Jasan Pogled
Nemam korensamo sam listkoji pluta po vodi dok ga težinane povuče na dno Nemam ni stablokoru su izgrizlizečevi vremenaa srž seogoljenaosušila Nemam krošnjusuviše su krte i tankebile te grančiceda bi na njih okačilivažno ordenjelišća Sad više nemamni mestona kome su sadilionikoje sam pratila poljupcem u čelo Aleksandra Leković
Ja sam glina savitljiva Meka sklona oblikovanju dok ne očvrsne Ja sam voda tiha blaga što breg roni dok ne nađe put Ja sam pamuk umršeno klupko bez oblika stvoreno da obmota da ublaži pad Samo jedan grumen u središtu čvrst i oštar ume da povredi kad zađeš duboko Aleksandra […]
Ponekadmi se učini da mogu da odemsitnim polukorakomili da se provučemispod ograde Ponekad mi se činida mogučaki krupnim koracimakroz širom otvorena vrata A onda pokušamsamo da se okrenemda promenim težištei shvatim da sam prilepljena za podlogu od kartona na kojoj su nacrtani krevet,sto, stolice i prozor na zidu što gleda […]
Vid Kratkovidim pogledom pratim putanje prolaznika, razaznajem boje kaputai način hoda Vrhove zgradagubim u sutonune znam da li izmiču samo mom pogledu Grešku u oku krivimšto ne moguda vidimkuda sve ovoviše vodi Aleksandra Leković
Kroz zatvorene škuredopiruudari zvona i krici galebova Branim se žmurenjemod novog danai povratka Ovde samu polusnuotkrilataj porozni slojna dnu Kroz kojise polako cederadosti i željei ostaje samo muljdužnosti Ima nekog smislau tomešto sam sve shvatilabaš ovdegde more gubi širinui snagui postaje samo kanalkoji se završavazidom Aleksandra Leković
Isto takolaganokako sam skliznulapod površinudanavraćam se sa dna samo jeu ovom smerusve bolnijei težeza podneti Lavež psahuka avionašto nadlećunaše nepostojeće stvarnostii bol u ramenuštoizaziva mučninu sve je natopljenovlažnom toplinomove noći Klizim kroz slojevesvestiuzaludpokušavajućida opetzaronimu toplu sigurnostsna Aleksandra Leković
Iz kog to izvorakoje dubinekog mrakaizvire ta žica Nepogrešivi osećajšto se kao topao dodir dlanaširii prenosi Sa nje na menei opet na novu njui okolona moje po krvii u dubinu Do ko zna kojena početkušto nam ni znanje ni osećajne dopiru do nje A koja je nekad davnopoverovalada je baš […]
“Tako da znaš…da ne zaboraviš..”govorila je u telefonpuna nadeda taj nekoneće zaboravititu važnu, važnustvar A u meni je još dugoodzvanjao taj glasi pitala sam seda li ti znaši da li ćeš zaboravitida smo samo zajednoceli i da sesve ono unutrau meniuskomeša i cvilikad nisi tu Aleksandra Leković
On je sedeo na foteljia onaje stajala pored prozoragde je manje gušio dim U odrazuna staklujasno je moglada vidinjegove pokrete Kako ustajeprilazii prolaziširoko se smešećinekom u praznomodrazuostali su neki drugi ljudi Njihovi pokretinisu bilivredni pažnjei ponavljanjau mislimasvake noćikad zatvori očipokušavajućida rekonstruiše taj zločiniz nehata Aleksandra Leković
Gura me njuškom podmeće mi se pod ruku ostavlja po meni tragove Vuče me i grebe ko zanoktica Kako to samo ja nisam naučila da dišem dan da prespavam noć da probudim jutro bez tereta u stomaku što me vuče u sivu gustu maglu nezadovoljenih naizrečenih želja Aleksandra Leković