Jasan Pogled
XLII Drumom su prošla poštanska kola, i iščezla u daljini, A drum nije postao time ni lepši ni ružniji. Isto važi za sve što čovek na svetu čini. Ne oduzimamo ništa nit išta dodajemo; prolazimo i zaborave na nas; A sunce se svakoga dana uvek javi u pravi čas. […]
U noći sedmoga marta 1914, Fernando Pesoa, pesnik i pretvaralo, usni da se probudio. Popio je kafu u svojoj maloj iznajmljenoj sobi, obrijao se i elegantno obukao. Uzeo je mantil, jer napolju je padala kiša. Izašao je u dvadeset minuta do osam, a tačno u osam stigao na glavnu stanicu, […]
XLI U smiraj letnjih dana, pokatkad, Čak kad ni daška vetra nema, učini se Da prođe, namah, neki laki povetarac… Ali drveće ostaje nepomično Svim lišćem svoga lišća, A naša čula ostaju obmanuta, Obmanuta nečim što im je prijalo… Ah, čula, ti bolesnici koji vide i čuju! Da smo onakvi […]
XL Leti jedan leptir ispred mene I prvi put u Vasioni ja zapažam Da leptirovi nemaju boju nit pokrete, Isto kao što ni cvetovi nemaju boju ni mirise. To boja ima boju u krilima leptira, U kretanju leptira to se pokret kreće, A miris miriše u mirisu cveća. Leptir je […]
XXXIX Tajna stvari, u čemu se krije? Gde li je kad nam se ne ukazuje Barem da nam pokaže da je tajna? Šta zna reka i šta zna drvo I ja, koji nisam ništa više od njih, šta o tome znam? Kad god posmatram stvari i razmišljam o onom što […]
XXXVIII Blagosloveno bilo isto sunce drugih zemalja Koje me sa svim ljudima bratimi, Jer ga svi ljudi, u jednom trenutku tokom dana, gledaju kao i ja I u tom istom nepomućenom trenutku Potpuno čistom i ganutljivom Vraćaju se sa suzama I uzdahom jedva čujnim Čoveku istinskom i prvobitnom Koji je […]
XXXVII Kao neka ogromna mrlja prljave vatre Sunce što zapadu klone zadržava se na oblacima koji ostaju. Neki nejasni zvuk dopire kroz savršeno tiho veče. Mora da to voz prolazi u daljini. Obuzima me u tom času neka neodređena žalost i neka spokojna želja Što se namah javi pa […]
XXXVI A ima pesnika koji su umetnici I obrađuju svoje stihove Kao drvodelja daske!… Kako je žalosno kad čovek ne ume da cveta! Kad mora da slaže stih na stih, kao neko ko podiže zid I gleda da l’ dobro stoji, i ruši ga ako ne valja!… A jedina je […]
XXXV Za mesečinu u visokom granju, Pesnici vele da je nešto više Od mesečine u visokom granju. Ali za mene, koji svoje misli ne poznajem, Mesečina u visokom granju Jeste mesečina U visokom granju Upravo zato što nije ništa više Sem mesečine u visokom granju. Albero Kaejro (Fernando Pesoa)
XXXIV Smatram da je toliko prirodno ne misliti Da se ponekad zasmejem, iz čista mira, Ni sam ne znam zbog čega, al svakako zbog nečeg Što se tiče postojanja ljudi koji misle… Šta bi mislio zid o mojoj senci? Pitam se to ponekad sve dok ne primetim Da čak i […]