Venecija od Vinavera do I.V.Lalića, Pavića i Pištala [Tema: Grad]

„…čovek nije izmislio grad, pre će biti
da je grad stvorio čoveka i njegove navike”

Giljermo Kabrera Infante, Pohvala gradu

Venecija kao kulturološki i istorijski fenomen u savremenu i mo­dernu srpsku književnost ulazi kao simbol, fantazmagorija, dvostruka slika stvarnosti im imaginacije. Percepcija Venecije i kao kulturo­loškog genuius loci i novog književnog i poetičkog preoblikovanja ima značajno i sasvim izdvojeno mesto u razvoju srpske literture. Naučna istraživanja su posvetila malo prostora Veneciji u savremenom peri­odu i dobar deo istraživanja je ostao na nivou aluzija i istorijskih reminiscencija Laze Kostića, pre toga u formi folklornih oblika i nešto manje kroz poeziju Ivana V. Lalića. Najznačajniji prodor u sis­tematskom tumačenju Venecije u slovenskim književnosti i srpskoj knji­ževnosti dobili smo kroz zbornik Venecija u slovenskim književnos­ti (2011), koji su uredili Dejan Ajdačić i Persida Lazarević di Đako­mo sa više od 40 naučnih radova. Ovaj zbornik je u naučnom smislu po­merio naša dosadašnja proučavanja Venecije kao grada ili imago tipa u srpskoj, ali sada i šire u slovenskim književnostima. Zahvaljujući ovom naučnom podsticaju samo dve godine kasnije uredila sam sa koleginicama Persidom Lazarević di Đakomo i Marijom Ritom Leto zbor­nik Acqua alta Mediteran u modernoj italijanskoj i srpskoj književnos­ti 20. veka u saradnji sa Univerzitetom u Peskari i Institutom za knji­ževnost i umetnost iz Beograda. Čak 39 radova i u ovom međunarodnom zborniku bilo je usmereno na Mediteran u srpskoj i italijanskoj knji­ževnosti, ali veliki broj tekstova je bio posvećen i simbolima i kom­pleksnosti Venecije u srpskoj književnosti od kraja 19. veka do danas. Za modernu srpsku književnost od pesme „Santa Maria della Salute” Laze Kostića, Pavićevih „Konja Svetog Marka” do najnovijih romana Alek­sandra Gatalice, Vladimira Pištala i Sanje Domazet vidimo jedan novi percepcijski luk u kome Venecija oscilira između artefakta, simbo­la grada na vodi i kopnu na koji se komparativistički oslanja i Ivo Andrić u pripovetkama posvećenim Dubrovniku do Lalićeve najkon­troverznije slike Venecije koja je grad uzvišenog i bizarnog, grad biser koji plaća cenu za sva pokradena blaga Konstantinopolja u pesmi „Acqua alta”. Stanislav Vinaver, pisac koji između dva rata otkriva Veneciju i njen odnos prema Vizantiji, usamljena je slika koja će ostaviti traga i na savremenim razumevanjima mesta ovog grada države i njene i naše veze sa vizantijskom kulturom. U putopisu „Konačna Venecija” već u pr­vom pasusu Vinaver naglašava da je pitanje lepote Venecije „bitno za našu kulturu”. Vinaver u Veneciji ističe: „Venecija ‒ onakva kakva nam se prividi, pokaže, nestane, iščezne ‒ jeste sva u prolaznosti […] Sve se menja u Veneciji” (Vinaver 1961: 148). U Veneciji Vinaver otkriva da je ovo grad u kome iluzija dovodi do novih saznanja i značaja. Istovreme­no kroz ceo putopis-esej o Veneciji provejava izvesna kritika ovog gra­da, dekora u kome nedostaje događaja, kako kaže Vinaver. Venecijom pre­ma njegovom doživljaju vladaju prizori i njena stalna prolaznost. Vi­navera posebno uzbuđuje arhitektura: „Danima sam živeo u toj uzbudlji­voj i najličnijoj tragediji vijuga, kojima sam spajao vidike i osetljive tačke što štrče pomamno ili se kriju plašljivo… Mislim da je u tome draž i grč i perverzija Venecije” (Vinaver 1961: 155). Posebnu lepotu Vinaver će naći u zalasku Sunca nad Venecijom nazivajući taj trenu­tak nemom „zlatnom apoteozom”. Doživljaj apsolutne Venecije koja daje „poklič suncu i moru” u kojoj se „svetlost razbuktala usred mora i koju talasi biju uzalud” je epifanijski doživljaj Venecije u svetlosti iz­nad mora koja se poetički približava Hristićevoj Terasi na dva mora i apsolutnom doživljaju lepote. Vinaverova Venecija koju je kritikovao prolazeći kanalima dobija oreol apoteoze koja je „čežnja i duša njena”. Venecija vraća Vinavera ka Vizantiji i kritici vizantijske neprome­nljivosti u kojoj je stvarao čovek „Poluistoka” i „Pragrčke”. Za Vinave­ra upravo kroz Veneciju progovara ona istinska Vizantija koja nije op­stala ni u Carigradu, ni u Raškoj i Maloj Aziji. Upravo u Veneciji koja je u sebe upila i Vizantiju i Balkan i grčki i latinski svet Vinaver vidi najveću apoteozu vizantijskoj kulturi: „Sile grčke, sile sloven­ske, sile latinske, svekolike sile kulturne i varvarske, u Veneciji su, u vrenju vizantijskom, u znamenju trošnosti i lomnosti i prolaznosti koja se, u svakom času kruniše i ozarava trijumfom” (Vinaver 2015: 340). „Konačna Venecija” je prvo kulturološko saznanje u našoj književnosti kojim je Vinaver ukazao na bogatstvo vizantijskih umetničkih tragova. U putopisima2 Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru Vinaver otvara novi spektar tema i esejističkim delovima ukazuje na naše pripadanje zajednici mediteranskih naroda. Vinaver obilazi Dalmaciju, Krf, os­trvo Vido, Siciliju, Napulj, Pompeju, Đenovu, Nicu, Marsej, Barselonu, Majorku i sve do Bizerte, Kartagine i, na kraju, Split. To kružno pu­tovanje Jadranom i zapadnim Sredozemljem otvara niz novih saznanja za Vinavera, a u kulturološkom smislu ceo put novih krstarenja kojima će proći pesnici druge polovine 20. veka i svoje korake uputiti i ka isto­čnom Sredozemlju, a pre svega ka Atosu.

Tražeći pravdu koja je istorijska klepsidra Ivan V. Lalić ulazi najdublje u uspon i pad ovog grada na vodi kome je ta voda donela slavu, ali i vode koja je smrtonosna pretnja, njegova acqua alta. Ipak, na srp­skom jeziku nije napisano kompleksnije delo od pesme „Acqua alta” Ivana V. Lalića jer jedna trodelna pesma koja sabira toliko intertekstualnih relacija prema književnosti (Smrt u Veneciji Tomasa Mana, Paundova Pevanja) do istorijskih reminscencija vezanih za krstaške ratove i na­pokon četiri konja na crkvi Svetog Marka koji su četiri jahača apoka­lipse ovog grada su simboli sa kojima je rastao pesnik i sa kojima umi­re. Nažalost, najgora slutnja smrti koju je i pesnik video baš u Vene­ciji zadesiće sina Vlajka u oluji pored Venecije u leto 1989. godine. Da li su pesnici proroci sopstvenog života, društvenih i istorijskih kretanja? Venecija je bila takva inspiracija da je sve to sabrala u jednoj pesmi. Bez obzira na dela koja će kasnije doći ni jedan roman neće nad­mašiti ovako gusto tkanje ličnog, istorijskog, arhitektonskog, umetnič­kog doživljaja i drugih relacija književnog i sveukupnog artističkog sveta koji će se sklopiti u teksturi jedne duge pesme. Bez obzira na raz­ličite konotativne odnose u „Acqua alti” je sabrano i naše kolektivno nesvesno iskustvo najdubljih vizantijskih korena sa ličnim iskustvom i emocijom pesnika. Čitalačka kultura Ivana V. Lalića je razvila in­tertekstualnu potku i unela relacije prema svetskoj književnosti os­lonjenoj na topos Venecije kao kontroverzne kulturološke i istorijske činjenice. U nizu tematskih i motivskih tokova sasvim je jasno zašto su se u Lalićevom intertekstualnom repozitorijumu našli i Tomas Man i Ezra Paund i groblje na kome je sahranjen ovaj pesnik, ali i Baldasare Longena čuveni arhitekta katedralne crkve Santa Maria della Salute. La­lićeva pesma je pisana u prvom licu jednine i dijalog koji pesničko ja vodi sa Venecijom, dvojnim gradom u najširem smislu reči misleći na opstanak na vodi i kopnu, sintezi kultura, uzvišenim i bizarnim pri­zorima i događajima kroz istoriju predstavljaju jedinu pesmu koja jasno nastavlja u dijahronijskom sledu i pesmu „Santa Maria della Salute” Laze Kostića. Ispovedni iskaz Kostićeve pesme sa molitvenim tonom je dru­gi važan simbol Venecije pored bazilike Svetog Marka koje integri­še u svojoj pesmi Ivan V. Lalić. Prvo i najiscrpnije tumačenje sloje­vitosti Lalićeve pesme objasnila je slavistkinja Persida Lazarević di Đakomo u zborniku Spomenica Ivanu V. Laliću (2003). Lazarević di Đakomo je protumačila aluzivne tokove vezane za sleganje kupola crkve Santa Maria della Salute sa nizom kulturnih i istorijskih činjenica koje su pratile izgradnju i sudbinu njenog arhitekte i graditelja Baldasarea Longenu3. Lalić će aluzijama potkrepitu svu složenost ideje srca kao spasa i iskupljenja i sveopšte ljubavi ljudske i Božje ukrojene u kon­strukciju crkve Santa Maria della Salute:

Pa ipak, reći ćeš, zar nisam htela
Da mi Longena u srce ukroji hram
Možda samo za ljubav ljubavi jednog pesnika.
Skjavona, koji o ljubavi je znao
Neke tajne, inače pod pečatom. (Lalić 1997: 84)

Potom slede aluzije na „Smrt u Veneciji” Tomasa Mana, zatim na Ezru Paunda, koji je umro u Veneciji i sahranjen na groblju San Mikele:

Smešiš se Serenissima,
I kažeš: jesi li kada razmišljao o smrti
U Veneciji? Tamo ima ostrvo i groblje
Gde počiva drugi jedan pesnik, koji je rekao:
Što istinski voliš traje,
Ostalo je šljaka.
Gledaj me kao šljaku, ali me pamti
Kao plamen, samo kao plamen. (Lalić 1997: 84)

U Lalićevoj pesmi naći ćemo i latinski citat sa knjige koju drži lav Svetog Marka, „Pax tibi Marce Evangelista Mevs”, kao i još niz istorijskih relacija vezanih sa propast Vizantije jačanjem Venecije. U poslednjem 3. delu pesme pesničko ja će kazati: „Bila je to ljubav / I mržnja na prvi pogled: ja skoro još dečak”. Ta lju­bav i mržnja prema moru, ali i fascinacija, započeta je u prvom stihu, gorčinom izneverene ljubavi i bolnom konstatacijom: „Su­više dugo smo zajedno, Serrenisima”. U drugom delu pesme pesnički subjekt se kreće vremenski unapred i progovara glasom zrelog čo­veka, svesnog opakosti Serrenisime, njenog zlog mora i moći kojima je razorila Vizantiju. Tu opakost joj njen obožavalac iz mladosti ne prašta. Sleganje kupola crkve Santa Maria della Salute je njen po­grom, ona nije znala ni da „boluje od raka na Laguni” niti da će je razjedati „raspamećena plima”. Pesnik joj se ovde obraća sledećim stihovima pitajući je:

Smešiš se, Serrenisima,
I kažeš: jesi li kada razmišaljao o smrti
U Veneciji?

Asocijacijom na pripovetku Tomasa Mana, Smrt u Veneciji, napisa­nu u ovom gradu na moru, upotpunjava semantičku složenost motiva mora literarnim podtekstom na nivou asocijacija. U narednim stihovima La­lić motiv smrti i mora povezuje i nizom asocijacija i na smrt Ezre Pa­unda4, koji je i sahranjen na ostrvu u blizini Venecije, kao i citatom iz njegovih Pevanja: ,,Što istinski voliš traje,/ ostalo je šljaka”. Po­slednji, treći deo pesme predstavlja glas pesničkog subjekta iz pozicije sadašnjosti, starosti, rasula i razlaza ljubavnika. Latinski citat sa knjige koju drži lav Svetog Marka, „Pax tibi Marce Evangelista Mevs”, kao i još niz istorijskih relacija vezanih sa propast Vizantije jačanjem Ve­necije predstvaljaju kulturološki i istorijski sled obeležen usponi­ma i padovima velikih sila i gradova na moru, Konstantinopolja i Vene­cije. Smisao vode, dijalektike istorijskih procesa, oblika „više prav­de” donosi u Lalićevoj pesmi zgusnoto tkanje istorije, vere u pravdu i istovremene ljubavi, mrže, lepote i ružnog i bizarnog koji se spajaju u ovom dvojnom gradu na vodi i kopnu. Pesnički subjekt je zgađen nad lepo­tom i snagom Serrenisime, izgrađene na stablima sa Jadranskih obala, li­kujući nad njenom propašću:

Tako da bolesno stoleće vrši pravdu
I kažnjava drskost lepote, osovljene
U ništavilu, između dva ogledala (Lalić 1997: 85)

Igrom ogledala, slike i njenog odraza, zločina i kazne koja stiže sa mora, Lalić nas usmerava na svoja osnovna poetička načela, dvostru­kosti i stalnog dvojstva u vidljivom i transponovanju u nevidljivo. Aso­cijacijama na četiri jahača Apokalipse sa Patmosa i trijumfom smr­ti razočarano pesničko ja teši kraljicu mora, posustalu Veneciju. Njen kraj on neće videti, ali istovremeno likuje nad njenom sasvim, izvesnom sudbinom. Nažalost, njegovo ljudsko rasulo je brže:

Ja ću da odem prvi. Tvoje rasulo
Sporije se ubrzava, Serrenisima

Smrt pesničkog ja i smrt i rasulo Serrenisime osuđene da kao lepoti­ca mora od tog istog mora strada jer joj razjeda stubove, jetru i osrčje su u „sumrak aprilskog dana” vapaji, iskazani stihovima:

Suviše dugo smo zajedno.
U ljubavi i mržnji dve razne prolaznosti

Tako se motiv mora i slika Venecije u pesmi „Acqua alta” višestru­ko usložnjava literarnim, istorijskim intertekstualnim relacijama, citatima, asocijacijama i reminiscencijama, a snagu pesničke slike upotpunjavaju stvarnosne slike, emotivni iskazi setnog pesnikovog gla­sa. More je ono koje je stvorilo moćnu Veneciju, ali ono vrši i opaku pravdu, jer se njenim rasulom kažnjava surova lepotica za sva zlodela na­činjena Vizantiji5. More u pesmi „Acqua alta” je more osvetnik, ono koje je stvorilo i uništava lepotu sveta.

Nova precepcija Venecije se pojavljuje u poeziji Ivana V. Lalića od osamdesetih godina prošlog veka kao istorijska reminiscencija koja nas vraća na odjeke vizantijske kulture. U srpskoj poeziji pre Kostiće­ve i Lalićeve pesme Venecija se pojavljuje kroz dve dominantne pesničke slike, kao strankinja ili nedostupan, nedohvatan grad u dalekoj, stranoj zemlji i modernija precepcija Serenissime kao prototipa visokih, ali i kontroverznih estetsko-religioznih doživljaja. Venecija se često pore­di sa zlom i opakom ženom, pripisuju joj se osobine svojstvene isključi­vo ženskom rodu. Nepostojanost, lukavost, materijalizam udružen sa pu­tenom i čulnom lepotom obeležavaju ove predstave o lepim Mlečanka­ma. Venecija se potom razvija kao raskolnička, pritvorna, lažna slika sveta i uklete lepote. Pored te opšte slike Venecije kao strankinje iz­dvaja se još jedna percepcija, one kojoj se hrli kao centru kulture, obra­zovanja, umetničkih dostignuća. Doživljaj Venecije je u srpskoj poeziji i doživljaj onog drugog, stranog u koje se sumnja, ali mu se uprkos svemu, ipak, hrli. Kameleonska priroda simbolizovana u maskama februarskih karnevala dok sve razdire acqua alta čini jednu od najlepših sinteza smeha, veselog, profanog života i smrti koja preti iz vode. Ta fantaz­magorična slika vode iz koje ili kojom su stigla mnogobrojna bogatstva sveta u Mletačku lepoticu sada postaje izvor njene smrti. Kada je Tomas Man napisao Smrt u Veneciji nije verovatno ni slutio da će to biti neka vrsta lajtmotiva kojim će se potom voditi mnogi, pa i naši pesni­ci. Neće slučajno Ezra Paund6 odabrati baš Veneciju da bude sahranjen na jednom od njenih ostrva mada iza toga stoji duga istorija lepote, umet­nosti i političkih opredeljenja. „Ono što voliš istinski traje, osta­lo je šljaka”, reći će Paund, a citiraće ga i Lalić u „Acqua alti”. Dublji oblik intertekstualne i intermedijalne asocijacije na koju se poziva Lalić nalazimo i u istoriji Paundove veze sa Venecijom. U studiji pos­većenoj groblju San Mikele kao ostrvu sećanja Rosela Mamoli Zorzi7 na­vodi niz linija vezanih za Paundov boravak u Veneciji u starosti sa jas­nim aluzijama na citate iz Pevanja. Čak nam navodi i da je Ezra Paund u svojim kasnim sedamdesetim godinama odlučio da se nastani sasvim slu­čajno baš u jednoj maloj kući pored bazilike Santa Maria della Salute. Tih godina Paunda će posetiti Alen Giznberg! Ništa neće biti slučajno, ni Lalićeva opsednutost Venecijom od mladosti, ni aluzije na Pevanja i motiv smrti koja se očekuje kao blaženstvo u suton aprilskog dana sa te strane obale Venecije, kao i slučajnost da je Ivan V. Lalić poznavao Alena Ginzberga i prevodio njegovu poeziju. Da li ih je sve povezala Ve­necija na sasvim neobičan način jer su generacijski, poetički, poli­tički bili na sasvim različitim stranama? Samo je Venecija kao topos i simbol mogla da bude daleki odjek i spona između umetnika spajajući nespojivo, ali na dubljim umetničkim i univerzalnim nivoima pred­stavlja pojam koji prevazilazi topos i sa aspekta geopoetike8 donosi slojeve geografskog, kulturnog, istorijskog i opšteg umetničkog znaka. Može li se odabrati lepše mesto na svetu za smrt pesnika i umetnika? Pred tom savršenom, grešnom lepotom može se umreti dvojan i raspo­lućen, između svetog i profanog. Takva Venecija je grad i žena, nadah­nuće, detalj koji kazuje o celini i beskraj sveta u kome se otkrivaju tajne znane samo prorocima i pesnicima. U našoj poeziji i kulturi ona, Ve­necija je ženskog roda, pa napokon i na italijanskom jeziku grad je ime­nica ženskog roda, la città. Prema tome nije slučajna ni naša dvojna per­cepcija grada i žene, susreta bit pesnika Ginzberga i Paunda sa odjeci­ma kod našeg Lalića.

Osmougaona crkva sa upisanim oblikom srca u osnovi bila je in­spiracija za Kostićevu pesmu „Santa Maria della Salute”, ali i jedan od os­novnih motiva i niza kulturno-istorijskih reminiscencija i asocija­cija u Lalićevoj pesmi „Acqua alta”. Žena kao prototip Bogorodice ili Sveta žena nasuprot likovima kurtizana razviće se posebno kod Ivana V. Lalića i Miodraga Pavlovića. U pesništvu modernih, posleratnih pesnika Venecija se često identifikuje sa Longeninom crkvom ili se pojavljuje kao hrišćanski oblik spasa za tu estetsku lepotu koja čili i nestaje pred našim očima. Tako se lik Bogorodice podstaknut vizan­tijskim freskama iz bazilike Svetog Marka uzdiže nad grešnom i u po­rok posrnulom Venecijom. Lepotica u kojoj traju istovremeno sjaj i beda, kosmičko i zemaljsko postaje ta dvojna imagološka slika, predstava u kojoj se prelama naša istorijska svest o osvajačima i nesumnjivo di­vljenje umetničkim delima hrišćanskog sveta. Napokon, kada se vratimo snazi te visoke vode koja je donela i donela lepotu, snagu i sva dvojstva tog sveta možda najbolje opisuje Džon Raskin u Kamenju Venecije:

Oni koji su najpre poboli kočiće u pesak i prostrli morsku trsku da se na njoj odmore, nisu ni slutili da će im deca biti kneževi tog mora, a da će palate biti njihov ponos; pa ipak, u skladu s velikim zakonima priro­de koji vladaju tom žalosnom pustoši, neka bude zapamćeno kakve su neo­bične pripreme obavljene za stvari koje nikakva ljudska imaginacija nije u stanju da predskaže i kako je čitavo postojanje i berićet naroda Venecije bilo predskazano ili iznuđeno postavljanjem onih brana i vratnica na re­kama i u moru (Raskin 2011:55-56).

Čudesan uspon Venecije u geografskom aspektu, uticaju reka i mora, značaj vode i osvajanje kopna u tom gradu od 8. veka do danas traju i iznova inspirišu umetnike. Prostor koji je pre bio bara nego spoj mora, reka i kopna koje su uzdižu do vrhova umetnosti, trgovine, politike, sjaja i bede vekova pokazao je sposobnost kulturološke sinteze, a katkada i ugradnje stilova arapskog porekla, a najviše i sa najdubljom pažnjom vi­zantijskog izvora svetosti hrišćanstva i umetničkih dela inspirisa­nih izvorima te vere u Istočnom Rimskom carstvu. Jelena Erdeljan9 u proučavanju vizuelne kulture Mediterana od 11. do 13. veka upravo ka­zuje da je Mediteran postao granično područje hrišćanstva, a mir koji je sklopio Karlo Veliki 812. godine sa Venecijom i Sicilijom obezbe­dilo je ovim prostorima da ostanu izvan romejske vlasti, a od 1204. Me­diteran i sama Venecija postaju središte trgovačkih mreža. Od tada us­pon Venecije je konstantan i ona svoj oslonac traži u nasleđu Vizan­tije. Taj put i iskon Venecije sve dublje su prepoznavali srpski pisci. Na tom tragu je bio i Milorad Pavić.

U pripoveci „Konji Svetog Marka” Milorad Pavić postmodernis­tičkim postupkom palimpsesta priziva u istorijskoj svesti junaka Je­lena Priamuževića, krstaške ratove i mit o ukradenim konjima iz Ca­rigrada po kome kada se pokrenu konji propada jedna carevina:

Od palmi je naučio da je stojanje najbolnije, ali je stajao i dalje na prozoru između svojih ušiju i gledao budućnost, i video krstaše u Carigradu 1204. kako tovare četiri debela konja na venecijanske galije, video je uplaše­ne Paleologe i Slovene obuvene u blato kako zabadaju koplja u carigradske vratnice i kako propada još jedna carevina. I video je kako se Rim seli u Carigrad i video je Rim u Moskvi… A na dnu, video je bačen primerak ita­lijanskog dnevnika Corriere della sera, od 21. marta 1975. godine, i čitao sa­mome sebi duvajući u vrat ono što je bilo napisano u tim novinama: „Je­dan od četiri čuvena bronzana konja, koji vekovima krase pročelje Bazili­ke Svetoga Marka u Veneciji, uklonjen je prekjuče sa svog postolja jer ga je napao rak bronze. Puna 23 veka ovi su konji odolevali naletima vetrova s mora i kišama, ali se nisu mogli oteti pogubnom uticaju zatrovanog vaz­duha našeg doba” (Pavić 2014:105-106).

Pavić u okviru klasičnih postmodernističkih postupaka kojima je i karnevalizacija bahtinovskog mnogoglasja baza za nove poetičke mode­le upravo na primeru istorijske ironije i karnevalizacijskog pristupa prikazao sav uspon i pad Venecije. Možda je baš Venecija bila idealan primer u kome se ostvaruju mitska predviđanja o kazni koja stiže lo­pove mletačkog dužda Enrika Dandola koji je sa tovarima vizantijskog blaga stigao u Veneciju i na tom ratnom plenu Carigrada dobio novi i najjači zamah u Republici. Istorijska ironija i dvojstvo ukrštenih slika u očima vidovitog Jelena Priamuževića karnevalizuju uzvišena četiri bronzana konja na Bazilici Svetog Marka. Tako Milorad Pavić kao moderni pisac koji je obeležio epohu postmodernog pripovedanja u nizu mediteranskih priča smešta i „Konje Svetog Marka” u novu kultu­rološku percepciju u kojoj se Vizantija sveti Veneciji što pripada no­voj percepciji Venecije u našoj književnosti. Takav pristup naći ćemo u pesmi „Acqua alta” Ivana V. Lalića gde će se upravo pojaviti isti ti konji kao oblik istorijske pravde koja dolazi posle osam vekova da se baš kroz dvojstvo Venecije ostvari ravnoteža i kazna za dela počinjena pod lažnom slikom Krstaških ratova.

Napokon savremeni pisac Vladimir Pištalo 2011. godine obja­vljuje roman Venecija koji je zasnovan na postupcima ironije, karneva­lizacije, višeglasju i susretu junaka zrelog čoveka sa zabludama mla­dića u Veneciji. Na kraju romana imamo i sliku karnevala, ali kao ob­lika društvenog oslobođenja i nove precepcije karnevalske Venecije u kojoj je moguće uzglobiti svoju prošlost i sadašnjost u formi bildung­sromana. Kako primećuje Mihail Pavel Markovski, kod Bahtina: „Kar­nevalizovan pogled na svet je duboko ambivalentan: ozbiljnost se meša sa smehom, mudrost sa glupošću, život sa smrću, gore sa onim dole, viso­ko s niskim” (Markovski 2009: 169). U Pištalovom romanu nalazimo sve te elemente u kojima se susret zrelog čoveka sa svojom mladošću događa u vreme karnevala u Veneciji10 kada je moguća tako karnevalizovana sli­ka sveta. Čovek kao dijaloško biće se otkriva na stranicama Pištalovog romana i to baš u ulicama Venecije između kopna i mora. Pištalov junak traga za sopstvenim ja i kaže: „Budi ono što jesi! – govorili su. Ali šta? Na ovom svetu je dozvoljeno biti, ali nije dozvoljeno postoja­ti. Ceo svet je bio zaključan a ključevi su bili nevidljivi” (Pištalo 2011: 10).

Samo u Veneciji tako nestvarnom gradu, kako ga doživljava junak, može se naći „protivotrov za nestvarnost mog života” (Pištalo 2011: 14). Dakle, samo je Venecija u doba karnevala trenutak nestvarnosti i imaginacije oslobođenog čoveka u kome mogu da se razotkriju svi sloje­vi ličnosti junaka. U intervjuu u listu Politika Vladimir Pištalo objašnjava odnos poetike karnevalizacije koju koristi u romanu Vene­cija i metafore ili čak metonimije karnevala u Veneciji kazujući da je sve to deo igre, ali i nečega mnogo dubljeg. Taj složeni postupak Pišta­lo naziva „kosmičkom prostitucijom duše” objašnjavajući kako u kar­nevalu nalazimo oslobođenje socijalnih normi i jedini trenutak kada je dozvoljeno ponižavanje kralja i visokih dostojanstvenika:

To je igranje sa značenjem i identitetom. Bežanje iz zatvora sebe, iz kuluka sopstvenih nadanja. Ljudi ostavljaju svoja lica i uzimaju druga. Čak više ne moraju da budu ljudi. Oni se maskiraju u životinje, u oblake, u sunca u me­sece. To je vrhunski trenutak Ovidijevih Metamorfoza. Ljudska zajednica imitira čitav svet […] Karneval je redak trenutak u kome čovek više nije jedno nego SVE (Pištalo 2011a).

Od kraja 20. veka Vladimir Pištalo u bildungsromanu Venecija, Aleksandra Gatalice Venecijansko ogledalo (1996) i Mileta Prodano­vića Vrt u Veneciji (2002), kao i Sanja Domazet u romanu Acqua alta do­nose savremenu sliku Venecije kao sećanja na socijalističko doba, ali i kompleksnu sliku koja je deo najdubljeg istorijskog sećanja vezanog za istoriju Južnih Slovena. Posebno uporište za analizu fenomena Ve­necije najubedljivije je u poeziji Ivana V. Lalića dok je modernistič­ko pripovedno viđenje obeleženo socijalističkim nasleđem u Pišta­lovom romanu. Ova dva modela predstavljaju Veneciju u Lalićevom i Pištalovom delu kao dva viđenja Venecije prožeta drugačijim nivo­om istorijskog pamćenja i društvenih konotacija. Pavićeva slika Ve­necije u pripoveci „Konji Svetog Marka” je najbliža Lalićevom isto­rijskom preoblikovanju i usmeravanju na nasleđa Vizantije u Veneciji. Gatalica, Prodanović i Domazet na sasvim osoben način i u okvirima ličnih poetičkih stavova grade neku drugu Veneciju oslonjenu više na istoriju, igru dvojstva grada kao osnovnog elementa ili vrta kao izvo­ra blaženstva i greha. Ovim autorima treba posvetiti dodatne anali­ze, ali već sada vidimo jasnu sliku o novoj i raznolikoj Veneciji od 90 –tih do danas u srpskoj književnosti. Noviji geofilozofski stavovi o Evropi i Mediteranu Masima Kačarija i Katerine Reste pružaju moguć­nosti novog razumevanja Mediterana, ali i Venecije kao mesta i poetike prostora koja se uklapa i u širu geofilozfsku sliku sveta na kraju 20. i početkom 21. veka. Posebno mesto u ovim analizama daje nam slika Me­diterana kao starog centra u koji se vraćamo sa Atlantskog okeana gde je izgubljena prvobitna pozicija evropocentrične kulture. Uz imagološ­ki i poetički pristup koji su vezani za simboliku prostora, Venecija je u modernoj i savremenoj srpskoj književnosti predstavljena kao mesto susreta kultura, istorije i kontradikcija oslonjenih na bogato nasleđe naroda i država koji su opstajali uz nju u ratnim i mirnodopskim vre­menima. Veneciji u minulom veku u srpskoj književnosti potrebna je po­sebna monografska studija, a ovaj rad je postavio jednu od linija te umet­ničke, estetske, kulturološke i istorijske percepcije dvojnosti toposa grada koja i u savremenom trenutku inspiriše naše pisce.

Svetlana S. Šeatović

Institut za književnost i umetnost

2 U Delima Stanislava Vinavera Gojko Tešić je sabrao i u jednom odeljku objavio Vi­naverove putopise sabrane pod naslovom Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru. Videti: „Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru”, Gromobran svemira/ Goč gori, Dela Stanislava Vinavera, ur. Gojko Tešić, Beograd: Službeni glasnik, Zavod za udž­benike, 2015, 341‒441. Venecija od Vinavera do I. V. Lalića, Pavića i Pištala 188

3 Persida Lazarević di Đakomo, ,,Istorijsko–kulturni podtekst narativnosti pesme ’Acqua alta’”, u: Spomenica Ivana V. Lalića, uredio Predrag Palavestra, SANU, 2003, str. 120. U radu autorka pokazuje koliko je bilo problema sa statikom ovoga hrama to­kom gradnje zbog celopkune statike grada. Izgradnja hrama, kako saznajemo detaljnije, pokrenuta je 1630, u vreme kuge kada je pola Venecije bilo zaraženo ovom opakom bo­lešću. Izgradnja hrama je trajala od 1630. do 1687. godine.

4 Citat i aluziju na Ezru Paunda i njegova Pevanja rastumačila je Persida Lazarević di Đakomo: „Reč je o američkom pesniku Ezri Paundu koji je preminuo 1. novembra u Veneciji u 87. godini, a tri dana kasnije je sahranjen na ostrvu-groblju San Mikele. Navedeni stihovi deo su LXXXI pevanja iz Paundove zbirke Cantos” (Lazarević di Đakomo 2003: 121).Venecija od Vinavera do I. V. Lalića, Pavića i Pištala 190

5 Videti: Šarl Dil, Istorija Vizantije, Beograd: Logos Art, 2008, 165–167.

6 U studiji posvećenoj Ostrvu sećanja i groblju San Mikele urednik Đovani Distefa­no pored Josifa Brodskog, Igora Stravinskog i drugih znamenitih umetnika ističe mesto Ezre Paunda i istoriju njegove odluka da svoje poslednje prebivalište veže za Veneciju i njeno umetnički i kulturnoistorijski posebno groblje San Mikele. Vi­deti: L’isola della Memoria Il Cimiteri di San Michele, a cura di Giovani Distefano, Superno­va, Venezia, 2005. „Ezra Paund”, di Rosella Mamoli Zorzi, u L’isola della Memoria Il Cimiteri di San Michele, a cura di Giovani Distefano, Supernova, Venezia, 2005, 75-89.

7 Detaljnije u: „Ezra Paund”, di Rosella Mamoli Zorzi, u L’isola della Memoria Il Cimiteri di San Michele, a cura di Giovani Distefano, Supernova, Venezia, 2005, 75-89.

8 Videti: Masimo Kačari, Geofilozofija Evrope, Plato, Beograd, 2010; Katerina Resta, Geofilozofija Mediterana, Geopoetika, Beograd, 2017.Venecija od Vinavera do I. V. Lalića, Pavića i Pištala

9 Videti: Jelena Erdeljan, Mediteran i drugi svetovi Pitanja vizuelne kulture XI-XIII vek, Mediterran publishing, Novi Sad, 2015. ­

10 Vladimir Gvozden veoma uputno piše o mestu Venecije u Pištalovom romanu uka­zujući i na čuvenu studiju Džona Raskina Kamenje Venecije: „Ima kod Pištala nešto i od Raskinove Venecije, pre svega u prihvatanju ideje da je umetničko delo refleksiv­na slika, u traganju za analogijama između arhitekture i teksta, u poverenju u esteti­ku mozaika i veri da je moguće pronaći punoću” (Gvozden 2013: 784).Venecija od Vinavera do I. V. Lalića, Pavića i Pištala

LITERATURA

Vinaver 1961: S. Vinaver, „Konačna Venecija“, Izbor srpskog putopisa, prir. Boško Novaković, Novi Sad-Beograd: Matica srpska, SKZ, 147-160.

Vinaver 2015: S. Vinaver, „Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru“, Gromobran svemi­ra/Goč gori, Dela Stanislava Vinavera, ur. Gojko Tešić, Beograd: Službeni glas­nik, Zavod za udžbenike, 2015, 341‒441.

Gvozden 2013: V. Gvozden, ‘’Dva savremena bildungsromana-a i tradicija putovanja u Italiju: Venecija Vladimira Pištala i Ultramarin Milete Prodanovića’’, Acqa alta Mediteranski pejzaži u modernoj srpskoj i italijanskoj književnosti, ur. Svetlana Šeatović, Marija Rita Leto, Persida Lazarević Di Đakomo, Beo­grad: Institut za književnost i umetnost: 779-794.

Dil 2008: Šarl Dil , Istorija Vizantije, Beograd: Logos Art, 2008, 165–167.

Distefano 2005: Giovani Distefano, L’isola della Memoria Il Cimiteri di San Michele, a cura di Giovani Distefano, Supernova, Venezia

Lalić 1997: Ivan V. Lalić, Dela Ivana V. Lalića, tom 3, priredio A. Jovanović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Lazarević di Đakomo 2003: Persida Lazarević di Đakomo, ,,Istorijsko–kulturni podtekst narativnosti pesme ’Acqua alta’“, Spomenica Ivana V. Lalića, uredio Predrag Palavestra, SANU,

Erdeljan 2015: J. Erdeljan, Mediteran i drugi svetovi Pitanja vizuelne kulture XI-XIII vek, Mediterran publishing.

Mamoli Zorzi 2005: Rosella Mamoli Zorzi „Ezra Paund“, L’isola della Memoria Il Cimiteri di San Michele, a cura di Giovani Distefano, Supernova, Venezia, 2005, 75-89.

Markovski 2009: M. P. Markovski, „Bahtin“, Književne teorije XX veka, Beograd: Službeni glasnik, 167-184.

Pavić 2014: M. Pavić, Mediteranske priče, Beograd: Vulkan

Pištalo 2011: V. Pištalo, Venecija, Zrenjanin: Agora.

Pištalo 2011a: V. Pištalo, ‘’Bekstvo u karneval’’ intervju vodila Vesna Roganović, Politika, pristupljeno 1.7.2011. http://www.politika.rs/sr/clanak/182829/Kultura/ Bekstvo-u-karneval

Raskin 2011: Džon Raskin, Kamenje Venecije, preveo Milan Miletić, Beograd: Službeni glasnikVenecija od Vinavera do I. V. Lalića, Pavića i Pištala