Jasan Pogled
Piše: Helena Berden „Toliko smo skrenuli da smo vjerojatno na dobrom putu.“ (Fernando Pessoa – Knjiga nemira) Slikati mislima znači posjedovati boje osjećaja toliko intenzivne da praskozorje koje stvaraju apstrahira nove svjetove. Pogled tako postaje okular neizrecivog pejzaža transponiranja u sfere života-iz-nutra. Što znače sve stvarnosti kad je scenografija misli […]
Fernando Pesoa IZ “KNJIGE NESPOKOJA” * Zavidim – mada ne znam ni da li zaista zavidim – onima čija se biografija može napisati, ili koji mogu sami da je napišu. U ovim nepovezanim utiscima, među kojima ne postoji ni želja za povezanošću, pripovedam, ravnodušno, svoj životopis bez događaja, svoju povest […]
XXXII Sinoć je jedan čovek iz grada Na vratima krčme održao govor. I meni se, takođe, obraćao. Govorio je o pravdi i o borbi za pravdu I o radnicima koji pate, I o neprestanom radu, i o onima što trpe glad, I o bogatašima, koji svemu tome okreću leđa. I, […]
XXXI Ako ponekad kažem da se osmehuje cveće I ako budem kazao da pevaju reke, To nije zato što smatram da ima osmeha u cveću Ili pesama u proticanju reka… To je zato što time olakšavam ljudima izveštačenim Da osete istinski stvarno postojanje sveća i reka. Pošto pišem da […]
XXX Ako baš hoćete da imam neki misticizam, u redu, imam ga. Ja sam mističar, ali samo telom. Duša mi je prosta i ne razmišlja. Moj misticizam to je želja da se ništa ne sazna. Da se živi i o životu ne razmišlja. Šta je Priroda, ne znam: ja je […]
XXIX Nisam uvek isti u onom što kažem i pišem. Menjam se, al ne menjam se mnogo. Boja cveća nije ista kad sija sunce Il kad neki oblak prođe Ili kad se spusti noć I cveće poprimi boju senke. Ali ko bistro gleda taj vidi da je to isto cveće […]
XXVII Pročitao sam danas dve stranice Iz knjige jednog mističnog pesnika, I smejao sam se kao neko ko se sit isplakao. Mistični pesnici su bolesni mislioci, A mislioci su ljudi sumanuti. Jer mistični pesnici kažu da cveće oseća I kažu da kamenje ima dušu I da reke padaju u zanos […]
Fernando Pesoa: Bankar anarhista Prevela Tatjana Manojlović Službeni glasnik, beograd 2011. Piše: Teofil Pančić Čudan je, i uzbudljiv, ovaj kratak spis velikog portugalskog pesnika, baš kao što je čudno i uzbudljivo i vreme u kojem je nastao. Godina je 1922., Evropa se još pridiže iz pepela najstrašnijeg rata u dotadašnjoj istoriji, […]
Iz Knjige nespokoja Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama? Ako […]
XXVII Jedino je Priroda božanska, a ona nije božanska… Ako govorim o njoj kao o nekom stvorenju To je zato što pri tom moram da se služim jezikom ljudi, Koji pripisuju stvarima ličnost, I nameće stvarima ime. Ali stvari nemaju ni ličnosti ni imena; Postoje, i nebo je prostrano i […]