Klasično delo Morisa Albvaksa “Društveni okviri pamćenja” nastoji da utvrdi da li postoji nešto poput kolektivnog pamćenja, te kako se kolektivno pamćenje obrazuje. U uvodnim poglavljima knjige Albvaks preuzima neke od dostignuća i metoda psihoanalize, pre svega psihoanalitičko tumačenje snova. Po analogiji sa Frojdovim radovima, ali i kao svojevrsni njihov korektiv, Albvaks postavlja problem iluzije prošlosti, tumačenja prošlosti, učvršćivanja prošlosti, te, uopšte uzev, rada prošlosti kao onoga što oblikuje našu sadašnjost.
U vreme kada Albvaks piše dve najuticajnije teorije bile su Frojdova psihoanaliza i Bergsonova filozofija pamćenja. Preuzimajući ono što mu je potrebno od svake, Albvaks gradi samosvojnu teoriju i ispisuje knjigu koja će postati temelj svakog proučavanja “rada prošlosti”.
Moris Albvaks rođen je 1877. godine u Remsu, gradu u kojem su, u katedrali Notr-Dam, krunisani francuski kraljevi od početka devetog veka, i koji će stoga imati posebno mesto ne samo u održanju monarhističke ritualizacije već i kolektivnog pamćenja Francuske tokom dugog perioda. Možda bi se već u ovoj okolnosti, iz perspektive eventualnog proviđenja, mogla prepoznati predodređenost Albvaksova da se bavi problemima kolektivnog sećanja odnosno pamćenja. Umro je 1945. godine, malo pre zaključenja mira, od posledica dizenterije kojom se zarazio nekoliko meseci ranije, dospevši u koncentracioni logor Buhenvald. Albvaks je u logor dospeo nakon protestovanja zbog deportacije svog sina Pjera, čemu je pak prethodilo pogubljenje njegovog tasta i tašte, Viktora i Helene Baš, koji su bili Jevreji. Mada alzašanin i katolik, Albvaks je odranije već, ne samo kao jevrejski zet već i kao socijalista, republikanac i patriota bio sumnjiv; zbog nepoćudnosti gestapo ga je uhapsio u Parizu jula 1944. godine, odakle je sproveden u logor, gde je smrtno oboleo. Logor je pak – i eto razloga da se ponovo zastane nad (prividnom) slučajnošću – u kritičkim diskursima kulture sećanja kao i same politike sećanja simbolično ali i doslovno mesto društvenog pamćenja ili sećanja, odnosno nezaborava holokausta. Logor dakle, ne samo kao mesto na kojem su se na sistematičan i organizovan način sprovodili zločini, nego i kao mesto sećanja na zločin, odnosno njegovog održanja putem sećanja izvan granica prostora i vremena u kojem je nastao, predstavlja sasvim albvaksovsku, istina turobnu, figuru. Mogla bi se, već samo od tačaka Albvaksovog rođenja i smrti izvesti izvesna skica o predodređenosti za samu temu pamćenja, odnosno sećanja.
