Nemam u sebi rečini sliku, ni zvuk prazno zveči telokoje navlačimposle buđenja nemam ni misaosamo pačvorktuđihkoje kupim u hodu Vežbam pogrešne partitureglancamdo punog sjajadeo iznad površine a dno je prekrivenoalgama i sluzi Ne služim na časttvorcu i pomoćnicima materijal je bio dobarali se građevina opasno krivi kao da će da […]

Kad zavesa leluja na prozorui senke oštro i koso presecajuprazan prostor kad preveliki džemperza po kućinije okačen u hodnikua u ormaru vise prazne vešalicei zaboravljena kesica lavande kad možeš rukomda dodirneščestice prašine što se provlačekroz zrak svetla Znaš sigurno da si mrtav Aleksandra Leković

Ležim u polumrakučekam grubi zvuk alarma koji me izvlačiiz topline kreveta i  polusna san je polusmrttako je govorila moja prababa i ja svaku noćbežimu svoju malubezbednu imitaciju smrtiiz koje se budimpred zoru i onda ležim u polumrakuosluškujem…čekam… pitam se… na kom se kontu knjižesva trpljenja i moranjakoja nosimobez prigovora i roptanja? […]

Izdaju me i materijal i delovi prvo leđa desno rame sad ovo drugo koje nosi veću težinu izgleda da su ramena ta na koje je spalo da podnesu  pritisak i teret da izdrže grč koji kreće iz stomaka i glave koji drži telo da ne sklizne na pod kao bezoblična […]

Beležim na spisakjoš jedan maliminus ovog jutra što je mirisalona letnji pljusaki iznenadnu svežinu ali bez vazduha u mojim plućima što dišu plitko i gutajumale zalogajevremena bezuspešno pokušavajućida se oduprutežinii umorudok sklanjam pogled od bele pilule na stolušto nudiutehui poraz Aleksandra Leković

U mom kraju miriše nagorelo drvo pečeno kestenje i još nešto i dvorišta se ne menjaju već godinama samo su tri belgijska ovčara u kući na uglu porasla i ne proturaju kroz ogradu njuške da ih mazim u mom kraju asfalt je zakrpljen pravolinijski i preko njega padaju senke ruža […]

Čije su to ruke čije telo čija glava čiji je život 5 dana u nedelji od 8 do 3 i malo posle čije su misli o smislu i besmislu užasima svakodnevnice i beskonačnosti kao da to nije isto podjednako otporno i nepromenljivo u svom trajanju kao što si i ti […]

Stajem na krajdugačkog redaiza svih tih ljudi što imaju životei vremekojim ispunjavaju mehure  u kojima lebde pokušavajući da se ispravezauzmu stavpokažuda još uvek mogu dok plutajumeđu  stvarima koje su im strane kao i oni njima a ne znaju da će naići vetar i oduvati ihkao  maslačakkoji su ostavili kad su se igraliu školskom dvorištua isčupali su ga tek minut pre  Aleksandra Leković

Lice uspešno menjam tankim slojevima pudera i boje i telo sa uspehom zaklanjam krojenim platnima mekim marama ali hod hod me odaje povijena leđa grč u ramenu taj prokleti govor tela što izmiče kontroli dok vreme i život nanose slojeve prave kalup po kome se oblikuje  i krivi  ovo telo  […]

Moram da naučim da ponovo razvrstam vreme po policama obaveze po fiokama da uredim ormaresitnih zadovoljstavastriktnih moranja Ne znam kako se desilokada su se razvuklikaiševi dužnostidugmad vaspitanja vise o koncušavovi samodisciplinejedva držesve na okupu Moram da naučim da ponovo uvedemsvakodnevicu  u tok da držim pravaci brzinuda ne gubim kontrolu jer ustvari samo želim da mirno sedimi gledamtu […]