Anatomija Fenomena

San Fernanda Pesoe, pesnika i pretvarala [Tema: Pesoa]

Pessoa03

U noći sedmoga marta 1914, Fernando Pesoa, pesnik i pretvaralo, usni da se probudio.

Popio je kafu u svojoj maloj iznajmljenoj sobi, obrijao se i elegantno obukao. Uzeo je mantil, jer napolju je padala kiša. Izašao je u dvadeset minuta do osam, a tačno u osam stigao na glavnu stanicu, na peron sa kojeg polazi brzi voz za Santarem.

Voz pođe s besprekornom tačnošću, u 8.05. Fernando Pesoa se smesti u kupe pored jedne gospođe od pedesetak godina, koja je čitala. Ona je bila njegova majka ali i nije bila njegova majka, i bila je zadubljena u čitanje. Fernando Pesoa se takođe dade na čitanje. Toga dana je morao da pročita dva pisma koja su mu stigla iz Južne Afrike i koja su mu govorila o jednom dalekom detinjstvu.

Bejah poput trave i ne počupaše me, reče u jednom trenutku gospođa od pedesetak godina.

Rečenica se svidi Fernandu Pesoi, i on je zapisa u sveščiću. Za to vreme, pored njih je promicao ravan pejsaž Ribateža, satkan od pirinčanih polja i pašnjaka. Kada stigloše u Santarem, Fernando Pesoa uze kočiju.

Da li znate gde se nalazi jedna usamljena kuća okrečena u belo?, upita kočijaša. Kočijaš beše jedan debeljuškasti čovečuljak, nosa crvenog od alkohola.

Naravno, reče, to je kuća gospodina Kaeira, dobro je znam. I potera konja. Konj stade da kaska glavnom ulicom između drvoreda palmi. U poljima su se videle kolibe od slame i poneki crnac na pragu.

Ali gde smo to mi?, upita Pesoa kočijaša, kuda me vodite?

Mi smo u Južnoj Africi, odgovori kočijaš, vodim vas u kuću gospodina Kaeira.

Uspokojen odgovorom, Pesoa se zavali u sedište.

Aha, dakle, on je u Južnoj Africi, to je upravo bilo ono što je želeo. Sa zadovoljstvom prekrsti noge i spazi svoje gole članke kako vire iz nogavica mornarskih pantalona. Odmah mu bi jasno je da je dete i to ga veoma obradova. Bilo je divno biti dete i putovati po Južnoj Africi. Izvadi paklu cigareta i s uživanjem zapali jednu. Ponudi i kočijaša koji pohlepno prihvati.

Veče se već spuštalo kad ugledaše belu kuću na vrhu brda išaranog čempresima. Beše to tipična ribatežanska kuća, duguljasta i niska, s kosim krovom. Kočija pođe putem između čempresa, šljunak je škripao pod točkovima, pas zalaja negde u polju. Na vratima stajaše starica sa naočarima i snežno belom kapicom. Pesoa odmah shvati da je to staramajka Alberta Kaeira, i, podižući se na vrhove prstiju, poljubi je u obraz.

Ne zamarajte previše mog Alberta, reče starica, on je tako nežnog zdravlja.

Skloni se u stranu i Pesoa uđe u kuću. Soba je bila prostrana, veoma jednostavno nameštena. Beše tu kamin, mala biblioteka, kredenac pun tanjira, jedna sofa i dve fotelje. Alberto Kaeiro je sedeo u fotelji, glave zabačene unazad. Bio je to Headmaster Nicholas, njegov profesor iz srednje škole.

Nisam znao da ste vi Kaeiro, reče Fernando Pesoa, i blago se nakloni. Umornim pokretom Alberto Kaeiro ga pozva da priđe.

Priđite dragi Pesoa, reče, pozvao sam vas, jer sam želeo da saznate istinu.

U međuvremenu, stiže staramajka noseći poslužavnik sa čajem i kolačićima. Kaeiro i Pesoa se poslužiše i uzeše šolje. Pesoa se seti da ne treba da podiže mali prst, jer to nije otmeno. Poravna okovratnik svog mornarskog odelca i zapali cigaretu.

Vi ste moj učitelj, reče.

Kaeiro uzdahnu, a onda se nasmeši.

Duga je to priča, reče, i nema smisla da je objašnjavam do u tančine, vi ste inteligentni i shvatićete, čak i ako preskočim detalje. Treba samo da znate da sam ja vi.

Kako to mislite?, upita Pesoa.

Ja sam onaj najskrovitiji deo vas, reče Kaeiro, vaša skrivena strana. Zbog toga sam vaš učitelj. Zvonik iz susednog sela otkuca vreme.

A šta ja treba da radim?, upita Pesoa.

Vi treba da sledite moj glas, reče Kaeiro, čućete me na javi i u snu, ponekad ću vas ometati, a ponekad nećete hteti da me čujete. Ali, moraćete da me slušate, moraćete da smognete snage da čujete ovaj glas, ako želite da budete veliki pesnik.

Učiniću to, reče Pesoa, obećavam. Ustade i oprosti se.

Kočija je čekala na ulazu. Sada je ponovo bio odrastao čovek i porasli su mu brkovi.

Kuda treba da vozim?, upita kočijaš.

Vozite me prema kraju sna, reče Pesoa, danas je trijumfalni dan moga života.

Bio je osmi mart, i sunce se stidljivo pomaljalo kroz Pesoin prozor.

 

Antonio Tabuki

Iz knjige Snovi o snovima

 

Ostavite komentar: