Uzalud je zrno bačeno da umre Između kišaumorni ljudiu nečemu bida se prepoznaju šta sve radeda zaborave A samo su jedno trebali da pamte Jasna Đurđić
Tag: Jasna Đurđić
Moram se sakriti
Moram se sakritida me nasmejano drvonikada više ne vidida ne čujem glasne prepoznam obriselica tuđegni put neki pored rekeni prazno mesto na uzglavljuda ne osetim nikad višejer znam da tamo neću moćijer više ništa na mene ne čekatragovi su izgubili mirisea tuđi poglediodavno me zaboravilisakriću se ispod kamenja i granjada […]
Gluva za brižnosti
Gluva za brižnostiI nežnostiŠto mi poklanjajuSanjam crveno drvoNeko rumeno neboU praskozorjeZagrljena tuđom rukomostah u travikojom ti svakog jutra prošetašNe primetivši me Jasna Đurđić
Smrznuta umorom
Smrznuta umoromBledom rukomŠaram po zidovimaStare boljke Blesak reči štoRascvetale ostaše na kapcima Sklapam očida ih ne povredimOvako slepa i sama Jasna Đurđić
Utkano u tajnu
Utkano u tajnukoju prepoznajemkad krenempoznatim putemzaleđenog osmeha i srcau poznate predelegde deo mene ostaa znam oko plačljivoopet će sumnju donetida smo mogli svešto nismo danasovako sami i daleki Jasna Đurđić
Šta ako se poslednji put
Šta ako se poslednji put zagrcnem pred lepotom trenutka, dok vetar pomera zavesu a samoća na dlanu leškari. Hoću li se uplašiti? Možda krenuti u susrete nevična druženjima, svetu što se propinje i drhti oko mene. Neprepoznatljiva u ogledalu. I nju razmaženu, priprostu, drsku, koja mi nogu podmeće uvek kad […]
Vilajet
Ne volim noćOna to znaZato mi uporno dolaziranije nego drugimaŽuri besposlenakao da će me obradovatiA zna da ću jeugurati u zjenicučim dođei da će opetpokisla i prestravljenamoliti da izađe. Jasna Đurđić
Večiti nesporazum između mene i njih
Večiti nesporazum između mene i njih. Pogrešno protumačenih odgovora. Kad bol zavrišti a ja ga ućutkam jednim pokretom – da ne diše, ne gleda.Šijem mu novu odeću vraćam u život. A strepim da mi ga ne ukradu,pretvore u veselog igrača, u klovna, u lice koje sam imala. Ovako bolešljiva spremajući […]
Žal
Niko me nije naučioda se bol osmijehom krijeda namrštena ne ćutim Tako godine prođošeumorne od mrzovolje Sad kad bih moglahiljadu osmijeha bih ti ostavilana stolu sa četiri stolicena kojima odavno nikoga nema Jasna Đurđić
Priznajem
Priznajem da sam se plašila tebe što zamišljena pored mene koračaš Da sam često htjela da pobjegnem zaboravljajući da su ti svi putevi znani. (šta ako mi namigneš pa pomislim da se šališ) Mada znam iza nekog ćoška uzećeš me pod ruku povesti u šetnju do neke slijepe ulice kad […]