Anatomija Fenomena

Umetnik je ludak koji je, zahvaljujući svojoj sumanutosti, svojoj nesposobnosti za prilagođavanje, svom buntovništvu, sačuvao najvrednija svojstva ljudskog bića

 

ernesto-sabato_segunda_esposa-elvira-rodriguez-fraga-cafe-old-navy-paris-1991_thumb7

Ortega i Gaset i dehumanizacija umetnosti

Dokaz za dehumanizaciju umetnosti leži, za Ortegu i Gaseta, u razlazu između umetnika i publike.

Nije mi poznato iz kog razloga španskom filozofu nije palo na um da bi stvari mogle stajati baš obrnuto: da je možda publika ta koja je dehumanizovana.

Možda je odbacio ovu mogućnost jer izgleda logično pretpostaviti da je publika „čovečanstvo“… Ali to je veliki sofizam našega doba, jer jedna je stvar čovečanstvo a druga masa, što će reći, onaj zbir bića koja su prestala da budu ljudska stvorenja kako bi se pretvorila ili bila pretvorena u numerisane, serijski proizvedene predmete, štancovane kroz standardizovano obrazovanje, zaronjene u kancelarije i fabrike, koji se svakodnevno zdušno trzaju na vesti isporučivane iz neke Nepoznate Centrale. Dotle je umetnik Jedinstveni Stvor par excellence, ludak koji je, zahvaljujući svojoj sumanutosti, svojoj nesposobnosti za prilagođavanje, svom buntovništvu, sačuvao najvrednija svojstva ljudskog bića. Pa šta ako ponekad pretera, i odseče sebi uvo? I takav će biti bliži onome što čovek jeste, u ludnici, negoli kakav ćata u budžacima nekog ministarstva. Tačno je da umetnik, očajan zbog divovskog raščovečavanja celoga čovečanstva, beži u Afriku, na Pacifička ostrva, u prašume Misiones, u rajeve alkohola ili morfijuma, ili u sopstvenu smrt. Kazuje li to, možda, da je umetnik taj koji je raščovečen?

Druga strana sofizma Ortege i Gaseta jeste stavljanje čitave savremene umetnosti u isti džak, a ona je sastavljena od elemenata koji ne samo što su različiti, nego su i antagonični.

Renesansa je dovela do apstrakcije, to smo već videli.

Moguće je omeđiti taj proces u plastičnim umetnostima odnosom prema proporciji i perspektivi negde u vreme Pjera dela Frančeske, kockama i cilindrima koje je propovedao Sezan, i konačno, kubizmom.

Ta umetnost zaista naginje dehumanizovanoj umetnosti.

A kažem naginje, jer: pod 1, čovek nije obična životinja, nego je čovek i duh, a geometrija je deo tog duha, te utoliko nikako ne može biti nešto potpuno neljudsko; i pod 2, zato što nisu svi predstavnici ovakvih težnji smerali da njihova umetnost bude umetnost.

Ispod mnogih renesansnih slika bilo je trouglova, petouglova i proporcija. Ali te figure bile su tek geometrijski skelet jednog tela od krvi i mesa kroz koje kuca život. Ali, kako je matematička civilizacija napredovala, ti trouglovi i petouglovi su prevladavali nad telom, sve dok nije došao trenutak kada se pomislilo da je moguće proglasiti umetnost za geometriju.

Ali ma kakav pokušaj da se umetnost svede na apstrakciju mora se smatrati za stav koji vodi raščovečenju, ne zato što apstrakcija ne bi bila i ljudska, nego zato što je ljudsko nešto više od toga: ono je i apstraktno i konkretno, racionalno i iracionalno, mašina i priroda, nauka i umetnost.

Što se tiče psihologije apstraktne umetnosti, ona je protivrečna: mislim da je umetnik prevashodno podstaknut fetišizmom nauke, ali i nesvesnom željom za redom i sigurnošću usred zbrkanog i klimavog sveta – kao što jedni beže na Pacifička ostrva, drugi se sklanjaju u matematičke lavirinte; i konačno, to je i proizvod legitimnog prezira prema buržoaskom sentimentalizmu, neka vrsta asketizma lepote.

Ali kakvo bilo da bilo njeno psihološko poreklo, sa stanovišta njene suštine, apstraktna umetnost je danas izraz naučničkog mentaliteta našega vremena. I, kao takva, daleko je od toga da predstavlja revolucionarnu umetnost – ona odlikuje jednu kulturu na zalasku.

Ernesto Sabato

Pojedinac i univerzum

Ostavite komentar: