmatrati i kao anticipaciju budućih događaja. To je značajno, jer svedoči da je Majstor, sudeći po snu svog junaka, naslutio kraj romana o Pilatu i razrešenje Pilatove sudbine, da bi potom u večnosti i lično uzeo učešća i dao svoj doprinos takvom ishodu. Ujedno, san nagoveštava da u Pilatu postoji potencijal za taj suštinski iskorak, zahvaljujući čemu će u krajnjem ishodu i biti oslobođen. Kako je reč o arhetipskom snu, on pri tome ima i šire značenje i ne odnosi se samo na Pilata i njegovu pojedinačnu sudbinu, pa se to značenje mora staviti i u kontekst celog romana.
Kako bismo celovitije sagledali Pilatove snove i njihovo dubinsko-psihološko značenje, odnosno značenje na nivou subjekta, neophodno je prvo razmotriti Pilatov (ovostrani) život i svesne stavove, kao i skicirati konture njegovog psihološkog profila. To ćemo učiniti uz indirektnu pomoć njegovog prvog sna, koji je izraz nesvesnog dela Pilatove ličnosti, čime nam se otkrivaju i svesni stavovi, koji treba da budu kompenzovani putem sna, kako bi bila postignuta neophodna ravnoteža. Centralni simbol i jerušalaimskog sna, kao i onog sanjanog u večnosti jeste mesec i mesečeva staza na koju Pilat stupa i otpočinje dijalog sa Ješuom, ili pak kao u snu-mučitelju, koji mu se ponavlja u večnosti, uporno pokušava da krene ka mesecu, ali u tome ne uspeva.
Stoga je potrebno najpre razmotriti simboliku sunca i sunčeve svetlosti, ne samo zato što sunce dominira jerušalaimskim zbivanjima, već i zato što je suštinski povezano sa Pilatom, kao tipičnim „solarnim junakom“. To će nam pomoći da, između ostalog, razumemo smisao Pilatove želje da stupi na mesečevu stazu i krene ka mesecu, gde ga čeka Ješua, budući da je ta želja u samom jezgru njegovog prvog sna, kao i onog koji mu se dve hiljade godina ponavlja u večnosti.
*
Sunce je „tih dana u Jerušalaimu pržilo s nekakvom neobičnom žestinom“. Penjući se ka svom zenitu, ono prati Ješuino saslušanje, tokom kog se Ješua u dva maha zaklanja od sunca, nakon Pilatove odluke i završenog razgovora sa Kaifom „usijana lopta“ je tačno nad Pilatovom glavom, pre izricanja presude Pilat zabacuje glavu i okreće je „pravo u sunce“, a pre nego što izgovori ime pomilovanog Var-Ravana, Pilatu se čini da „jedino on sam, lica uprtog u nebo, stoji pod uspravnim zracima koji ga prže“, da bi mu se, kada kaže ime pomilovanog, učinilo da se „sunce zvonko rasprslo nad njim i preplavilo mu uši plamenom“. Sunce ne smeta jedino centurionu Pacomoru i gušterima, dok su Levi Mateju oči „upaljene od sunca i nesanice“, Hestas „pred kraj trećeg sata procesa pogubljenja“ poludi „od muva i od sunca“, a Ješuu na stubu „prži sunce“ i on „umire od njegovih opekotina“. Naspram suncu, oluja, koju šalje mesec (kao što šalje i kišu, poplavu ili potop), ubrzava pogubljenje, prekida Ješuine muke i donosi olakšanje.
Odnos ljudi prema Suncu zavisi od klimatskog područja u kome žive, pa se u krajevima s umerenom klimom smatra da biljni i životinjski svet raste zahvaljujući Suncu, dok je u zemljama vrelog podneblja, poput Judeje, Sunce neprijateljska sila, koja uništava mladice i ubija život. U vrelim područjima se misli da toplota Sunca isušuje, dok toplota Meseca vlaži, a veruje se da je svetlost Meseca blagotvorna, jer je, nasuprot sunčevoj, blaga i hladna.
U biblijskom mitu o postanju Bog je stvorio dve svetlosti (dva „vidjela“), veliku svetlost da upravlja danom i malu svetlost da upravlja noću. Sunce kao muško načelo vladar je dana, ili svesti, rada i postignuća, kao i svesnog razumevanja i odabiranja; ono je Logos. Nasuprot njemu, Luna8, mesec jeste žensko načelo, vladarka noći, nesvesnog; ona je Eros, tajanstvena privlačna sila ljubavi, moćna, sudbonosna i neshvatljiva. Plutarh kaže da su „dejstva meseca slična … magiji, saznanju i umetnosti, dok dejstva sunca kao da su izazvana fizičkom silom i nasiljem“9.
Sunce je simbol muškog načela i stvari ovoga sveta, dok duhovna svojstva ostaju uz lunarna božanstva. Obožavanje sunca je obožavanje onog što prevazilazi prirodu, što uređuje njenu haotičnu punoću i obuzdava njene sile, kako bi ispunjavale čovekove ciljeve. Muško načelo, Logos, počelo se poštovati u ličnosti Boga-Sunca, a božanska svojstva neodvojiva od čoveka – njegova sposobnost da postiže i uređuje, da formuliše, da pravi razliku i uopštava – poštovana su u solarnom junaku, koji je ubijao aždaje i time osvajao svesnost10.
U svojoj knjizi Bogovi u svakom muškarcu, jungovski orijentisana analitičarka, Džin Šinoda Bolen, pokazuje da arhetipovi koji nam saopštavaju istine o ljudskoj prirodi personifikovano mogu biti opisani kao bogovi i boginje. Ona analizira osam starogrčkih bogova (generaciju očeva – Zevsa, Posejdona i Hada i generaciju sinova – Apolona, Hermesa, Areja, Hefesta i Dionisa), naglašavajući da su svi bogovi „potencijalni obrasci u psihama svih muškaraca“, ali da su, ipak, u svakom konkretnom muškarcu „neki od ovih obrazaca pokrenuti (osnaženi i razvijeni), a drugi nisu“11.
Bulgakovljev Pontije Pilat po mnogo čemu se može poistovetiti sa bogom Apolonom, jer je ovaj bog dominantni arhetip Pilatove ličnosti. Budući da je Apolon bog Sunca, koje inače gospodari jerušalaimskim glavama Majstora i Margarite, i Pilat, kao gospodar Jerušalaima, „solarni“ je junak, usko povezan sa simbolikom sunčeve svetlosti.
Apolon je u grčkoj mitologiji po značaju odmah iza svog oca Zevsa, kao što je i Pilat u Jerušalaimu po značaju odmah iza cezara. Apolon je brat blizanac Artemide, boginje Meseca, koja ga naziva kukavicom, budući da je izbegavao borbu, a prema herojima osećao antagonizam. Takav je i Pilat pri susretu sa Ješuom i naspram odluke Sinedriona, kojoj nema hrabrosti da se suštinski suprotstavi. On otvoreno kaže Ješui da se ne nada da će ga osloboditi, imajući u vidu šta je „lutajući filozof“ govorio, dodajući da on ne deli njegovo mišljenje. Kaže mu i da nije spreman da se nađe na njegovom mestu, odnosno da rizikuje svoju karijeru ili čak život da bi zaštitio Ješuu.
Apolonov atribut su luk i strela zlatnog vrha; Pilat je „konjanik Zlatno Koplje“, kako sam sebe naziva, a tako je imenovan i u tekstu svog prvog sna. Kao što je Apolon bio poznat po brzim i nemilosrdnim kaznama, „sunčanoj“ udaljenosti i nepristupačnosti i Pilat je takav, ne samo u Bulgakovljevom, odnosno Majstorovom romanu, već i u zapisima istoričara.
Na samom početku romanesknog saslušanja Ješue, prokurator Judeje potvrđuje istorijska svedočanstva svoga vremena, kako jevrejske tako i rimske izvore, o svojoj surovosti. Isprovociran što mu se Ješua obraća sa „dobri čoveče“, Pilat naređuje batinašu Pacomoru da na kratko izvede uhapšenoga i objasni mu kako ubuduće da oslovljava prokuratora, čime potvrđuje jerušalaimska došaptavanja da je „svirepo čudovište“. Pilatu su, kao predstavniku Rima u Judeji, osnovna briga rimski interesi i zaštita cezara. On je u službi rimskog zakona i poretka, njihov predstavnik i time, pre svega i iznad svega, čovek vlasti.
Kraljevstvo boga Apolona, kao i njegovog jurušalaimskog „dvojnika“ Pilata, bili su intelekt, volja i um, jasnost i oblik, a načela: „Govori smerno!“ i „Boj se vlasti!“. U svom mračnom aspektu Apolon je osvetoljubiv i kažnjava okrutno, kakav je i Pilat prema Ješui i Judi. Kao nosioci i tumači zakona, i Apolon i Pilat su osnivači legitimnih institucija, zaduženi, između ostalog, za kažnjavanje prestupnika.
Objašnjavajući arhetip boga Sunca, Apolona, u njegovim psihološkim manifestacijama Džin Šinoda Bolen ističe da osobe kojima vlada ovaj arhetip daju prednost mišljenju a ne osećanjima, udaljenosti a ne bliskosti, objektivnom rasuđivanju a ne subjektivnoj intuiciji. Takvi ljudi su skloni mentalnoj distanciranosti od patnji drugih i nemaju kontakt sa vlastitim osećanjima. Odlikuje ih izbegavanje stvaranja čvrstih i složenih odnosa, povučeni su i izolovani od ljudi i uvek radije gledaju površinu, nego ono što leži ispod. Sve navedene odlike su karakteristične i za Pilata, kome pronicljivi Ješua, „čovek vezanih ruku“, otvoreno kaže: „Nevolja je u tome što si suviše zatvoren i što si potpuno izgubio veru u ljude. Jer, ne smemo, složićeš se i sam, svu svoju privrženost pokloniti psu. Tvoj život je oskudan, hegemone“.
Kako Bolenova objašnjava, osobe kojima dominira arhetip boga Apolona, često se u potpunosti posvećuju karijeri, dok sve ostalo zanemaruju, tako da mnogi delovi njihove ličnosti ostaju neproživljeni. Događa se da tek tokom depresije srednjeg doba ovi ljudi shvate da se bave poslom koji ne vole i da se nalaze tamo gde ne žele. Pilat svesno i neskriveno mrzi i Jerušalaim i narod koji u njemu živi, a govori i o nepovoljnosti svog položaja, lošoj dužnosti na kojoj je. Po buđenju iz svog prvog sna on kaže Marku Pacomoru da „ima lošu dužnost“ – sakaćenje vojnika, ali da je njegov sopstveni položaj „još gori“; da bi i u večnosti ponavljao da je na „lošoj dužnosti“ i da „ni na mesečini nema mira“.
Sunce prati saslušanje i pogubljenje Ješue, pa se njegovo učešće u tom procesu ne sme zanemariti i potrebno ga je simbolično tumačiti. Ono sledi dinamiku saslušanja, a u trenutku kada je u zenitu odluka o pogubljenju je definitivno doneta. Kada, recimo, želi da Ješui sugeriše odgovor, koji bi mogao ići u korist optuženog, Pilat podiže ruku, kao da se zaklanja od sunca, želeći da otkloni njegov uticaj i gospodarenje situacijom. Pilat kao „solarni junak“ presudu izriče u ime svega onoga što sunce simbolizuje i zato je izgovara „u sunce“. Tako treba razumeti i ostale manifestacije sunca u jerušalaimskim glavama.
Istovremeno, Pilat snažno želi da se povuče u zatamnjenu prostoriju i skloni od sunca, koje mu sve više smeta, iritira ga i dodatno pogoršava njegovu nesnosnu glavobolju. Ova potreba simbolizuje neophodnost introspekcije, koja je preduslov Pilatovog psihološkog razvoja. On treba da nadraste ograničenja racionalnog i logičkog uma i radi svoje celovitosti spozna pitanja srca, pa je stoga za njega izuzetno važno da oslobodi svoju emocionalnost, kapacitet za bliskost i prijemčivost. Zato je potrebno da se i metaforično skloni od sunca i njegove dominacije, odnosno da se introspektivno zagleda u sebe.
Kada, kao što to čini u svom snu, bude doneo odluku zasnovanu na ljubavi, Pilat će nadrasti poistovećenost sa arhetipom boga Apolona, koji ga je ograničavao. Odustajući od emocionalne distance, on će, istina, izgubiti zaštićenost, ali će napustiti i svoju izolovanost. Njegove odluke više neće biti podređene logici i raciju, a on će krenuti nepoznatim putem, preko granica svog dotadašnjeg sveta, odnosno stupiće na mesečevu stazu.
*
U kontekstu sagledavanja Pilata kao „solarnog junaka“, kojim dominira arhetip boga Sunca, koji ga je zarobio i čije negativne aspekte Pilat živi, mnogo je jasnija njegova težnja ka Luni i svemu što ona simbolizuje. Našavši se u životnom ćorsokaku, nezadovoljan i potpuno usamljen, često malodušno pomišljajući i na samoubistvo, Pilat ima potrebu za suštinskom promenom u sebi. On nesvesno teži unutrašnjem rastu i proširenju svoje skučene ličnosti, kao i uspostavljanju dubljih, autentičnih odnosa, što potvrđuje njegov susret sa Ješuom, kao i gledanje u mesec, koje traje satima, na kraju dana u kom je Ješua pogubljen. Poznato je da se „nesvesni činioci psihe najpre osećaju ne u pojmovima, nego se opažaju u spoljnom svetu, projicirani u neživu prirodu“12, ili se javljaju u unutrašnjem svetu, posredstvom snevnih simbola.
Kada je reč o Pilatu, on najpre satima posmatra mesec, kao simbolični izraz njegove unutrašnje, nesvesne drame, ali i onoga čemu teži i što mu je preko potrebno, da bi potom sanjao Ješuu na mesecu – Ješuu koji ne obitava nigde drugo nego u duši čoveka-Pilata.
Svaki suviše jednostran razvoj, kao npr. Pilatova preterana racionalizacija, dovodi do odsecanja od sveta unutrašnjih slika i emocija, ali se upravo na taj način i suprotnost izvlači i pokreće, jer samoregulišući organ psihe reaguje i odgovara na jednu jednostranost drugom jednostranošću. U tom kontekstu treba posmatrati prodor nesvesnih sadržaja, vizija i prisilnih pomisli u Pilatovu svest tokom Ješuinog saslušanja, kao i Pilatovo potpadanje pod hipnotički uticaj meseca, s kog ne može da skine pogled, nakon ubistva Ješue, kao i sam simbol meseca, koji dominira njegovim snovima, kako onim jerušalaimskim tako i onim koji mu se ponavlja u večnosti.
Kad isključivo racionalan put postane ćorsokak, što se pre ili kasnije uvek dogodi, a dogodilo se i Pilatu, rešenje dolazi sa strane sa koje se ne očekuje, iz nesvesnog, stvaralačkog dela ličnosti. U presudnim, a nerešivim životnim situacijama razum nikada nije dovoljan, jer je nesposoban da stvori sliku, simbol, budući da je simbol prirodna i spontana pojava, pa se ne može izmisliti. Simbol čak gubi magičnu, spasiteljsku snagu čim se prepozna njegova razrešivost, čim se pojednostavi i racionalizuje. Stoga su aktivni, živi, delotvorni simboli uvek delimično neuhvatljivi i nerazrešivi, neshvatljivi.
Zato Jung naglašava da se duševni procesi i preobražaji nikada ne smeju jasno označavati, kako se ono živo i okretno ne bi pretvorilo u statično. „Neodređeno-određeni mitologem i blistajući simbol duševni proces izražavaju tačnije, upečatljivije, potpunije i time mnogo jasnije nego najjasniji pojam“.13 Ovo se odnosi i na simbol meseca u Pilatovim snovima, pa i na širu simboliku mesečeve svetlosti u Bulgakovljevom romanu.
Pilat čezne za mesecom, odnosno za onim što je potpuno zanemario, a što mu je psihološki neophodno. Snagu te nesvesne potrebe jasno potvrđuje njegov san i sreća koja ga obuzima kada počne da se penje „mesečevim lestvama“. Jung kaže da se „pravi simbol javlja samo kada postoji potreba da se izrazi ono što misao ne može da misli, ili što se samo naslućuje ili oseća“14
Tako je Pilatova suštinska, dubinsko-psihološka potreba simbolično izražena željom da stupi na mesečevu stazu i na Luni otpočne beskrajni razgovor sa Ješuom, što rečito potvrđuje i njegov prvi, očigledno kompenzatorni san, a još više onaj koji mu se ponavlja u večnosti.
Na toj stazi Pilatu je neophodan Ješua, kao što je Majstoru na njegovom putu prema mesecu potrebna Margarita. Upravo je susret sa Ješuom pokrenuo unutrašnji proces u Pilatu, što on, nažalost, u tom trenutku nije shvatio, tačnije potisnuo je i suzbio svoju potrebu, ne prepoznajući trenutak od životne važnosti i tako propustio priliku da stupi na za sebe spasonosni put. Misleći na svoju karijeru, odnosno na ono spoljašnje, Pilat je poslao u smrt čoveka koji „apsolutno ni za šta nije kriv“ i pokazao da je kukavica, istovremeno zanemarivši i svoj unutrašnji stav i intuitivne nagoveštaje da čini sudbonosnu grešku. Time je propustio da donese odluku zasnovanu na ljubavi, koja je, kako kaže Šinoda Bolen, neophodna da bi ljudi poput Pilata nadrasli svoja ograničenja.
Ješua je dijametralno suprotan Pilatu – psihološki, socijalno, moralno. On govori i živi ono što misli, nema karijeru, ne plaši se za sebe, pa čak ni za svoj život, slobodan je; Pilat je „dobrovoljni rob socijalnog sistema“15, oprezan, sumnjičav i zapravo kukavica, uplašen za sebe i svoj položaj. Ješua i Pilat su antipodi, dve krajnosti – „fanatici“ dobra i zla; odnosno ljubavi i samilosti s jedne, i mržnje i surovosti s druge strane. Zerkalov ih posmatra kao dva otiska, fotografski pozitiv i negativ, koji se oslanjaju jedan na drugi, s tim što ovo po njegovom mišljenju važi za „jutarnjeg“ Pilata, ali ne i za Pilata koji je sreo Ješuu, razgovarao sa njim i već time doživeo bitnu promenu16.
Ali, osim kompenzatorne funkcije sna i neophodnosti da se razume na nivou objekta, odnosno kao Pilatova reakcija na pogubljenje u kom je imao značajnog udela, a koje duboko u sebi nije želeo, san se mora posmatrati i na nivou subjekta. Na tom nivou Ješua se mora shvatiti kao Pilatov aspekt, jer da nije tako, ni u romanesknoj, Pilatovoj realnosti ni u snu, svirepo čudovište, ratnik-ubica i surovi karijerista, ne bi bio uznemiren ubistvom nevinog čoveka, pa čak ni čoveka kakav je Ješua.
Na nivou subjekta, Ješua se u Pilatovom snu može tumačiti kao njegova Senka17, tj. potisnut i zanemareni aspekt. Poznato je da je Senka ljudi koji su formirali naglašeno „negativni identitet“ – svetla i pozitivna. Budući da je aktivno i svesno živeo ono što većina ljudi potiskuje u Senku, surovi, svirepi Pilat sasvim je zanemario i odbacio čovečnost, ljubav, veru u ljude. Ti sadržaji su zgusnuti u njegovoj Senci, na koju je susret sa Ješuom bacio svetlo. Ješua je oličenje onih aspekata koje je Pilat potisnuo, zanemario i isključio iz sopstvene ličnosti. Otkrivajući mu sopstveno naličje, Ješua je Pilatu ukazao na neophodni dijalog tih aspekata, a šire gledano na dijalog između principa dobra i zla, svetle i tamne strane sveta i svakog pojedinca. Da nije imao Ješuu u sebi, Pilat ga nikada ne bi „prepoznao“, pa bi on za njega ostao samo „duševni bolesnik“ s „bezumnom utopijskom propovedi“, kako je o njemu u prvi mah mislio.
Sestra bliznakinja boga Sunca, Apolona, jeste boginja Meseca, Artemida, kao što je Pilatov brat blizanac, paradoksalno, ali istinito – Ješua. I jednom i drugom je potrebno da stupe u dijalog i otpočnu raspravu o „nečemu veoma složenom i važnom“, raspravu u kojoj nijedan ne sme i ne može pobediti. Oni se ne mogu ni u čemu složiti, ali je baš zato njihov spor „zanimljiv i beskrajan“. Zato će Ješua strpljivo „čekati“ Pilata u večnosti, znajući da je dijalog obojici neophodan i da je nužan, što je znao i kada mu je u Jerušalaimu ponudio da prošetaju, kako bi s njim podelio nove misli koje mu naviru, a koje bi Pilatu mogle biti zanimljive. Susret sa Pilatom za Ješuu je bio kreativni podsticaj, što je mogao biti i za Pilata, samo da je bio spreman da prihvati Ješuu u sebi, dâ mu pravo glasa i prepusti se dijalogu. Međutim, Pilat nastavlja da se fokusira samo na spoljašnje i da zanemaruje ono unutrašnje, kako je i do tada postupao.
Kukavičluk, taj „najstrašniji porok“, sprečio je Pilata da u ovostranosti započne ponuđeni razgovor. A za proces unutrašnjeg rasta, odnosno individuacije je posebno važna hrabrost – hrabrost da se živi, da se iskusi, da se usudi, hrabrost koju u Bulgakovljevom romanu, recimo, imaju Ješua, Levi Matej, Margarita, pa i Ivan Bezdomni, a koju Majstor ne poseduje. Stoga će strah biti poguban, ne samo za Pilata već i za Majstora, jer oni koje muči strah ne mogu stupiti na mesečevu stazu, tačnije za to im je potrebna pomoć i ljubav drugog čoveka.
Naličje kukavičluka je egoizam, iza kog se, opet, na dubljem nivou krije snažan strah od smrti, pa stoga egoistični ljudi često pokušavaju da zadrže status quo, isključivo brinu za sebe i sopstvene interese, materijalisti su, zanemaruju druge i, naravno, nisu sposobni da autentično vole drugog čoveka. U krajnjoj instanci, takav stav šteti pre svega onome ko je u njegovoj vlasti, a tek potom okolini, što potvrđuje i Pilatova sudbina. Ujedno, najopasniji su upravo oni ljudi koje pokreće strah.
Stoga je posebno važno da čovek pobedi i savlada strah, odnosno svoj najveći porok – kukavičluk, koji čini da ljudi zaborave na večnost i besmrtnost, negiraju osnovne ljudske kvalitete, pasiviziraju se, čime, zapravo, ubijaju sebe. Uostalom, strah, između ostalog, rađa i tiraniju, a ukoliko čovek u ovostranosti ne pobedi smrt (strah od smrti ili pak strah od tiranina), neće je pobediti ni u večnosti – i umreće. Samo ukoliko smrt ne potčini čoveka, on će je izbeći i neće umreti.
Ova naizgled paradoksalna istina, višestruko sadržana u Bulgakovljevom romanu, rečito je ilustrovana u apokrifnoj Knjizi Tome Osporavanog, gde je izražena posredstvom jedne parabole. Komentarišući priču svojih učenika o čoveku koji sa sobom vodi živo jagnje, da bi ga kada ogladni ubio i pojeo, Isus kaže: „Svakako neće moći da ga pojede dok je živo. Prvo će morati da ga ubije, a tek zatim da ga pojede. I vi biste mogli da budete kao to jagnje, koje može da se pojede samo kada postane leš. Savladajte strah, da ne biste postali leševi. Jer, sve dokle ste živi, smrt neće moći da vas dotakne. Niko neće moći da vas pojede. Ako vas smrt pronađe žive, neće vas taknuti.“18 Ili, kako je to jezgrovito zabeleženo u Jevanđelju po Tomi: „Mrtvi neće živeti, a živi neće umreti“.
Tako je i sa likovima Bulgakovljevog romana, koji samo ukoliko tokom života nisu umrli, ostaju da žive i u večnosti, odnosno zaslužuju besmrtnost ukoliko su uspeli da u svom prolaznom životu makar naslute, ako ne i da u većoj meri žive, ono večno. Pri tome, kao što znamo iz Bulgakovljevog romana, nikakvi izgovori i okolnosti se ne uzimaju kao olakšavajuće. Time se negira ideja o besmrtnosti duše, odnosno ukazuje da i telo i duša mogu biti uništeni (što potvrđuje onostrana sudbina Berlioza19), jer samo oni koji su u ovostranosti „živi“ ne umiru i ne mogu biti „mrtvi“.
Da i u Pilatu postoji potencijal da prevaziđe svoj kukavičluk, izađe iz sebičnosti i zavoli drugog čoveka, svedoči njegov san u kom je spreman da sebe žrtvuje zarad Ješue, odnosno da izabere onu opciju koju je u realnosti svesno odbacio. Zahvaljujući tom potencijalu i upornosti koju će pokazati u večnosti, težeći ostvarenju tog cilja, Pilat će konačno biti oslobođen i „spasen“.
U snu Pilat potvrđuje Ješuinu misao o kukavičluku kao najstrašnijem poroku, čime se unutrašnjem stavu prema sebi i svetu, a ne nekom konkretnom, spoljašnjem (zlo)delu daje ključno mesto na etičkoj i moralnoj lestvici. Opet je akcenat na unutrašnjem, a ne na spoljašnjem, na onome što pre svega zanima Ješuu i Volanda, kao nosioce metafizičkih kvaliteta20.
Pilatova krivica je u tome što je odbio dijalog sa Ješuom, a to će potvrditi i priroda njegove kazne u večnosti, što je pre svega u sebi metaforično ubio Ješuu, a ne toliko što je to učinio u realnosti. Tačnije, samo je Pilatovo ubistvo Ješue u sebi moglo dovesti do ubistva Ješue i u realnosti. Zato će, između ostalog, za njega u snu biti važno da pogubljenja nije bilo. Samo ukoliko spase Ješuu u sebi, Pilat može biti spasen u večnosti, kada za to dođe vreme.
Zato se u snu na misao o kukavičluku nadovezuje ona da pogubljenja nije bilo. To je posebno bitno pri tumačenju sna na nivou subjekta. Jer, ako Pilat ne uspe da oživi Ješuin aspekt u sebi, dijalog će biti nemoguć, pa će Pilat večno ostati invalidan, zarobljen u svojoj jednostranosti, isključivosti i nesreći, bez mogućnosti da postane celovita i potpuna ličnost, pa neće moći ni da bude spasen, oslobođen.
Misao da pogubljenja nije bilo analogna je čuvenoj Volandovoj tvrdnji da rukopisi ne gore!21 U oba slučaja je reč o arhetipskim, autentičnim, nematerijalnim vrednostima, koje su neuništive. One se ne mogu ubiti, budući da večno žive u ljudskoj psihi i čekaju povoljan trenutak da budu iznova uobličene i ispoljene. Tačnije, ubistvo je moguće na spoljašnjem, ovozemaljskom, materijalnom planu, ali ne i u sferi duhovnih, večnih, arhetipskih kvaliteta. Majstorov roman je zaista izgoreo, kao što je i Ješua surovo pogubljen, ali i Ješuine ideje i roman koji ih iznova otkriva i ovaploćuje su živi, jer je reč o arhetipskim, neuništivim sadržajima. Njih čovek nosi u sebi, ne kao nešto spoljašnje i dato, već kao unutrašnje i zadato, što se uvek iznova mora otkriti, tačnije pronaći u sebi i potom ispoljiti, otelotvoriti. Upravo je to Majstor učinio, pa je njegov roman, koji ne može izgoreti, najbolji ovostrani dokaz da Ješua, uprkos svemu, ipak nije pogubljen.
Istina arhetipskog kvaliteta, koju čovek jednom otkrije i osvesti, a posebno kada je proživi, ostaje večno i neuništivo u njemu. Uz to je i sama situacija u kojoj se Ješua našao, suočen sa Pilatom, arhetipska, što potvrđuje njeno ponavljanje, „večno vraćanje“, o čemu svedoči ne samo sudbina Majstora već i samog Mihaila Bulgakova. Naravno, ponavljanje nikad nije identično, već samo sledi arhetipsku matricu, tačnije praobrazac, ispoljavajući se uvek u novom, drugačijem, individualnom i osobenom vidu, u bezbrojnim varijacijama i „obradama“, uslovljenim kontekstom, akterima, vremenom i prostorom u kom se dati arhetip ispoljava.
Slično je i sa ljudskim postupcima, koji su takođe neuništivi. Kada se neka životna mogućnost pretvori u stvarnost, kada se nešto učini – to je učinjeno zauvek, za čitavu večnost. Događaj je neizbrisivo sačuvan u prošlosti i ne može se poništiti. To Voland dobro zna i po tom zakonu sudi. Ma koliko čovek bio sklon da krivicu i odgovornost pripiše spoljašnjim okolnostima, nikada ne može biti ispoljeno i učinjeno ono čega prethodno nije bilo u samom čoveku.
U završnici Pilatovog prvog sna istaknuto je da će on i Ješua uvek biti zajedno, pa kada bude pominjan jedan biće pomenut i drugi. Time se, smatra Zerkalov22, ne aludira na jevanđelja, već na bogosluženje, odnosno na hrišćansku molitvu Simvol vere u kojoj se sudija zaista pominje odmah nakon osuđenog.23 Ali, osim ove, ipak, spoljašnje aluzije, ovde je najpre reč o dubinsko-psihološkoj (arhetipskoj) i metafizičkoj realnosti, gde su Ješua i Pilat i zauvek, ali i oduvek zajedno. Spor koji oni vode – o dobru i zlu, o ljudskoj prirodi, o Bogu i istini, o vlasti i pojedincu jeste večan, vanvremenski i ne može se nikada okončati.
Posebno je važna Pilatova molba upućena Ješui na kraju sna – da ga ne zaboravi i da ga spomene. Ješuino obećanje donosi ogromnu sreću Pilatu, jer je ono jemstvo njegovog budućeg spasenja. Ješua će se u odgovarajućem trenutku setiti Pilata, spomenuti ga i pomoći mu da nakon „večnih muka“ najzad stupi na mesečevu stazu, baš kako mu je obećao u završnici njegovog jerušalaimskog sna.
*
Dok ne stupi na mesečevu stazu i ne otpočne beskrajni dijalog sa Ješuom, Pilat će dve hiljade godina provesti u večnosti, uglavnom spavajući, osim kada je pun mesec, jer će ga tada mučiti nesanica. Ali, njegovo spavanje su Tantalove muke, jer mu se neprestano ponavlja isti san.
Kada spava, onda vidi jedno te isto: mesečev put, i hoće da krene njime i da razgovara sa uhapšenim Ha-Norcijem, jer, kako on tvrdi, nešto nije dorekao onda, davno, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana. Ali avaj, on zbog nečeg ne uspeva da izađe na taj put, i niko mu ne dolazi. Te tada on, a šta mu drugo i ostaje, mora da razgovara sam sa sobom. Uostalom, potrebna je i nekakva raznovrsnost – pa on svome govoru o mesecu često dodaje i to da najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu. On tvrdi da bi rado menjao svoju sudbinu za sudbinu odrpane lutalice Levija Mateja.
Ovaj san je komplementaran jerušalaimskom, s tim što više nije reč o kompenzatornom snu, već o snu-mučitelju. Nalik Tantalu, i Pilat je bio pozvan za svojevrsnu, Ješuinu „trpezu“, ali je taj poziv prokockao. Zbog toga će mu „čitavu večnost“ pred očima biti ono za čim čezne, ali što ne može da dosegne. Ostajaće duhovno gladan i žedan, nemoćan, a njegova postojana i neuništiva želja biće neutažena. Tako Ješua i u večnosti, kao svojevremeno u Jerušalaimu, „nehotice predstavlja Pilatovog dželata“. I u jednom i drugom slučaju, on će, svojom intervencijom, otkloniti Pilatove muke – kako ovostranu tako i onostranu „glavobolju“. Uostalom, već je Fridin24 primer pokazao da muke ne moraju trajati večno, ako su praćene ispaštanjem, odnosno da ono što čoveka muči, istovremeno može i da ga uči. Svesno proživljena patnja ima iskupljujuće dejstvo, i na prošlost i na budućnost, ne samo pojedinca već i čovečanstva, čime dolazi do svojevrsnog, nevidljivog dejstva iz onostranosti (ili, jungovski rečeno, iz kolektivnog nesvesnog).
Zanimljivo je da ovde Bulgakov snu, uz nesanicu, daje ulogu večnog mučitelja – snažnog, efikasnog i očigledno dovoljno strašnog. Snovi su psihološka realnost, a unutrašnja, psihološka patnja je najteža i najveća. Nakon smrti i „strašnog suda“ Pilat je osuđen na „strašan san“.
Jedino pravo i moguće rešenje za Pilata – jeste stupanje na mesečevu stazu i otpočinjanje dijaloga sa Ješuom. Nakon što je to propustio da učini u ovostranosti, u onostranosti će morati da pređe mukotrpan i dugotrajan put, kako bi ispravio i nadoknadio svoj sudbonosni propust.
Pilata muči već samo podsećanje da Ješua postoji, da mu je potreban, a da ne može da ga dosegne. Ali, on mora biti podsećan na taj aspekt svoje prirode sve dok ga ne postane svestan, tako da ga više ne može prenebregnuti, potisnuti, zaboraviti ili ubiti u sebi. Tek kada Ješua postane njegov stalni pratilac Pilat će biti slobodan i dosegnuti cilj kome teži – uspešno sjedinjenje suprotnosti, punoću svoje prirode, odnosno „Ješuino carstvo“. A Ješua je, mada veoma udaljen, ipak dostižan. Istina, za taj susret Pilatu će biti potrebna mala večnost, odnosno dve hiljade godina ili dvanaest hiljada luna, kao i ogromna želja i upornost, čime Bulgakov metaforično nagoveštava koliko je taj proces težak i mukotrpan.
Jung naglašava da psiha prirodno traži sazrevanje, a neizvršenje tog zadatka doživljava se kao duboko osećanje krivice. Jedino kroz suodnos sa Ješuom, Pilat može postati potpun i celovit, odnosno uspešno izgraditi svoju ličnost i osloboditi se svoje „krivice“.
B. M. Sarnov primećuje da Pilat nije kažnjen zato što je ubio Ješuu, već što je učinio ono što, ostajući sam sa sobom, nije želeo da učini. Pilat ne bi bio kriv da je presudu doneo iz sebe, po svojoj savesti i svom poimanju časti. Ali, on podleže višem sudu jer je to učinio protiv sebe, svoje volje i želje, a iz kukavičluka i unutrašnje neslobode25 (čime je njegova krivica srodna Majstorovoj, ili pak na drugi način, Fridinoj).
Formulišući koncepciju ličnosti u Majstoru i Margariti M. B. Koltunova ističe da je čovek odgovoran pre svega pred samim sobom za izbor koji je načinio. Odgovornost počinje u trenutku saznanja istine, a istina je, smatra ova autorka, u tome da je čovek besmrtan i stoga dužan da bude potpuno oslobođen straha, laži i žudnje za vlašću nad sebi jednakima.26
Zato je ponovni susret „sunčevog junaka“ Pilata i Ješue neophodan. Ipak, Ješuu ovde ne smemo izjednačiti sa „mesečevim junakom“, uprkos tome što on Pilata „čeka“ na mesecu, pa su neki interpretatori govorili o neposrednoj vezi Ješue i meseca, smatrajući mesec njegovim delimičnim zamenikom, a potom i mestom Ješuinog boravka. Istina je da se može uspostaviti mitološka veza između Hrista i meseca, odnosno da je po svojim opštim odlikama Hrist tipičan sin Lune-Majke27, kao i da nedvosmisleno poseduje suštinske odlike Boga-Meseca. Ali, upravo se u razgovoru Berlioza i Ivana Bezdomnog, na samom početku romana, Bulgakov ironično osvrće na takve interpretacije priče o Isusu. Uz to, Ješuino carstvo je carstvo svetlosti, koju su neki, opet pogrešno, poistovećivali sa suncem. Međutim, ovde je reč o svetlosti koju ne treba izjednačavati sa „videlima“ ovoga sveta, bilo sa Mesecom, bilo sa Suncem, koji su samo svetlosne epifanije, poput zvezda, munja, vatre, kristala. Ješuino carstvo je carstvo nebeske, božanske svetlosti, a ne ovostrane, bilo sunčeve, bilo mesečeve svetlosti i njegova simbolika se razlikuje od simbolike sunca i meseca.
U Bulgakovljevom romanu, kao i u brojnim religijama, svetlost je najadekvatnije otkrovenje božanstva, njegov vidljivi karakter, energija u kojoj se bog saopštava i otkriva. Ona je po prirodi svojstvena bogu i postoji izvan vremena i prostora; to je božanska svetlost koja se ne gasi. Takva svetlost jeste i jedna od Isusovih epifanija, prisutna u koncepciji Isusa kao neizrecive svetlosti, „Sina Svetlosti“.
Svetlost je znak otkrivanja krajnje realnosti, čistog bivstva, koje se spoznaje, pre svega, kroz doživljaj čiste svetlosti. To je ono što je Ješua postigao i zbog čega je njegovo carstvo – carstvo svetlosti i istine.
Istina nije ni večna, ni data, već zadata. Stoga Jung kaže da što je neka istina „večnija“, ona je nedelotvornija i bezvrednija, jer više ništa ne kaže, jer je očigledna. „Najlepša istina ništa ne koristi – kao što istorija hiljadostruko pokazuje – ako ona nije postala prirodno unutrašnje iskustvo pojedinca“28. Zato se istina mora uvek iznova oblikovati; ona je trajna samo kada se nanovo posvedoči novim slikama, novim jezikom; kao novo vino, koje se drži u novim mehovima. Taj zadatak postavljen je pred svakog pojedinca, jer istinu nije dovoljno znati, već ju je neophodno iskusiti. Pri tome je važno, posebno kada je reč o Bulgakovljevom romanu, da ono fizičko, racionalno i spoljašnje nije jedini kriterijum istine, jer postoje i duševne, unutrašnje istine i činjenice, na kojima Ješua posebno insistira.
U Tibetanskoj knjizi mrtvih Svetlost se naziva Čista Istina, ona je „sjajna, jasna, blistava, veličanstvena i zastrašujuća po bleštavilu“. To je carstvo o kome Ješua govori da će doći, a koje je za njega i došlo, u koje je on prešao – carstvo istine i pravednosti, u kome uopšte nije potrebna nikakva vlast. Zato se carstvo svetlosti ne može doslovno shvatiti ni kao mesto Ješuine vlasti, jer je ovde reč o unutrašnjem iskustvu čoveka, a ne o fizički datom ili zadatom mestu. Tako svetlost označava zračenje sopstvene, istinske prirode. Za indijsku misao Svetlost je transcendiranje profanog, uslovljenog sveta i stupanje u drugu ravan egzistencije, u ravan čistog bivstva, božanskog, najvišeg saznanja i apsolutne slobode.
Indijska Ćhandogja Upanišada (III: 13, 7) kaže da „svetlost koja sija iznad ovog Neba, iznad svega, u najvišim svetovima nad kojima nema viših, uistinu (je) ista ona svetlost koja sija u unutrašnjosti čoveka“.29 Čovek otkriva unutrašnju Svetlost kad postane svestan svog Sopstva, svoje istine, kad prodre u samu suštinu života i, konačno, kada umre. Dosegnuti svetlost znači stići u središte, dosegnuti Sopstvo, središnji arhetip koji obuhvata i svestan i nesvestan deo ličnosti.
U Bulgakovljevom romanu to se simbolično postiže na mesecu, koji obezbeđuje „blagotvorno prisustvo“, „neophodno za rast“30. Reč je o unutrašnjem rastu, za koji je Majstoru neophodna Margarita, a Pilatu Ješua. Mesec je u ovim slučajevima simbol nesvesnog, „moć rasta“ i plodnosti, mesto susreta sa onim što nam nedostaje da budemo celoviti, bila to žena (Margarita, kada je reč o Majstoru), princip dobra („dobri čovek“ Ješua, kada je reč o „surovom čudovištu“ Pilatu) ili pak kada je reč o Ješui, to je na jednoj ravni dijalog čoveka Ješue sa Pilatom, a na drugoj „boga“ Ješue sa Volandom.
Važno je naglasiti da Pilatov iskorak, odnosno promena koja u njemu nastupa, ne znači da će Pilat postati dobar, niti da će početi aktivno i dominantno da živi svoj „ješuovski“ aspekt. On ostaje ono što jeste, ali je sada spreman da opazi dobro, prizna ga, uvaži i čak stupi u dijalog sa njim, nasuprot prethodnom stavu, kada je ne samo odbio dijalog sa Ješuom već ga je ućutkao i osudio na smrt. Bulgakov ne želi da negira, ukine ili neutrališe Pilata, na šta jasno ukazuju Pilatov san, konačno rešenje njegove sudbine, kao i celina romana i odnos autora prema Volandu, odnosno uloga i pozicija koja je u romanu data „knezu tame“ i zlu.
Svako treba da bude ono što jeste i da živi u skladu sa svojom prirodom, ali i da dozvoli svojoj suprotnosti da ravnopravno postoji i slobodno živi sebe, a ne da je negira ili ubija. To je neophodno za celovitost i višedimenzionalnost, kako pojedinca tako i sveta u celini. Za takvim rešenjem Bulgakov je i intimno vapio, ne negirajući vlast i njena prava, ali želeći da i njemu, kao oprečnom principu, stavu, odnosno (o)poziciji, bude dozvoljeno da postoji i živi autentičnost svoje prirode, da radi i realizuje sebe, a ne da bude proganjan, negiran, osujećivan i ubijan. Kao što Ješua i Majstor stradaju zbog svojih ideja – prvi zbog antropoloških i šire gledano filozofskih, drugi zbog umetničkih – i Bulgakov je stradao zbog svojih ideja, pre svega ideoloških, odnosno političkih, a potom i moralnih, umetničkih, filozofskih.
Preko meseca, odnosno njegovim posredstvom, može se ostvariti komunikacija i sa Volandom (što čine Margarita i Majstor), i sa Ješuom (što čini Pilat). Mesec i mesečina upotpunjuju „atmosferu susreta s večnošću, konačnih odluka i presudnih saznanja“31. Time je mesec u Bulgakovljevom romanu usko povezan i sa jednim i sa drugim „carstvom“, odnosno i sa svetlošću, i sa tamom, senkom.
*
Po sopstvenim rečima, Majstor je napisao roman o Pilatu, a ne o Ješui. Njega je, dakle, mučio Pilat, priroda i dalja sudbina čoveka koji je ubio Ješuu – filozofa sa mirnom propovedi, koji je verovao u ljude i princip dobra, i koji nikome, ni za šta nije bio kriv. Ješua, čiji dar ljudi nisu mogli da prihvate i zbog kojeg su ga čak pogubili, Majstoru je bio jasan; ali, takav čovek je mučio Pilata.
Ješua u svetu i ljudima ume da vidi i prepozna princip dobra, kao i da insistira na tom aspektu ljudske psihe, s kojim se lično potpuno identifikovao. Pilat u svetu i ljudima vidi samo zlo, živeći svoju najtamniju i najnegativniju egzistencijalnu mogućnost.
Ali, zahvaljujući susretu sa Ješuom, zli Pilat je uspeo da nasluti dobro, pre svega u sebi samom, a potom i oko sebe, i napravi ogroman iskorak, prvo konstantno žudeći za dijalogom sa oprečnim principom – principom dobra, da bi potom konačno u taj dijalog i stupio. U tome je snaga i veličina Pilatovog sna i njegove sudbine predočene u Majstorovom, odnosno Bulgakovljevom romanu.
Ješua i Pilat suprotnim putevima dolaze do istog – do samoostvarenja i celovitosti. To, uostalom, i nije tako čudno budući da se preobražaj može postići i „silaznim putem“, kao što mesec, Pilatov opsesivni simbol, u svom crnom vidu stiže do podzemlja. Ester Harding podseća da su „mistici svih vremena priznavali da se preobražaj može dovršiti silaznim putem, dok smo mi, s našom zapadnjačkom filozofijom o napretku i našim sve jačim nadzorom nad životom preko racionalističkih nauka, izgubili tu istinu iz vida. Gnostici su, na primer, govorili: ’Penjati se ili silaziti, izlazi na isto’, a Vilijam Blejk je pisao da je od male važnosti kreće li čovek dobrim ili lošim putem, pod uslovom da iskreno ide njime, i to do kraja, jer oba će ga puta odvesti cilju“32.
Zato Jung naglašava da je čoveku nekada potrebna njegova krucijalna krivica, bez koje ne bi nikada dostigao svoju celovitost.33 Postoji sudbina koju čovek ponekad mora da preuzme na sebe, u interesu svog kasnijeg razvoja. Tada čovek, recimo, čini nešto zaista loše, ali time doživljava i lošu savest, što potom postaje veoma dobro za njega. Neki ljudi moraju da (do)žive i podnesu zlo i njegovu moć, jer ih, možda, samo taj krupni doživljaj može podstaći da postanu zreliji.
Stoga i put mesečevog srpa, koji vodi naniže, može dovesti do preobražaja ličnosti i istinskog preporoda jedinke, za šta je Pilat u Bulgakovljevom romanu očiti primer. Tako mesec predstavlja i „veliko načelo preobražaja najnižih stvari. Ono što je mračno, hladno i vlažno, ono što izmiče dnevnoj svetlosti i razjašnjujućem mišljenju čoveka sadrži, isto tako, i tajnu života“.34 Ujedno, mesec predstavlja i potčinjenost unutrašnjem zakonu promene, potčinjenost na koju je „pristao“ ne samo Pilat, već su pristali i Margarita, Majstor, Ivan Bezdomni.
Zato se i pas Banga, koji se pojavljuje u Pilatovom jerušalaimskom snu može tumačiti na nivou objekta, budući da je pas jedino biće kome je Pilat privržen, ali i na nivou subjekta, kao Pilatov aspekt. U snu Banga odlazi sa Pilatom ka mesecu i prati ga dok razgovara sa Ješuom.
U ovom kontekstu je važna veza između psa i tamne strane meseca, naglašena u antici predstavom Hekate – simbola meseca koji opada, odnosno Crnog Meseca, koja je u ranoj fazi mita bila troglavi Mesečev Pas i nazivana „troglavom Hekatom“. I u Egiptu je boginja Meseca, Izida, predstavljana kako jaše na jednom psu, a pas Anubis je njen pomoćnik prilikom sakupljanja Ozirisovih udova. Sa druge strane, i Artemida, kao boginja rađanja i Mesečev srp, odnosno mesec koji raste, povezana je sa psima. Stoga je razumljivo da je pas čest simbol meseca.
Naravno, pas je i poznati čuvar Hada, simbol smrti, ali i vođa duše u podzemni svet. U alhemijskoj simbolici on najavljuje početak preobražaja; psi su atributi Asklepija, a lekar je skriveni nosilac nekog duhovnog bića, odnosno duh u skrivenom obliku.
Razumljivo je da Banga kao pas teži ka mesecu, koji mu je suštinski blizak i čiji je on sâm simbol, ali je shvatljiva i težnja Bange ka mesecu kao Pilatovog aspekta, povezanog sa tamnom stranom meseca. Upravo je to onaj aspekt koji će ga „silaznim“, „podzemnim“ putem dovesti do preobražaja. Zato je pas i potreban i neophodan pratilac Pilata, signal da će njegov put biti uspešno okončan, ali i simbol koji upućuje da će Pilatova tamna strana uvek ostati sa njim, kao stalni i verni pratilac, prisutan tokom dijaloga sa Ješuom.
Sa druge strane, Ješua je još tokom saslušanja spreman i otvoren za dijalog sa Pilatom, budući da je izgrađena, celovita i samosvesna ličnost, koja autentično živi svoju prirodu. Prepoznajući u Pilatu sopstvenu suprotnost, Ješui je on intrigantan i želi da ga bolje upozna, pa mu zato i predlaže šetnju i razgovor. Pri tome je veoma važno da je u Majstorovom, odnosno Bulgakovljevom romanu, Ješua u jerušalaimskoj liniji nedvosmisleno i isključivo čovek, bez bilo kakve aluzije na božansko poreklo ili božanski aspekt njegove prirode, uprkos širokom i nedvosmislenom aluzivnom spektru koji ga povezuje sa Hristom (odnosno sa Bogom, što će nedvosmisleno biti ispoljeno u večnosti). Pilat, dakle, u Jerušalaimu ne negira i ne odbacuje Boga, već čoveka, tačnije dobro u čoveku i ideju dobra. Sa druge strane, predstavljanje Jušue na Zemlji isključivo kao čoveka potvrđuje da ne moramo biti bogovi, da bismo voleli drugog čoveka ili verovali u ljude.
Insistiranjem na Ješuinoj ljudskoj prirodi Majstor ističe da se i dobro nalazi u čoveku, odnosno da je deo ljudske prirode, pa ga ne treba očekivati i moliti od Boga, kao što Bulgakov ističe da za činjenje zla nije potreban đavo, jer je zlo, takođe, deo ljudske prirode, pa je stoga u Moskvi sveprisutno, kako pre tako i nakon Volandove posete.
Ješua će postati „Bog“, odnosno u večnosti će dospeti u carstvo svetlosti i postati njegov simbol, zahvaljujući svojim ljudskim kvalitetima i postignutoj celovitosti, odnosno izgradnji sopstvene ličnosti i pronalasku sopstvenog puta, do kog je došao „sâm“, „svojom glavom“, srcem, rečima i delima, a ne, recimo, rođenjem, nasleđem ili time što je sledio tuđi put. On akcenat stavlja na ono unutrašnje, a ne spoljašnje, i to unutrašnje razvija i neguje. Snaga Ješuine ličnosti je nesumnjiva, jer on ne samo da je uspeo da očara bivšeg carinika Levi Mateja, već i Pilata, koji će postati njegov poštovalac.
Odricanjem od božansko-religioznog osmišljavanja lika Ješue, a time i od misterije njegovog doslovnog vaskrsenja iz mrtvih, ukazuje se na psihološki smisao i značenje Ješuine ličnosti i života, odnosno na njihovu univerzalnost, a time i na moguće unutrašnje, subjektivno otelotvorenje Ješue i njegovo vaskrsnuće u čoveku, čak i kada je reč o „svirepom čudovištu“ kakav je Pontije Pilat.
Ješua je bio svestan suprotnosti, ali je uspeo da ih podnese i da ih pomiri u sebi. Kako Jung primećuje, „svaka suprotnost je božja suprotnost, te zato čovek time mora da se optereti, a time što on to čini, bog ga je zaposeo svojom suprotnošću, tj. bog se inkarnirao“. Zato, dodaje Jung, „neminovni rezultat hrišćanske psihologije treba da znači izbavljenje“; jer upravo postajanje svesnim suprotnosti, ma koliko to saznanje u trenutku bilo bolno, sobom donosi „neposredno osećanje izbavljenosti“.35
Komentarišući deo molitve Oče naš, u kom se kaže „i oslobodi nas zla“, Jung primećuje da izgleda „u principu nije u nameri Boga da čoveka poštedi konflikta, a time i zla“36, pa ga stoga za to moramo moliti. Sa psihološkog stanovišta, to je i razumljivo, jer su i konflikti i zlo korisni čoveku, a suprotnosti neiskorenljivi i neminovni uslovi našeg duševnog postojanja. Bez suočavanja sa njima ne može se nikada postići viši nivo svesti, niti unutrašnji rast. Kriza je neophodan preduslov postajanja svesnim i čuva čoveka od statičnosti, zastoja i stagnacije. Zato „zlo isto tako želi da bude uzeto u obzir kao i dobro; jer dobro i zlo napokon nisu ništa drugo do idealni produžeci i apstrakcije postojanja, koje zajedno spadaju u svetlo-tamne pojave života“37.
Prepoznajući u Ješui dobro i naslutivši da je on i njegov sopstveni aspekt, sa kojim bi zaista trebalo da stupi u dijalog, Pilat se suočava sa suprotnošću i konfliktom u sebi, jer nije samo zlo, već je i dobro deo ljudske, pa i Pilatove prirode. „Zlo“ tako počinje da opaža „dobro“, čime dolazi do velikog, suštinskog iskoraka. Samo dijalog i međusobno uvažavanje ovih suprotnosti dovodi do ravnoteže i celovitosti, što pokazuje situacija u večnosti, odnosno na metafizičkoj ravni, oličena u prirodi odnosa između Ješue i Volanda kao jedinstva suprotnosti, koje jedna bez druge ne postoje. To je model i uzor kome i čovek, u ovostranosti, treba da teži.
Zato Pilatovi snovi, kao i sudbina koju su nagovestili i pripremili, imaju i širi, opšti značaj. Arhetipski san, posebno sa mitološkom simbolikom, u prvom redu se odnosi na snevača, ali uvek izražava da je njegov problem istovremeno i problem drugih ljudi, da ima i kolektivni, opšteljudski smisao. Individualni konflikti su uvek povezani sa problemom vremena, pa je ono što nedostaje Pilatu potrebno i njegovom okruženju, čoveku toga vremena. Ujedno, to je potrebno i vremenu u kom se Pilatov problem iznova aktualizuje, tim pre što se sada rešava i Pilatova konačna sudbina. To je, naravno, vreme u kom Majstor piše svoj roman, vreme u kom stvara Bulgakov, i najzad, naše vreme, u kom je interesovanje za Majstora i Margaritu ogromno i već nekoliko decenija ne jenjava.
Budući da čovek na zemlji ima gotovo božansku moć, neophodno je da svaki pojedinac, a pre svega „ovostrani gospodari života i smrti“, odnosno ljudi na vlasti, upoznaju prirodu Boga, „onostrane sile“ van vremena i prostora. Spoznajom metafizičkog ustrojstva sveta, oni će bolje razumeti i sebe, i svet kojim vladaju ili makar misle da vladaju. Tačnije, oni treba da spoznaju sebi blizak, tamni aspekt Boga i njegov odnos prema svetloj strani, dobru. Dozvoljavajući i svojim oponentima da ravnopravno postoje i da slobodno žive i rade, umesto da ih doživljavaju kao neprijatelje, proganjaju, ućutkuju i ubijaju, napraviće suštinski iskorak i učiniti dobro za život, svet, ali i sebe same.
Kao umetnik, Majstor je dominantno bio usredsređen na problem odnosa vlasti i samosvojnog pojedinca, tačnije na raznovrsne aspekte ove teme – od političkih, etičkih, filozofskih, religioznih, do psiholoških. Ova tema je u velikoj meri zaokupljala i Bulgakova. I jedan i drugi su kao žrtve vlasti odlično poznavali i lice i naličje tog problema i njegove raznovrsne aspekte. Ali, i Majstor i Bulgakov su, putem svojih umetničkih ostvarenja, ne samo oprostili svojim dželatima već su verovali da je dijalog oprečnih principa i uverenja moguć i neophodan. Time su ukazali da postoje mogućnosti i načini da se preko zla dosegne dobro.
Stoga se može reći da je kod Bulgakova ne samo Ješua heroj već je to na svoj način i Pontije Pilat, a njegov suštinski preobražaj je deo Bulgakovljeve poruke. Preduslov za takvu transformaciju je da u drugom čoveku, čak i kad ga doživljavamo kao neprijatelja, vidimo čoveka, što Ješua redovno čini, smatrajući da postoje samo dobri ljudi, tačnije ili dobri ili nesrećni, budući da je zao čovek samo duboko nesrećan čovek. Ovaj pogled svedoči da Ješua dublje prodire u ljudsku dušu, ne sagledavajući samo ono spolja, već i ono što je unutra. Zahvaljujući susretu sa Ješuom, i Pontiju Pilatu je uspelo da u drugom čoveku sagleda ljudsko biće, a ne isključivo neprijatelja koji ga ugrožava i „svirepo čudovište“ nalik sebi. U krajnjem ishodu, ta probuđena ljudskost Pilata je preobrazila i spasila.
Na taj način Bulgakov nam je saopštio dobru vest – da čak i Pontije Pilat može dosegnuti samoostvarenje, celovitost i punoću bića, a ne samo Ješua, koji je dve hiljade godina bio, a i kod Bulgakova ostao, simbol takvog postignuća. Time roman Majstor i Margarita predstavlja čin inicijacije i za čitaoca, odnosno podsticaj da, između ostalog, prevaziđe pojednostavljenu, crno-belu sliku o dobru i zlu i sagleda odnos ovih principa na nov, plodotvorniji način. Bulgakov je znao da savremenom čoveku nije toliko teško da (po)veruje u Boga, pa čak ni u đavola, koliko mu je teško da veruje u čoveka i bolju ljudsku mogućnost, pa nas je ovim romanom, kao i celokupnim stvaralaštvom, pozvao da, uprkos svemu, i mi u njih (po)verujemo.
Publikovano u: Istočnik, Beograd, godina XXI, broj 81-82, 2012, str. 113-137.
Olivera Žižović
